Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Данче*

Милић Вукашиновић: Енглеска тајна служба МИ6 је извела 27. март 1941. и убила Ђинђића!

Оцени ову тему

Recommended Posts

milic-vukasinovic-640x426.jpg

Познати рокер Милић Вукашиновић на свом твитер профилу оптужио је стране службе за разбијање великих српских странака али и за убиство Ђинђића и 27. мартовски пуч који је био увод у распад краљевине Југославије и потом незапамћено страдање Срба за време Другог светског рата.

Bez naslovamil4.png

Милић сматра да првенствено иза свега лошег што се десило Србима стоје Енглези, тј. њихова обавештајна служба.

Bez naslovamilić2.png

Вукашиновић окривљује америчку ЦИА да је одговорна за одвајање Србије и Црне Горе.

Bez naslovamilić3.jpg

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Боље да је краљ побегао у Кину него Енглеску. Кобајаги комунизам а смислили га Енглези. Зато Христа нигде није било.

Сада плешу са Хрватима и Албанцима, нико да се побуни од толиког Запада. Али кад стигне Исток ведећемо. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану.       Повезана вест:    Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом!   „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама.   „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије.   Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти.   „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он.   Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан.   „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“.   Након  Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима.   Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању.   Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку.   „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше богочуване Епархије канадске Српске Православне Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:   МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!     “И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу…” (1 Тим. 3, 16).   Ми смо обавијени тајнама. Тајна је овај видљиви свет. Тајна је невидљиви свет. Тајна је космос или звездани систем. Свака травчица је тајна. Тајна смо ми сами себи. А тек колико је за нас тајна наш ближњи.    Зато велики наш песник и вели: “Тајна чој’ку чојек је највећа”. Или како на другом месту Преподобни Јустин Ћелијски вели: “А кад се око твоје озбиљно загледа у лице ближњег твог, колико тајни и загонетки сагледа у њему! А свака од њих по - урвина!” Али изнад свих тајни је Бог. Никад докучива. И ту тајну ми смо почели потпуније сазнавати Оваплоћењем Сина Божијег. То је светајна. Христос је тајна над тајнама. Он је света тајна. Он је вечна тајна. А то је тајна вере или како је Свети Апостол назива побожност. Божић је показао шта је наш смисао: обожење. Или како рече Св. Атанасије Велики: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати”. Зато Св. Јован Златоусти негде вели да је ово празник над празницима. Јер без Витлејема не можемо схватити ни Богојављење ни Преображење, ни Страдања. Да се Христос није оваплотио ништа тога не би било.    Он је објаснио смисао нашега живота. Или другим речима: Он је смисао нашег живота. Он је и једина новина под овим сводом небеским. И остаће такав. Увек чини све новим (Откр. 21, 5). Живимо у свету где се свело на материјално и потрошачко, у свету који се све више удаљава од Бога и Цркве Његове. И не само то, него се удаљава човек од ближњега свога, па и од самога себе. Не налази смисао свога живота. “Ван Богочовека, мисао човека је потпуно бесмислена”, рече један велики наш богослов. Па наставља: “Мука је, свемука, …бити човек без Богочовека Христа; а радост и сверадост је бити човек са Богочовеком Христом”. Божић је празник да се вратимо Богу, Цркви, својим светим прецима, и на крају самима себи. Колико се свакога дана хришћанских породица распада? Колико има дечице која због тога плачу? Колико има самих, напуштених, одбачених, презрених, болесних, старих и младих? Паде ми на памет дивна песма нашег великог песника: Сутра је Празник, своју светлост меку, Кандило баца и собу ми зари, Сам сам, из кута бије сахат стари, И мучни часи неосјетно теку… Зато, сетимо се, драга браћо и сестре, код колевке Богомладенца, свих њих.    Помозимо их материјално и духовно. Због њих се Син Божији оваплотио као и због нас. Он је “постао сиромашан да бисмо се ми Његовим сиромаштвом обогатили” (2 Кор. 8, 9). Не заборавимо Његове речи: “Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју” (Мк. 9, 41). Хвала Вам на свакој помоћи, било финансијској, материјалној или пак у раду, нашој Епархији, нашем Манастиру, црквама и свакоме невољнику. Нека Вам Господ строструко врати сваким “даром добрим и сваким поклоном савршеним” (Јак. 1, 17) у Новој 2020. Нека Вас благослови Својим небеским благословом и награди вечним Царством. Од срца Вас поздрављамо радосним речима:   МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ!   СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2020 ГОДИНА СПАСЕЊА!   Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, ЕПИСКОП КАНАДСКИ     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      Сабор свештенства и монаштва Митрополије  Црногорско-приморске, Улцињ уочи Рождества Христовог 2019. г. Бесједа протопрезвитера-ставрофора Драгана Станишића: Служба доброчинства светима.     Ваше Високопреосвештенство, часни оци,  драга браћо и сестре,   Овај велики сабор свештенства и монаштва пред Рождество Христово, сваке године је имао један свечани карактер. Данас, због најновијих дешавања  у Црној Гори, радост нашег сусрета не може проћи  без горчине. Суровост и дрскост државе према Цркви и народу  је очигледна. Законици у Влади Црне Горе постали су безаконици и немилосрдне судије према људима који су оправдано устали против њихове самовоље. Народ је блокирао путеве по Црној Гори и изјаснио се да оно што у Скупштини пролази, противно свакој словесности – неће проћи нигдје у овој средини.   Према Исламској заједници  и другим вјерским заједницама, ова Влада је изражавала дужно поштовање, а према православнима омаловажавање.Траже од народа да вјерује и клања се онако како они хоће или како било ко затражи. Годинама је Црква била кукавна сирота, вршила је мисију, и не знајући колико јој  се у свему противи сама држава. Сада, ова дешавања (блокаде) на улицама и раскршћима открили су колико се неприродно држава опходила према Цркви.   На молбеном канону Пресветој Богородици у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, готово у хору, једна група младића питали су владику Амфилохија да им каже – шта сад да раде. Значај овог питања тек ће се видјети. Наше данашње сабрање, поводом тога, има већ истакнут одговор –  на оном транспаренту који су носиле наше сестре монахиње, ријечи  Светог Петра Цетињског: У имену Божијем је суд и правда. Нашем  данашњем сабрању нека  управо те ријечи дају свечани карактер .   Моја  данашња  тема –  Служба доброчинства светима –  самим поменом нека буде један прилог вашем добром расположењу. Добар  аргумент о доброчинству нашао сам код апостола Павла у Посланици другој Коринћанима. Он каже: Бог  је кадар да нас обогати у сваком добром дјелу и они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља да живе. И наша пастирска дјелатност, данас, овдје,  јесте  служба јеванђелског доброчинства (добродјетељи).   Доброчинство је служба апостолска од које се јеванђелски живи. По Апостолу, ова служба је јело (храна) и живот светих. Служба доброчинства има и својство проповиједи која је Тројица Јединосушна.   Ова ријеч доброчинство настала је у новозавјетном  изражавању; као ријеч о невјероватном догађају, чуду доброчинства, када Господ са пет хљебова и двије рибе нахрани пет хиљада људи. Доброчинство има и карактер благослова сиромашнима и вјернима. Служба доброчинства је блаженство кроткима који ће наслиједити земљу, блаженство чистима срцем који ће Бога видјети и свима чије је Царство Небеско. То је  доброчинство – у смислу  божанског откривења.   Доброчинство је служба светима у једномислију и чистоти живљења у вјери и љубави. Живот у Христу,  почиње у бањи крштења и онога трена кад се крстимо, душа очишћена Духом Светим, заблиста јаче од Сунца  (Н. Кавасила, Мој живот у Христу, стр. 97, Беседа Нови Сад 2002). Човечанској природи Бог није предао неко мало добро задржавајући већи дио за себе, већ је у њу положио сву пуноћу Божанства каже Нил Кавасила. Доброчинство у пастирском смислу помиње и апостол Јаков и каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини гријех му је (глава 4). Заједничарење онога који даје и који прима бива, по Апостолу, у простодушности искуства које је хвала Јеванђељу Христовом. Апостол хвали  Коринћане како у служењу светима преко могућности и добровољно даваху са усрђем  (2Кор. 8,4). Павле говори  да Бог љуби онога који драговољно даје; да ко шкрто сије шкрто ће и жњети, а ко са благословом сије, са благословима ће и жњети. У Старом Завјету, на примјер, Мелхиседек Авраму драговољно даје у смислу добре воље која превазилази очекивања примаоца. Такво доброчинсто је било праслика Христовог давања себе за живот свијета (А. Шмеман) .   Савремени човјек готово да је сасвим изгубио наду да може нешто да добије преко својих очекивања. Он добија што заради и купује много тога и што му не треба. Плодови његовог рада (праведности) се слабо умножавају. Доброчинство  има исцјелитељни смисао; као освећени јелеј, освећује оне који се њиме помазују. Јелеј  доброчинства, Јелеј  милосрђа, Јелеј обрадованости – то  је сами Господ Исус Христос.   Апостол  у свакој посланици исказује уважавање и похвалу за доброчинство. Који давају благодаре онима којима су удијелили. Онима у Ефесу Павле се обраћа  као светима, онима  у Коринту као вјернима,Тимотеју као љубљеноме, Филимону као страдалноме итд.  Код њега су ријечи: свети, вјерни, освећени, страдални и љубљени –  синоними.  Узвишеност пастирске службе је бити  одушевљен за доброчинство светима или љубљенима, а и страдалнима. Служба доброчинства је да дијелимо од онога што се има.  У Првој посланици Коринћанима се наводи: Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно. Тако и Господ заповиједа да они који Јеванђеље проповиједају од Јеванђеља живе (1Кор. 9, 1 1 и 15). Апостол овдје још наводи и све оно што имамо у Мојсијевом закону: да који жртвенику служе – са жртвеником дијеле.   Умногиме данас све више блиједи ова оријентација у доброчинству спрам Жртвеника. Настају  форме и установе  које су аутономне и надређене жртвоприношењу. Који жртвенику служе, тражи се, са жртвеником да не дијеле. Због поремећаја службе доброчинства јављају се удари и од стране световних владара. Свети Жртвеник може се разрушити и изокренути и преврнути, али они који Јеванђеље проповиједају могу га усправити и окадити миомирисом доброчинства.   Везу  између оног који даје и који прима Апостол исказује ријечима: Нико нека не тражи што је његово него сваки оно што је другога (1Кор. 10, 24).  Спомен таквога односа имамо у пасхалној  вечери Господњој, када Он узе хљеб и захваливши преломи и рече: Узмите и једите ово је тијело моје; и чашу по  вечери говорећи: Ова је чаша Нови Завјет и који једе овај хљеб и пије чашу недостојно биће крив тијелу и крви Господњој (1Кор. 11, 24-30).   Хљебом се називала и мана (храна) коју је Бог јеврејском народу послао у пустињи док су лутали. Они су ману примали од Другога, којега нијесу ни знали, мистериозно и мимо очекивања. Са своје стране, јеврејски народ је то примао, али је тражио и јаребице (месо) – храну од које се умирало. На Пасхалној вечери у Сионској горњици, Онај који је слао ману у пустињи и сада чини доброчинство  –  даје храну која је Живот  вјечни.   Заједништво у Тијелу и Крви Христовој, апостол Павле је у својим посланицама нагласио као основу службе доброчинства. Он каже: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове. Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова (1Кор. 10,16).   Христос је Цркву, тј. нас, учинио својим Тијелом,  наводи Св. Златоуст; а Кипријан Керн каже да Црква има евхаристијску природу и да ван Евхаристије нема Цркве, а да  ван Цркве нема Евхаристије. У посланици Ефесцима, Павле говори о Цркви као Тијелу Христовом и о нама као удовима тога Тијела; говори  о односу Христа и Цркве као Женика и Невјесте.   Владика Атанасије Јевтић  истиче да се  Црква и Евхаристија поистовјећују у Христу. Он каже: Света Евхаристија је највеће, најстарије и најсуштинскије предање Цркве, сама срж Светог Предања (А. Јевтић, Еклисиологија апостола Павла,Требиње 2006, стр.148), а Апостол Павле пише: Темеља  другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3,11). Кипријан Керн  у својој визији  пастира истинско доброчинство види када свештеник прије сједињења дарова, пред причешће, каже:  Ломи се и раздробљује се Јагње Божје, Које се  ломи а не раздељује, Које се увек  једе и никад не нестаје, но Које  освећује оне који се причешћују (Литургија Св. Јована Златоуста, Манастир Ћелије 1978, стр.129). Оријентацију за доброчинство, свештенослужитељ, по њему, има благодарећи првенствено Евхаристији. Митрополит Амфилохије  у свом чланку Литургија и подвижништво  каже, да литургијски призив Светиње Светима потврђује узајамност и сличност  Божијег и људског подвига у Цркви. Сусрети Бога и човјека  морају бити лични и саборни, истиче он. Саборни – то значи бити присутан тамо гдје је добро, гдје су дарови и милост Божија. Хришћанима је првобитно све било заједничко и примали су и давали једни другима све што су имали. Супротно томе је када нема милости, кад завлада саможивост и гордост. Среброљубље и властољубље по Јефрему Сирину  разорно утичу на саборност. Зато припрема оних који улазе у Цркву обухвата и одрицање од оваквих склоности.   Крштење има свој индивидални аспект, али и изузетни  значај за црквену саборност. Цијели Велики Пост до Велике Суботе посвећен  је том акту воље да се постане или, пак, остане члан Цркве. Одјећа Крштења и печат (залог) Духа Светога  су таланти које је Господ  дао и током живота треба их умножити. Крштење, које се вршило на Велику Суботу, врло брзо се пренијело и на дан Богојављења и Божића, а, касније, и  свакодневно.   У наше  вријеме у Подгорици крштења се у једном дану врше више пута у истом храму. Да ли је то добра пракса питање је. У једном дану у истом храму не можемо два пута служити Литургија, а Крштење које је првобитно вршено у току Литургије, имало је исто карактер изузетностити.То је био чин који се тицао цијелог евхаристијског сабрања. Новокрштени требало би  да настави свој живот како савјетује  Св. Кирило Јерусалимски; Храни  душу своју читањима Божанских писама, јер припремио ти је Господ духовну трпезу (Св. Кирило Јерусалимски, Катихезе, Острог 2оо9,  стр. 39, превод  митр. Амфилохије 94).   Катихумени за Цркву увијек су били драгоцјен подстицај. Због њих је много ствари усклађивано и развијано у Цркви. Усавршавана је настава и стварани услови  за  учење. Служба доброчинства светима има и свој празнични (свечани) карактер. Пастир чим се појави  међу вјерне, побуђује ли свечано расположење пита се Кипријан Керн. Он каже: Заиста, свештеник треба  најпре сам да се приближи Богу да би могао друге да му приводи (Пастирско богословље,  Врњачка Бања 2003) Као изврсни канон Пастирског богословља он наводи и Апостолске посланице. У том смислу, он је вјеран  предању  које се односи на припрему катихумена за крштење.   Доброчинство, ако није служба светима, више је блуђење, расплињавање, које је наспрам, поред, негдје изнад, и свагда нестаје и никад не остаје, ма колико се даје. Апостол говори Коринћанима: жалост која је по Богу доноси покајање а жалост овога свијета доноси смрт ( 2Кор. 7, 8-119). Жалост овога свијета описана је кроз примјер коринтског блудника који жену оца свога узе, а Коринћани га не одстранише из своје средине. Прекор апостола је строг – каже се да нездрави удове могу цијело тијело убољети. Неправда и нечистота за које се чуло у Коринту, по апостолу,  су мрски  и зли чинови. У сваком времену мрски и зли чинови па и данас узрокују жалост. Коринтски блудник је нечасан не само у оном поступку који помиње Апостол, његова безакоња се настављају кроз вјекове и  допиру до нас на овим   просторима.   Св. Петар Дамаскин  помиње стотине злих стихија против  доброчинства. Наш Митрополит за зле и мрске чинове користи ријечи тугомора и брозомора. Тугомора је дух Коритског блудника а брозомора шта је то! Дијадох Фотички каже да загађеним органима сазнања није могуће познати добро. Закони који се усвајау помућеним умом не користе никоме. Брозомора то је ваљда то кад у једном друштву царују такви закони. Владика Николај тврди да човјек може живјети без имања, али без душе не може. По њему српски народ личи на многострадалног Јова, много пута је падала и пропадала његова имовина и велико је чудо да још постоји српски народ и да се још чује српска ријеч. (Кроз тамнички прозор, стр. 121. Косови Луг 2019.)  Јов се прославио  у служби јеванђелског довброчинства упркос свему што га је снашло. Гледајући његово трпљење и ми  се кријепимо да у вјери стојимо пред Богом. Наше народно предње препуно је умотворина које говоре о жртви за другога, у смислу доброте  која се увећава. Напримјер:  Баци добро у воду оно ће испливати; Лијепа ријеч и гвоздена врата отвара;  Боље с миром него ли са чиром ;  Ко тебе каменом  ти њега хљебом…  Ово је мудрост  у смислу доброчинства (љубави) и према непријатељима. Јеванђеље Христово је добит  (давање)  преко свих наших очекивања.   Данас, у нашем друштву,  доброчинство, у  смислу новозавјетном и богојављенском, као да је замрло. Расплинутост у размишљању појављује се, сигурно, због недовољне поуке (катихезе), недостатка вјеронауке и представе светости. Ваља размислити изнова о бољој  припреми за крштење.  Ми  тај институт тешко  можемо повратити неким административним мјерама, централизацијом и контролом свега што се догађа на парохији и у храму. Служба доброчинства, коју помиње апостол  Павле, попуњава недостатке светих наглашавајући мандат свих  да дају и добијају , одлучују и слушају, пророкују и договарају. Недостатак  новопросвећиваних се не попуњава акоослаби црквена саборност. Наш Митрополит увијек  подстиче заједништво и надахњује нас да једни  друге чашћу већим чинимо. У таквом доброчинству, сва очекивања превазилазе баш они које честосматрамо незнатним и неутицајним.   У чину Крштења, у једној молитви се каже: Благо човјеку који се узда у Господа  и у чијем духу нема лукавства. Доброчинство са примјесама лукавства нема у себи  узајамност и сличност Божијег и људског подвига. Хуманитарна  активност у свијету није имуна од  лукавства; под видом наводног доброчинства, неки хуманитарци прикупљали су и податке за војне сврхе.   Хришћанско  доброчинство има у својој основи тројични смисао, празнични – литургијски, пастирски, исцелитељни, одбрамбени, црквени и натприродни, има својство откривења и предања. Доброчинство има и својство Хљеба и Трпезе. Доброчинство је и служба светима и спомен сваког добра.   Ово моје  саопштење данас  дотиче се и једног спомена који пада ове године, а то је 120. годишњица од рођења архимандрита Кипријана Керна, теолога који  је као руски емигрант 1920. г.  дошао у  Београд, гдје је завршио Правни и Богословски факултет. У Битољу је послије био професор Литургике, Апологетике и Грчког језика све до 1936. године, када прелази у Париз, гдје на Институту Св. Сергија предаје Литургику, Патрологију и Пастирско богословље. Најважнија дјела су му: Антропологија Св.Григорија Паламе, Епиклеза у првим  хришћанским Литургијама, Пастирско богословље, Патрологија и др. Упокојио се 1960. г.  Данас,  на свим факултетима који имају катедру за Пастирско богословље, не само код православних, већ и код римокатолика, дјело овог писца  уврштено је  у примарну литературу.   Истраживања архимандрита Кипријана Керна на теме: Пастирско призвање и настројење, Рукоположење, Идеолошке основе пастирства, Породични живот свештеника, Спољни изглед пастира,  Материјална обезбијеђеност свештеника, Душеводитељство – осим  сазнајног  домена, имају  практични значај. Његово  дјело поучно је за пастире, свештенослужитеље и богослове. Овим јубилејем  стодвадесете годишњице од његовог рођења, схватамо да су сви ти списи и сада популарни – јер  се односе и на проблеме нашег времена. Он је опомињао пастире да не запостављају  своје усавршавање, да имају високу свијест о свом позиву. Дивио се љепоти свештеничке службе и цијенио поредак у богослужењу.   Ово слово завршио бих ријечима Светог Кирила Јерусалимског:  Моје је да кажем, твоје да допуниш, а Божије да усаврши! или возгласом: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима нама.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Вредно је да се позабавимо и овим питањем. Јер, ако је ова служба и благодарствена и прозбена, зашто се не зове на оба начина, него само Благодарење?     2. Назив је попримила од оног својства које је претежније. Јер, више је разлога за благодарење него за прозбу, будући да смо већ примили већину од онога што смо тражили. Тако прозба представља само део службе, а благодарење целину. Наиме, оно што тражимо да добијемо, представља само део онога што смо већ добили. Јер, добили смо све што од Бога зависи, и није преостало ништа што нам није дао. Али, има и добара за које још није дошло време да их задобијемо, као што је непропадљивост тела, бесмртност и Царство небеско. Но, постоје и друга добра која смо примили, али их нисмо очували, као што је отпуштење грехова и други дарови који нам кроз свете Тајне бивају предати. Нека од добара, као што су спокој, здравље, богатство, изгубили смо зато што смо их на погрешан начин користили, и зато да не бисмо постали гори, јер смо их учинили средством зла и уживања. Или смо, попут Јова, ради веће користи лишени добара овога света.   3. Из овога се јасно види да Бог није оставио никаквог простора за прозбу, али нам је дао сваки разлог за благодарење. Но ми, изазивајући својим немаром властиту оскудицу, имамо потребу за прозбом.   4. Погледајмо за шта се Богу молимо. За отпуштење грехова. Па њега смо крштењем изобилно добили, без икаквог труда са наше стране!Зашто га онда опет тражимо? Зато што смо изнова постали криви због својих греха. Али, ко је узрочник те наше кривице? Ми сами. Према томе, ми смо и разлог за те молитве.   5. Молимо се и за то да наследимо Царство. То наследство, међутим, већ нам је предато. Јер, постали смо деца Божија, а Он је Тај Који то Царство поседује. А ко је наследник, ако не дете? И шта од очева поседа остаје изван наслеђа?Ништа. Па како онда можемо тражити оно што нам је већ предато? Пошто смо рођени од Бога и удостојени усиновљења, дрзнули смо се на оно што је усиновљењу страно, и тако смо уместо синова постали зле слуге. Због тога ми иштемо Царство, као да нам је оно нешто туђе, и као да нам никако не припада. Према томе, ми сами смо разлог и за ове молитве.   6. За телесна добра Господ је заповедио:“ Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“, и „не брините се душом својом шта ћете јести (… ) и у шта ћете се оденути“. Отац ваш небески даће свакоме што му је потребно. Кад ми у нечему од овога оскудевамо, то се збива зато што смо лакомислени и неверни, и што се не држимо ове заповести – а тада је и оскудица и молитва у вези са њом наше дело. Или се то, као код Јова, збива због Промисла и човекољубља Божијег, како бисмо стекли још већа и драгоценија добра; а тада је ова оскудица, наравно, дело Божије, и она не постаје разлог за мољење и за прозбу, него за славословље и благодарење, као што је и Јов говорио: „Да је благословено име Господње“ у све векове.   7. Видиш ли да сви дарови које нам је Бог дао, воде само ка славословљу и ка благодарењу, а да смо ми узрочници молитава и прозби. Због тога, кад у својим обраћањима Богу помињемо сва добра, и телесна и душевна, помињемо их само због благодарности, без обзира на то да ли их поседујемо или не; јер, Бог нам је сва добра дао одједном, и ништа нам са Своје стране није ускратио. Имајући то на уму, блажени Апостол је поручио да благодаримо за све, рекавши: „Радујте се свагда; на свему захваљујте“.   8. Из тог разлога са правом називамо Евхаристијом ово најсавршеније и најнепосредније обраћање Богу, односно ову службу светог Причешћа, на којој помињемо не ово или оно доброчинство, него уопште сва добра која нам Бог дарује – и она која већ поседујемо и она која ћемо тек примити. Дакле, називамо је не по ономе за шта се због своје беде молимо, него по доброчинствима која нам Бог пружа; не по својој немаштини, него по богатству Његове доброте.   9. У овој служби, уистину, упућујемо Богу и молитве и благодарност; али, благодарење је дело Божије, као што смо рекли, док прозба представља плод човечанске немоћи. Благодарност се односи на више ствари, а прозба на мање, односно ово прво се односи на сва добра уопште, а ово друго само на поједина од њих. Због тога је и требало да овој служби дамо име по ономе што је узвишеније и веће, и да је назовемо Евхаристијом. Јер, тако се и човек назива словесним живим бићем; па иако једним својим делом учествује и у бесловесној природи, он је ипак назван по оном делу који је узвишенији и већи.   10. Уосталом, и први који је ову службу установио, Господ наш Исус Христос, принео је и предао нам ову свету Тајну не молећи се Оцу, него благодарећи Му; због тога и Црква, примивши ову службу онакву каква јесте и дајући јој одговарајуће име, њу назива Евхаристијом.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...