Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

Lomili su me zbog Račka, ali me nisu slomili

Оцени ову тему

Recommended Posts

Istražni sudija Danica Marinković o velikoj Vokerovoj prevari kao uvodu u bombardovanje i ličnoj sudbini svedoka neoprostive istine. Bila sam pod velikim pritiscima samo da se odreknem istrage

11-lomili-su-me-(1)_620x0.jpg

Foto: Nikola Skenderija

Ni pod najvećim mukama ne bih se odrekla nijednog slova iz istrage koju sam obavila u Račku i dokazala da je Račak jedna velika prevara. Poslužio je za NATO bombardovanje, jer je Vokerova laž bila jača od naše istine.

Ovako govori Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je rukovodila celokupnom istragom u Račku, u zimu 1999. godine. Ustanovila je tada da tamo nisu stradali "nedužni seljani" i da nije bilo "masakra", kako je Vilijem Voker svetu predstavio poginule pripadnike terorističke bande, takozvane OVK, u oružanoj akciji sa srpskim snagama.

Dokaze sudije Marinković, gotovo deceniju posle, prihvatio je i Međunarodni krivični tribunal i posle njenog briljantnog svedočenja Tužilaštvo je odustalo od tačke optužnice za Račak, protiv Miloševića i srpskih generala policije i vojske. Da nije bilo tako, jasno je kakvu bi još štetu inscenirana jednostrana interpretacija Račka nanela srpskom narodu.

Šta je za takvu pravednost u istini, postojanost u profesiji i ljudsku hrabrost dobila Danica? Ona o tome kroz šta je prošla od Račka do ovih dana, odnedavno penzionerskih, prvi put govori za "Novosti".

- Ne samo da Vokeru nije odgovarala istina o Račku, takva istina nije odgovarala ni nevladinom sektoru u Srbiji. Logično, jer su se neki od predstavnika tih organizacija, pa i partija, otvoreno zalagali za bombardovanje SRJ. Njima nisu odgovarale ni prethodne istine, kao ona o Klečki u kojoj su završili oteti Srbi iz Orahovca. Ta tragedija orahovačkih Srba, oteto ih je 47, dogodila se u leto 1998. godine, dakle, mnogo pre Račka. U živi kreč su bacana tela otetih i, dok živim, pratiće me te slike istrage. Ali nije to bila moja jedina istraga zbog koje sam žigosana. Prethodilo je više desetina predmeta o kojima je pripadnicima albanske terorističke bande dokazano neprijateljsko delovanje protiv države. Ubistva pripadnika policije i vojske, a sve u cilju da zastraše srpski živalj, prinude ga da napusti Kosovo i Metohiju a teroristi formiraju svoju nezavisnu državu. Što se, nažalost, i dogodilo.

* Posle takvih istraga, a predmet vašeg istraživanja bilo je i delovanje Haradinaja, Ljimaja, pa i Tačija, protiv koga ste raspisali poternicu - za vas očigledno, posle okupacije, nije bilo života u Prištini.

- U prvom danu posle potpisanog Kumanovskog sporazuma, meni je javljeno: "Dano, moraš da ideš. Sad. Odmah. Tebe će prvu tražiti." Tako je i bilo. Kfor praćen terorističkim banditima, ili banditi praćeni Kforom, svejedno, najpre su u Prištini upali u Okružni sud. Traže da im predsednik suda odgovori gde sam. Na odmoru je, rekao je. Pitali su: kada se vraća. Odgovorio je: ne znam. Posle su pretresli moju kancelariju. Zapisničarki naredili da otvori kasu. I sve što su našli, sve predmete, pokupili su. Ali, imala sam neku, valjda sudbinsku potrebu da sve što sam radila, svaki svoj predmet fotokopiram, sačuvam svaki dokument. To je moja dragocenost. Kad su mi javili da moram da idem, spakovala sam sve to i ponela. To je zaista dragocenost. Kako bih bez toga oborila sve one laži u Hagu. A dva puta sam svedočila.

* Okružni sud iz Prištine, u tim danima okupacije, izmešten je u Niš. Vi i vaše kolege nadate se, celu godinu, da ćete se vratiti. Onda dolaze petooktobarske promene. Šta su vam donele?

- Ignoranciju prema nama, sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije. Potpunu ignoranciju. Niti nas raspoređuju, niti nas bilo ko o tome obaveštava. Prema meni, lično, odnosili su se kao prema gubavcu. Pravom gubavcu... Vladimir Božović, sećam se, tada je bio koordinator Centra za Kosovo i Metohiju, jedan zaista pravedan i hrabar mladi čovek. Uredio je, nekako, da nas prime u Vladi Srbije, da se tamo sretnemo sa predstavnicima pretpostavljenih institucija. Kolege predlažu da ih ja predstavljam. Kako, ljudi?! Mene ne prihvataju, neće me zbog Račka i sastanak će propasti. Ne, kažu oni, Dano ti ideš i niko drugi. Dolazi ministar pravde, da ga ne imenujem, pokojni je, kaže nam: svi ćete na minimalac. Odgovorila sam: minimalac ili ne, mi želimo da radimo. A on će: ako vam se ne sviđa, vratite se odakle ste došli. Zoran Perović, tada sudija Ustavnog suda, svaka mu čast, kasnije je pomogao da se snađemo, da počnemo da radimo. Ja sam dobila mesto u Kragujevcu, u Okružnom sudu. Tamo sam i završila radni vek, i svaki svoj predmet završila.

FLjORA BROVINA KADA je, 2003. Vlada Srbije donela odluku da pusti sve zatvorenike Albance iz niškog i drugih zatvora, prvo je oslobođena Fljora Brovina, a bila je osuđena na deset godina zatvora za neprijateljsku delatnost prema državi Srbiji - govori Danica Marinković. - Posle pet dana vratila se među zatvorenike i kazala: svi ćete ubrzo na slobodu. Tako je i bilo. Slobode su se domogli i zločinci osuđeni na po dvadeset godina zatvora. Među njima i braća Mazareku, osuđeni za Klečku. Na Kosovu i Metohiji dočekani su kao heroji. To je za mene, kao profesionalca, bio šok.

11-lomili-su-me-(2).jpg

* U međuvremenu ste bili bez posla. Niste reizabrani, u januaru 2011, upravo na jedanaestogodišnjicu događaja u Račku. Simbolika, slučaj, ili...

- Nemam dilemu da me je žigosalo svedočenje o Račku. To su mi potvrdile i kolege u koje imam puno poverenje. I sami su mi govorili: mani se, Dano, Haga i Račka... Ipak, ubrzo sam bila ponovo u Hagu, svedočila u odbrani generala policije Đorđevića. Pitala sam se tada: šta ako tužilac ospori moje svedočenje činjenicom da nisam nikakav stručnjak jer u Srbiji nisam reizabrana za sudiju? Pitala sam se: je li to moja bruka ili bruka države?

* Kako su vas, onda, vratili da nastavite posao do penzije?

- Poslanici Narodne skupštine na jednoj sednici postavili su pitanje: kako je moguće, kako su rekli, da jedan takav sudija kao što je Danica Marinković ostane bez posla. Valjda je ta javna prozivka uticala na nadležne. Vratili su me na posao i ponovo u Kragujevac, grad koji nisam uspela ni da upoznam, toliko sam radila. Toliko sam volela i da radim. Na posao sam vraćena u mandatu ministra Snežane Malović. Ali mi je direktno skrenuta pažnja, verujem da to nije došlo od nje, a rečeno mi je: sad si se provukla kroz iglene uši, ubuduće vodi računa.

* Satisfakcija za sve kroz šta ste prošli ipak je, na neki način, stigla. Ove godine u februaru, povodom Dana državnosti, odlikovani ste Zlatnom medaljom za profesionalni integritet, ličnu hrabrost i poštenje. Kako ste primili ovo odličje?

- Dirljivo i sa zahvalnošću.

* U predlogu za odlikovanje, između ostalog, stoji i to da je vaš rad lekcija iz koje se uči. Kako biste to prokomentarisali?

- Ovako, na primer: budi hrabar, iskren i postojan. Čovekoljubiv, razuman i pravedan u istini. Istina će biti svuda gde reč o njoj odjekne. I tamo gde je utajena, prećutana i nedorečena, ona stigne da kad-tad popravi naopako rečeno i lažno svedočeno. U tom uverenju treba istrajati, uprkos žrtvi, jer je bez istine život lišen smisla i dostojanstva, ne samo u našem sudijskom poslu, nego i u svakodnevnom životu.

NOVA KNjIGA SVE što do sada nije rekla, a tek deo onoga što je kazala za "Novosti", Danica Marinković objavila je u svojoj knjizi "Sudija u miru i ratu - svedočim", koja će biti promovisana 20. marta u 18.00 časova u Ruskom domu u Beogradu. Reč je o zbirci dokumenata i svedočenja neprocenjive vrednosti, koji dokazuju golgotu srpskog kosmetskog naroda.

11-lomili-su-me-(3).jpg

HAŠKI ISTRAŽITELj

DANICU Marinković pozvalo je, najpre, Tužilaštvo Haškog tribunala, kao svedoka. Ona se seća da je na vrata njihovog porodičnog doma banuo nenajavljeni istražitelj. To ju je zapanjilo.

- Da me saslušavate u kući, to kod nas u Srbiji nema - kazala je. - Pošaljite poziv preko Palate pravde, odazvaću se.

Ubrzo su je pozvali, negde na Dedinje. U kancelariji istražitelj i prevodilac. Razgovara se na engleskom. Kada su sudiji, u ovim okolnostima potencijalnom svedoku Tužilaštva, pokazali zapisnik i preveli, pola od toga je odbacila. A oni, nezadovoljni, odbacili nju kao svedoka.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:654434-Danica-Marinkovic-Lomili-su-me-zbog-Racka-ali-me-nisu-slomili

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака јој част. Сећам се њеног сведочења у Хашком трибуналу - пример професионализма и интегритета, упркос свим притисцима, који су били огромни. После је њен налаз потврдила и Хелен Ранта у свом извештају, иако је сведочење Хелен Ранте пред Хашким судом било крајње бледуњаво и несигурно - није одбранила сопствени налаз - опет, вероватно због огромних притисака.

Једна од бољих ствари коју је ова власт урадила је избод судије Маринковић за члана Одбора у Агенцији за борбу против корупције, чиме се држава, макар на један мали начин, захвалила овој храброј жени, и чиме је овај одбор добио некога ко заиста заслужује да се тамо нађе.

Свака част!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе, кад ју је Скупштина Србије постављала за члана Одбора Агенције, организације "цивилног сектора" су послале "јавни апел" властима да је она недостојна за било какву јавну функцију. Кад се погледају организације које су апел потписале, то може да јој служи само још више на част.

Организације које су потписале апел су

Autonomni ženski centar
Centar za praktičnu politiku
Centar za unapređivanje pravnih studija
Centar za zaštitu ljudskih prava i toleranciju – Polimlje
Fond za humanitarno pravo
Građanska akcija Pančevo
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji
Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM
Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji CHRIS
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Odbor za ljudska prava Leskovac
Peščanik
Praxis
Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda

Више овде http://pescanik.net/apel-protiv-izbora-danice-marinkovic-za-clana-odbora-agencije-za-borbu-protiv-korupcije/

Share this post


Link to post
Share on other sites

I Filip Višnjić je video da je u pitanju nameštaljka koja je poslužila kao formalni povod za zločin nad našim narodom i državom.I ona žena finski patolog je to priznala,da su u Račku skupljeni na gomilu šiptarski teroristi koji su postradali u borbi ali da je morala pod pritiskom demonkrata sa zapada  da napiše da su bili streljani nedužni civili.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, RYLAH рече

Сећам се њеног сведочења у Хашком трибуналу - пример професионализма и интегритета,

Има ли негде, којим случајем, снимак њеног сведочења?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vedran рече

Има ли негде, којим случајем, снимак њеног сведочења?

Сад сам баш тражио и нисам нигде нашао. Што ен значи да нема негде, само питање како је сачувано.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од kopitar,
      Biskup Perić uputio biskupu Uziniću otvoreno pismo povodom gostovanja feminističke teologinje u Dubrovniku | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/aktualnosti/biskup-peric-uputio-biskupu-uzinicu-otvoreno-pismo-povodom-gostovanja-feministicke-teologinje-u-dubrovniku/#.XSJXRhf2RaA.whatsapp
    • Од Милан Ракић,
      Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan.
      Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak".
      GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja".
      Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora".
      Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam.
      Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta".
      Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje".
      Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže".
      Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive".
      Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe".
      Jovana ĐUROVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      "PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE"

      Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?)
      Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom.
      Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope.
      Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem.
      "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to.
      Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji...
      ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim.
      Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim.
      I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje.
      Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema.
      Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo.
      To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali...
      Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život.
      Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo.
      I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio.
      Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to.
      Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo.
      Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje.
      Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike.
      Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice.
      Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara.
      Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli.
      Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav.
      Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje.
      Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako.
      Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis.
      O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno.
      Sonja ĆIRIĆ

    • Од kopitar,
      Papa o kanonizaciji kardinala Stepinca: 'On je blažen, može mu se moliti, ali do svetosti moramo izučiti neke povijesne točke' | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
    • Од Драгана Милошевић,
      Suri Kruz je kćerka popularnih glumaca Toma Kruza i Kejti Holms, a pre nekoliko dana napunila je 13 godina. Proslava je prošla bez pojavljivanja njenog oca Toma, koji već šest godina odbija da je vidi i da ima bilo kakav oblik kontakta s njom.

      Suri je sa prijateljicama fotografisana kako izlazi iz njujorškog restorana u kojem je slavila rođendan. Ona i njen otac su zajedno proveli samo nekoliko njenih prvih godina života, nakon čega ju je on napustio objašnjavajući svoj potez činjenicom da mu njegova vera sajentologija ne dopušta da se viđa s njom.
      Suri odrasta bez oca, kojeg nije videla poslednjih šest godina. Uprkos tome što joj u životu nedostaje figura oca, Suri je vesela devojčica koja odrasta okružena ljubavlju ostatka porodice.
      Tom Kruz je inače jedan od najvećih poštovalaca ove vere, koju mnogi nazivaju kultom. On je u više navrata istakao kako mu je sajentološko učenje pomoglo u životu, te kako je ponosan na tu religiju. U celu tu priču ga je uvela njegova prva supruga Mimi Rodžers, a zbog te religije mu je propao brak s Kejti Holms.

       
      Mnogi njegovu opčinjenost ovom religijom smatraju čudnom, a glumac se retko oglašava o privatnom životu, tako da još nije poznato da li ga prekid komunikacije sa kćerkom pogađa.

      линк
×
×
  • Create New...