Jump to content

Ава Римски о посту

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 15 минута, Леон Професионалац рече

/A oпет, Христос и апостоли су били Срби а срби посте Четвртак. :-D /

:) управо сам ово поменуо у претходној поруци, а сад видим и ви сте док сам ја писао. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 666
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

горе сам погрешио са датумом (стари-нови календар), кад сам наводио празник св мученика, сад сам исправио, али на брзину па су остали датуми неправописно наведени.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Zoran Đurović рече

СПЦ нема став поводом тог питања, иако смо традиционално били против крвавица, оне се користе у Војводини, али и другде. Не следимо кошер.

 Zasto? Dela apostolska 15,20: ,,Da im se napise - neka se cuvaju od necistota idolskih, od bluda, od udavljenoga i od krvi."  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Кратос рече

Sad nešto razmišljam,na Tajnoj večeri,kada je Isus prvi put pričestio učenike,tada je bila Pasha, a koliko znam za pashu se pripremalo pashalno jagnje,kao sećanje na priklanu jagnjad čijom su krvlju Jevreji obeležavali dovratke svojih kuća kada je Anđeo smrti uzeo egipatske prvence.Da li su učenici onda jeli meso ili su samo pili vino i lomili pashalni hleb?

Moralo je prvo da se ispuni 'stara' pasha, jer, Isus nije dosao da ukine, nego da ispuni stari zavet, tako se i obrezao i drzao druge obicaje izrailja, ...tako je i zgotivio staru pashu, pa, odmah posle jedenja stare pashe i starog jagnjeta, ustanovljena je i nova Pasha itd.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Кратос рече

Sad nešto razmišljam,na Tajnoj večeri,kada je Isus prvi put pričestio učenike,tada je bila Pasha, a koliko znam za pashu se pripremalo pashalno jagnje,kao sećanje na priklanu jagnjad čijom su krvlju Jevreji obeležavali dovratke svojih kuća kada je Anđeo smrti uzeo egipatske prvence.Da li su učenici onda jeli meso ili su samo pili vino i lomili pashalni hleb?

Ono, Hristos nije dosao da ukine, nego da ispuni stari zavet, tako se i obrezao i drzao druge obicaje izrailja, ....tako je i zgotivljena prvo stara pasha i jedenje strarog jagnjeta, da bi odmah posle toga, ustanovljena i nova Pasha i novo Jagnje itd.

Dupli post. 0122_tuk
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Zoran Đurović рече

Нажалост није, мада је предлог СПЦ био јако разуман и добар. Прочитах и образложење,

Kakav predlog je dala SPC?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 "Post je alatka. Nešto  kao dobar traktor koji može da nam pomogne u oranju ove njive, svoje duše. Nemojte da mislite da je post "jao prekršio sam ovo i jao što sam okrenuo na međi ovako traktor?"...ma koga briga kako si okrenuo na međi traktor. Bitno je da ga koristiš i da si na njivi! To je poenta. Nemojte da mislite: "jao prekršio sam post".."mi postimo ovako"..Poenta posta jeste da vam način ishrane reguliše pažnju uma i predostrožnost uma za odnose sa ljudima, za molitvu, za te stvari..i post je tu vrlo sekundaran.. "samo post a um ništa" to nikako..badava se mučite..

Dobro je da se posti. Post na vodi je monaškog tipa i obrazca. Monasi poste na vodi jer intenziv njihovog bogoslužbenog kelejnog poretka podrazumeva takav duhovni zamajac i takvu pratnju od strane posta, što je u našem slučaju, u našem ritmu života kontraproduktivno. Slušajte duhovnike. Ako kažu na vodi, onda posti na vodi. Ako imate blagoslov duhovnika nećete postradati. Ali čisto da znate da nije tačno to da što više postiš, što manje jedeš, što se više istjazavaš, da si nešto bolji i  bliži cilju. To nema veze s mozgom.

Bliži si cilju što si bliži Hristu, bliži sebi, bliži bližnjemu svome. Izgrađujte spontanitet sa Bogom i bližnjima, budite tačni i spontani jedni sa drugima bez glume i folirancije. Dok se gluma i folirancija ne okončaju ne može da krene pravi odnos..."

neke misli o postu sa predavanja o. Aleksandra Jovanovića

celo predavanje na youtube Црква - живот као смисао и смисао као живот

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево и мојих 0.02$. Сматрам да је пост добра ствар. Међутим пост је потпуно уздржавање од јела и пића (тако да ко хоће да буде ревнитељ дакле треба да не једе и не пије ништа до мрака, па након што падне мрак да узме мало горког зеља уз мало воде), што сведочи у прилог авине тезе да је ненормална оволика количина постова током године. То изгледа представља неки уплив монашког утицаја у ширу цркву (још да уведу и пост понедељком па да буде потпуно). Елем, пошто је немогуће да неко не једе и не пије ништа цирка две трећине године, уведена су разна разрешења што пост своди са поста на кошер и самим тим увелико обесмишљава пост. Наиме, много пута сам био сведок ситуацији где човек пости све „по календару“ истовремено једући прекомерно. Имамо у цркви изопачену ситуацију где се људи преједају „на води“!? Пошто држе кошер, то преједање сада није грех већ врлина!? Сматрам да би мало већи акценат црквених гласила требало да буде на умерености у јелу и пићу, него на кошеру - да је битно не преједати се како ван постова, тако и у посту.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Vedran рече

:) управо сам ово поменуо у претходној поруци, а сад видим и ви сте док сам ја писао. 

Нисам видео оемах. Хтело ми се да убацим и то мада верујем да само ја знам шта сам хтео да кажем, тј. тада сам знао шта сам хтео. :-) 

Свакако је у нас велики проблем са српским богом, на српском небу, окруженим Србима апостолима - вероватно сам нешто тако хтео. :-) Пишем нешто на ту тему па ми се све помешало. :-D 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Овдје се говорило и о послушању, као неопходном за спасење. Спомену ава, да не треба да будемо безумно послушни "мудрој" Цркви. Мислим на оно: ако је духовник рекао да убијем човјека, нема везе, он је дао благослов.

Ја сам за ону причу:

Рекао генерал војсци лијево, а оно треба десно. Отишла војска десно. Генерал ће: "Ето, видиш, опет не слушају."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Рекао Ава и то да нам треба мозак. 

Имаш оне који неће мозак, а хоће послушање. Имаш оне који хоће мозак, а неће послушање. Имаш оне који неће ни једно ни друго, и најзад оне који хоће и једно и друго.

И на крају имаш избор, хтео не хтео.

Бирај А, Б, В, Г :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Vedran рече

Рекао Ава и то да нам треба мозак. 

Имаш оне који неће мозак, а хоће послушање. Имаш оне који хоће мозак, а неће послушање. Имаш оне који неће ни једно ни друго, и најзад оне који хоће и једно и друго.

И на крају имаш избор, хтео не хтео.

Бирај А, Б, В, Г :)

Ти баш волиш да малтретираш људе?! Какав црни избор кад ти је Мајка Црква све прописала?12:smeha:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Бојан Илић рече

Овдје се говорило и о послушању, као неопходном за спасење.

Добро знајте да је послушаније (послушност) најзлоупотребљаванија врлина у Цркви.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). 
      Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице
      Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник
      Промишљања о смислу Успенског поста
      Хришћански пост - његова потреба и смисао
      Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше!
      Светоуспенски пост
       

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.       Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.   Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста.    Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]   Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.   Катихета Бранислав Илић     --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...