Jump to content

Ава Римски о посту

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 43 минута, Vedran рече

А шта вам би да ово кажете?

Замало вам не аминовах поруку, пре него што прочитах ово. Неки би ми одмак то прикачили као етикету да сам аминовао :)

Не знам ни сам, ваљда из бојазни. :-)

Али добро - ,,ко епископство жели, добру ствар жели". :-) 

пре 41 минута, Ivan Marković рече

Što ne znači da treba da tolerišemo sektašku propagandu i bogohuljenja.

Још нисте отишли? ;-) 

Зато што не толеришемо, због тога шибамо по талибанима. :-D 

пре 41 минута, Ivan Marković рече

Nema posta, van onih Crkvom propisanih i preporučenih. To je aksiom. I ovde to svi znaju.

Видели сте да не знају - отуда се по храмовима тражи пост, читали сте сведочења других.

Табак је пресавијен одавно и мом епископу је предочено шта мислим, он не условљава верне.

пре 41 минута, Ivan Marković рече

Jasno da ne...ali ne mislite li valjda da ćete problem rešiti skupljanjem lajkova od Tanje1 ili VSB? 

Да ли да коментаришем уопште? Не, не желим.

 

Eдит:

Промаче ми ово:

,,Ne, ovo nije tačno. Talibani uopšte nemaju pričešće, a post im je Ramazan, ako se ne varam. Pa onda krkaju ono nesretno jagnje."

Вједомо буди: талибани су сви они који чине онако како сам навео, чисто да не помињем само љуљачке талибане на које ме стално враћате да их помињем правећи се да не знате кога тако називамо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 666
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 1 минут, Vedran рече

Пошто сам ја ово поменуо, хоћу да кажем хвала за појашњење. Нисам знао да је ово македноски обичај. Проблем уопште није ово што ви описујете да људи узму св воду у чисту среду (осим што не видим разлог зашто се не би и Причестили). Проблем је што су неки себи утувили у главу да је св Николај ПРИЧЕШЋИВАО са св водом (уместо Тела и Крви)! Дакле не да су људи узимали Св Воду, него су чак тврдили да је он из Путира делио Св Воду, а не Тело и Крв Господњу! И читаву ту причу уграђивали у причу о седмодневном посту. Да је то зато што не можеш да се причестиш на чисту среду јер ниси постио 7 дана. То је проблем. А не ово што људи узимају Св Воду. 

Агијазма се даје из путира, са кашиком(неки са обичну, неки са ону са коју се причешќује). Али рекао сам, након причешќе. Причешќују се и они који су тримирили и они који нису... Неќе ваљда немоќни и стари људи да држе тримир, или пак да посте читав пост (без уља или без млека).

И како да пости човек 7 дана и да се причести на Теодорову суботу? :) Да не једе уље на Прочка? :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Леон Професионалац рече

Не знам ни сам, ваљда из бојазни. :-)

Али добро - ,,ко епископство жели, добру ствар жели". :-) 

:)) Без бриге!!

Него, у вези цитата, зашто кад год ми је то неко рекао никад није споменуо шта још Ап. Павле вели Тимотеју у продужетку? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Orthophill рече

И како да пости човек 7 дана и да се причести на Теодорову суботу? :) Да не једе уље на Прочка? :)

То бих и ја волео да знам!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Orthophill рече

Агијазма се даје из путира, са кашиком(неки са обичну, неки са ону са коју се причешќује). Али рекао сам, након причешќе. Причешќују се и они који су тримирили и они који нису... Неќе ваљда немоќни и стари људи да држе тримир, или пак да посте читав пост (без уља или без млека).

И како да пости човек 7 дана и да се причести на Теодорову суботу? :) Да не једе уље на Прочка? :)

Шта раде са Причешћем које је у Путиру после Причешћа верних. Кад се употребљава? Није ми баш јасан тај обичај.

Од почетка поста до Теодорове суботе има пет дана и субота је шести, како мислите да пости седам дана?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Леон Професионалац рече

како мислите да пости седам дана?

Па кад би они мислили не би то ни говорили. Али на жалост говоре, јер не мисле. И у оном тексту где наводе изворе за своје учење, спомињали су чак и Причешћивање у "осми дан" мењајући речи у преводу из Номоканона само да би уклопили у свој шаблон. Сад се не сећам детаља, а да не идем да опет читам, јер сад радим један послић док успут пратим шта се овде пише. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Vedran рече

:)) Без бриге!!

Него, у вези цитата, зашто кад год ми је то неко рекао никад није споменуо шта још Ап. Павле вели Тимотеју у продужетку? 

Да, да! Добро велите.

Задржао би се на ономе да је муж једне жене јер би тада боље разумео ожењене. И код овог 6. стиха, не новокрштен. Дакле, не могу новокрштени у смислу да не могу неутврђени да поучавају.

Screenshots_2017-03-06-11-53-33.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Леон Професионалац рече

Шта раде са Причешћем које је у Путиру после Причешћа верних. Кад се употребљава? Није ми баш јасан тај обичај.

Од почетка поста до Теодорове суботе има пет дана и субота је шести, како мислите да пости седам дана?

Преждеосвештене литургије се служе у веќе цркве, где има више путира. Па агијазму даје се из неки други путир, не из оног у који су Тело и Крв Христови. Сада сам се сетио да једном сам видео и како дају агијазму и из обичне флашице.

О бројање данова: Епа не знам и ја сам збуњен са том рачуницу...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Orthophill рече

Преждеосвештене литургије се служе у веќе цркве, где има више путира. Па агијазму даје се из неки други путир, не из оног у који су Тело и Крв Христови. Сада сам се сетио да једном сам видео и како дају агијазму и из обичне флашице.

О бројање данова: Епа не знам и ја сам збуњен са том рачуницу...

Аха! Хвала Вам! Хвала Вам бескрајно на објашњењу. Ето, научих нешто.

Значи само на Литургији Пређеосвећених, добро, добро, схватио сам сада на шта сте мислили. (И по Србији се не служе свуда Пређеосвећене.)

 

(Успут, постоји негде обичај да она заједничка чаша која се младенцима даје на Венчању буде уствари баш Путир, када се Венчање свршава ван литургије. Ех, колико све и Цркви упућује на Причешће!)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Леон Професионалац рече

Аха! Хвала Вам! Хвала Вам бескрајно на објашњењу. Ето, научих нешто.

Значи само на Литургији Пређеосвећених, добро, добро, схватио сам сада на шта сте мислили. (И по Србији се не служе свуда Пређеосвећене.)

 

(Успут, постоји негде обичај да она заједничка чаша која се младенцима даје на Венчању буде уствари баш Путир, када се Венчање свршава ван литургије. Ех, колико све и Цркви упућује на Причешће!)

Па на Чиста Среда колико знам се служи само преждеосвештена литургија. Можда се нејасно изражавам. Опростите, што јужније са падеже тужније! :D

Edit: Агијазма од путира се даје само на Чисту Среду. И никад више.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како у православној Цркви влада канонски беспоредак наша помесна Црква нема тела која би одговорила на ова питања или обавезујеуће или да покушају да разјасне.У РПЦ Московској патријаршији постоје тела за све проблеме па тако и за истине вере и праксу.Овим питањима се бави комисија за катихизацију чији је председник професор Алексиј Осипов који је лаик и веом благ и добар човек који даје објашњења без строгости иако се од 5 године исповедао код светог старца Никона Воробјова.Наша црква нема ни комисију која би се бавила Артемијем и осталим облицима верског фанатизма једини им је проблем Степинац.Где је просвећивање народа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Orthophill рече

Па на Чиста Среда колико знам се служи само преждеосвештена литургија. Можда се нејасно изражавам. Опростите, што јужније са падеже тужније! :D

Edit: Агијазма од путира се даје само на Чисту Среду. И никад више.

Не, добро се Ви изражавате, до мене је, ја правим превиде. Муте ми се слова.

Хвала Вам! Овако објашњено, ради се о локалном обичају који и није тако лош мада испада као да се ради и некаквим магијским својствима Агијазме, но добро.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Августин рече

Како у православној Цркви влада канонски беспоредак наша помесна Црква нема тела која би одговорила на ова питања или обавезујеуће или да покушају да разјасне.У РПЦ Московској патријаршији постоје тела за све проблеме па тако и за истине вере и праксу.Овим питањима се бави комисија за катихизацију чији је председник професор Алексиј Осипов који је лаик и веом благ и добар човек који даје објашњења без строгости иако се од 5 године исповедао код светог старца Никона Воробјова.Наша црква нема ни комисију која би се бавила Артемијем и осталим облицима верског фанатизма једини им је проблем Степинац.Где је просвећивање народа.

Због тога смо осуђени да овуда и свуда тумарамо. :-( 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нисам за претјерани аскетизам, када је у питању пост, у смислу уздржавања од одређене хране. Међутим, мислим да је добро да уздржавање постоји ради тога:

1. Да, колико је то могуће, ублажимо или чак елиминишемо "робовање" храни,

2. Да се тренирамо за случај, не дао Бог, какве невоље: глади у прогонству и сл.

Сви, надам се, знамо да када се тијело навикне на неку храну оно ту храну "тражи". Ја нпр. редовно пијем кафу, па кад је не попијем до 2 сата по подне заболи ме глава и постајем мрзовољан (нерасположен). Тада човјеку пада концентрација и тежи му је крст који носи. Право говорећи, није тежак крст који смо добили од Господа, већ онај непотребни терет, који смо сами себи наметнули.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Леон Професионалац рече

Апостоли нису постили јер су имали Христа поред себе а ми немамо па додајемо постове и кад треба и кад не треба? Поменусмо Св. Саву, видите није све постио али је свет. И они пре њега.

Они су имали послушање. Ми немамо. Свако има свој крст и своје искушење. Ми имамо пост. И то у доба кад никад није било разноврсније и доступније хране, и из мора, и из река и из свих крајева света. Срамота би било да се бунимо и ропћемо. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). 
      Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице
      Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник
      Промишљања о смислу Успенског поста
      Хришћански пост - његова потреба и смисао
      Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше!
      Светоуспенски пост
       

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.       Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.   Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста.    Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]   Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.   Катихета Бранислав Илић     --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...