Jump to content
Babnyk

Католик у дилеми - званични прелазак у православље, да или не?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог!

Желео би прво да се извиним што сам умјесто да се прво представим, одмах отворио нову тему. Али доста ме већ дуго мучи једна дилема а коју сам одлучио подијелити са вама. Дакле, Словенац сам и живим у Словенији, крштен сам у римокатоличкој Цркви. Долазим из бројне (шестеро дјеце) и веома побожне породице - брат ми је био свештеник (касније иступио и оженио се) а сестра живи као часна сестра у једном манастиру затвореног типа. Увек се код нас сматрало, а у том су ме духу и одгајали, како су православци наша истинска браћа што су одржали Закраменте (Свете Тајне) док је са протестантима друга прича. Но има сад неколико година кад сам се почео мало деталјније бавити и проучавати православлје и осјећати како ту можда има нешто више, у успоредби са римокатоличком Црквом. Једна од првих ствари која ми почела сметати јесте институција римског папе (притом посебно догма о непогрешивости, коју сматрам богохулном), а после тога почео сам проучавати и остале разлике - филиокве (извор Светог Духа), догма о безгрешном зачећу Богородице,...и схватио како се у суштини са свим православним стајалиштима - потпуно слажем! Све је скупа прешло на неку интензивнију разину кад сам у децембру прошле године заједно са мојим најболјим пријателјем посјетио манастир Острог, где смо преспавали двије ноћи, присуствовали молебну и благослову Светог Василија те Светој Литургији. Послије тога посјетисмо манастир Прасквица те се особно упознали и поразговарали са оцем Димитријем, још смо успут посјетили и манастир Цетинје гдје је сачувана рука св. Јована Крстителја а на путу натраг према Словенији и родни град Св.Василија Мрконјићи и тамошнју малу црквицу. Теком боравка у православном свету и духовности осјећао сам нешто невјероватно, као да сам стигао кући (у духовном смислу, "духовни дом"), као да сам пронашао парче нечег изгублјеног, стародавног, а прије свега ИСКОНСКОГ. Стигавши кући за неколико дана случајно сам на Јутјубу пронашао предаванја оца Арсенија Јовановића (тек сам том приликом сазнао како је он сабрат манастира Острог, нисам га тамо имао могућност сусрести, а нисам тада ни знао ни чуо за нјега). Слушајући, дакле, оба предаванја и Беседе, почела ми се увлачити све јаче и јаче мисао да треба да пређем у православлје те да и званично постанем члан те Цркве. Е сад овако, мој став јесте овакав да успркос грешкама и самоволјним промјенама неких догмата и слично, "обе" наше Цркве и далје остају ЈЕДНА Црква јер није је подијелио Бог него човјек, а човјек није јачи од Бога! Осим тога, ту гдје ја живим има недалеко и православна парохија али кад сам покушао замислити како би то изгледало кад би се ја ту приклјучио, јер већина Срба који ту живе некако су, условно речено, "неокомунистички", југоносталгички и материјалистички усмјерени, а православлје служи им исклјучиво као некакав заштитни знак припадности, одвојености, све некако више личи на некакав клан, а и не вјерују, судећи по разговорима, јер много нјих лично знам и дружимо се, у вјерске истине и ни близу не живе крјепосно, према својој вјери, итд... И сто одсто увјерен сам да, у случају да се ја приклјучим православлју и ту сад учествујем, они би на мене почели да гледају као на улјеза, као на, у сусштини "Словенца који жели да буде Србин" јер они, као што рекох, православлје схватају исклјучиво као знак "кланске припадности", да не будем увредлјив па да употребим неку директнију али можда исправнију ријеч. Ја иначе јако, јако поштујем српску културу, историју, језик, итд...али примјећујем како је, онако генерално, велика разлика и искорак између Срба и православаца у Црној Гори или Републици Српској (још нисам био у Србији) и овдје у Словенији. Због вјере у валјаност Закрамената у нашој Цркви ја и далје учествујем и причешћујем се на нашим мисама а с друге стране нешто ме и далје вуче у православну Цркву, молим се испред реплике једне чудотворне руске иконице Богородице са Исусом а коју ми поклонио један монах из близине Будве којег сам срео у Острогу, сјајан човјек. Набавио сам себи много ствари у Острогу и Цетинју, реплика икона, бројаницу, Акатист Св. Илији, Акатист за упокојене,...све то уклјучујем у своје молитве и осјећам како је то све у реду и исправно што то радим. Ја иначе нисам тип особе који се по питанју вјере обазире на мишлјенје других лјуди и не оптерећујем како ће ме неко гледати но у том је случају ситуација баш некако незгодна, вјерујте ми на ријеч. Једноставно морао сам то негдје подијелити, извинјавам се због дужине поста, надам се да није одвећ заморан и обрадоват ћу се сваком одговору, надам се да ће се наћи неко ко ће имати волје то прочитати до краја и коментарисати :) 

Лијеп поздрав свима, Бог вас благословио!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Храбро од тебе што си са нама поделио своју недомицу.

Пре свега, добродошао нам и надам се да ћеш се лепо дружити са нама.

Кажеш постоји праволавна парохија у твојој близини, али те смућују људи који не пројављују православно живљење.

Право да ти кажем, нико од нас можда и не сведочи Христа у пуној мери да би то сад неког очарало на први поглед. Ми смо само људи пуни греха опрхвани овим убрзаним темпом живота.

На добром си путу. И да, у тој парохији потражи свештеника.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Својевремено се и Владика Николај Велимировић дописивао са једним православним Словенцем.

265. Писмо
Православном Словенцу у Цељу: О светој Цркви у Русији 

https://svetosavlje.org/misionarska-pisma/266/

 

Читај о православљу (има на интеренту доста добрих текстова), посећуј литургије, попричај са локалним свештеником. И моли се Богу. :)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako zaista želiš da pređeš u pravoslavnu veru, dobrodošao! Meni nije bitno da li je neko pravoslavac, katolik ili je u nekoj hrišćanskoj sekti, najbitnije je da čovek istinski veruje u Boga, da ima dobro srce i da je pun ljubavi, ostalo ništa nije bitno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част на ћирилици. Ово је на опомену свим Србима који не користе своје писмо у међусобној комуникацији.

 Што се преласка тиче, ти си својим духом већ православан, јер истински вјерујеш и одбацујеш погрешке римокатолика.  Познато ти је да је прије 2.св.рата било православних Словенаца, да је била православна црква у Цељу коју су хитлеровци срушили, а остала је црква у Љубљани. Поред себе углавном имаш православне Србе из Босне који су различитог схватања своје вјере.:ok: Ја сам имао случај да Словакиња, Мађарица и Хрватица удате годинама у моју парохију траже да пређу у Православље, јер славе све празнике, само нису могле да се причесте. Има једна Словенка која повремено с мужем долази за славу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поштовани брате @Babnyk, можда би Вам користило искуство и мишљење једног бившег католика прешавшег у Православље:

https://stanjestvari.com/2014/08/07/архимандрит-грегорио-писмо-пријатељ/

Свако добро од Господа!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала пуно свима на одговорима, угодно сам се изненадио кад сам, вративши се кући, угледао толики одзив и бригу. Да, заборавио сам да се захвалим на примању у овај форум, стварно непристојно са моје стране. Заборавио сам да споменем како су од највеће важности и утицаја код мог нагињања према православљу, поред предаванја оца Арсенија, биле Беседе Св. Јустина Поповића Ћелијског, поготово његово дјело Православна Црква и екуменизам. Једино не бих волео кад би се код мог преласка, ако то одлучим, захтијевало поновно крштенје, но прочитао сам негдје да то бише није пракса него да се направи миропомазање...?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не брини много о томе; кад сазри тренутак бићеш спреман  к'о запета пушка.:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Babnyk рече

деталјније

 

пре 6 часа, Babnyk рече

православлје

 

пре 6 часа, Babnyk рече

најболјим

....

И да не набрајам више... "Већим" (и бољим) православцем засигурно неш` бити ако инсистираш на ћирилици... Тоталан промашај! Форум "Поуке-Живе Речи Утехе" су од својих почетака отворене за све људе добре воље, без обзира на становишта која заступају... У било ком смислу... Стога, писао на тзв. "ошишаној латиници", ћирилици или пак "правој" латиници, пиши слободно и пиши тако да те разумемо... Нема потребе да "се" пресловљаваш...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Милан Ракић

Знам ја добро да је ово погрешно написано али нисам, нажалост, одмах пронашао слова "љ" и "њ" на тастатури јер по први пута примјенјујем ћирилицу на својој тастатури (на словеначком тих слова нема, па их немам ни на тастатури, налазе се на алтернативним словима, тамо гдје стоје енглески "кју" и "дупли в"). 

Ви нагађате да је намјера моје употребе ћирилице то што хоћу да се улизујем или што сам толико дјетињаст па мислим како би због тока испао мало "православнији" :) То стварно није разлог, него сам ћирилицу научио са 12 година кад сам пронашао уджбеник руског језика који је мој отац учио у гимназији. Пошто ме интересују језици и све што је са њима повезано, научио сам је, чак сам повремено и у школи записивао у своју свеску на ћирилици оно што је учителјица диктирала. Онако за тренинг, за хоби, за забаву. Јако, јако ми се ријетко пружа могућност употребе ћирилице, па ми је драго сваки пут кад то могу. Нажалост, живимо у толико затрованом друштву да ријетко ко може повјеровати како може бити једном Словенцу ужитак употребљавати ћирилицу него сигурно он ту сад нешто глумата...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Babnyk рече

Помаже Бог!

...

Немој од Милана да будеш забринут, он је само командант чете. :) Пилот и верник.

Него буди ти забринут за душу своју и види како да је спасиш. :)

Овако ти желим рећи, брате, који се обраћаш својој истинској источној браћи. Ти си већ поверовао у Христа Спаситеља свим срцем, како велиш Евхаристијски; буди и даље вођен Оцем који те је призвао и Светоме Духу који те води.

Овде на нашем форуму већ можеш видети како ствари стоје по питању теологије. Та је ствар већ разрешена, хришћани већ могу да буду сви заједно.

Толико је мало ствари и једноставних ствари, поједностављено теолошки, оних које нас деле и које тренутно поједностваљамо да би се што пре, уколико већ у овом веку, довело до коначног прекода сваког непријатељства Истине која је у Евхаристији као Христом. Само је питање како ће војно да стоји овај регион. Знамо која је праведнија, свежија и смисленија страна хришћанства као цивилизације, и то је само једна страна, на којој смо заједно.

Зато смо ми и граница између запада и истока, да увек покажемо јачег и уједно ученијег гледано историјски - уједињени у централну Евроазијску унију. Само треба бити смирен и слушати реч Истока до краја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Babnyk рече

Милан Ракић

Знам ја добро да је ово погрешно написано али нисам, нажалост, одмах пронашао слова "љ" и "њ" на тастатури јер по први пута примјенјујем ћирилицу на својој тастатури (на словеначком тих слова нема, па их немам ни на тастатури, налазе се на алтернативним словима, тамо гдје стоје енглески "кју" и "дупли в"). 

Ви нагађате да је намјера моје употребе ћирилице то што хоћу да се улизујем или што сам толико дјетињаст па мислим како би због тока испао мало "православнији" :) То стварно није разлог, него сам ћирилицу научио са 12 година кад сам пронашао уджбеник руског језика који је мој отац учио у гимназији. Пошто ме интересују језици и све што је са њима повезано, научио сам је, чак сам повремено и у школи записивао у своју свеску на ћирилици оно што је учителјица диктирала. Онако за тренинг, за хоби, за забаву. Јако, јако ми се ријетко пружа могућност употребе ћирилице, па ми је драго сваки пут кад то могу. Нажалост, живимо у толико затрованом друштву да ријетко ко може повјеровати како може бити једном Словенцу ужитак употребљавати ћирилицу него сигурно он ту сад нешто глумата...

Могуће

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Milan Nikolic рече

Овако ти желим рећи, брате, који се обраћаш својој истинској источној браћи. Ти си већ поверовао у Христа Спаситеља свим срцем, како велиш Евхаристијски; буди и даље вођен Оцем који те је призвао и Светоме Духу који те води.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ti če hočeš lahko pišeš tudi v čisti slovenščini. Ti ne bom iskal pravopisnih napak :)

Če se že želiš privolit pravoslavlju, si to lahko storiš tako da ti se ni treba ponovno Krstiti ampak se odrečeš tistega ki si si već zgrunatal za nekaj v kar ti ne moreš verjet i pristopiš Sveti Tajni Miropomazanja, to je dovolj da postaneš pravoslavni hriščanin.

Lep pozdrav iz Bgd, Bog ti pomogao.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете.     Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ!   Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник.   Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли.   Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове.   Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија.   Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности?   Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка!   Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе.   Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох!   Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.   Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама.   свештеник др Живко Ј. Илић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1]
       
      У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? 
      Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик.
      Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3]
      Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4]
      Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? 
      Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада:
      Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5]
      О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу:
      И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6]
      Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви:
      Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7]
      Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује:
      Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9]
      С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу.
      Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју:
      Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10]
      Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал.
      Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. 
      Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14]
      Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: 
      Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15]
      Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. 
      „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом.
      О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. 
      Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.”
       
      * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...