Jump to content

Ава Римски о посту

Оцени ову тему


Препоручена порука

Trenutno u crkvi postoje dve grupacije i krajnosti

 

1. "Mracnjaci" nista ne valja, nista nije kako treba, obicno zagovaraju post i podvig nemerljiv i neostvarljiv za mirjanina u svetu a verovatno i monaha, strogoca do max.

2. Oni drugi, kojima opet sa druge strane nista ne valja, koji eto liturgiju bi menjali kad god i sta god jer nije bitno robovati praksi, post umanjuju do besvesti, znam za slucajeve gde se ljudi u odredjenim parohijama pricescuju sa pripremom koja obuhvata da se ne jede nista od 00h bez ikakvog posta, sta je to ispovest, do toga da cemo se svi spasiti itd.

Opet svako shodno svojim nekim poimanjem stvari moze se uciniti jedna ili druga strana bliza, onim koji su malo zadrtiji ili pak blizi nekom monaskom poimanju stvari verovatno je prva grupa bliza, onima sa druge strane koji su komformisti i kojima prija malo lezerniji i komforniji zivot je ova druga.

Sve u svemu istina nije po meni ni tam' ni vam'. Mozda negde izmedju a mozda i na sasvim petoj strani, no nekako sam ja poceo da izbegavam i jedne i druge.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 666
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 10 минута, МилошБГ рече

Voleo bih da mi pojasnis malo ovo vezano za sv.Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog.

Златоусти се као млад посветио аскетском животу, али без разума. После 2 године (378) морао је да се врати у град да не би умро, али је трајно упропастио своје здравље (Паладије о томе, Dial. de Vita Ioan. Chrysost. 5). 

Василије се једнако ложио на строгу аскезу и умро је у 49. години. Није му донело здравља. Треба пак знати да он и Назијанзин никада нису били монаси, како би хтео Јустин Поповић или Таса. Не, били су само целибатни. И платили су дуг платонизму. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, Велизар рече

Ако сам ја Велијар, шта ли си ти, кукавче?

Да ли си се запитао зашто те зовем Велијаром? Зато што си опадач. 

Већ сам те упозорио да скинеш ову дезинформацију: "Ив Конгар, римокатиолички теолог: "Молитве за уједињење за римокатолике представљају молитве за проширењеРимокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска"; „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу", али ти нећеш.

То је младелачки Конгаров став кога се он одрекао. Можеш тако да цитираш Августина како вели да је Исус само мудар човек, али не и Бог, а тога се става јавно одрекао у Исповестима. Да ли ти је сада јасно каква си битанга и зашто те зовем Велијаром?

Скини ово блаћење човека, па те и ја више нећу звати Велијаром.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Да ли си се запитао зашто те зовем Велијаром? Зато што си опадач. 

Већ сам те упозорио да скинеш ову дезинформацију: "Ив Конгар, римокатиолички теолог: "Молитве за уједињење за римокатолике представљају молитве за проширењеРимокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска"; „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу", али ти нећеш.

То је младелачки Конгаров став кога се он одрекао. Можеш тако да цитираш Августина како вели да је Исус само мудар човек, али не и Бог, а тога се става јавно одрекао у Исповестима. Да ли ти је сада јасно каква си битанга и зашто те зовем Велијаром?

Скини ово блаћење човека, па те и ја више нећу звати Велијаром.  

Као прво, немој да га зовеш Велијар, није умесно, и опоменут си због тога.

Као друго, пошто нисам до краја упознат са ликом и делом Конгара, а не бих да се било ко опада на овом форуму због својих младалачких ставова, да ли можеш да нам поставиш неке референце из којих бисмо могли да видимо праве ставове дотичног.

@Велизар Ако је ово истина, молио бих те да уклониш тај цитат, јер знам колико ја шизим кад неко Светог Николаја назива фашистом или мрзитељем Јевреја или обожаваоцем Хитлера или будистом због неких ставова којих се касније у животу одрекао.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Читао сам да су светитељи говорили подвижницима који су могли доста да посте да узимају храну да се не би погордили. Јосиф Исихаста је то саветовао једном подвижнику.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јосиф и његово братство су се залагали за редовно причешћивање и доста су утицали да та пракса заживи на Светој Гори. Били су велики подвижници, али суботом и недељом су јели храну спремљену на уљу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, RYLAH рече

Као друго, пошто нисам до краја упознат са ликом и делом Конгара, а не бих да се било ко опада на овом форуму због својих младалачких ставова, да ли можеш да нам поставиш неке референце из којих бисмо могли да видимо праве ставове дотичног.

@Велизар Ако је ово истина, молио бих те да уклониш тај цитат, јер знам колико ја шизим кад неко Светог Николаја назива фашистом или мрзитељем Јевреја или обожаваоцем Хитлера или будистом због неких ставова којих се касније у животу одрекао.

Tema šizme vraća se u delu Diversités et communion. Dossier historique et conclusion théologique, koje predstavlja zbirku predavanja koja je naš kardinal držao na pariskom Katoliĉkom institutu, gde nastoji da rezimira postignuća ekumenskog pokreta. Približavanje je nesumnjivo postignuto, a kao glavni problem vidi se razliĉita eklisiološka strukturisanost odeljenih konfesija, koja se utvrdila istorijskom odeljenošću i autonomnim razvojem. Iskljuĉena su dva tipa reintegracije: 1) povratak nekatoliĉkih hršćana u rimski tor (to je pozicija koju je zastupao u knjizi Chrétiens désunis), što bi upućivalo na ekumenski fundamentalizam, 2) da Crkve ostanu podeljene pa će ih jednog dana, u eshatonu, Bog ĉudesno sjediniti, što je samo
ekumenski pesimizam i istorijski pasivizam. Dakle, ne povratak Rimu, niti odlaganje ujedinjenja. Katoliĉanstvo, tj. sabornost, Kongar vidi kao sinonim za
različitost pluralizam, koji su unutrašnja vrednost jedinstva.
 

Iv Kongar, DEVET VEKOVA KASNIJE, Beleške uz „Istočni raskol“, Beograd 2014, str. 16. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Велизар рече

@Rylah 

Као што видиш, цитирао сам књигу и страну где је то изјавио. Ништа нисам слагао, ништа нисам фалсификовао. Ако то некоме смета, нека у свој потпис стави Конгаров цитат којим се овај негира и то је то.

 

о. Зоран је поставио релевантан цитат из каснијег периода. Људи су способни за промену и сазревање. Као што сам рекао, а као што знаш и сам, један од наших светитеља, кога сви неизмерно поштујемо и волимо, Свети Николај Жички и Охридски, има пуно цитата из млађих дана које му злонамерно извлаче.

Позивам те да склониш то из потписа, јер оно што не волим да гледам за свог светитеља, нећу да гледам ни за људе друге вере, који су у међувремеху променили ставове.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, RYLAH рече

о. Зоран је поставио релевантан цитат из каснијег периода. Људи су способни за промену и сазревање. Као што сам рекао, а као што знаш и сам, један од наших светитеља, кога сви неизмерно поштујемо и волимо, Свети Николај Жички и Охридски, има пуно цитата из млађих дана које му злонамерно извлаче.

Позивам те да склониш то из потписа, јер оно што не волим да гледам за свог светитеља, нећу да гледам ни за људе друге вере, који су у међувремеху променили ставове.

Поштено! :skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Велизар Цитат је избрисан из потписа. Молио бих да га не постављаш поново, јер смо видели да је човек у међувремену променио своје ставове у вези те ствари. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Знам да свештеник Зоран не лаже – ипак кад сте пре проверили цитат? Или постоји електронско издање? :))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, RYLAH рече

@Велизар Цитат је избрисан из потписа. Молио бих да га не постављаш поново, јер смо видели да је човек у међувремену променио своје ставове у вези те ствари. 

Из исте књиге, стр. 148 Конгар: "Prema tome, princip recipročnosti je neophodan uslov pripreme za ponovno ujedinjenje. Nema sumnje da je jedan od uzroka neuspeha dosadašnjih progresa i napora bio nedostatak psihološke pripreme obeju strana. O obnovi ujedinjenja ne smemo samo razgovarati i odlučivati. Ako je istorijski proces raskola bilo postepeno i sveopšte otuđenje, i ako se njegova suština sastoji u prihvatanju situacije ne-odnosa, onda ujedinjenje, koje bi trebalo da bude ozdravljenje od šizme, može biti jedino rezultat obnove kontakata ispunjenih poštovanjem i saosećanjem – dve reči koje izražavaju milosrđe". 

Принцип реципрочности негира идеју враћања у тор. Нашијенци имају идентичну незрелу идеју коју је и Конгар гојио као млад, а то је тапија на Истину. Карикатура те идеје је Артемије и све те "праве православне" секте које данас постоје. Ја сам на позицији зрелог Конгара. Али то није наша тема овде. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Леон Професионалац рече

Знам да свештеник Зоран не лаже – ипак кад сте пре проверили цитат? Или постоји електронско издање? :))

Интервениши још једном овако, у електроне ће те претворим!:)) Мене да поредиш са Борбом за неверу...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Истроловали сте ме вечерас па не поставих Касијана...:))) Велизар кад се јави... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Светоуспенски (Великогоспојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). 
      Катихета Бранислав Илић: Пост у част Пресвете Богородице
      Радио Беседа: Великогоспојински пост – духовна припрема за Богородичин празник
      Промишљања о смислу Успенског поста
      Хришћански пост - његова потреба и смисао
      Протонамесник Невен Лукић о Госпојинском посту: Трпљењем спасавајте душе ваше!
      Светоуспенски пост
       

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.       Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.    О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.   Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста.    Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]   Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.   Катихета Бранислав Илић     --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
×
×
  • Креирај ново...