Jump to content

Епископ јегоревски Тихон: Прва литургија у новом храму Исповједника и Новомученика руских у Сретењском манастиру - 15. марта на дан 100. годишњице уклањања господара-страстотрепца Николаја II с престола

Оцени ову тему


Препоручена порука

Завршена је изградња и унутрашње опремање Храма Васкрсења Христовог и Новомученика Руских у московском Сретењском манастиру. То је још један Храм на Крви, будући да се налази у непосредној близини злогласне тамнице Лубјанка. Фотографије предивног новог храма можете да погледате овдје:

Његова светост московски и сверуски патријарх господин Кирил благословио је освећење Храма на дан Вазнесења Господњег 25. маја о.г. када ће бити обиљежена и десетогодишњица васпостављања јединства Московске патријаршије и Руске Заграничне Цркве. Прва литургија у простору испред храма биће одслужена 15. марта, а њен историјски значај објашњава у писму пастви епископ јегоровски Тихон (Шевкунов). Извор:http://www.pravoslavie.ru/101727.html

Драга браћо и сестре!

Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола.

Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса.

/.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана.

Епископ јегоровски Тихон


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Патријарх Кирил ће молитвено обележити 100-годишњицу абдикације

12. Март 2017 - 16:12

260110.p.jpg

Стогодишњица абдикације са престола Светог царског мученика Николаја II биће обележена патријарашком Литургијом, одлучено је на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 9. марта 2017. године у Москви, преноси сајт Московске Патријаршије.

Молитвени помен одржаће се 15. марта 2017. године, на годишњицу одступања с престола цара Николаја, што је уједно и празник иконе Владарке (Державне) или Престоне Иконе Богородице која се чудесно појавила у селу Коломенскоје, близу Москве, истог дана када је била и абдикација Цара. Јављање иконе верници су видели као знак да ће Богородица заштитити руске земље уместо цара, од кога води своје име.

Икона Владарка (Державна) се чува у Казанској цркви у парку Коломенскоје где је пронађена, а једна је од главних светиња савремене Русије. Свјатјејши Патријарх Кирил ће у овој цркви одслужити Литургију поводом обележавања ове годишњице.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Прва Литургија у новом храму Сретењског манастира

18. Март 2017 - 11:05
Прва Литургија у новом храму Сретењског манастира
Прва Литургија у новом храму Сретењског манастира
Прва Литургија у новом храму Сретењског манастира
Прва Литургија у новом храму Сретењског манастира

У среду, 15. марта 2017. године, на трећу седмицу Великог поста и на дан Државне иконе Божје Матери, на паперти новог храма Васкресења Христовог и Новомученика Цркве Руске у Сретењском манастиру у Москви служена је Литургија преосвећених Дарова.

Богослужење је одржано под ведрим небом, у подножју прелепог Сабора, на месту где је пострадало хиљаде хришћана за време комунистичких прогона. У Сабору, чије освећење тек предстоји, декоративни радови се приводе крају. Дан првог богослужења није одабран случајно.

Његова Светост Патријарх је благословио, како је било и наумљено, да се прва Литургија одслужи 15. марта, на паперти новог храма, када се две хиљаде православних верника окупило на Тајној вечери Господњој. Свештеници су уз велики труд успели да исповеде све који су се спремали за причешће.

Богослужењем је началствовао игуман Сретењског манастира Преосвећени Епископ јегорјевски г. Тихон (Шевкунов), а саслуживали су монаси манастирске обитељи. На богослужењу је појао хор Сретењске семинарије.

Топло време, за март месец, испратило је овај радосни догађај. После службе братија манастира су предложила свим присутнима да им се придруже за трпезом.

Извор: pravoslavie.ru

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај.      Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе...    Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу 2. маја 2021. године, на програму Телевизије Храм емитовано је прво издање емисије „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Премијерно емитовање емисије је недељом у 21:15 часова, а у репризном термину понедељком у 14:30 часова.

       
      Од марта месеца ове године емисија се премијерно емитује на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке, која благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, своју мисију врши више од једне деценије. Као вид плодне сарадње два значајна црквена медија, екранизацију емисије приредила је Телевизија Храм.
      Наведена емисија представља допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког. Ово је изузетна прилика да, кроз циклус од десет емисија, укажемо на све важније детаље из Светитељевог житија, почев од његовог чудесног рођења и васпитања у побожном родитељском дому, до одласка у манастир и његове хиротоније у архијерејски чин.
      Будући да су мајчинске молитве и пажња Ане Јовановић, мајке светога Василија, дале свој благословени плод, једну од емисија посветићемо управо њој, док ће овај циклус нове емисије бити употпуњен и следећим темама: Историјски и духовни значај манастира Острог; Мошти Светога Василија Острошког; Свети Василије Острошки као чудотворац; О правилном поимању чуда; Свети Василије у химнографији; Свети Василије походи народ свој. Циклус закључујемо емисијом на тему: 350-годишњица упокојења светога Василија Острошког.
      Надамо се да ће ова емисија, која је слична семену које сејемо, дати свој плод, како у катихетском смислу, тако и у погледу сарадње медијских делатника Српске Православне Цркве.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник

       
      Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године?
       
      Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим…
      Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише.  Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”.
      Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ.
       
      Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан?
       
      Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења!
      Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!”
      Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена.
       
      Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама?
       
      Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво  помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег.
       
      Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим?
       
      Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље.
      Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”.  Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације.
       
      Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас?
       
      Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. 
      Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо.
       
      Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт?
       
      Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности.
      Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро.
       
      Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа?
       
      Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ.
      Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало?
      А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену  бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена.
       
      Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа?
       
      Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима…
       
      Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима?
       
      Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја.
      Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог!
      Христос васкрсе!
       
      Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица
      г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Свети Георгије је положио живот свој за Христа, за Његову правду, истину, љубав, за све оно што нам Христос доноси и дарује у Својој Личности. Он је велики сведок љубави Христове, сведок истинске, дубоке, свепрожимајуће вере правих хришћана. Свети Георгије чује и наше молитве, ако му се обратимо са вером у моћ његове молитве, а, пре свега, у моћ и љубав Онога Који је и њему дао благодат и силу”.

      У четвртак, Светле седмице, 23. априла/6. маја 2021. године, житељи Новог Сада свечано су прославили престони празник Саборног храма Светога великомученика, победоносца и чудотворца Георгија. Прослављање празника отпочело је свечаним празничним бденијем, на којем је, у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, началствовао протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење новосадских свештеника и ђаконâ.
      На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, као и новосадских свештеника и ђаконâ.
      У својој архипастирској беседи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио верни народ о празнику Светога великомученика Георгија. „Свети Георгије, родом из града Лиде у Палестини, био је римски војник. Он је пред царем и пред сенатом Рима исповедио своју хришћанску веру и, уједно, изобличио владаоце тадашње најмоћније империје због њиховог идолопоклонства. Разјарио се, наравно, сурови Диоклецијан, и наредио да га ставе на најстрашније муке. Свети Георгије је остао доследан и, на крају, положио живот свој за Христа, за Његову правду, истину, љубав, за све оно што нам Христос доноси и дарује у Својој Личности. Зато је и назван великомучеником. Тај почасни назив добијају они који су најстрашније страдали и остали непоколебиви. Реч великомученик у изворном облику на грчком језику, са којега је преведена, има два значења: великомученик и велики сведок – један од великих сведока Христових. Мучеништво није добровољно тражење страдања, није истицање себе, неког свог самоубилачког хероизма, него спремност – из љубави према Христу и из Христове љубави према ближњима нашима свима – да сведочи Христа у свако време, на сваком месту и по сваку цену, па, ако је тако Господ допустио, и по цену свога живота и проливања своје крви од стране гонитељâ. Тако је, дакле, он с правом велики сведок љубави Христове, сведок истинске, дубоке, свепрожимајуће вере правих хришћана. Он је био један од њих и зато га је Господ прославио и зато се и назива победоносац. Господ га је и после његовог телесног упокојења прославио даром чудотворства. До дана данашњега, за све оне који призивају његове молитве, веома је осетан у њиховом животу. Зато је један од најомиљенијих и најпознатнијих угодника Божјих, и то не само у нашем, хришћанском свету, него на читавом Блиском и Средњем истоку, где су, као што знамо из историје, многи милиони хришћана насилно исламизирани. Многи православни хришћани код нас, у српском народу, славе Ђурђевдан као своју славу. Свети Георгије чује и наше молитве, ако му се обратимо са вером у моћ његове молитве, а, пре свега, у моћ и љубав Онога Који је и њему дао благодат и силу”, истакао је Преосвећени владика Иринеј, честитајући свима сабранима престони празник Саборног храма.
      После заамвоне молитве, владика Иринеј је благословио славске дарове, које је ове године са љубављу, Господу у славу, а у част светог великомученика Георгија, принео кум храмовне славе, господин Зоран Тадић са породицом. Светој Литургији су присуствовали господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама, господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, и господин др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, ни по њиховом социјалном статусу, ни по вероисповести”, Патријархове су речи које стоје у образложењу награде.

      На светски дан слободе медија, 3. маја 2021. године, Хрватско новинарско друштво доделило је годишње награде за најбоља новинарска остварења у 2020. години. Награду Никша Антонини за најбољу новинску фотографију добило је изванредно остварење Бориса Шчитара, фотографа Пиксела. Фотографија је настала 28. марта 2020. године, шест дана после разорног земљотреса који је погодио главни град Хрватске.
      Према образложењу жирија објављеном на интернет страници ХНД-а, фоторепортер агенције Пиксел Борис Шчитар зашао је у један од разрушених објеката, српску православну цркву Преображења Господњег на Цвјетном тргу и у њој „овјековјечио дојмљив тренутак – тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија (Перића) како разгледа више од 300 квадратних метара оштећених фресака”.
      „Осим што је фотографија снимљена по композицијским и техничким правилима, уз поигравање дневним свјетлом и природно створеним сјенкама, она приказује големе размјере настале штете”. Образложење награде завршено је Патријарховом поруком коју је жири препознао и као поруку фотографије да „природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, како по њиховом социјалном статусу, тако ни по вјероисповијести”.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...