Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

Саопштење за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

У понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест.

Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде  одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”.

http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sve je to ista klapa...Na jednoj strani to su deflorisani monasi  a na drugoj  to su topli celibatisti koji je celivaju i kupaju zajedno a sve neki **** i sve **** do **** . Naš seljak je  video da tu nešto nije u redu i da su im pogledi čudni i da su međusobno isuviše bliski i tako je nastala ona reč koju nam EU zabranjuje...

**** *** sve njih ujedinjuje  i neće biti problem da imaju u budućnosti ni zajedničke svetitelje.  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Незнавени Џуџа рече

Sve je to ista klapa...Na jednoj strani to su deflorisani monasi  a na drugoj  to su topli celibatisti koji je celivaju i kupaju zajedno a sve neki **** i sve **** do **** . Naš seljak je  video da tu nešto nije u redu i da su im pogledi čudni i da su međusobno isuviše bliski i tako je nastala ona reč koju nam EU zabranjuje...

**** *** sve njih ujedinjuje  i neće biti problem da imaju u budućnosti ni zajedničke svetitelje.  

Au mile....nego tedoh da pitam koju reč je to EU zabranila?Peder?

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2/15/2017 at 22:26, Milan Nikolic рече

Једва чекамо глас разума самог Ватикана.

Jedva čekam da vidim papu na kolenima u Jasenovcu kako se kaje za zločine svojih sveštenika i traži oprost od Srba,Jevreja i Roma.Al čisto sumnjam.Ipak je blažen.;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Незнавени Џуџа рече

Sve je to ista klapa...Na jednoj strani to su deflorisani monasi  a na drugoj  to su topli celibatisti koji je celivaju i kupaju zajedno a sve neki **** i sve **** do **** . Naš seljak je  video da tu nešto nije u redu i da su im pogledi čudni i da su međusobno isuviše bliski i tako je nastala ona reč koju nam EU zabranjuje...

**** *** sve njih ujedinjuje  i neće biti problem da imaju u budućnosti ni zajedničke svetitelje.  

bravo!

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.2.2017. at 11:24, Кратос рече

Au mile....nego tedoh da pitam koju reč je to EU zabranila?Peder?

Није ПЕДЕР него ПАДЕР или наш Србски сељак није био добро чуо...Падер овај, Падер онај , све неки Падери и све Падер до Падера...Један другом се обраћају са ПАДРЕ...  Бора чорба требало би да пева : "Драга не буди ПАДЕР" или " око мене Падери , убице и топови тешке хаубице"

Исто тако је и Вијена добила име БЕЧ , због охолости и зато што се већ вековима бечи на Србе !!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Министар вањских послова (и катастарских дјела) Црне Горе
       
      Министар Дармановић се придружио једногласном хору највиших државних функционера који покушавају да се баве црквеним питањем у Црној Гори, и то тако што ће клеветати Српску Православну Цркву, па ћемо се осврнути на неколико његових ставова.
      Отимања имовине неће бити, можемо се сагласити са министром, али не зато што актуелни црногорски режим то не жели, него зато што ће сваки такав покушај вјерни православни народ Црне Горе спријечити, а ни европски правни поредак то неће прихватити. Безакоња је, нажалост, било, а искуство нас учи да ће се оно наставити, осим ако овдашњи властодршци не почну да поштују традиционалну Цркву онако како се она поштује у пристојним земљама и како је она поштована у вријеме хришћанских владара Петровића, не да се понашају онако како је то учинио, на примјер, амбасадор Црне Горе при Уједињеним нацијама у Женеви, коме је министар Дармановић надређени. Но, не чуди од амбасадора што понавља готово исту реченицу коју је чуо од министра – да је СПЦ ”прије свега политички чинилац у Црној Гори, па онда вјерски”. Ова клеветничка мантра коју је изгледа дужан да понавља сваки државни службеник, одраз је нездравог односа који власт има према Цркви све од 1945. године. Добро они знају да се Црква бави својим послом у Црној Гори, али нису они ни прва ни посљедња власт која Цркву гледа као реметилачки фактор. Од Нерона и Диоклецијана, до Стаљина и Броза, много се властодржаца слично односило према Цркви, посматрајући је као сметњу и држећи да је она ”политички чинилац” који пријети њиховој неупитној власти и свемоћи на одређеном простору. Не дао Бог данашњим црногорским властима да се сврстају међу овакве прогонитеље Цркве. Добро би било да се макар подсјете како су сви они и њихова моћ – завршили.
      Основни разлог за ово реаговање је што је министар поновио једну тезу коју неодговорни новинари и медији преносе већ неко вријеме тврдећи да се црквена имовина у Србији води на државу, те за то наводе примјер Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Ради истинитог информисања јавности, а будући да се у ту кампању укључио министар, морамо нагласити да се ради о грубој манипулацији.
      Наиме, истина је да се у појединим градским срединама (не свим), велики дио градског грађевинског земљишта води на државу. Тако је и са земљиштем испод и око неколико великих београдских цркава. А и то је плод послијератне национализације. Међутим, на свакој од тих парцела, Црква има право коришћења земљишта, а на објекту који је на земљишту има право својине. Спомен-храм Светог Саве још увијек нема употребну дозволу, јер није завршен, те се Црква води као његов држалац, а након завршетка, нема никакве сумње, да ће Црква бити уписана као његов власник, као што се води да је власник сусједне мање цркве Светог Саве, која се налази у непосредној близини Спомен-храма. При томе, треба истаћи да садашња власт не само што не својата Спомен-храм Светог Саве, него даје милионе за његов завршетак.
      Изгледа да је било тешко новинарима и сарадницима министра да погледају како се воде у катастру, напримјер, београдски манастири Ваведење или Раковица, који се налазе на градском подручју. Оба су, наравно, у пуној црквеној својини. Могли су да прошире потрагу, потроше пола сата свог времена и утврде и да се манастири широм Србије: Крушедол, Раваница, Манасија, Жича, Студеница, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Милешева – такође сви воде на Цркву – и земљиште и објекти. Могли су то да ураде, али нису. Јер истина није циљ оваквог спиновања јавности. Циљ је да се створи атмосфера у којој ће планирана неонационализација проћи мирно, стварајући утисак да је то исто учињено и у Србији. А није. Само ћемо узгред поменути да је држава Србија (али и Хрватска, Словенија, донекле БиХ…) вратила и враћа имовину Цркви и вјерских заједница одузету послије Другог свјетског рата за вријеме комунистичке владавине, а ниједној од земаља бивше СФРЈ, осим Црној Гори, није пало на памет да је наново одузима.
      И на крају, вара се министар ако мисли да се Црква плаши губитка неког монопола. Ни сад не постоји никакав монопол. Ово је земља у којој нико никога не може да принуди (или макар не би смио да може) да припада било каквој вјерској заједници или организацији. Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и дијелови Епархија милешевске и захумско-херцеговачке имају одговорност само за православне Хришћане. Тај ”монопол” им је дат устројством Српске Православне Цркве, која овдје постоји и дјелује, као дио васељенске Православне Цркве, од тринаестог вијека, откад је Свети Сава основао претече сваке од ових поменутих епархија: зетску, будимљанску, дабарску и хумску. Једнако је бесмислено прозивати ове православне епископије за монопол, колико би било бесмислено и недопустиво за министра секуларне државе да прозива, рецимо, Надбискупију барску и Бискупију которску за монопол у погледу Римокатоличке Цркве.
      Држимо да начин говора о Цркви и манипулације које је министар употребио нису достојни одговорног човјека, а камоли некога ко је на једној од најважнијих државних функција, те позивамо и њега и све друге који имају потребу да се на овакав начин очитују о црквеним питањима да се уздрже од прозивања Цркве. Тиме не прозивају неколико Владика и пар стотина свештеника, монаха и монахиња, него огромну већину православног становништва своје земље, чији глас упорно неће да чују.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      Информациони рат и како се од њега одбранити
      СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ петак 19. јул 2019. 10:15 Није све онако како нам се сугерише на интернету. Посебно у ситуацији када се против наше државе и Цркве води информациони рат
      ShareTweet   Када у ово данашње лудо и помахнитало време читамо вести да су свештеници СПЦ осветили ово, осветили оно, молили се за рејтинг Пинка, ми мали, „обични“ верници можемо помислити да је Црква такође изгубила компас и да је за новац спремна да продаје благодат. (Иначе „продавање благодати“ је грех и јерес, назива се „симонија“) Увек када овако нешто прочитам и ја се запитам да ли има смисла бити  „хришћанолудак“, „губитник“ и „овца“ која иде у цркву недељом, пости, исповеда, причешћује се… кад су се већ и сами свештеници „у коло уфатили“?
      Данас не само да „грађанисти“ и „другосрбијанци“ имају шта да кажу о мисији Свете Цркве Христове на земљи, већ и „формални православци“ (којих је по статистци преко 90 одсто у нашем народу) почињу озбиљно да разматрају „шта то поп ради и зашто“, почињемо да о томе дајемо свој суд, да пресуђујемо „на чијој страни су који поп и који владика“.
      Друштво процењује делатност Цркве на основу кратких вести из медија, иако поштено говорећи ништа и не зна о самој Цркви, о њеној улози, мисији, нити унутрашњој организацији која је у функцији те мисије. Сваки човек крштењем постаје члан Цркве Христове, али то не значи да било шта зна о Цркви. Та 2-3 одласка у цркву током године, слављење славе са кумовима и пријатељима и „три најважнија догађаја у животу“ (крштење, венчање и опело) уз учешће „попа“ – обнављају чланство у Цркви, али не дају праву „охристовљеност“ и духовни преображај, који би били кључ за разумевање Цркве Христове и шифра за „декодирање“ улоге и учешћа Цркве у друштву, али и у животу појединца.
      У суштини само негде око 2 одсто становништва које је заиста члан Цркве – јер узима учешћа у животу Цркве – може заиста да процени неки поступак јер функцију Цркве сагледава „изнутра“ и „функционално“, а не процењивачки „објективно“ и „споља“, као „корисник религиозних услуга“. Како ово изгледа у пракси?
      „БАЋУШКИНА“ ЛЕКЦИЈА
      Имао сам прилике да чујем причу о једном свештенику у Москви негде средином 90-их. „Баћушка“ (како Руси зову свештеника) је испричао како га је један врло богат човек, повремени посетилац његове цркве позвао да освети његов нови „посао“. Свештеник је био у недоумици: по оделу је човек био пристојан, по понашању чак и превише фин, понизан и сервилан у комуникацији са свештеним лицима. Али је било очигледно да је „мутан тип“ и највероватније криминалац. У цркву је ретко долазио и никад на службу, али кад дође, увек је лично свештенику давао повећи прилог за храм. Чак се наметао утисак да је тај прилог за цркву његов лични однос са Богом, тј. да он у ствари Богу даје „тал“ од мутних послова који су добро прошли и да је то неки његов начин да Бога „части“ што није ухваћен и ухапшен.
      Сваки тај прилог свештеник је примао и употребљавао за потребе реновирања цркве, али није хтео да ставља у црквену касу и дели себи и другим свештеницима, јер није било баш најјасније да ли је новац „чист“, а опет одбити прилог за цркву значило би осудити човека на основу утиска који не мора да буде исправан и тако у име Цркве одбацити човека који је можда искрен.
      Али овога пута ситуација је била другачија: човек је дошао у цркву и позвао свештеника да освети његове нове канцеларије и његов нови посао. То више није био прилог који је долазио „post factum“ од зараде, од већ учињених дела за која свештеник нема сазнања. Ово је већ значило да се, можда и несвесно, унапред освећује нека криминална активност.
      Слободан Стојичевић говори на промоцији своје књиге „Мрежни рат против Срба”, Панчево, 14. март 2019. (фото: Правда/Миливој Васиљевић)
      Свештеник је овај догађај и ову дилему описивао у ужем кругу редовних верника који су пили чај после службе недељом и све их је интересовало како је ову дилему решио. Баћушка је верницима који разумеју Цркву „изнутра“ (а не медијима) овако одговорио: „Да, отишао сам да се помолимо заједно Богу. Тамо су били и „партнери“ у том новом послу. Све један страшнији од другог. Већина је била набилдована, обријаних глава, са тетоважама и неком агресијом у очима. Део је био у оделима, али са неким подмуклим и подсмешљивим погледом у очима. Повремено су се уротнички осмехивали и заверенички намигивали једни другима. Али ја сам помислио: да ја призовем Бога и урадим оно што је моја дужност, а Бог ће већ знати шта и како. Док су ме позвали – ја вероватно треба да урадим како траже и извршим своју свештеничку дужност. Помолили смо се и молитвено позвали Бога да помогне и садејствује“.
      После ових речи настала је прво тишина, па одмах потом и граја, јер су сви у глас кренули да или осуђују, или оправдавају свештеника. Тек након десетак минута, кад се галама стишала, неко се досетио да упита свештеника: „И како Ви сад са ове дистанце гледате на тај Ваш поступак?“
      Свештеник је благо одговорио: „Све се добро завршило! У месецима који су уследили посао је пропао, ништа нису успели да ураде, „фирма“ се полако распала а „компањони“ разишли свако на своју страну. Чак се нису ни посвађали и поубијали пошто је посао тихо умро пре него што је и рођен. Тај човек што ме је позвао на освећење – никад више није доносио велике прилоге за храм, јер очито више није имао за шта да се ’тали са Богом’. Виђам га и дан-данас, живи мирно, оженио се, нашао неки посао и има децу. Бог је заиста помогао онима који су га звали у помоћ, само није урадио оно што су они тражили већ оно што је било добро за њих“.
      ШТА СУ „ДЕМОТИВАТОРИ“
      У том светлу би било добро да, као Православни Хришћани гледамо на сва освећивања Пинкових снимања, ноћних клубова, аутомобила, скупих кућа… Ми превише верујемо себи и својим очима које гледају оно што медији желе да видимо.  Да погледамо један пример како медији манипулишу нашим очима и како то изгледа у пракси. Руска држава је ангажовала посебне фирме које се баве „интернет безбедношћу и заштитом репутације“. Ове службе имају задужење да прате токове информација на руском интернету 2 („ру.нет“ 2 – руске и рускојезичке друштвене мреже).
      Као једна од најважнијих установа у руском друштву – Руска православна Црква је под сталним нападима на друштвеним мрежама, али и под заштитом ових владиних агенција. На пример: на руском делу интернета појавила се објава (унос) која је у кратком року подељена од стране десетина хиљада „налога“ на друштвеним мрежама (ми смо навикли да једног човека поистовећујемо са једним налогом на друштвеним мрежама. То није истина, постоје професионални „интернет радници“ који имају десетине, па и стотине налога. А постоје и цела предузећа која делују под једним „инфлуенсерским  брендом“ као што је, на пример, Наваљни). Он је изгледао овако (видети испод):

      На регистарској таблици „свештеникових“ скупих кола на овој фотографији пише: „светац“, а испод слике пише. „Не кради, Црква не воли конкуренцију“ Овакава објава има елементе хумора и врло је пријемчива за дискредитацију Цркве код младих, који су најчешћи „конзументи“ друштвених мрежа. Код конзумента се ствара утисак да је ово неки дебели, богати сеоски свештеник поред својих нових скупих кола. Овакве објаве се стручно називају „демотиватори“ и користе се за дискредитацију одређеног „бренда“, то јест нечије репутације. Без обзира да ли је у питању нека државна институција, војска, црква… принцип је исти као код „ратова брендова“, само што се користи за подривање репутације државе, а не комерцијалног бренда. Чест случај „демотиватора“ су, на пример, објаве у којиме се пореди доручак у „нашој“ и „њиховој“ болници, или фасаде на „нашој“ и „њиховој“ болници (или школи, дечијем обданишту, итд).
      Зато ми на „срб.нет“-у (српском интернету 2 – друштвеним мрежама на српском језику) често видимо разне објаве које блате, омаловажавају и исмевају Србију, Републику Српску, косовски завет, државне институције, народ, војску, Цркву, политичаре… И увек овакви „демотиватори“ имају „блиц ефекат“; они нису смишљени да би се човек замислио над поруком, већ да се негативна порука кратко и јасно „закачи“ за подсвест. Често се демотиватори и не упамте, већ током времена код „конзумента“ стварају утисак да је све пропало, да се све распада, да су сви корумпирани, да ништа више свето нема, да смо „дотакли дно дна“… (овде већ почиње разговор о кумулативном ефекту и о когнитивном рату, о чему ћемо другом приликом).
      РУСКИ ПРИМЕР
      У Русији је, срећом, мало другачије. Постоје, као што смо рекли, специјализоване агенције и фирме које имају задатак да реагују на овакве нападе. Како се то ради?
      Један од начина (у овом конкретном случају са демотиватором против Цркве) је – проучавање метаподатака. Од почетка 2000-их сви модерни дигитални фото-апарати заједно са фотографијом „пакују“ и неколико секунди звучног записа у тренутку снимања фотографије, односно тзв. метаподатке – кад и где је снимљена… Када се од стране стручњака овај демотиватор „отпакује“, лако се нађе – првобитни снимак од кога је демотиватор настао. Ево оригиналних снимака:

      Шта се све види на овим фотографијама? Види се поносни власник новог аутомобила са породицом, а што је најважније јасно се види и да свештеник није власник, већ да је више пута фотографисан док је освећивао аутомобил по жељи власника. Осим тога, они који иду у цркву знају да то што је свештеник са епитрахиљом значи да обавља неку свештену радњу, односно да је „на послу”. То је сасвим супротно у односу на оно што би се могло закључити из „демотиватора”, да се свештеник хвали новим скупим колима. На крају, виде се и праве регистарске таблице.
      Све ово говори да конкретни демотиватор није тек фотографија коју је неко на брзину фотографисао, направивши шалу на рачун свог свештеника, већ су фотографије украдене и на њима је озбиљно рађено; цео тим је осмишљавао ефекат и начин да се од тих фотографија направи демотиватор којег ће руска омладина видети на секунд док бесциљно тумара друштвеним мрежама.
      Ово је само један мали пример како „очи могу да преваре“. Тако да није све како се чини. А нарочито није све како се чини када против наше Отаџбине и наше Цркве западне службе воде информациони рат.
       
      Насловна фотографија: Правда/Миливој Васиљевић
       
      Слободан Стојичевић је аутор књиге „Мрежни рат против Срба”. Ексклузивно за Нови Стандард
       
      Извор Нови Стандард
×
×
  • Create New...