Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar

Recommended Posts

Професор Светомир Бојанин, дечји психијатар, познат је широј јавности као аутор књиге Школа као болест у којој је први аргументовано отворио болна питања неприкладног односа савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Касније у књизи Тајна школе, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи.

 

svetomir-bojanin-768x472.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?

Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.

Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.

Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.

Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.

Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Како да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?

Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи. Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа.

Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.

И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.”

Родитељ се детету увек нуди!

Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.

И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?

То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.

Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.

Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.

А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”

Деци до десете године не треба рећи иди среди него хајдемо да средимо, не да учи, већ хајдемо да учимо.

Кад нешто није добро у школи онда хајде да видимо шта то није добро и допустити детету да води у тражењу грешке. Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне. Кад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.

Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.

Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке? Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго. Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем. Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.

Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.

  • Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?

То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?

Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ.

До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.

Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.

Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.

Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • Какво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?

Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Када смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе. Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио. Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату.

  • Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће. Како тај недостатак делује на дечаке и девојчице?

Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности. Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.

http://zelenaucionica.com/svetomir-bojanin-sve-ide-iz-porodice-osmesi-pogledi-fizionomija-i-ostalo-sto-ide-uz-to/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?

Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.

Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?

Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.

Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!
Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта значи “цивилизовати” дете?
Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.

“Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије”
Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?

Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!

Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, прметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање?

Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема.

Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе?

Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо.
Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!

“Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!”
Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор?

Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу.

http://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-sta-znaci-posvetiti-se-detetu-koja-je-prava-mera-te-posvecenosti/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интервју 
Проф. др Светомир Бојанин о животу, вери, о тајнама самоспознаје, о љубави

 

 

Под дрветом сазнања добра и зла

 

Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава –  каже проф. др Светомир Бојанин

 

  У предговору првог издања ваше књиге „Под дрветом сазнања добра и зла”, пишете:„ Висине узлета и дубине падова, догађају се на истим тачкама нашег пута од када постојимо, па до данашних дана”.  Поштовани професоре, објасните нам ту мисао.

Ако овај текст из Светог писма, који се бави питањем плодова са дрвета сазнања добра и зла, узмемо као и свако друго надахнуто написано литерарно дело, видећемо да оно говори о Градитељу врта богатог свим природним даровима и дајући тај врт на управу Адаму и Еви, том младом брачном пару, даје им и један савет. Каже да могу да узимају плодове са сваке воћке на коју наиђу, али не би требали да узимају са оног дрвета кога је назвао Дрветом сазнања добра и зла, јер се од тог плода умире.

У свом обиласку врта, када су се Адам и Ева нашли под крошњом тога стабла са тајанственим плодом на његовим гранама, у лишћу те крошње запазише змију и зачуше њен глас, која каже Адаму да ће бити мудар као Бог, ако загризе ту тајанствену воћку. Сазнаће све тајне света и биће у свему равноправан са Творцем. И у Адаму проради људска сујета, пресече нити поверења у добронамерност свога родитеља, одбаци Његов разлог, и узабере плод, загризе га и би обузет смрћу.

Није знао ни како она постоји, ни чему служи, ни како да је се ослободи.

Са друге стране, опет плод се учини леп Еви и када загризе учини јој се чак и укусним и она позва Адама да и он то проба, али смрт се већ услелила и у њено постојање. Тако људи посташе смртни, каже ово литерарно дело.

То је, у ствари прича о нашој људској свакодневници. Од самог детињства деца теже да буду као одрасли. Девојчице чим проходају, пењу се у мамине ципеле са штиклама и тако батргају испред огледала, док им мати не наиђе и већ је сасвим пословичан мали Јова кога описује Змај, како је узео очеве наочаре, његов шешир, па се попео на столицу да и он, већ једном, буде велик, одрастао. И сви, сваког дана, као и овог данас, свако јутро на радио и ТВ вестима слушамо о погибијама мадих људи на моторциклима, или оних који возе под дејством алкохола. А свакоме је од њих говорио њихов, сасвим добронамеран отац предајући им у руке, као рођендански дар, на пример, снажан мотор од толико и толико кубика, указујући му да су путеви између наших градова и села прављени за запреге, претежно оне воловске, и сад су их само прелили асфалтом (мажу очи свету о тзв. напретку), те туда треба возити полагано, свако повишење брзине је смртоносно… Или сваки онај коме је алкохол укусан, такође је опомињан о смртоносном руковању аутомобилом у алкохолисаном стању…

Ту нико никоме није набацивао патријархални терор који треба обарати, који би направио бунт младих што их одводи у крајности. Тако је поступио и Господар рајских вртова у овој причи из Светог писма. Рекао је само истину и на ту истину је упозорио своју децу.

Сећам се времена Џемса Дина и чари аутомобилизма која траје, ево све до данас и чуђења чувеног психијатра Јасперса, чији су ставови, за мене, достојни сваког поштовања, који се сав у чуду питао шта је томе младом свету, због чијег смо убијања током два светска рата очајавали, данас, у пуном миру, наставља да немилице гине по нашим аутострадама, сам се излажући сопственој погибији, само-уништењу.

А сада, ако мало боље размислимо, видећемо да поред тога што се свака генерација нађе једном, током своје младости, у истом типу искушења као што је ово испод дрвета добра и зла, да се и сви ми одрасли, током дана и током свог радног века, излажемо искушењу да занемаримо своја естетска мерила и своје моралне обавезе, које смо дали и другима и себи, самим својим постојањем до неког свог времена, када се све у том свету некако одједном изокрене. Погледајте само око себе, колико је људи унакажено прекомерном дебљином, а знали сте их током ваше младости као глумце, ваше идеале у много чему, младе акдемике, професоре гимназије, ваше суседе, пролазнике, као декор улица којима сте ишли на свој посао, или у позориште, знали сте их и као ваше пријатеље, као елегантне људе, естетизоване у сваком детаљу својих одевања и понашања, да вам је било драго да прођете поред њих. Они су вам данас просто поружнили ваш град, вашу завичајност, до које сте, можда, држали.

Колико смо само бивших младића револуционарне борбености, срели како их са важних држаних функција одводе полицајци стављајући им лисице на руке; колико само надарених људи заустављених негде, труне по кладионицама, за неким карташким столовима, биртијама уз железничке станице, у свађама са женом око тога чија ће бити деца, јер они се разилазе, а верујем им, волели су се…

Ту трагичну причу о првим људима на земљи, која се јавља тако репетитивном у сваког од овде поменитих људи клонулим у својим личним животима, то чини савременим књижевним делом божанске инспирације. Божанске, утолико, што се та истинитост јавља пророчком, обећавајућом, која би могла да се заустави само оног трена када би је сви одједном сагледали истинитом и застали, као она руља која је после Христовог захтева :„ Ко је без греха, да се први баци каменом… запрепастивши се оним што је свако од њих сагледао у себи, испустила камење из својих руку и разишла се, не учинивши злочин над другим. Сви ми који би се препознали у тој нашој причи, избегли би тиме злочин над самим собом.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Напомињете да сте у књизи „настојали да извучете заједничке ставове из Светог писма, углавном, из текстова св. Григорија Паламе, са оним које сте пронашли у филозофској науци, али и оних које сте градили на основу вашег психијатријског искуства”. Колико сте успели у томе?

Међу психијатрима, нарочито од друге деценије 20. века, срећемо оне људе који се машају филозофије како би себи помогли да разумеју људску природу и у равни дијагностике, као и у равни третмана. Фројд се лаћао, са мање или више успеха, Сократа и његовог начина вођења исцелитељских разговора; Јасперс је читао Кјекегорда и боље је разумевао људско постојање и Хусерла који је настојао у то доба да од философије гради чисту науку. Онда је Минковски захватао у Бергсонов забран и ишао на Хусерлове висове да боље види у психијатријским сумаглицама свога времена, и коначно се Хајдегер угнездио у делу мудрог Бинсвангера, чији су и отац и стриц били психијатри и који је своје детињство провео у дворишту психијатријске болнице, која је била власништво његовог оца.

Психијатрији је свакако требала помоћ. Док је неурологија букнула, када су се неуролози латили озбиљних студија природних наука, нарочито хемије и физике, и свега што се иза њих, временом, развило, све до данашње фармакотерапије. Психијатрија је, како видимо, похрлила различитим филозофским правцима. У свим тим тражењима, стидљиво се провлачио по неки текст из огромног опуса радова о људској природи, који су произилазили из хришћанства и светоотачког тумачења људске природе у контексту хришћанског искуства.

Преко Кјеркегорда, постао је психијатрији познат и вишеструко користан текст о Авраму и дилеми коју је носио уз Морејску гору, где је градио, коначно неупотребљен жртвеник.

Међутим, када се нађете пред оним, мало пре поменутим ставом, Исуса Христа:„ Нека се први баци каменом онај ко је без греха”, онда морате да застанете пред једним малим чудом: захтевом да свако од нас мора да процењује своје мисли и дела, како би сваког часа свог живота могао дати правилан одговор на питања која нам живот поставља. Ту је и онај далеки одјек, још из предсократовских времена, који је он усвојио и обрађивао: познај себе сама, који овим Христовим захтевом, добија свој пуни смисао. То је данас носећа идеја свих праваца у психотерапији којима се служимо, и на којима, у ствари, стоји савремена психотерапија.

Ако се сада мало удубите и у текстове Јована Златоустог и његову идеју о некажњавању, него лечењу преступника; Августина, из тог истог четвртог века, који каже да: када слаби препозна своју слабост постаје јак, или знатно каснијег Грегорија Паламу (14. век) који сматра да сваки грех захтева да се „прво дух лечи”, онда видимо да смо на терену новог таласа идеја, искустава и доживљаја, без којих се не може разумети психијатрија са својим проблемима.

Можемо речи да сваки човек који приђе истраживању људске природе, јасним узрочно-последичним методом, без обзира да ли је филозофски образован или није, да ли је религиозан или није, он мора наићи на исте његове особине и потребе које се међусобно уклапају и граде комплетан мозаични приказан људски лик.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Примећујете да веронаука буди и одржава потребу човека за добрим и часним, помажући човеку да се изграђује, уз то, поштујући и другог и себе, учећи де се препозна љубав као врлина. Како то остварити, када се врлине јавно исмејавају, или још горе, друштвено обезвређују?

Верско образовање спада у културу сваког културног круга који захвата дете и његову породицу. Оно треба да помогне деци да препознају оно што већ носе из породице и да то обогате праксом примереном узрасту. Треба да науче како да своја осећања према појавама живота, претварају у начин понашања. Треба да упознају своја природна осећањао љубави, с а  с т р е п њ о м да не погреше према онима који их воле; са доживљајем браће и сестара, као оних који су забавни, који су значајни сами себи, тако важни родитељима, тако створени да их се воли; осећања према својини својој и других; према заједништву пред другима и према својим природним потребама и начинима, што се све први пут појави у породичном кругу и прва искуства о томе се ту стичу и обрађују.  Свака аутентична религијска мисао мора бити заснована на аутентичном истинитом односу са светом, а он почиње у породици. Чини га породично искуство.

То о исмевању, што помињете и подругивању, треба да нас одучи од извештаченог и неприродног испољавања своје религиозности, који ће је чинити наметљивом у нашој свакодневици на радном месту, на забави, јер је свакоме дозвољено да бира: да узима или да одбацује веру. Христос не познаје аушвице, јасеновце и гулаге за покрштавање или уништавање неправоверних, ни ломаче и бацање проклетства на људе, ма какви они били (ставови Јована Златоустог).

 Од катихета се захтева високо опште образовање, добро познавање психичког развоја деце и младих, и разумевање основа вере којој ће подучавати децу, усмеравајући њихова понашања.

Од породица се очекује да их подижу са разумевањем и топлином породичног круга, који ће да подржава њихове могућности што се буде, и показивати разумевања њихових тешкоћа на које наилазе, без гнева и насиља јачих чланова породице над слабијим – обест анимализма у нама који превазилазимо самим религијским обрасцима културе којој припадамо.

Оба та задатка су у рукама државе, чија сигурност система може да се упусти у изградњу таквих школа за образовање таквих наставника и таквих односа у заједници, који ће обезбеђивати сигурност у сопственом пољу постојања сваког од њених грађана.

   Оно о подругивању је решено одавно описом малограђанског односа према сопственом животу, којим су прожете савремене заједнице света, што се развијају под вођењем интернационалних масмедија.

Они инсистирају: на узнемиравајућој буци на јавним местима,заглушујућој музици која не оставља места људском разговору, укидају прошлост, јер је тако рекао комесар, неког тамо Бурсаћа, а за будућност кажу да је то само један романтичарски занос који, у ствари не постоји, ни у једној временској димензији; живимо само у данас, само за то данашње, у томе „данасу”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Да ли је сврха живота, сврха људског постојања – љубав?

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава.

Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано.

И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо.

Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо.

Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Vesna Milovic,
      Fantastična knjiga čuvenog naturopate i velikog genija!
    • Од Vesna Milovic,
      Knjiga o malom aparatu Zaper-u dr. Hilde Klark, uz koji je moguće potamaniti sve parazite u organizmu, ma gde se nalazili. Tu su i njeni recepti za preparate koji se uz Zaper koriste (karanfilić, orah, pelin)... i mnogo više od toga. 
    • Од Милан Ракић,
      "‘DOTAKLI SMO DNO ŽIVOTA’, SVE UZ FANFARE I VATROMET. ALI, NAZIRE SE URUŠAVANJE OVE VLASTI, KOJA SE POKAZALA POTPUNO NEKOMPETENTNOM. U TOKU JE PONIŽAVANJE SOPSTVENOG NARODA, KAO, NAROD NE ZNA NIŠTA O MURATU, SVE TO IDE KROZ URUŠAVANJE INSTITUCIJA I MEDIJSKI TEROR. ALI, ONI SAMI SEBI SEKU ODSTUPNICU. STANJE JE NEIZDRŽIVO, I NE ZNA SE EPILOG, NE DAJ BOŽE DA BUDE ONO ŠTO MNOGIMA PADA NA PAMET"

      Kada smo ugovarali ovaj razgovor, dr Boško Đukanović, naš najpoznatiji kardiohirurg, koji je, poslednjeg dana 2016. godine, naprečac smenjen sa mesta direktora Instituta "Dedinje", imao je da kaže da mu je jedini motiv pojavljivanja u javnosti bolja Srbija. Sve ostalo ima, žive roditelje, ženu, decu i prijatelje koje, kako kaže, nije zaslužio. I Valjevo, ne na poslednjem mestu. Uz to, zna da igra šah, tablić, i da peca ribu, a i za hirurgiju nije duduk. Današnju elitu predstavljaju traktoristi i falsifikatori. Ne zna šta čeka Duško Kovačević, toliko je materijala za nove "Maratonce", familiju grobara Srbije.
      "VREME": Kažu da ste "namestili ruku", operišete kao u najboljim danima, takoreći pravite čuda?
      DR BOŠKO ĐUKANOVIĆ: Čak i bolje, najbolji dani tek dolaze! Važnije je to da su moji đaci neobično kvalitetni kardiohirurzi, tako da ne brinem za svoju, eventualnu, operaciju.
      Poznato je da ste, pre svega, čovek, isto pristupate i akademiku i "crnom Ciganinu". Imate li evidenciju o broju ljudi kojima ste pomogli, i produžili im život?
      Nemam evidenciju, veliki broj ljudi sam operisao. A da ne pravim razliku između akademika i običnog čoveka, pa život me naučio da ne postoje razlike među ljudima, čak su nepoznati često u prednosti. Nikad nisam pravio razliku među ljudima, nije dovoljno da čovek ima znanje, mnogi su izučili velike škole, ali su ostali krpe, nije im bog dao srce i dušu junaka.
      Vaša smena u Institutu "Dedinje" bila je brza i neočekivana, u tabloidima su vas optuživali da pripremate "državni udar", da ste "vođa bele mafije" i tako dalje, da bi Vlada smenu obrazložila "smenom generacija"...
      Nije me to iznenadilo, bio sam svestan šta se sprema, jer sa ovom vlašću nisam želeo da budem u istom kolu. Ni to što je "Informer" pisao o meni, a taj Vučićević mi je stari poznanik, nije mi teško palo. Zamislite da su te novine pisale dobro o meni, pa ne bih smeo da se pojavim u mom Valjevu, čak bi me se i pas Rođa odrekao.
      Za smenu ste prozvali Vučića?
      To je ta ekipa, sa Vučićem i ministrom zdravlja. Smenjeni su mnogi ljudi koji su bili vredniji od mene, sve je to išlo u paketu. Život mi je danas opušteniji, imam više vremena za hirurgiju, hobije i prijatelje.
      Ima "teorija" da vas je Vučić smenom eliminisao kao potencijalnog vanstranačkog predvodnika opozicije?
      Nikad se nisam bavio politikom, samo onoliko koliko sam kao građanin obavezan. Nisam učio školu samo da bih primao platu, komentari o politici su, kao intelektualca u pokušaju, moja građanska dužnost. Tako da se Vučić, ako ima nešto od toga, prevario, ja nemam političkih ambicija. Ali se nije prevario u negativnom mišljenju koje imam o njemu i njegovoj vlasti, čak ga je malo potcenio i minimizirao. Politikom se nikad neću baviti, imam preča posla. Ovom zemljom vladaju oni koji su falsifikovali diplome, čak i na Megatrendu, a napadaju Vuka Jeremića, koji je završio i Kembridž i Harvard, pa vidite sa kim imamo posla.
      Da li su vam, posle smene, neki prijatelji okrenuli leđa?
      Ni na jednog čoveka nemam primedbu, i oni koji su me izbegavali, nisu me iznenadili, jer sam znao ko su. Nije mi smetalo da se družim i sa, uslovno rečeno, lošim ljudima. I među kriminalcima imam prijatelje, kod njih sam nalazio osobine koje nemaju učeniji i viđeniji ljudi...
      I u zdravstvu nam, kao i u svemu ostalom, ide sjajno. To je tako sjajno da je sve manje medicinskih radnika, dešava se i da nema ‘leba za bolesnike...
      Ima ‘leba za bolesnike, ali je malo ‘leba za zdravstvene radnike. Odliv lekara i zdravstvenih radnika u inostranstvo je katastrofa, za šta nije odgovorno samo ovo ministarstvo, koje je ispod svakog nivoa i o kome ne želim da govorim.
      Ministarstvo nikad nije pomenulo status zdravstvenih radnika, što je pod brojem jedan, posle brige o bolesnim ljudima. Odliv je neverovatan, čak i u prestižnoj klinici kakva je "Dedinje". Svaki dan čujem primedbe na materijalni status, danas je plata hirurga oko 70.000 dinara, što je najmanja plata u Evropi, manja nego na Kosovu.
      Nebriga o zdravstvu je kontinuirana, puna su im usta priča o opremanju bolnica, a ljudi odlaze. Kupuju aparate, a nema ko da radi na aparatima. A aparati se kupuju radi ugrađivanja onih koji ih kupuju. Govori se o izgradnji "Dedinja 2", kako tu sutra zaposliti 500 medicinara, kad i sa ovim kapacitetima ostajemo bez ljudi?
      Ova vlast nepokolebljivo ide svojim putem, i sve im je najbolje, nevolja je što je njihovo najbolje najgore za narod i državu?
      Balašević ima pesmu Dno dna, koju ne možemo nigde da čujemo, ako hoću da čujem tu pesmu, moraću da odem na koncert. Neverovatno je, "dotakli smo dno života", sve uz fanfare i vatromet. Ali, nazire se urušavanje ove vlasti, koja se pokazala potpuno nekompetentnom. U toku je ponižavanje sopstvenog naroda, kao, narod ne zna ništa o Muratu, sve to ide kroz urušavanje institucija i medijski teror. Ali, oni sami sebi seku odstupnicu. Stanje je neizdrživo, i ne zna se epilog, ne daj bože da bude ono što mnogima pada na pamet.
      Pokazuje se da je i narod "kvarljiva roba"?
      Narod je samo podložan manipulaciji i evidentno je da vlast radi protiv naroda, došlo je dotle da je zavladao strah od opstanka...
      Ima i blamiranja vlasti na svakom koraku?
      Pa imate čoveka koji falsifikuje diplomu, i u vrhu je države, samim tim taj je zabio ekser u srpski mozak, sve je postalo laž i prevara. Jedno od najvećih poniženja doživeo sam kad je Dačić pevao "turskom sultanu", i za to dobio sto evra na čelo. Mogu da zamislim šta bi se desilo da je u taj sevdah banuo Jovo Kursula, najveći srpski megdandžija, koji je u dvoboju pogubio i Crnog Arapina. Da podsetim, Kursula je bio nem, nije govorio, samo je mlatio sabljom. Ili ta Maja Gojković, ode u Iran i stavi hidžab, ne sećam se da je neki Iranac došao ovde na prijem u gunju i opancima.
      Ali, gospođa Maja tvrdi da je potomak Miloša Obrenovića?
      Pa neka pita Miloša šta misli o tome.
      Da li su na vlasti "budale" koje ostale prave budalama?
      Oni nas sigurno prave budalama, ne samo iz namere, nego iz neznanja. Namerno, da bi se obogatili, a iz neznanja jer ne znaju šta ih čeka. Jasno je da je ovo burazerska država, sve rade iz pohlepe i neznanja, ali njihov bezobrazluk i hohštapleraj će im doći glave. To će biti najveća bežanija još od Arsenija Čarnojevića, ne znam samo čime će da prenesu ono što su pokrali...
      Imaće leteće automobile?
      Da, poželeće leteće automobile, ali letećih automobila biti neće!
      Javno podržavate opoziciju, da li je, ovakva kakva je, sposobna da iznese promene?
      Mislim da je opozicija sazrela, uočila greške. Apsolutno podržavam Savez za Srbiju, bez zadrške, verujem u njegovu budućnost, mada sa dozom sumnje, što sam im i rekao, želim da vidim kako će se ponašati na vlasti. Ali, mislim da će ispuniti očekivanja. Bitno je da je tu i DS, bez dobre Demokratske stranke, a tu je novi čovek, nema kvalitetne političke scene. Nadam se da me prijatelji neće izneveriti, Đilas mi je veliki prijatelj, jer sa svima njima sam prijatelj iz života, ne iz politike.
      Za sebe kažete da ste "ravnogorski demokrata"?
      Ja sam odrastao, i srećan sam zbog toga, u zdravom srpskom pravoslavnom miljeu. Imao sam učitelja, Lala Obradovića, koji je bio Dražin podoficir, i koji se nekako spasao posle Drugog rata. Draža je bio važan čovek, ovu istoriju su pisali pobednici, siguran sam da će moja deca slaviti dve slave, Svetog Jovana i Svetog Dražu. Onima kojima tu nešto nije jasno, neka čitaju Dragišu Vasića, Moljevića, Slobodana Jovanovića. Draža je bio socijaldemokrata, koji je bio naivan, a da je bio hohštapler kao Tito, komunisti nikad ne bi zavladali Srbijom.
      Bili ste član Krunskog saveta, pa ste se zahvalili na toj časti?
      Jesam, ali ne želim da govorim o tome. Ostajem uslovni monarhista, mada mi je od toga ostao ožiljak, moj monarhizam je malo reterirao.
      Veliki ste Valjevac?
      Nađite mi bolje mesto, možda se premestim. Među Valjevcima sam možda među 2000. Toliko o Valjevu i Valjevcima.
      Svojim uticajem dosta pomažete, šahu, košarci u rodnom gradu...
      Upravo ćemo proslaviti 100 godina šaha i 70 godina kluba, kome sam dao ime "Sveti vladika Nikolaj", čiji sam počasni član. Bili smo šampioni Srbije, nameravamo da osvojimo Evropu. Nije to bez osnova, imam fotografiju iz 1936. gde deca u Poćuti, valjevskom selu, igraju šah uz nadzor učitelja. U Poćuti su 1936. u osnovnoj školi imali šahovsku sekciju, ko može time da se pohvali?
      Nije li ulaganje u sport, ipak, rasipanje energije, autoriteta i novca? Možda da to usmerite u neki fond za talente?
      Moglo bi se dosta toga, ali i drugi treba da se potrude. Bio sam pobornik inicijative da se šah uvede u škole, nisam uspeo, to ne može da iznese jedan čovek...
      Poznato je da ste prijatelj sa mnogim javnim ličnostima, da nabrojimo samo neke, tu su akademik Vladimir Kostić, Duda Ivković... Pa Ceca, Marijana Mateus, Danica Drašković... Nekako to ne ide za isti sto, dođete mu kao "predsednik svih građana"?
      Moj sto je veliki, ima mesta za sve, dobra je hrana, muzika, a ima i lepih žena.
      Nedavno ste proslavili rođendan, pored niza javnih ličnosti, prisustvovala je i novinarska reprezentacija, Žarković, Ćulibrk, Draža Petrović, ali, za posebnim stolom, i Milomir Marić?
      Moja misija je spajanje antipoda, ljudi su različiti, ali i po mnogo čemu bliski. Inače, Marić je došao kasnije, pa je seo za poseban sto. On je živa enciklopedija, kritikovao sam ga zbog rijalitija, i ne znam kako je to primio.
      Da, ima kod Marića i "Vučić rijaliti"?
      Neka ima, ima pravo da dovede i Kim Džong Ila, ja ću da dovedem Lepu Lukić da nam otpeva tri pesme.
      Gospodinu Mariću će biti drago da ovo pročita...
      Bio sam prijatelj i sa fascinantnim Borom Todorovićem. Da izdvojim Ljubomira Simovića, sa kojim se nastavlja druženje – koje je to pero. Želeo sam da budem pesnik kao on, gitarista kao Bi Bi King, nije mi se dalo, postao sam hirurg i u tome nisam tako loš.
      Neizbežna je i muzika, da se pomene i Dado Topić?
      Adolf je moj brat! Uživam u muzici, omiljeni su mi Džejms Braun i Snežana Kopunović, koja leči dušu, i njen muž Boban, koji je zadužen za srce. Moram pomenuti i Tozovca, Lepu, Gedžu, Andriju Bajića, neizostavnog Novicu Negovanovića. Kao što vidite, i ovde, kao što ste rekli, ne spadaju svi "za isti sto".
      A na kraju?
      Kad se sve sabere i oduzme, gde smo i šta smo, mora se imati vere u narod, iako ga ova vlast sabija i komprimuje u atom. Sve će biti i proći, Ars longa vita brevis! Brzina propadanja i totalnost ovog jada daju mi nadu, Srbija se mora preporoditi. I to će se desiti, po svim zakonima je to neizbežno. "Nismo crni, ko što vele, veruj meni, moj anđele"...
      Dragan TODOROVIĆ, VREME
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1643395
    • Од Логос,
      У недељу, 29. априла 2018. године, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ђакон Петар Дабић, кардиолог и сабрат при храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, одржао је предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: „Потпомогнута репродукција – православни приступ“.
      НА ВИДЕО И ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ ПРЕДАВАЊА БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА!
       
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...