Jump to content
Babnyk

Католик у дилеми - званични прелазак у православље, да или не?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Помаже Бог!

Желео би прво да се извиним што сам умјесто да се прво представим, одмах отворио нову тему. Али доста ме већ дуго мучи једна дилема а коју сам одлучио подијелити са вама. Дакле, Словенац сам и живим у Словенији, крштен сам у римокатоличкој Цркви. Долазим из бројне (шестеро дјеце) и веома побожне породице - брат ми је био свештеник (касније иступио и оженио се) а сестра живи као часна сестра у једном манастиру затвореног типа. Увек се код нас сматрало, а у том су ме духу и одгајали, како су православци наша истинска браћа што су одржали Закраменте (Свете Тајне) док је са протестантима друга прича. Но има сад неколико година кад сам се почео мало деталјније бавити и проучавати православлје и осјећати како ту можда има нешто више, у успоредби са римокатоличком Црквом. Једна од првих ствари која ми почела сметати јесте институција римског папе (притом посебно догма о непогрешивости, коју сматрам богохулном), а после тога почео сам проучавати и остале разлике - филиокве (извор Светог Духа), догма о безгрешном зачећу Богородице,...и схватио како се у суштини са свим православним стајалиштима - потпуно слажем! Све је скупа прешло на неку интензивнију разину кад сам у децембру прошле године заједно са мојим најболјим пријателјем посјетио манастир Острог, где смо преспавали двије ноћи, присуствовали молебну и благослову Светог Василија те Светој Литургији. Послије тога посјетисмо манастир Прасквица те се особно упознали и поразговарали са оцем Димитријем, још смо успут посјетили и манастир Цетинје гдје је сачувана рука св. Јована Крстителја а на путу натраг према Словенији и родни град Св.Василија Мрконјићи и тамошнју малу црквицу. Теком боравка у православном свету и духовности осјећао сам нешто невјероватно, као да сам стигао кући (у духовном смислу, "духовни дом"), као да сам пронашао парче нечег изгублјеног, стародавног, а прије свега ИСКОНСКОГ. Стигавши кући за неколико дана случајно сам на Јутјубу пронашао предаванја оца Арсенија Јовановића (тек сам том приликом сазнао како је он сабрат манастира Острог, нисам га тамо имао могућност сусрести, а нисам тада ни знао ни чуо за нјега). Слушајући, дакле, оба предаванја и Беседе, почела ми се увлачити све јаче и јаче мисао да треба да пређем у православлје те да и званично постанем члан те Цркве. Е сад овако, мој став јесте овакав да успркос грешкама и самоволјним промјенама неких догмата и слично, "обе" наше Цркве и далје остају ЈЕДНА Црква јер није је подијелио Бог него човјек, а човјек није јачи од Бога! Осим тога, ту гдје ја живим има недалеко и православна парохија али кад сам покушао замислити како би то изгледало кад би се ја ту приклјучио, јер већина Срба који ту живе некако су, условно речено, "неокомунистички", југоносталгички и материјалистички усмјерени, а православлје служи им исклјучиво као некакав заштитни знак припадности, одвојености, све некако више личи на некакав клан, а и не вјерују, судећи по разговорима, јер много нјих лично знам и дружимо се, у вјерске истине и ни близу не живе крјепосно, према својој вјери, итд... И сто одсто увјерен сам да, у случају да се ја приклјучим православлју и ту сад учествујем, они би на мене почели да гледају као на улјеза, као на, у сусштини "Словенца који жели да буде Србин" јер они, као што рекох, православлје схватају исклјучиво као знак "кланске припадности", да не будем увредлјив па да употребим неку директнију али можда исправнију ријеч. Ја иначе јако, јако поштујем српску културу, историју, језик, итд...али примјећујем како је, онако генерално, велика разлика и искорак између Срба и православаца у Црној Гори или Републици Српској (још нисам био у Србији) и овдје у Словенији. Због вјере у валјаност Закрамената у нашој Цркви ја и далје учествујем и причешћујем се на нашим мисама а с друге стране нешто ме и далје вуче у православну Цркву, молим се испред реплике једне чудотворне руске иконице Богородице са Исусом а коју ми поклонио један монах из близине Будве којег сам срео у Острогу, сјајан човјек. Набавио сам себи много ствари у Острогу и Цетинју, реплика икона, бројаницу, Акатист Св. Илији, Акатист за упокојене,...све то уклјучујем у своје молитве и осјећам како је то све у реду и исправно што то радим. Ја иначе нисам тип особе који се по питанју вјере обазире на мишлјенје других лјуди и не оптерећујем како ће ме неко гледати но у том је случају ситуација баш некако незгодна, вјерујте ми на ријеч. Једноставно морао сам то негдје подијелити, извинјавам се због дужине поста, надам се да није одвећ заморан и обрадоват ћу се сваком одговору, надам се да ће се наћи неко ко ће имати волје то прочитати до краја и коментарисати :) 

Лијеп поздрав свима, Бог вас благословио!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Храбро од тебе што си са нама поделио своју недомицу.

Пре свега, добродошао нам и надам се да ћеш се лепо дружити са нама.

Кажеш постоји праволавна парохија у твојој близини, али те смућују људи који не пројављују православно живљење.

Право да ти кажем, нико од нас можда и не сведочи Христа у пуној мери да би то сад неког очарало на први поглед. Ми смо само људи пуни греха опрхвани овим убрзаним темпом живота.

На добром си путу. И да, у тој парохији потражи свештеника.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Својевремено се и Владика Николај Велимировић дописивао са једним православним Словенцем.

265. Писмо
Православном Словенцу у Цељу: О светој Цркви у Русији 

https://svetosavlje.org/misionarska-pisma/266/

 

Читај о православљу (има на интеренту доста добрих текстова), посећуј литургије, попричај са локалним свештеником. И моли се Богу. :)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako zaista želiš da pređeš u pravoslavnu veru, dobrodošao! Meni nije bitno da li je neko pravoslavac, katolik ili je u nekoj hrišćanskoj sekti, najbitnije je da čovek istinski veruje u Boga, da ima dobro srce i da je pun ljubavi, ostalo ništa nije bitno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част на ћирилици. Ово је на опомену свим Србима који не користе своје писмо у међусобној комуникацији.

 Што се преласка тиче, ти си својим духом већ православан, јер истински вјерујеш и одбацујеш погрешке римокатолика.  Познато ти је да је прије 2.св.рата било православних Словенаца, да је била православна црква у Цељу коју су хитлеровци срушили, а остала је црква у Љубљани. Поред себе углавном имаш православне Србе из Босне који су различитог схватања своје вјере.:ok: Ја сам имао случај да Словакиња, Мађарица и Хрватица удате годинама у моју парохију траже да пређу у Православље, јер славе све празнике, само нису могле да се причесте. Има једна Словенка која повремено с мужем долази за славу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поштовани брате @Babnyk, можда би Вам користило искуство и мишљење једног бившег католика прешавшег у Православље:

https://stanjestvari.com/2014/08/07/архимандрит-грегорио-писмо-пријатељ/

Свако добро од Господа!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала пуно свима на одговорима, угодно сам се изненадио кад сам, вративши се кући, угледао толики одзив и бригу. Да, заборавио сам да се захвалим на примању у овај форум, стварно непристојно са моје стране. Заборавио сам да споменем како су од највеће важности и утицаја код мог нагињања према православљу, поред предаванја оца Арсенија, биле Беседе Св. Јустина Поповића Ћелијског, поготово његово дјело Православна Црква и екуменизам. Једино не бих волео кад би се код мог преласка, ако то одлучим, захтијевало поновно крштенје, но прочитао сам негдје да то бише није пракса него да се направи миропомазање...?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не брини много о томе; кад сазри тренутак бићеш спреман  к'о запета пушка.:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Babnyk рече

деталјније

 

пре 6 часа, Babnyk рече

православлје

 

пре 6 часа, Babnyk рече

најболјим

....

И да не набрајам више... "Већим" (и бољим) православцем засигурно неш` бити ако инсистираш на ћирилици... Тоталан промашај! Форум "Поуке-Живе Речи Утехе" су од својих почетака отворене за све људе добре воље, без обзира на становишта која заступају... У било ком смислу... Стога, писао на тзв. "ошишаној латиници", ћирилици или пак "правој" латиници, пиши слободно и пиши тако да те разумемо... Нема потребе да "се" пресловљаваш...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Милан Ракић

Знам ја добро да је ово погрешно написано али нисам, нажалост, одмах пронашао слова "љ" и "њ" на тастатури јер по први пута примјенјујем ћирилицу на својој тастатури (на словеначком тих слова нема, па их немам ни на тастатури, налазе се на алтернативним словима, тамо гдје стоје енглески "кју" и "дупли в"). 

Ви нагађате да је намјера моје употребе ћирилице то што хоћу да се улизујем или што сам толико дјетињаст па мислим како би због тока испао мало "православнији" :) То стварно није разлог, него сам ћирилицу научио са 12 година кад сам пронашао уджбеник руског језика који је мој отац учио у гимназији. Пошто ме интересују језици и све што је са њима повезано, научио сам је, чак сам повремено и у школи записивао у своју свеску на ћирилици оно што је учителјица диктирала. Онако за тренинг, за хоби, за забаву. Јако, јако ми се ријетко пружа могућност употребе ћирилице, па ми је драго сваки пут кад то могу. Нажалост, живимо у толико затрованом друштву да ријетко ко може повјеровати како може бити једном Словенцу ужитак употребљавати ћирилицу него сигурно он ту сад нешто глумата...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Babnyk рече

Помаже Бог!

...

Немој од Милана да будеш забринут, он је само командант чете. :) Пилот и верник.

Него буди ти забринут за душу своју и види како да је спасиш. :)

Овако ти желим рећи, брате, који се обраћаш својој истинској источној браћи. Ти си већ поверовао у Христа Спаситеља свим срцем, како велиш Евхаристијски; буди и даље вођен Оцем који те је призвао и Светоме Духу који те води.

Овде на нашем форуму већ можеш видети како ствари стоје по питању теологије. Та је ствар већ разрешена, хришћани већ могу да буду сви заједно.

Толико је мало ствари и једноставних ствари, поједностављено теолошки, оних које нас деле и које тренутно поједностваљамо да би се што пре, уколико већ у овом веку, довело до коначног прекода сваког непријатељства Истине која је у Евхаристији као Христом. Само је питање како ће војно да стоји овај регион. Знамо која је праведнија, свежија и смисленија страна хришћанства као цивилизације, и то је само једна страна, на којој смо заједно.

Зато смо ми и граница између запада и истока, да увек покажемо јачег и уједно ученијег гледано историјски - уједињени у централну Евроазијску унију. Само треба бити смирен и слушати реч Истока до краја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Babnyk рече

Милан Ракић

Знам ја добро да је ово погрешно написано али нисам, нажалост, одмах пронашао слова "љ" и "њ" на тастатури јер по први пута примјенјујем ћирилицу на својој тастатури (на словеначком тих слова нема, па их немам ни на тастатури, налазе се на алтернативним словима, тамо гдје стоје енглески "кју" и "дупли в"). 

Ви нагађате да је намјера моје употребе ћирилице то што хоћу да се улизујем или што сам толико дјетињаст па мислим како би због тока испао мало "православнији" :) То стварно није разлог, него сам ћирилицу научио са 12 година кад сам пронашао уджбеник руског језика који је мој отац учио у гимназији. Пошто ме интересују језици и све што је са њима повезано, научио сам је, чак сам повремено и у школи записивао у своју свеску на ћирилици оно што је учителјица диктирала. Онако за тренинг, за хоби, за забаву. Јако, јако ми се ријетко пружа могућност употребе ћирилице, па ми је драго сваки пут кад то могу. Нажалост, живимо у толико затрованом друштву да ријетко ко може повјеровати како може бити једном Словенцу ужитак употребљавати ћирилицу него сигурно он ту сад нешто глумата...

Могуће

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Milan Nikolic рече

Овако ти желим рећи, брате, који се обраћаш својој истинској источној браћи. Ти си већ поверовао у Христа Спаситеља свим срцем, како велиш Евхаристијски; буди и даље вођен Оцем који те је призвао и Светоме Духу који те води.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ti če hočeš lahko pišeš tudi v čisti slovenščini. Ti ne bom iskal pravopisnih napak :)

Če se že želiš privolit pravoslavlju, si to lahko storiš tako da ti se ni treba ponovno Krstiti ampak se odrečeš tistega ki si si već zgrunatal za nekaj v kar ti ne moreš verjet i pristopiš Sveti Tajni Miropomazanja, to je dovolj da postaneš pravoslavni hriščanin.

Lep pozdrav iz Bgd, Bog ti pomogao.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Тражитељ,
      Тако су ми рекли, на литургији мушкарци стоје на десној страни у цркви, жене на левој и то је углавном тако.
      Занима ме да ли је то строго и утврђено правило или нешто што је обичај, а није обавезно? На десној страни понекад видим да стоји и пар жена, истина код столица. Понекад и млади пар стане заједно са десне стране.
      Да ли се супружници раздвајају када иду на литургију, да муж стане десно, а жена лево? Да ли исто важи и за породице које заједнички долазе, да отац са мушком децом иде десно, а мајка са женском децом лево?
      Унапред хвала!
    • Од Логос,
      Улога и мјесто СПЦ у нашем друштву је важна и актуелна тема. Тој теми је посвећен текст Владимира Цветковића Да ли је СПЦ отуђена институција. Овај текст доноси неколико теза на које је потребно детаљније обратити пажњу.     Аутор на почетку поставља питање да ли СПЦ, попут осталих државних институција, може да буде отуђена од партикуларних група које, користећи њене ресурсе, раде на постизању сопствених циљева који нису у интересу Цркве. Као прво, погрешно је посматрати СПЦ као тек једну од државних институција, будући да њена улога, као помјесне Цркве, високо надилази државни институционални оквир. Свакако да појединци или групе који припадају Цркви могу да злоупотријебе свој положај да утичу на потезе који су противни бићу Цркве. Али то не значи да тиме Црква постаје отуђена институција и сведена на средство за постизање партикуларних циљева. Утисак је да аутор посматра СПЦ искључиво као друштвену институцију изузимајући из вида да она врши своју мисију иконизујући Царство Божије које се опитује на сваком евхаристијском сабрању.   Говорећи о односу држава региона према СПЦ аутор каже да тај однос у великој мјери одређује начин на који она заступа „свој интерес“ а то је „ступање људског рода и творевине у заједницу с Богом.‛’ Интерес или боље речено, задатак и мисија Цркве је принос свијета и човјека Оцу, кроз Христа у Духу Светом. Начин остварења тог задаатка није одређен законом нити било каквим односом државе према Цркви, него се он врши и остварује светотајински, у литургијском заједничарењу Бога и човјека.   Непријатељски однос појединих држава према СПЦ (Црна Гора, Македонија и сепаратисти на Косову), по Цветковићевом мишљењу, доводи до тога да СПЦ, одговарајући на такав однос добија улогу „политичке религије“ и тиме се отуђује од своје изворне мисије и улоге. Ако се осврнемо на историју Цркве видјећемо да она обилује примјерима непријатељског става државе према њој, који је често доводио до страшних прогона хриишћана. У тим условима Црква се није претварала у „политичку религију“, нити се прилагођавала државним законима него је непоколебљиво стајала у свом исповиједању и тада давала своје најљепше плодове. Различит однос неке државе према СПЦ доводи до одређеног одговора и, условно говорећи, одређеног „става“ Цркве али то не значи да тиме Црква нужно изневјерава своју мисију и претвара се у политичку религију и идеолошку институцију. Уосталом, Цркву чини и народ који живи у датим друштвеним и (гео)политичким околностима и понекад глас Цркве може да добије „политички“ тон што не води нужно ка политичкој функционализацији њене мисије. Појединачни иступи црквених клирика или вјерујућих чланова Цркве, не значи да Црква постаје политички инструмент у рукама неке политичке групације.   Аутор даље износи тезу да СПЦ у јавном простору Србије и Републике Српске „најчешће игра улогу грађанске религије, која се огледа на њеном учешћу у одређеним државним комеморацијама, попут обележавања годишњица од ратова, устанака или страдања, чиме се овим секуларним догађајима даје религијски карактер пожртвованости.„Да ли то, по аутору, значи да се улога СПЦ у Србији и Републици Српској исцрпљује кроз учешће у државним комеморацијама и обиљежавањима значајних датума из историје. А шта је са њеним богослужбеним и светоотајниским дјеловањем које је од примарног значаја кад се говори о присуству Цркве у друштву и држави? Присуство Цркве на секуларним догађајима може да „допринесе легитимитету државе“ али тиме не угрожава своју мисију, како то закључује Цветковић.   Он указује и на штетност било којег облика национализма по мисију Цркве и њену улогу у друштву. Тачно је да су национализам и етнофилетизам појаве које су стране природи Цркве и које угрожавајуњену саборност, као једно од основних њених својстава. Међутим, историјске околности су довеле до тога да су одређене Помјесне Цркве добиле у свом називу предзнак који сугерише на националну припадност највећег дијела њених чланова. Но, оне тиме не постају националне Цркве. На примјер, СПЦ, као канонска Црква у Црној Гори није национална Црква, тј. Црква једне нације (у овом случају српске). Потврда тога јесте управо чињеница да у Црној Гори постоји значајан број оних који се изјашњавају национално као Црногорци а осјећају и потврђују припадност СПЦ. Управо зато што је СПЦ аутентична и истинска Црква на овим просторима, вршећи своју мисију на аутентичан и исправан начин, она свједочи присуство Царства које постаје причасно вјерницима ма којој нацији они припадали. А покушаји употребе црквене институције зарад политичких или других циљева у самом старту постају анти-црквени, супротни њеном бићу и природи и као такви сами себе осуђују на неуспјех.   СПЦ не служи српском национализму, она свједочи духовну традицију Хришћанске цркве, приводи људе Богу, призива на јединство онда када свједочи Христа у Коме су сви једно и у Коме нема Јудејина ни Грка (Гал. 3,26). Често они који СПЦ замјерају етнофилетизам због префикса „српски“ у њеном називу, као да намјерно занемарују чињеницу да је наша Помјесна Црква вишенационалнаи да је одликује васељенскост. На нама је да својим трудом на остварењу мисије Цркве допринесемо борби против етнофилетизма и сваког облика вјерског национализма.   На крају текста, аутор се окреће теми сусрета Цркве са савремним изазовима пред којим стоји хришћанска породица и брак, као и друштво у цјелини. У том контексту он каже да Црква у суочавању са савременим изазовима или позива на повратак друштвенима моделима из прошлости, или на њихову примјену у садашњости, што је метод који Цветковић карактерише као фундаментализам или конзервативизам. Не можемо да се сложимо са оваквим ставом јер позивање и подсјећање на друштвене моделе у прошлости немају карактер фундаментализма и конзервативизма уколико су ти модели освештани вјековним црквено-предањским духом.   Када је, на примјер, у питању однос према хомосексуализму, Црква ће наравно да осуди тај гријех као уопште сваки гријех, не осуђујући и не одбацујући a priori носиоце тог гријеха, него напротив, позваће их на покајање. Њихово остајање у одбрани и пропагирању те пошасти и при том захтијевање да се то прихвати као нормална појава и вриједност, просто је немогуће. Свето Писмо јасно каже: Не варајте се: ни курвари, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци, царство Божије неће наследити (1Кор. 6, 9–10). Ова јеванђелска ријеч је вјечна, непромјењива и темељ је црквене проповиједи и њеног односа према девијантностима о којима је ријеч.   Нејасно нам је зашто аутор сматра да је позивање на традицију „страх пред савременошћу.“ Позивајући се на освештану традицују (Предање), Црква се „позива“ на Христа који је увијек савремен и увијек исти, јуче данас и довијека (Јевр. 13, 8). Цветковић је у праву када каже да „адекватан хришћански поглед на сексуалност мора да укључује свест о тајни људског бића, створеног по образу Божијем, чиме се комплексност људских веза не да свести на људску сексуалност и просуђивати једино на основу ње.“ Али потребно је нагласити да је једини адекватан хришћански поглед на сексуалност човјека онај који се заснива на библијско-светоотачкој хришћанској антропологији у чијем средишту је учење о човјеку као икони Божијој.   На овом мјесту Цветковић износи једну тврдњу која је више него спорна: „При промишљању сексуалности, што укључује и истополне везе, не треба смести са ума Божији позив људима да следе различите путеве.“ Да ли је један од тих „различитих“ путева и прихватање као нормалних истополних веза и бракова? У неком новом „либералном и демитологизијућем“ богословљу можда и јесте, али је сотириолшки значај таквог „богословља“ упитан. Црква и црквено предање се не отуђују позивањем на традицију и указивањем на погубност сексуалних девијантности, већ се од Цркве отуђују они који те девијантности бране као избор достојан човјека.   Слободан Лукић   Извор: Теологија.нет
    • Од neca995,
      Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
    • Од Никола Кнежевић,
      Помаже Бог!
      Молио бих за помоћ од неког теолошки образованијег брата или сестре.
      Наиме, савремени расколници воле да говоре како клирици Цркве (епископи, митрополити, патријарси) аутоматски губе свој чин након што свесно (дакле, након упозорења и покушаја исправљања од остале браће хришћана) и упорно остану у некој јереси. Дакле, и без саборског рашчињења. Те се, наводно, од таквих „псеудоепископа" треба одвраћати. 
      Занима да ли је то тачно, да ли то може да се деси у неким случајевима ИЛИ свештени чин (и са њим могућност обављања валидних Светих Тајни) може да одузме само Сабор? И да ли има неких доказа из историје Цркве за такву тврдњу расколника?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...