Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar

Recommended Posts

У каквом су односу љубав и морални чин?

Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев (Јасперс). Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин.

Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи.

Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто човек бежи од одговорности и према себи и према другом?

Бити одговоран, то значи бити зрео човек. Међутим, сазревање је процес који се одвија од детињства до одраслог доба, и потом читавим одраслим добом, увек сразмерно стицању и обради животних исустава сваког од нас. Многи на томе путу застају, остају на неком освојеном степену, као неостварено људско биће, у забораву на себе саме, сведени на пуко вегетирање у моралној тмини и физичкој немоћи.

Сазревамо стицањем искуства. Сазревамо сусретањима са другима, удруживањем тежњи, игре и рада са њима, чиме се граде врлинске потребе у нама самима и понашање на којима се заснива људско постојање у свим животним периодима.

У спонтаном животу, у природним условима, свака неодговорност се плаћа животном успешношћу и самим животом. Неодговорност према онима који нас воле; према раду од којег живимо и новцу који се стиче у урбаним условима живота; према квалитету дела које градимо, сликамо, пишемо; према сопственој деци, враћа се сурово сваком појединцу. У вештачким творевинама живота као што су класне поделе и хијарархије власти и физичке моћи у виду насиља над другима, неодговорност се може прикрити, казна за то се може одгодити, али се њоме људско постојање увек зауставља на обронцима живота, венући до ишчезнућа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто човек воли забрањено, или га, бар привлаче забрањене ствари? Пишете„…појединац градећи лични идентитет и своје име у датом окружењу, увек се једном нађе испод дрвета сазнања добра и зла, пред искушењем да убере забрањено воће… тако бива и са људским колективитетом и сваком генерацијом људи, од постања, до дана данашњих. Објасните!

Нико, у ствари, не воли забрањено воће, јер свако и лопов и убица стварају око себе ореол правичности, праведне освете, честитости, и свако од њих би се жестоко разљутио на вас када бисте му пред другима рекли:„ Здраво лопове, иде ли посао?” Или:„ Здраво, убице, цвиле ли још увек људи пред тобом?”

Ономадне неко рече: „кажу да је био министар, како неки његови ови, да бар мало крадуцкају, па нека им и буде, али, ово је бре, безобразлук, шта раде!”

Дакле, нико не воли убирање зла, свако би углед врлине и пред самим собом, али није свако дорастао до тога да може да следи путеве ка врховима. Човек није све оно што га заснива у природи као живо биће природе, међу другим живим бићима, да буде у непосредном контакту са сродним окужењем, обавезно репетитивног понашања у свом лову на храну и грађењу својих гнезда, станишта, односа са другим, па се врсте препознају по оном што памте; него му је дат ум, радозналост и то да гради сопствену будућност активностима у садашњости, усмереним ка свему будућем. Његово је да види све постојеће, да пожели све могуће, али да одабере само оно што је најбоље. Ето, ту око тога избора падају они недозрели, залутали на странпутице попут Црвенкапе, када није послушала свога родитеља – мајку, па пошла да бере цвеће, не знајући да је тај пут води у чељуст вука, а не ослушкујући сопствену мудрост, која беше упозорена. Прича о Црвенкапи је само одјек људског искуства, које траје непрекидно од библијских времена до ових наших – модерних, јер је 19. век, када је ова бајка угледала свет и наше доба данас, уствари исто доба, обележно истим ратовима, падовима, концентрационим логорима, забунама, збуњеностима.

Човек целим својим бићем не жели зло свету, нити је љубитељ забрањеног воћа. Само људи недорасли људскости, задржавају се на тим теренима, кријући се врлином у виду лажне егзистенције, која их води ка менталној болести или менталној празнини, што јечи посмртно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је самосазнање: чему оно служи? Зар није довољно, то што се сећамо своје биографије и својих кризних тренутака?

Навикли смо да, ступајући у разговор са неким, увек полазимо од својих искустава, са својим закључцима и са тим, да смо ми у праву. То предубеђење да смо увек у праву, онемогућава раумевање међу људима. Самосазнавање се никада не може догодити пред огледалом, уживајући у нашој праведности и правичности. Ако никада нисте посумњали у свој став, ништа од вас као човека комуникације и пријатељства са другим, па били они и ваши истомишљеници.

Самосазнавање се увек остварује разговором у двоје, или у виду групног разговора са другима, када сте спремни да од тога другога чујете нешто што ће и за вас бити прихватљиво. Разговор са другим у сврху самосазнавања има вредност за обоје у том сусрету, ако је то разговор двоје или њих више, који се узајамно поштују и који су једно другом могући извор нових сазнања, проширивања хоризоната и нових увида у проблем. То би била основна структура разговора имеђу двоје који се богате, једно другим, тим пријатељством.

У терапијском смислу, сваки психотерапијски сусрет мора се заснивати на тим узајамним очекивањима, јер пацијент нас упознаје са својим животним ситуацијама и животним ставовима, о којима ми као лекари не знамо ништа, а ми, са наше исцелитељске позиције, њему пружамо могућа објашњења, на њему близак начин, која онда зеједнички прихватамо, или одбацујемо. Тако обојица у психотерапијском сусрету се узајамно богате једни другим, што је гарант његове успешности. Свако ауторитарно наметање својих ставова терапеута, или утајивање одређених детаља од стране пацијента, не воде успешном крају.

Око самосазнавања нема никаве игре, нема злоупотребе. Оно постоји, или не постоји. Самосазнавањем се отварамо животу и њиме самосагледавамо и своје и туђе мотиве за рад на себи или за помодна мудријашења са којима нам се, често, прилази.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто се човек плаши непознатог и живи у некој стрепњи?

Искуства свих живих бића, па и људи, која носимо још из праисторијских времена згрудвана у нама, рађају се у нашој стварности са нагоном за самоодржање, чинећи да од првих тренутака свести о томе да постојимо, постојимо у стрепњи над сопственим опстанком. Бити у сигурном и удобном су прве тежње новорођенчета, које оно испољава својим понашањем и држањем у целини, од самих првих дана по рођењу.

Та прва биолошка сећања људског бића, током детињства се разлажу на различите облике стрепњи, што прате одређена очекивања детета и на страхове пред доживљајем опасности које препознаје. Изложени у свим фазама развоја одабирању, после сваког избора јавља се сумња да смо можда могли да прођемо боље. Можда би све било успешније, да смо направили другачији избор. Тако се стрепња, постепено, претаче у једно опште осећање сумње у исправност обављеног одабирања покрета, предмета, хране, игре, и тако редом, до коначних избора школе и занимања, избора партнера при склапању бракова, па поново деца, нова одабирања уместо њих… и тако редом…

Страх у човеку се негује самим процесом живљења у слободи одабирања и несигурности за ваљаност квалитета одабраног. Одговорност за све учињено и одабрано извор је сталне тихе стрепње над ваљаношћу живота који градимо сами себи, радујући му се.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав и страх, два тако снажна осећања, чини нам се, да увек наступају повезано и упитно. Зашто тако заједно и упитно?

Драгоценост љубави коју препознајемо у себи, љубави према било чему, не може се појавити без стрепње над предметом љубави, или над односом који је њен извор. Страх или стрепња су сасвим природна људска осећања, која се буде у нама пред сваким видом опасности по вредности до којих нам је стало. Страхови који се јављају изван њихових природних повода су проблем клиничке психијатрије.

 

http://www.ljudigovore.com/2014/12/intervju-prof-dr-svetomir-bojanin-o-zivotu-veri-o-tajnama-samospoznaje-o-ljubavi/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Професор Бојанин у петак, 02.06. у 18 ч у Коларчевој задужбини држи предавање "Пренатална психологија" из циклуса Лаички апостолат Православног пастирско - саветодавног центра.

Dr Svetomir Bojanin: Dete puno toga razume kada mi njega razumemo

 

Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”.

svetomir-bojanin-482x320.jpg

Ivana Radovanović

Profesor Svetomir Bojanin se bavio socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje. Uveo je na Beogradski univerzitet Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga „Gordijev čvor mladosti”, „Pod drvetom saznanja dobra i zla”, „Škola kao bolest” i „Tajna škole”.

 

Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?

– Prenatalno doba je vrlo značajno za naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana „fantazmatična kolevka”. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj „fantazmatičnoj kolevci”. Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako ta „fantazmatična kolevka” usahne. Međutim, ne biva to uvek. Egocentrično nastrojeni ljudi su stalno nezadovoljni, jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli. Problem „fantazmatične kolevke” i realiteta je osnovni izvor konflikata između roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja, da organizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet, svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i vadi oči detetu”. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.

Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?

– U našem vremenu je sve postalo nekako veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće. Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema. Za majku, roditelja uopšte, važno je da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju decu”. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su različite nijanse. To „kako se razumeti” je put kako da majka radi na sebi.

Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?

– Postoje razgovori. Razgovaramo da bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost. Razgovaramo da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja. Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i estetskog.

Šta znači estetsko ponašanje?

– Znači da otac ne dođe kući pijan, da ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni, uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo. Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem svesnosti je, u stvari, problem našeg života. Francuski filozof Bašelar kaže: „Čovek ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje”. Jedino čovek živi iz slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti, što nas vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.

Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo”. Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?

– Kada se neki čovek moli Bogu, onda želi i da je u milosti Božjoj. I dete želi da bude u milosti Božjoj. Ono želi da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada – bez reči koje će pratiti to dete, bez onog „sad si bio pametan, dete moje”, bez toga nema izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture, odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima. Bez gratifikacije, bez nagrade i ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Treba da ga pohvalimo ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče.

Zašto se kod dece javljaju strahovi i kako se oni prevazilaze?

– To sve zavisi od ponašanja okoline i roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba dramatizovati. „Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio?” – to se nikad ne kaže deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati, raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: „Sad će to proći”, pa ga poljubi, on odmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji, dete prepoznaje potrebu da bude uplašeno.

Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?

– Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i pljesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli. Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delinkventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.

Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla”?

– Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.

Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?

– Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume, i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.

Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se razvode?

– Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. „Nije mi mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim”. Ne sme dete da posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. „Eto kako te tvoj tata voli!”, to se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.

Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?

– Ono što je važno je da naučimo sebe – ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo dete odmalena da se igra „Ne ljuti se, čoveče”. Ako pobedi – lepo; ako izgubi – da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo ili da mu pomognemo da uvidi da je zao. Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Izvor: Pravoslavlje.spc.rs

via Detinjarija

Share this post


Link to post
Share on other sites

Veliko hvala za postavljanje ovog teksta!

"Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima"

пре 25 минута, александар живаљев рече

Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u konflikt sa samim sobom. Tu je problem hrišćanske porodice, što padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo, da se ponosimo time pred samim sobom.

Ovaj covek bi trebao drzati redovne tribine I predavanja po celoj Srbiji I u rasejanju!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...