Jump to content

Ава Римски о посту

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 часа, Тања1 рече

 

A do samo pre godinu dana si imao problem sto ja zaista i Artemija i sve ljude oko njega,vernike smatram bracom iliti svojima .  Ipak priznaces, nije bitno koliko je ko puta spomenuo, rijeci imaju tezinu, i ona je bitna. :) 

Samo se glupi ljudi ne mijenjaju.

Ne znam kakve sad veze ovo ima sa tim.

Artemija sam podrzavao ili imao neku vrstu odredjene simpatije (doduse verbalno jer nisam isao na njihove sluzbe) do odredjenog trenutka, kad su presli odredjenu granicu po mom skromnom misljenju vise nisam ali sam kritikovao i sad i tad stvari za koje ja mislim da su pogresne, bile tamo ili vamo.

Samo ne vidim razlog vadjenja sta sam pisao pre godinu dana na forumu u svrhu ove teme, ali dobro.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 666
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Ваљда је циљ задобијање Царства Небеског а не дуг живот у блату. Али, коме је циљ ово друго обично никако не може да разуме оно прво и усрђе које се често рађа њиме.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Леон Професионалац рече

,,Нисам ја него сте Ви" и ,,нисам ја крив, жена коју су ми дао ме превари" - сад ми је јасно зашто се толико ,,примате" на пост храном.

Ех, варате се ако мислите да је могуће да пошћењем на храни компензујуте овакве ствари!

                        + + +

Елем, наравно да помињем јер они и њихова ,,чада" која су остала у Цркви су само фиктивно у њој, такви буне народ оваквим глупостима, такви терају људе да посте и суботама и недељама, њима је пост услов за Причешће. 

Ne znam sad sto dramatizujete i pravite od sebe zrtvu, a od drugih ovog puta mene - fariseja ili sta vec.

Artemija ili Marka ili kako god nisam spomenuo dok nije bio spomenut 150 puta ovde, onda sam ga spomenuo samo opazajuci da i ta strana prica slicnu pricu kad nesto objasnjava kanoni kanoni kanoni...onda kad je od njih to, dolazi do objasnjenja da kanoni nisu ograda i sve i svja, sad smo preokrenuli uloge i to sam samo zapazio da odjednom kada vama (ne vama licno) odgovora vi posezete za istim argumentima, kanoni, kanoni, kanoni, samo ovaj put ispada da su kanoni zaista sve i svja, pa posto kanoni nisu pripisali post onda odjednom post je beskorisan kao i oni sto potezu ko pali svece po kanonima u sinagogi da bude odlucen np.. I kad sam samo to primetio napali ste me sto spominjem uopste to ime, a da niste shvatili da ste vi i otac Zoran u svakom drugom postu spomenuli istog.

Sad jos ispade, da su oni jedini problem ako je to uopste problem sto zagovaraju post pred pricesce. Kao da nemamo sve druge vladike, mitropolite, patrijarha, svestenike, monahe koji toboze ne zagovaraju post pred pricesce.

U mojoj crkvi je za pricest potrebna priprema i ispovest.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, МилошБГ рече

U mojoj crkvi je za pricest potrebna priprema i ispovest.

Једно питање за све, пошто је овако и у мојој цркви.

Ако је за причешће неопходна припрема, да ли то значи да људи треба увек да посте, јер се Литургија служи, сваке недеље и на црвено слово?

Зашто уопште и служити Литургију и претварати хлеб и вино у Тело и Крв, кад нико не сме да приђе сваки пут, осим свештеника, беба, бакица на умору? Зар није смисао да сви постану једно у Христу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Lady Godiva рече

Једно питање за све, пошто је овако и у мојој цркви.

Ако је за причешће неопходна припрема, да ли то значи да људи треба увек да посте, јер се Литургија служи, сваке недеље и на црвено слово?

Зашто уопште и служити Литургију и претварати хлеб и вино у Тело и Крв, кад нико не сме да приђе сваки пут, осим свештеника, беба, бакица на умору? Зар није смисао да сви постану једно у Христу?

Koliko ja znam, svako ko posti redovno sve postove i svaku sredu i petak moze da se pricesti svake nedelje na liturgiji.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Леон Професионалац рече
пре 4 часа, МилошБГ рече

не верујем да ико од људи из цркве тера неког физичког радника који ради 12 сати да мора да пости на води

Ви не верујете а ми знамо да постоје такви духовници. Ни болеснике не штеде изузев оних на самртном одру. И то испитују по својој савести.

 

Па чак и ово што сте навели "изузев оних на самртном одру", на велику жалост, није тачно. Јер неки и од таквих, умирућих, траже пост, од "три дана" или "макар један дан". Веровали или не! Тим поводом сам ја прошле године написао једнан краћи текст, анализу, њихових аргумената (фалсификата) која се може причитати овде: https://sozercanje.wordpress.com/2016/03/16/духовни-геноцид-или-како-умирућим-уск/ 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Vedran рече

 

Па чак и ово што сте навели "изузев оних на самртном одру", на велику жалост, није тачно. Јер неки и од таквих, умирућих, траже пост, од "три дана" или "макар један дан". Веровали или не! Тим поводом сам ја прошле године написао једнан краћи текст, анализу, њихових аргумената (фалсификата) која се може причитати овде: https://sozercanje.wordpress.com/2016/03/16/духовни-геноцид-или-како-умирућим-уск/ 

Dobro ali sad idemo u krajnost...to me malo podseca na ono "popovi lopovi", dakle to nije praksa i to nije nesto sto se desava stalno i svuda. To sto neki svestenik tako misli, ne potire da ogromna vecina drugih tako ne misle, ja iskreno znam za puno slucajeva kad svestenici idu bolnicama i bolesne pricescuju bez ikakvog uslovljenog posta ili cega slicnog.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, МилошБГ рече

Dobro ali sad idemo u krajnost

Онај ко укаже на сву, глупост, бесмисао и штетност оваквих предлога не иде у крајност. У крајност иду они који износе овакве предлоге и представљају их као учење Цркве. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Велизар рече

Поводом тврдње како пост убија у младим годинама: архиепископ Никон Рождественски у свом тексту "У заштиту светог поста" из 1913. године пише ово:

"Симеон столпник стоял на столпе 80 лет, а всего жил 103 года; Кириак отшельник жил 109 лет; Алипий столпник — 118; Иоанн молчальник — 104; Антоний и Феодосии Великие по 105; Павел Фивейский — 113; Павел Комельский — 112; Анин — 110; Макарий Александрийский — 100. Марк Фраческий только в пустыне провел 95 лет, не считая того, сколько жил в мире. И другие многие жили по сто лет, а до 90 — большая часть... "

"Симеон столпник је на стубу стајао 80 година а укупно живео 103 године; Киријак отшелник је живео 109 година, Алимпије столпник - 118, Јован Ћутљиви - 104, Антоније и Теодосије Велики по 105; Павле Тивејски - 113, Павле Комељски - 112;  Анин - 110; Макарије Александријски - 100; Марко Трачески је у пустињи провео 95 година, не рачунајући време које је проживео у свету. И многи други су живели по сто година, а до 90 - већина њих.

 

 

Свети Симеон Ветхи је био стилит, рођен око 389. године у селу Сис у малоазијској области Киликија, а преминуо 24. јула 459. године у месту Калат Симан. Dakle, 70 година; Трачевски по свој прилици није ни постојао... 

У суштини је ово глупост о којој желиш да се расправљаш, јер скоро умре нека Американка са 120 љета, а за доручак је јела сланину. Ти немаш ни трунку инклузивности и зато моје речи тумачиш на сопствену пропаст. Нигде и никад нисам рекао да пост убија оне који посте. Не, него сам негирао да је: 1) пост гарант здравља, 2) и тврдио да  пост без разума убија човека. Ти би сада као суботари да нам увалиш причу како је пост здрав. Сигурно је да човек треба да води рачуна о здрављу, али да пости ради здравља је ствар која нема ништа заједничко са хришћанством.

Ти си се испостио више од Христа; он је постио само једном у животу, па су га зато називали изелицом и пијандуром. Није био подвижник као ти. Није био тако узвишен аскета као ти ни Јн Крститељ, јер је јео скакавце. Мрсио нон-стоп. Мада је његова дијета била сурова, па су неки, који немају никакве везе са тобом, говорили да је демон у њему.  

Видиш, пријатељу, разлика између мене и тебе је једноставна: ти осуђујеш оне који једу; ја не осуђујем ни оне који једу ни оне који не једу; осуђујем оне који не једу и прописују то као универзално правило и услов за причешће. Можда сам ти сада јаснији?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 35 минута, Nebojš.a рече

Ваљда је циљ задобијање Царства Небеског а не дуг живот у блату. Али, коме је циљ ово друго обично никако не може да разуме оно прво и усрђе које се често рађа њиме.

Реци то Велизару. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 29 минута, МилошБГ рече

U mojoj crkvi je za pricest potrebna priprema i ispovest.

Ви сте добри и искрени тридентинци...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 38 минута, МилошБГ рече

U mojoj crkvi je za pricest potrebna priprema i ispovest.

A i Telo I Krv treba dobro da se osvešta ne može to svako, mora dobro da se podvizava sveštenik da bi pravilno to osveštao i onda je to živa vatra prži sve nedostojne.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Zoran Đurović рече

Ви сте добри и искрени тридентинци...

Imas sajt spc i kontakt patrijarha posto je on i mitropolit Beogradski pa mu to reci, moja parohijska crkva je pod njegovom ingerencijom, pa mu to i reci i javi rezultat. Mojne meni.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, МилошБГ рече

Koliko ja znam, svako ko posti redovno sve postove i svaku sredu i petak moze da se pricesti svake nedelje na liturgiji.

Да ли би био љубазан да ми проследиш канонску уредбу за твоје мишљење? Који је то сабор прописао? 

Нема сабора, друже, то је само бљутаво оправдање оних који би хтели да седе на две столице. ПРИЧЕШЋЕ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ СА ПОСТОМ, А НИ СА ИСПОВЕШЋУ. То је клерилкалистичка фора која треба да потчини марву Цркви. И то је најдубља издаја Христовог Јеванђеља.

Пости се ради јачања воље, регулисања себе и сл. Исповеда се само ако се има грех који ти пречи причешће: убиство, блуд, трговина робљем, дрогама, крађа и сл. И тада добијеш епитимију да не можеш за тот времена да се причестиш, али да се кајеш и чиниш добра дела ради искушљења. За глупости: видео добру женску, исповедаш се код свог пријатеља који не мора да буде свештеник, а може да буде и женска особа, да би те посаветовао шта и како да радиш да би се регулисо. И ту нема опраштања греха, јер није грех у питању, него неке евентуалне девијације.

Господ нам је дао разум, треба то поштовати, а не презирати. Не падај на поповске форе.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). 
      Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице
      Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник
      Промишљања о смислу Успенског поста
      Хришћански пост - његова потреба и смисао
      Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше!
      Светоуспенски пост
       

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.       Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.   Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста.    Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]   Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.   Катихета Бранислав Илић     --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...