Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

поглед с висина

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру Недеље породичног јединства у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда, 24. септембра 2019. године, предавање је одржала Мати Злата (Пантелић), игуманија манастира Пресвете Богородице Тројеручице у рипањском засеоку Дробњаци. Тема њеног излагања била је: „Монашки поглед на савремену породицу“.       У пуној сали парохијског дома Вазесењске цркве присутне је поздравио и пожелео мати Злати добродошлицу старешина храма и главни и одговорни уредник радија Слово љубве о. Арсеније Арсенијевић.   Мати Злата је у свом излагању, кроз бројне примере, приказала темељни однос живота у браку и монаштву. Она је појаснила које су то главе особине које постоје и у браку и у монашком животу. Од којих је љубав као жртва према другоме најважнија.     Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 

      Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.
      Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 
      Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.
      Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.
      За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.
      И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 
      Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).
      У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.
      О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.
      Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.
      Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 
      А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.
      Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…

      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). 

      Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда.
      Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). 
      Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења.
      Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз.
      За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе.
      И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). 
      Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness).
      У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду.
      О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло.
      Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца.
      Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. 
      А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству.
      Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“…

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања.

      Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“.
      Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент.
      Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада.
      Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва.
      Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији.
      Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука?
      Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре.
      Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему.
      Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави.
      Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација.
      Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција.  
      На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем?
      Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености.
      Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване.
      Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта.
      Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом.
      Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију.
      Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима?
      Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света.
      Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише.
      На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања...
      Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман.
      И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове?
      У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света:
      Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30).
      Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима.
      Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      С обзиром да смо у једном периоду године када можемо да примјетимо да се по продајним мјестима и трговинама већ почео истицати украсни и „пропагандни“ материјал зимских новогодишњих празника, било би корисно да се као православни Хришћани опрезно водимо у вези ових ствари и да исправно изградимо свој однос према њима.    Наиме, у великој већини тог пропагандног материјала улогу главног лика понио је такозвани Деда Мраз. Све ове поруке и личности сервиране су нам са Запада на разне начине годинама унатраг. На првом мјесту је за то заслужна огромна филмска фаворизација која нам отуда долази, а чије поруке ми са лакоћом прихватамо, не разматрајући о посљедицама које оне могу да донесу. У Сједињеним Америчким Државама се дуги низ година водила ова медијска и тржишна „битка“ између Деда Мраза и Светог Николе и опет на крају преовладао је Деда Мраз (Синтер Клас-Санта Клаус) чије име је највјероватније дошло од Сент Николас (Свети Никола).    Међутим развијањем модерних секти и модерних друштава на Западу није било у циљу објелодањивање хришћанства као древног и традиционалног предања, већ измишљања и заузимања неких модерних ставова који су одговарали њиховим промотерима. Имајући то на уму сасвим је познато да је чак и Мартин Лутер као главни противних хришћанства у 16. стољећу и зачетник протестантизма, у чијем учењу све модерне протестантске секте имају своје утемељење, жучно се борио за укидање култа Светог Николе као милостивог помагача убогим и сиромашним.    Поменути култ о Светом Николи развио се на основу једног догађаја из његовог живота који је описан у Житију Светог Јустина Ћелијског. Наиме он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три дјевојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз дјевојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот.  Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био вјерујући човек, али је јадом и биједом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом кћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом кћерком, па је хтио да види преко ког доброг човјека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство.    Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима. (Преузето из књиге: Свети Никола-правило вере и Српска слава, А. Јевтић) Као што смо већ и поменули, то развијање личности Деда Мраза трајало је дуго, но ипак оно што нас највише занима јесте то да је његов цјелокупни лик, изглед и понашање преузето великом већином из старогерманске религије гдје је постојало главно божанство у лику Одина, дугобрадог човјека који је такође слично Деда Мразу јахао животињу, само што је он јахао коња а Деда Мраза су га вукли ирваси. Њему су дјеца такође остављала своје чизме на крововима као што у римокатоличкој култури дјеца остављају покрај прозора очекујући у њима поклоне за послушност, или пак шибу за оне који су били непослушни. И послије прихватања хришћанства све западноевропске земље у којима је био распрострањен овај култ „христијанизују“ ову митологију повезујући је са личности Светог Николаја. Коначно потискивање лика Светог Николаја на западу одиграло се половином 19. стољећа када је у САД-у започето промовисање разних брендова, оно што и данас примјећујемо као рекламу за „Кока Колу“, гдје главну личност промовисања поменутог пића заузима Деда Мраз.    И тако идући кроз вријеме добили смо то да се од некадашњег предивног обичаја даривања сиромашних о Божићним празницима а које је рађено првенствено по угледу на Светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је избавио и заштитио многе убоге и сиромашне, данас добијемо једну прекројену традицију на чијем челу сједе непостојане личности. Све би то било добро да у наше вријеме ова традиција није сервирана као нешто што је модерно, тако да би враћати се Светом Николају било бесмислено и старомодно. Наш данашњи циљ јесте Европа и оно што нам она сервира, без обзира да ли је то добро или није. Схватимо само колико се тога промијенило у новије вријеме. Промијенила се цјелокупна стара Православна традиција којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Умјесто ње прихватили смо лажне идоле у виду дугобрадих митских бића који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник. Господ нам је празник Светог Николаја даровао непосредно пред Божић да би се сјетили сиромашних и својим трудом помогли и даривали их да и они осјете дух празника, а умјесто тога ми смо се предали луксузном прослављању Нове Године по разноразним дестинацијама овога свијета.    Своје лијепе обичаје и своју дивну православну традицију замијенили смо неправославном, инославном, насилно потуреном нам од свјетских сила. Размислимо о овоме добро јер нам предстоји то вријеме вријеме када смо у прилици да покажемо своје милосрђе и доброту, љубав и кротост, управо оно чему нас је научио наш Господ преко свога великог Угодника Светог Николаја.   Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...