Jump to content

Ава Римски о посту

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa Hristos plače ko malo dete ako mu neko ne priđe jer je jeo prethodni dan pečenje. Zločin bre.

Ово је права визија!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 666
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 20 минута, Lady Godiva рече

јер ми је било глупо, ако не прилазе ови "црквени људи", где ћу ја блесава...

Plače mi se verovali ili ne da smo dozvolili ovako nešto.

Našoj sestri sigurno mozak nije spržen već upravo stavovi ovih koji zagovaraju raznorazne pripreme sa strogim tipicima i raznim podvižništvima, te sa praktičnim i stalnim uslovljavanjem pričešća ( je li treba sada da se potsećamo da samo nekoliko godina unazad je bilo pravilo kod nas pričešćivanja od svega 4 puta godišnje za koje se zalagala većina sveštenika?), dakle praktično uslovljavanje pričešća je dovodilo iskrene i mlade ljude u Crkve a oni umesto da prilaze Onome kod koga su došli, bili su samo nemi posmatrači i suze Hristove koji jih je čekao i pripremio Čašu.

Zato je ovaj forum posebno mesto u SPC, jer su ove stvari ugledale svetlost.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Milan Nikolic рече

И ова тема је угушена нашим немоћима.

Не буди маловеран, васкрснуће и тема:))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Bas je svetitelj Teofan Zatvornik ostar u ovoj besedi, ali, sta da se radi, ponekad su svetitelji morali da upotrebljavaju jake i teske reci u ukazivanju na neke pogresna misljenja po odredjenim crkvenim pitanjima :


" Ништа нема што би човека могло опоганити да уђе споља у њега, него што излази из њега оно је што погани човека.(Марко 7:15).

То место, и њему слична, да нас храна не поставља пред Бога, спомињу обично они, који не љубе пост, претпостављајући да тиме, довољно оправдавају своје одсуство жеље да посте, упркос уставу и поретку Цркве.

Колико је задовољавајуће ово извињење, сваком верном Цркви је јасно. У посту је уздржање од неких јела установљено не зато, што су она нечиста, већ да би тим уздржањем, лакше достигли стањење тела, неопходно за унутрашње преуспевање.

Такав смисао поста је толико суштински, да се они, који неко јело сматрају нечистим, убрајају у јеретике. Онима који нису склони ка посту би на томе требало настојати, а не на томе, да је пост обавезан, иако је он, заиста, средство за одупирање греховним жељама и тежњама тела. Али то је таква тачка, на којој се никако не може одустати.

Ако је унутрашње успевање обавезно, то се обавезно и средство за њега, сматра неопходним, односно пост. Савест и говори то свакоме. За њено успокојење, они тврде: Ја другим средством надомештам смањење поста, или Пост је штетан за мене, или Постићу када ја хоћу, а не када је то установљено.

Али прво извињење је неумесно, јер још нико без поста није успео да савлада своје тело и да како треба сачува своје унутрашње стање.

Последње је такође неумесно, јер је Црква једно Тело, и жеља да се у њој човек одели од других јесте противна Њеном устројењу. Удаљити себе од општих одредби Цркве могуће је само изласком из Ње, а Њен члан не може тако говорити и то захтевати.

Друго оправдање има сенку права. И тачно је, пост није обавезан за оне, на које ће пост деловати штетно, јер је пост установљен не да би убијао тело, већ да би умртвљивао страсти. Али ако промешамо такве добронамерне, показаће их се тако мало, да и неће бити негде да се ставе.

Остаје само један разлог  одсуство жеље. Против тога се нема шта спорити. И у Рај не уводе против воље. Али, када буду осудили за пакао, хоћеш-нећеш, крећи: хватају и бацају тамо."


Inace, ovo je receno od sv.Jovana Zlatoustog:

"Није само вера неопходна, већ и духовни живот, да би могли задржати у себи Духа, Који нам је једанпут дан."

Da damo' mogucnost i postu da moze da ucestvuje u kreiranju duhovnog zivota, ....pa, monasi neka poste po defaultu ceo zivot i neka teze savrsenom duhovnom zivotu....a,  i mi mirjani da se trudimo koliko mozemo u postu i tom duhovnom zivotu, da bi zadrzali blagodat Duha, kako svedoci Jovan.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, gor.anger рече

Сјајно! Хвала ти! Преслатка је ствар, мораћу да поделим на мом зиду... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oвде је неко поменуо и тему поста и здравља.Постоје болести код којих једноставно не сме да се пости.Једна од тих болести је и дијабетес од које у свету болује 1-5 одсто популације,а међу америчким црнцима то је готово нормална појава.За дија бетес се препоручује протеинска дијета значи немасно месо и млеко и немасан сир због недостатка угљених хидрата који се претварају у шећер.Не смеју да се једу пасуљ,пиринач.кромпир и још многе врсте поврћа и ни једно воће.Најопаснији је хлеб јер има веома висок проценат угљених хидрата Сме практично да се једе купус и гершла.По нашим манастирима и међу епископима многи и то не знају па зато многи и имају дијабетес.Када су људи гладни од поста једу слатко или пију зашећерену кафу.У Индији где људи не једу месо и једу веома слатку храну дијабетес је општа појава.Дијабетес није само системска болест него и од самог високог шећера може да се умре.Па шта треба да раде људи који се придржавају савета лекара и практично стално гладују и тиме су например изложени и прехладама и свим врстама запаљења да за време поста не једу ништа и тако се убију или да једу хлеб и тако се убију.Да ли неко разуме болесне људе или ће се и на ово што сам написао наћи ко ће се ругати.да ли је неко свестан да постоје разни људи са разним потребама и да би се и таквим стварима требао неко позабавити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

СПЦ забранила пихтијаду: Звониће вам мртвачка звона

Одржавање традиционалне пихтијаде у Руменки поред Новог Сада одложено је после упозорења епископа бачког Иринеја.

Како каже организатор Бранислав Поповић, можда је уопште и не уприличе јер ће после Васкрса већ бити претопло за пихтије.

Иринеј Буловић, епископ бачки, запретио је организаторима Руменачке пихтијаде да ће бити анатемисани из цркве уз звоњаву мртвачких звона ако ову „паганску манифестацију“ организују у време поста.

Због поста је одложена и друга војвођанска „куленијада“, али у Бачу, која окупља љубитеље кулена.

„Нисмо могли да организујемо пихтијаду по оном минусу, ко би нам дошао, то можемо да урадимо једино сада. Али прво се побунио црквени одбор у Руменки, а после и сам Иринеј. Требало је да дође стотину излагача из свих крајева Србије и региона, нисам хтео да људи доживе непријатност и да се ми Руменчани свађамо. Притисак је био огроман и одустали смо“, каже Поповић.

Његова манифестација држи Гинисов рекорд у најдужој пихтији на свету.

„Свештеници се питају за све, па сматрам да је крајње време и да изађу на изборе“, каже Поповић.

Непријатности су почеле упозорењем црквеног одбора да се „пихтијада организује у време часног поста, када се верници духовно припремају за свету тајну причешћа и када треба да мирују, а не да буду саблажњени на овакав начин“.

Кад нису хтели да одустану од догађаја, стигло је и писмо Иринеја које их је све шокирало.

„Уколико организујете ову паганску манифестацију у току поста, православна Епархија бачка ће објавити саопштење и позвати вернике да стану у одбрану светог поста. За време одржавања пихтијаде, капије порте храма ће бити затворене, а са звоника ће се сваких пола сата оглашавати мртвачко звоно. Сви чланови Управног одбора пихтијаде биће анатемисани из цркве, свештеник неће улазити у њихове домове, једино ће им бити дозвољено крштење деце јер она нису крива за грех и лудост родитеља“, саопштио је Иринеј организаторима.

Из Туристичке организације Бача, која организује Куленијаду, потврђују да су због поста одустали од манифестације и да ће је одржати после Васкрса. Како додају, са црквом нису имали проблема, нити им је ко писао, него су сами тако одлучили.

Мештани Руменке кажу да имају важнијих проблема од мрсне хране током поста, али да не виде разлог зашто тензије морају толико да се подижу због обичне пихтије.

„Бити верник данас је и мода. Претпостављам да је добар део тих инквизитора који сада седе по црквеним одборима у нашој земљи некада био у Комунистичкој партији. Али ваљда је све то људски. Ипак, ја ту не видим проблем, претерано је да се Пихтијада не одржи, ко пости не мора да дође“, наводи Ђорђе П. из Руменке.

Извор: Блиц

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

пре 11 минута, Августин рече

Oвде је неко поменуо и тему поста и здравља.

Има ту више нијанси. На пример познато је да је могуће да се дијабетис (тип 2) може исправити исхраном сировом храном која је махом ако не и искључиво посна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свака част оном ко једе сирови купус цео пост,а за ово све друго није тачно.То што је како кажеш познато не значи да је тачно,Има људи који мисле да могу да једу мед јер је природан.А има људи и који о свему имају мишљење па и одговор некоме који се тиме бави.Како да се једе сиров кромпир или пиринач.а и не сме.Воће не сме да се једе јер је слатко.Грожђе или лубеница је у већој количини опасно по живот.Има људи вегетаријанских фанатика који једу само купус и то сирови.Па зар треба болесне људе кажњавати.да једу сирову репу као у Аушвицу.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Bokisd рече

Inace, ovo je receno od sv.Jovana Zlatoustog:

"Није само вера неопходна, већ и духовни живот, да би могли задржати у себи Духа, Који нам је једанпут дан."

Ти ме обесхрабрујеш са својим неразумевањем. Тужно је то... Јер ако узмеш 200 посних дана из Теофана као репер за обуздавање тела, онда ћеш рећи да је црква из првих 10 векова погубила све душе, и да су апостоли пукли и нису се спасили. Јер они нису имали све те склекове у које би ти хтео да их утераш. 

Теофан је постио више од Петра. Да ли је већи од Петра? Постио је више од Павла. Да ли је већи од Павла? Постио је више од Исуса. Да ли је већи од Исуса? Сам Теофан би ти сада залепио шамарчину за то што га косиш са свецима! Изопачаваш и самог Теофана јер не разумеш контекст његове поуке. Јер га ти супростављаш Писму. 

Реци ми, где Ис говори да су блажени који посте? Где је рекао да ће се спасити онај који пости, или онај који мрси? У каквом Матриксу ти живиш? Ниједан апостол није постио 40., а знам за њих да су свеци и да ће судити над народима, али нигде не чух да ћеш ти, који постиш све "прописане", али нелегитимне постове бити на престолу. На који начин је могуће повратити вас да верујете Писму? Јер нема матемеатике која ће из Писма извести ових 200, рецимо, дана поста. И реци ти сада мени како је св. Сава мањи светац од Теофана, а није постио Успењски пост? Чак га је одбио. Јер је знао да га држе у Цариграду. И како је то Сава светац, а није нам накачио још један пост да бисмо могли да укротимо тело? И светогорци протествовали против тог поста. Били протестанти. Али то су били грешни светогорци. Желудац им био бог!

Ти, пријатељу, ни не разумеш импликације сопствених тлапњи и учитавања. Није за чуђене што не разумеш ни моје речи, јер ти не желиш да се поучиш, него желиш да учиш друге, а ту се онда дивим твојој храбрости.   

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 34 минута, Августин рече

Oвде је неко поменуо и тему поста и здравља.Постоје болести код којих једноставно не сме да се пости.Једна од тих болести је и дијабетес од које у свету болује 1-5 одсто популације,а међу америчким црнцима то је готово нормална појава.За дија бетес се препоручује протеинска дијета значи немасно месо и млеко и немасан сир због недостатка угљених хидрата који се претварају у шећер.Не смеју да се једу пасуљ,пиринач.кромпир и још многе врсте поврћа и ни једно воће.Најопаснији је хлеб јер има веома висок проценат угљених хидрата Сме практично да се једе купус и гершла.По нашим манастирима и међу епископима многи и то не знају па зато многи и имају дијабетес.Када су људи гладни од поста једу слатко или пију зашећерену кафу.У Индији где људи не једу месо и једу веома слатку храну дијабетес је општа појава.Дијабетес није само системска болест него и од самог високог шећера може да се умре.Па шта треба да раде људи који се придржавају савета лекара и практично стално гладују и тиме су например изложени и прехладама и свим врстама запаљења да за време поста не једу ништа и тако се убију или да једу хлеб и тако се убију.Да ли неко разуме болесне људе или ће се и на ово што сам написао наћи ко ће се ругати.да ли је неко свестан да постоје разни људи са разним потребама и да би се и таквим стварима требао неко позабавити.

Савршено си рекао! И све је то дискурс који се налази код светитеља, али ови ревнитељи без разума неће да читају. Даћу им ускоро Касијана на ту тему. 

Све потписујем. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). 
      Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице
      Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник
      Промишљања о смислу Успенског поста
      Хришћански пост - његова потреба и смисао
      Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше!
      Светоуспенски пост
       

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.       Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.   Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста.    Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]   Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.   Катихета Бранислав Илић     --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...