Jump to content

Шта је страст унинија (чамотиње)?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ево реалне приче једног човека, нашег савременика. Има тридесет пет година, прилично је успешан у свом послу. Има лепу и скромну жену, малу ћеркицу, велики стан у Москви, викендицу, два аутомобила, много другова… Има нешто чему може да стреми и о чему многи људи маштају. Међутим, њега ништа не може да радује. Он је заборавио шта значи радост. Свакодневно га притиска тескоба од које покушава да се сакрије у послу, међутим без успеха. Он сматра да је несрећан, а није у стању да каже зашто. Новца има. Здравље, младост – све је ту. А среће нема.

Покушава да се бори, пронађе решење. Редовно иде код психолога, неколико пута годишње иде на специјалне семинаре. Након њих кратко време осећа олакшање, али се затим поново све враћа. Својој жени говори: „Нека ми и није лакше од тога, али ме тамо макар разумеју“. Друговима и родбини говори да страда од депресије.

Треба рећи да ово, на жалост, није једини пример. Таквих људи има много. Наравно, не налазе се сви у тако добром спољашњем положају. Зато и говоре: „Тешко ми је, јер немам новца“ или „немам свој стан“ или „посао није добар“, или ми је жена незадовољна или муж пијаница, или ми се ауто покварио или нема здравља, итд. Човек упада у депресију и чини му се да ако се нешто мало измени или макар побољша, тескоба ће проћи и наступиће срећа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човек покушава да достигне оно што му се чини да му недостаје, међутим, када то постигне, након кратке радости, тескоба поново наваљује. Људи мењају станове, послове, жене, аутомобиле, другове, хобије, али нису у стању да једном и за свагда утоле унутрашње незадовољство које, када се појача, прелази у мрачну тугу.

Психолози ово стање дефинишу као депресију. Они је описују као психички поремећај који се често јавља након негативних догађаја у животу, али које често може да се развије и без неког видљивог разлога. Данас је управо депресија најраспрострањенији психички поремећај.

Основни симптоми депресије су лоше расположење које не зависи од околности; губитак интересовања или задовољстава од активности која је раније била пријатна, умор, „губитак снаге“.

Додатни симптоми су: песимизам, осећај кривице, бескорисности, узнемирености и страха, одсуство способности концентрације и доношења одлука, присуство мисли о смрти и самоубиству, нестабилни апетит, нарушени сан (несаница или претерани сан).

За постављање дијагнозе „депресије“ довољна су два основна и два допунска симптома.

И ето, човек је пронашао код себе ове симптоме – шта да ради? Многи одлазе код психолога. Све више и више људи им се обраћа за помоћ. И шта добијају тамо? Као прво, разговор, као друго, таблете – антидепресиве.

Неки психолози говоре да се депресија у већини случајева успешно лечи, али притом признају да је у питању најраспрострањеније психичко обољење. Овде је присутна очигледна противречност – ако се болест успешно лечи, зашто она не нестаје, зашто се проласком времена чак и шири?

На пример, са великим богињама је успешно завршено и већ одавно нема људи који болују од њих. А са депресијом је слика управо супротна.

Зашто? Зар не из разлога што се лечењу излажу само симптоми болести, а њени истински узроци се, као и раније, чувају у људским душама, попут корења корова који опет и опет пуштају штетне изданке?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Психологија је млада наука. Званичан почетак добила је тек пре 130 година, када је 1879. године В. Вундт у Лајпцигу отворио прву лабораторију експерименталне психологије.

Православље је старо две хиљаде година. И оно има своје гледиште о појави коју психологија назива „депресијом“. Са овим гледиштем неће бити сувишно да се упознају људи које интересује могућност успешног избављања од депресије.

У Православљу се за дефинисање тог душевног стања користи термин „униније“[1]. У питању је болесно стање при коме у душу прониче тегобно расположење које временом постаје континуирано, придодаје се и осећање усамљености, остављености од најближих, родбине, свих људи уопште, чак и Бога. Разликују се две основне врсте чамотиње – чамотиња са потпуним угушењем духа без осећања било какве злобе и чамотиња са примесом осећања злобе и раздражљивости.

Ево како о овом стању говоре древни Оци Цркве: „Униније је раслабљење душе и немоћ ума, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив“ (Преподобни Јован Лествичник). „Чамотиња представља тешко мучење душе, незрециву муку и гору казну од било које друге казне и мучења“ (Свети Јован Златоуст).

Ово стање се сусреће и код верујућих људи, док је у још већој мери распрострањено и код неверујућих. О њима је Свети Пајсије Светогорац говорио: „Човек који не верује у Бога и будући живот подвргава своју бесмртну душу вечној осуди, али и у овом животу живи без утехе. Нико није у стању да га утеши. Он се боји да не изгуби живот, мучи се, иде код психијатра који му даје таблете и саветују да се развесели. Он узима таблете, заглупљује, а затим иде тамо-овамо да би погледао неке занимљивости и заборавио на свој бол“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево како је о томе писао Свети Инокентије Херсонски: „Да ли страдају од чамотиње грешници који не брину за спасење своје душе? Да, и то најчешће иако се, споља гледано, њихов живот састоји великим делом из забава и утеха. Чак се веома тачно може рећи да је унутрашње незадовољство и прикривена тескоба стално стање грешника, јер савест, колико год се трудили да је пригушимо, као црв нагриза срце. Невољно, дубоко предосећање будућег суда и осуде такође узнемирава душу грешника и загорчава јој безумне чулне утехе. Најокорелији грешник повремено осећа да се у њему налази празнина, мрак, ране и смрт. Одатле и потиче та незадржива наклоност неверујућих ка непрестаном увесељавању, жељи да се заборави и борави ван себе.

Шта рећи неверујућима о њиховом стању? Оно је корисно за њих, јер им служи као позив и подстицај на покајање. И нека не мисле да за њих може да се пронађе било које друго средство за ослобађање од духа чамотиње све док се не обрате путу истине и не исправе себе и своју нарав. Сујетна задовољства и земаљске радости никада неће бити у стању да испуне празнину срца: наша душа је шира од целог света. Напротив, како време пролази, телесне радости ће изгубити силу да забављају и очаравају душу и претвориће се у извор душевне тежине и досаде.“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неко може да каже: зар свако тужно стање представља чамотињу? Не, не свако. Туга и жалост, ако нису укорењени у човеку, не представљају болест. Они су неизбежни на тешком земаљском путу као што је и Господ упозорио: „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн. 16:33). Преподобни Јован Касијан учи да се „само у једном случају туга може сматрати корисном за нас, када се јавља због покајања за грехе које смо учинили или због жеље за савршенством или због размишљања о будућем блаженству. О њој свети Апостол говори: „Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт“ (2 Кор. 7:10). Међутим, ова туга која ствара покајање за спасење јесте послушна, топла, смирена, кротка, пријатна, трпељива јер потиче из љубави према Богу, на неки начин је весела, бодрећи се надом на своје савршенство. Демонска туга је веома сурова, нетрпељива, немилосрдна, сједињена са бескорисном тугом и мучним очајањем. Слабећи човека који јој је подвргнут, она га одвлачи од усрдности и спасавајуће жалости јер је безумна… Дакле, осим гореуказане благе туге која потиче од спасавајућег покајања или ревности ка савршенству, или од жеље за будућим добрима, свака туга као туга овога света која узрокује смрт, треба да буде одбачена, прогоњена из наших срца“.

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

                                                                                                   Прва последица чамотиње – роптање

 

Свети Тихон Задонски исправно запажа да је са практичне стране гледишта „туга овога света потпуно некорисна јер није у стању да врати или пружи човеку ништа од онога због чега он и тугује“. Међутим, са духовне стране оваква туга наноси и велику штету. „Избегавај чамотињу јер она уништава све плодове подвижништва“, саветује Преподобни Исаија Отшелник.

Преподобни Исаија је посебно писао за монахе, то јест, за људе који већ знају основне принципие духовног живота, да трпељив пролазак кроз жалости и самоограничење ради Бога доноси богати плод у виду очишћења срца од греховне прљавштине.

На који начин чамотиња може да лиши човека тог плода?

Можемо навести поређење са светом спорта. Сваки спортиста је принуђен да сноси тежак напор током тренинга. У борилачким спортовима је потребно да се трпе и прави ударци. Ван тренинга спортиста себе озбиљно ограничава у храни.

Дакле, он не може да једе то што жели, не може да иде где жели и треба да се бави оним што га доводи до изнемоглости и наноси му бол. Међутим, при свему томе, ако спортиста не губи из вида циљ ради кога све то трпи, његова упорност ће бити награђена – тело постаје снажније и издржљивије, трпљење га оснажује и чини јачим, искуснијим. Као резултат свега тога, он достиже циљ који је поставио.

Ово се догађа са телом, међутим, то исто се догађа и са душом када трпи страдања која се појављују или ограничења ради Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Спортиста који је изгубио циљ, престао је да верује у то да је у стању да достигне резултат, упада у тешко расположење, тренинзи за њега постају бесмислено мучење и чак и ако се натера да настави са тренинзима, он већ неће постати шампион, значи да ће изгубити плод од својих напора које је вољно или невољно претрпео.

Слично се догађа и са духом човека који је упао у чамотињу, јер то стање представља последицу губитка вере, маловерја. Међутим, то је само једна страна тог стања. Друга страна се огледа у чињеници да је чамотиња често праћена роптањем. Роптање се огледа у томе да човек сву одговорност за сопствена страдања пребацује на друге, коначно и на Самог Бога, себе сматра невиним страдалником, непрестано се жали и љути на све оне, који су по његовом мишљењу, криви за његова страдања. „Криваца“ има све више, у мери у којој човек све дубље пропада у грех роптања и постаје злобнији.

У питању је најтежи грех и највећа глупост.

То је исто као када би човек скинуо утичницу, додиривао голе жице, претрпео удар струје и почео да гунђа: „Ах, какав је то лош Бог! Зашто је Он дозволио да ме удари струја!? Зашто!!! Зашто мени то да се деси?“

Човек може да почне да псује електричара, утичницу, човека који је пронашао електрицитет и тако даље, међутим, ако се не буде зауставио, доспеће до тога да оптужи Бога. У томе је суштина роптања. Човек који ропће на околности, подразумева да је крив Онај Који му је послао такве околности. Зато међу људима који ропћу има много оних који су „увређени на Бога“.

Али, зар те је Бог терао да додирујеш огољену жицу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Роптање је знак духовне незрелости. Особа одбија да прихвати одговорност за сопствене поступке, не жели да види да је оно што се са њом догађа природна последица њених дела, њених избора, њених хирова. И уместо да призна очигледно, почиње да трага за кривцем и, нормално, као крајњи кривац се показује Онај Који је Најтрпељивији.

Управо је са овим грехом почело саплитање људског рода. Господ је рекао: „Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“ (1 Мојс. 2:16-17). Само једна заповест и то веома једноставна. Међутим, човек је узео и појео. Онда га Бог пита: „Адаме, зашто си јео?“ Свети Оци говоре да је у том тренутку наш прародитељ рекао: „Господе, погрешио сам, опрости ми, крив сам“, не би било ни изгнанства из раја и целокупна историја рода људског би била другачија.

Уместо тога, Адам говори: „Шта сам ја крив? Немам ја везе са тим, за све је крива жена коју си ми Ти дао“… Ево ко је први почео да „испаљује стреле“ на Бога због сопствених поступака!

Адам и Ева нису били изгнани из раја због греха, већ због одуства жеље да се покају које се показало у роптању – на ближњег и на Бога. У том стању се крије велика опасност за душу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

По речима Светог Теофана Затворника: „Пољуљано здравље може да пољуља и спасења када се из уста човека који болује чују речи роптања“. Исто тако и сиромашни и просјаци, ако због сиромаштва или болести негодују и ропћу, не стичу опроштај.

Непрестане жалбе нису у стању да избаве од несреће, већ је само отежавају, док смирена покорност одлукама Промисла Божијег и непомућеност духа одузимају тежину невољама. Зато ако човек који се сусреће са тешкоћама не ропће, већ прославља Бога, ђаво кипти од злобе и иде до другог, до човека који ропће да би му нанео још више непријатности. Што човек снажније ропће, то снажније разара себе самог.

Преподобни Јован Лествичник сведочи на који начин се управо и догађају ова духовна разарања, састављајући духовни портрет особе која ропће: „Када човеку који ропће дају заовест он противречи, није прикладан за дело; у таком човеку нема чак ни доброг расположења, јер је лењив, а лењост је неодвојива од роптања. Он је превртљив, нико га неће превазићи у многословљу; он увек клевеће једног пред другим. Особа која ропће мрзовољна је за добра дела, за гостопримство није способна, у љубави је лицемерна.“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Овде је иста ситуација као у примеру са спортистом – ко види циљ испред себе, верује да је он достижан и нада се да ће бити у стању да га достигне, у стању је да издржи тешкоће, ограничења, напоре и бол. Хришћанин који трпи све оне невоље које неверујућа или маловерна особа сматра разлозима за чамотињу, има виши и светији циљ од било ког спортисте.

Сви знамо колико су велики Светитељи. Њихове подвиге признају и уважавају чак и многи неверујући људи. Постоје различити чинови светости, али је највиши међу њима мученички, то јест, људи који су примили смрт за исповедање Христа. Након њих су – исповедници. У питању су људи који су страдали за Христа, претрпели мучења али су сачували верност Богу. Од исповедника су многи били бачени у тамнице, попут Светог Теофана Исповедника, другима су одсецали руку и језик, као Светом Максиму Исповеднику или ископали око као Светом Пафнутију Исповеднику… Све то су они издржали ради Христа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Велико дело, многи ће рећи да они за тако нешто нису способни. Међутим, у Православљу делује један важни принцип који дарује могућности сваком човеку да постане свет и прибројан Исповедницима: ако неко слави и захваљује Богу за несрећу у којој се налази, он онда носи исповеднички подвиг. Ево како о томе говори Свети Пајсије Светогорац: „Хајде да замислимо да сам се родио као богаљ, без руку и без ногу. Потпуно немоћан, не могу ни да мрднем. Ако ја то прихватим са радошћу и слављењем, Бог ће ме прибројати Исповедницима. Тако мало треба учинити да ме Бог приброји Исповедницима. Када се сам, својом кривицом, слупам колима у стену и прихватим са радошћу оно што се догодило, Бог ме прибраја Исповедницима. Па, шта још могу да желим? Чак резултат моје сопствене непажње, ако га са радошћу прихватам, Бог признаје“.

Управо тако велике могућности и циља лишава себе особа која је упала у чамотињу која јој затвара духовне очи и баца у роптање.

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

                                                                                                        Друга последица чамотиње – очајање

Ето каква је прва последица чамотиње – роптање. Ако нешто може бити горе или опасније од ње, то је друга последица због које је Преподобни Серафим Саровски говорио: „Нема горег греха, ничег ужаснијег и погубнијег од духа чамотиње“. „Чамотиња и непрестана узмениреност могу да разоре душевне силе и доведу је до крајње изменоглости“, сведочи Свети Јован Златоуст. Ова крајња изменоглост душе назива се очајањем и оно представља другу последицу чамотиње, која потиче из ње само ако се човек на време на избори са тим грехом. Ево како о овом стадијуму говоре Свети Оци:

„Очајање се назива најтежим грехом од свих грехова на свету јер оно одбацује свемоћ Господа нашега Исуса Христа, одбацује спасење које је Он даровао – показује да су у тој души претходно владали самопоуздање и гордост, да су јој вера и смирење били туђи“ (Свети Игњатије Брјанчанинов). „Сатана се намерно труди да ожалости многе, да би их очајањем бацио у пакао“ (Преподобни Јефрем Сирин). „Дух очајања доноси најтеже муке. Очајање представља најсавршену радост за ђавола.“ (Преподобни Марко Подвижник). „Не убија толико грех, колико очајање“ (Свети Јован Златоуст). „Пасти у грех је дело човека, очајавати – дело сатанско и погубно; јер је и сам ђаво очајањем бачен у пропаст, јер није пожелео да се покаје“ (Преподобни Нил Синајски).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ђаво нам због тога и убацује помисли очајања да би убио наду на Бога, ту безбедну котву, тај ослонац нашег живота, тог руководиоца на путу ка Небу, то спасење душа које гину… Лукави чини све да нам дошапне помисао очајања. Он већ не треба да се напреже и труди да би нас поразио, када сами људи који су пали и леже не желе да му се противе… и душа, након што упадне у очајање за сопствено спасење, већ не осећа како стреми у пропаст“ (Свети Јован Златоуст).

Очајање већ непосредно води у пропаст, оно претходи самоубиству, најстрашнијем греху који истог тренутка одводи човека у пакао, место удаљено од Бога, где нема ни светлости Божије, ни радости, већ једино мрак и вечна мука… Самоубиство је грех који не може бити опроштен јер самоубица већ не може да се покаје.

„За време добровољног страдања Господње, двојица су отпали од Господа – Јуда и Петар: један га је издао, други се три пута одрекао. Обојица су имали исти грех, обојица учинили тешки грех, међутим, Петар се спасио, Јуда је погинуо. Зашто се нису спасили обојица или пропали обојица? Неко ће рећи да се Петар спасио јер се покајао. Међутим, Свето Јеванђеље говори да се и Јуда покајао: „Раскаја се, и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину“ (Мт. 27:3-4); међутим, његово покајање није примљено, а Петрово јесте; Петар се спасио, а Јуда погинуо. Зашто? Зато што се Петар кајао са надом и уздањем у милост Божију, Јуда се кајао са очајањем. Ужасан је то бездан! Без сумње, неопходно је испунити је надом на милост Божију“ (Свети Димитрије Ростовски).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Јуда издајник, доспевши у очајање, „објеси се“ (Мт. 27:5). Познао је силу греха, али није познао величину милосрђа Божијег… Тако многи чине и сада и следе Јуду. Познају мноштво грехова својих, али не познају мноштво милости Божијих и због тога очајавају за своје спасење. Хришћанине! Очајање представља тежак и последњи ђаволски ударац. Ђаво пре греха представља Бога милостивим, а након греха праведним. Такво је његово лукавство“ (Свети Тихон Задонски).

На тај начин, кушајући човека, сатана му шапуће мисли: „Бог је добар, опростиће“, а већ након греха се труди да га баци у очајање, нашаптавајући већ сасвим другачије мисли: „Бог је праведан и казниће те за ово што си урадио“. Ђаво сугерише човеку да он већ никада неће моћи да се ишчупа из греховне јаме, да неће бити помилован од Бога, неће моћи да добије опроштај грехова и исправи се. Очајање представља смрт наде. Ако та смрт наступи, једино чудо може да сачува човека од самоубиства.

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

                                                                                            Како се чамотиња показује?

Често се чамотиња показује чак на мимици и понашању човека, пре свега, изразом лица које се назива „мрачним лицем“; спуштениим раменима, обореном главом, одсуством интересовања за оно што је око њега и за сопствено стање. Такође је карактеристична тромост, инертност. Добро расположење људи око такве особе изазива недоумицу у њој, раздражљивост и очигледан или скривени протест.

Свети Јован Златоуст је говорио да „душа, обузета тугом није у стању ништа здраво ни да говори, ни да чује“, а Преподобни Нил Синајски је сведочио: „Као што болестан човек не може да поднесе тежак терет, тако ни човек у овом стању није способан да пажљиво испуњава дела Божија; јер болесном су поремећене телесне силе, а код овог није остало душевних сила“.

По речима Преподобног Јована Касијана, такво човеково стање „не дозвољава ни да се испуњава молитвено правило са уобичајеном ревношћу срца, нити да се са душевном коришћу бави читањем светих књига, не допушта да се буде спокојан и кротак у односу са братијом; за све радне обавезе и богослужења га чини нетрпељивим и непособним, опија осећања, разара и гуши мучним очајањем. Као што мољац изједа одећу и црв дрво, тако и туга штети човековом срцу.“

Даље Светитељ набраја знаке овог греховног, болесног стања: „Од чамотиње се рађа незадовољство, малодушност, раздражљивост, лењост, сањивост, немир, тумарање, непостојаност ума и тела, причљивост… Кога почне да побеђује, чини га лењим, немарним, без било каквог духовног успеха; затим га чини несталним, испразним, немарним за свако дело“.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

×
×
  • Креирај ново...