Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Постојање различитих мишљења је нормална претпоставка сваког дијалога, па тако и теолошког. Спремност да се чује и жеља да се разумије „онај други” су нарочито потребне данас, када са-постојање различитих мишљења готово по правилу подразумијева њихову (нетрпељиву) супротстављеност. Међутим, сам појам „плурализам мишљења”, који је садржан у наслову текста о. Дражена, снажно асоцира на његову употребу у савременом, неолибералном, пост-модернистичком дискурсу у оквиру којег је пожељно и добродошло свако различито мишљење и што више разлике то више слободе, више права итд. Но, сложићемо се с тим да плурализам мишљења често може да одведе у релативизам и управо то је оно што пријети да угрози интегритет теолошке мисли.
       
      У овом тексту немам намјеру да понављам тезе које сам изнио у претходним текстовима, него желим да се задржим на неколико тачака у есеју о. Дражена које, ради своје важности, заслужују да буду размотрене „опет и опет”. 
      Као прво, о. Дражен истиче плурализам мишљења као један од „основних чинилаца ефикасности Предања” заснивајући своју тезу на постојању „четири верзије Христовог живота” (вјероватно имајући у виду свједочанства четворице Јеванђелиста о Христу). Но, да ли је примјерено њихова свједочанства посматрати просто као „четири мишљења”. Неоспорно је да је сваки од њих четворице био аутентичан човјек и да је у своје записивање онога што је видио, чуо и опипао (Уп. 1Јн. 1, 1) унио својеврстан лични печат. Оци Цркву су непрестано подсјећали на „људско” ауторство Светог Писма не поричући при томе да јеванђелска ријеч превасходно има божанско поријекло – од Бога, а не од човјека (Гал. 1, 12). Поред богонадахнутости писаца Светог Писма, у Цркви се чува и задобија и „богонадахнутост читања”. Библија се обраћа срцу, и само облагодаћено срце има способност да усвоји Ријеч: О безумни и спорога срца на вјеровање… (Лк. 24, 25). Свето Писмо, и Старог и Новог Завјета, било је одувијек првенствено богослужбена књига, и само унутар литургијског сабрања и богослужења народа Божијег оно звучи својим правим гласом. 
      Аутор се дотиче још једног веома битног богословског питања – питања граница Цркве, тј. одређивања (не)црквености одређене заједнице. Познато је да у историји еклисиолошке мисли у овом питању преовлађују два, међусобно супротстављена, приступа. Први приступ је заснован на тези да се благодатне границе цркве поклапају са њеним канонским границама, а као главног представника оваквог учења имамо Св. Кипријана Картагинског. Према другом приступу, Црква није ограничена само на њене канонске оквире, већ се њена спасењска благодат протеже и даље, ван тих канонских граница. Такву тезу је заступао, између осталих, блажени Августин. Међу првим који су у оквиру неопатристичке мисли разматрали дато питање био је Г. Флоровски. Он износи своје ставове који су на линији другог (Августиновог) приступа, по којем се канонске и благодатне границе не поклапају. Оно што је навело Флоровског на такав став, а што је по мишљењу Атанасија Јевтића и главни недостатак његове анализе, је занемаривање „праксе” Цркве (о пријему јеретика). Јер пракса Цркве, будући да изражава вјеру и богословље Цркве, мора бити озбиљно узета у обзир када говоримо о границама Цркве. Прво, границе Цркве јесу „границе” безграничног Божанског Домостроја спасења и те границе не треба одвајати од граница благодати Духа Светога у Цркви, и оне не могу бити уже од граница Тројичног Домостроја у Христу. Друго, те домостројно-благодатне границе Цркве не смију искључивати чињеницу литургијско-канонских граница Цркве. Јер се управо у Светој Евхаристији као Сабрању Цркве у Христу Духом Светим подударају границе Домостроја спасења Свете Тројице и канонско-благодатне границе Цркве (Атанасије Јевтић). Према томе, не бих могао да нађем разумијевања за тврдњу о. Дражена да се еклисиолошки принцип „једна и многе (Цркве)” може примијенити и изван канонских граница Православља. Уколико би прихватили такво гледиште, онда би значило да нека протестантска фракција негдје у Алабами постоји као нама „равноправна” црква? 
      Не поричем да су западни теолози које смо помињали у дискусији познавали и познају Оце и Учитеље Цркве. Но, њихово познавање Отаца је у највећој мјери било у, условно говорећи, текстуалном смислу. И у том погледу су далеко испред многих православних патролога. Али, желим да нагласим то да и познавање и позивање на Оце треба да буде утемељено у животу Цркве. „Дух Отаца” се стиче искључиво кроз црквено-подвижничко опитовање. Код неких западних теолога срећемо тврдње, попут Харнакове, да је богословље Отаца ништа друго него философија. Шта је то него непознавање Отаца „изнутра”. Оци су одлично познавали културу своје епохе, користећи појмовни апарат тадашњег мишљења, али се нису задражавали на теологији појмова, њихова теоријска рзматрања често прелазе у молитве и химне Богу (П. Евдокимов). То је подразумијевало „праксу”, тежњу за очишћењем од страстих те задобијање благодатног искуства. Зато је Св. Василије Велики могао да каже да је „теологија ослобођење од страсти”, а Св. Максим Исповиједник да је „богословље без дјела-богословље демона.” Потпуно јасно и прецизно, без потребе за додатним експертизама. 
      Као посљедњи моменат који бих са своје стране размотрио, јесте питање „историчности” праоца Адама. Иако није могуће научно прецизно утврдити Адамов „датум рођења”, не постоји разлог за релативизовање његовог историјског постојања. Тачно је да је Други Адам-Христос истина првога Адама и његов узор јер се у Његовој богочовјечанској личности открио истинити и савршени Бог као и истинити и савршени човјек. Есхатолошки гледано, човјек и свијет на почетку стварања нису били савршени, Адам је у рају био „дијете,” (Св. Теофилакт Антиохијски) са потребом да актуелизује своје дарове. Непослушност Творцу, злоупотреба слободе и грјехопад су могли да се остваре само кроз конкретну личност (Адамову), а не само кроз „богословску стварност”. Слиједећи логику по којој није битно да ли је и када постојао Адам можемо релативизовати и постојање и других библијских личности, па и цијелих оних периода старозавјетне историје, за које немамо поуздане научно-историјске доказе. Сваки пут када је ријеч о деконструкцији библијског текста, снажно зазвоне ријечи Св. Василија Великог: „Кад ја чујем ријеч трава, имам на уму траву; или кад чујем растиње или риба или звијерили стока,све то како је речено, тако и примам. Јер се не стидим Јеванђеља (Рим. 1, 16)… Откривење је антиномично, несводиво на логику. Како запажа Евдокимов, логичка форма и технички апарат мишљења иду напријед-назад и отимају благо тамо гдје га нађу, док садржај светоотачке мисли, по својој оригиналности и трансцедентном карактеру свог објекта, чини да се сваки систем распадне. Дакле, оно што је доживљено, мистичка спознаја, добија свој интелектуални облик и израз накнадно, док насупрот томе, свака јерес има поријекло у првобитном рационалном тврђењу које се зaтим накалемљује на вјеру и изопачава је (П. Евдокимов). Дакле, никаква спекулација над мистичким текстовима, него сам мистички пут рађа јединство (с Богом).
      На крају, још једном поздрављам писање о. Дражена и прихватам његов приједлог да, када је ова дискусија у питању, након овог круга одговора буде стављена тачка. 
      Јесте и биће Христос међу нама!
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Богомислић,
      Могло би се тврдити да сви секташи јесу наркомани и обратно. Наркомани траже сурогат духовности у супстанци, а секташи се својеврсно дрогирају религиским доживљајима који потичу из лажне вере.
      Недавно чух једну песму од Сељачке буне и наведе ме на размишљање. Ако изузмемо сатанисте који често јесу оба, у буквалном значењу, запитао сам се која је од ове две погибељи гора и тежа за извлачење.
    • Од Логос,
      Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.   Звучни запис емисије     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Жељко,
      4. новембра 2019.   Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор. Његов говор ширио је и вирус секте, тако да је изазвао збуњеност, па чак и изненађење и дилему код многих грађана Бања Луке.
      Из тих разлога смо замолили свештеника Бањалучке епархије, др Зорана Пајкановића да изнесе своје виђење и осврт на наступ господина Ника Вујичића.
      На молбу СНП- Избор је наш услиједио је текст свештеника, на чему му се захваљујемо а текст преносимо у цјелини.
      Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве?
      Пишући о личном утиску у вези са посјетом Ника Вујичића јасно ми је да ћу код многих поштоваоца његовог лика и дјела изазвати неодобравање, као и најжусртију критику.
      На дан свете Петке Параскеве, када су многе мајке постиле завјетни пост, причестиле се у нашим црквама, славским хљебом и кољивом обиљежиле завјетну славу, у граду Бања Луци, у дворани „Борик“, гостовао је чувени, у цијелом свијету признати мотивациони говорник Ник Вујичић, човјек који сходно својим протестантским вјеровањима не признаје ни славу, ни иконе, ни Крст Часни, ни Пресвету Богородицу, а камо ли свету нашу мати Петку Параскеву. Да, на дан св. Петке, да ли случајно или не, дошао је да нас научи како се животна мотивација црпи из Библије, али на свој протестантски начин. Када год би Ник у својеврсној проповједи поменуо име Исусово, име Божије, на моје изненађење, проносио се громогласан аплауз. Да ли је наш народ толико благочестив да при помену имена Божијег одмах и снажно запљешће рукама? Као свештеник многе проповједи сам одслушао, многе и изговорио, али сходно православним обичајима никада, ни један вјерник није аплаудирао. То једноставно није својствено православном вјернику. Када се говори о Богу нема тријумфализма, тада се само срце разгријева. Међутим, врло брзо постало ми је јасно да се на скупу налазе представници и чланови свих протестантских заједница, који су организовали тај догађај. У својству организатора се наводе: Еванђеоски библијски институт из Мостара, Еванђеоска црква Чапљина, Баптистичка црква „Кирос“ Сарајево,  „Кршћанска заједница свих народа“ Сарајево, едукативни центар „Ихтус“, хуманитарна организација „Мост“, протестантска еванђеоска црква „Хлеб Живота“ Приједор и др. Сви заједно они дјелују на нашим просторима учећи како требамо да вјерујемо у Бога, не марећи што су њихове хришћанске заједнице рођене прије свега сто – двјеста година, а наша Црква православна живи од Христовог времена.
      Личност поменутог Ника Вујичића је интересантна нарочито за наш народ, јер и сâм истиче српске коријене и посебну везу са Србијом. С друге стране, ријеч је о човјеку са урођеним инвалидитетом, човјеку који носи само себи својствен животни крст, према коме сваки разуман и иоле хуман човјек пројављује поштовање, као и сажаљење.
      О свјетској популарности Ника Вујичића речено је у самој најави наступа. Наиме, од 2005.г. преко осам милиона људи је уживо чуло његову, како наводи, „јеванђелску“ (gospеl) ријеч, a у дигиталној варијанти преко 730 милиона људи. Одржао је преко 3.500 говора у 69 држава и имао сусрет са 18 предсједника у десет влада. Има преко 15 милиона пратилаца на друштвеним мрежама. Фасцинантно!!! Тешко да би се и најчувенији политичари свијета могли похвалити истом репутацијом. Намеће се питање ко стоји иза њега? Само лаковјерни могу вјеровати у неодољиву харизму једног Србина који је задобио срца широм свијета. Сваки глобални успјех строго је контролисан, као између осталог у холивудској и музичкој индустрији.
      Наступ је подржан директним ТВ преносом. На самом почетку предавања послао је јасну поруку: „Ако вјерујеш у Бога, онда све можеш да радиш“. Та реченица је одредила смисао цјеловечерњег говора, што се у другој половини наступа у потпуности раскрило, а на самом крају и потврдило, пошто је од свих присутних захтјевао да устану и да се помоле у типичном протестантском духу. То није ни чудно, с обзиром да је Ник јасно изјавио да потиче из назаренске породице, која је у вријеме комунистичке Југославије морала напустити државу и одселити у далеку Аустралију. Отац му је био назаренски пастор. Власти СФРЈ нису држале у милости никога ко би се противио армији и ношењу оружја, па ни назаренску заједницу. Зато су им забрањивали дејство и мисионарење.
      Иначе, назарени, као и Јеховини свједоци, адвентисти, баптисти, евангелисти и др., улазе у ред протестантских фракција, несвојствених православном хришћанству. Шароликост протестантских цркава долази до изражаја тек у 19. и 20. вијеку иако своју основу налазе у рефоматорству Мартина Лутера из 1521.год. Те године, догодили су се тектонски потреси унутар римокатоличке цркве, која се подијелила на два блока: римокатоличку и протестантску цркву. Иако смо по схватањима живота и Бога веома далеко,  протестантске фракције, како их ми називамо секте, агресивно форсирају своје учење, са јаком финансијском подршком из својих центара. Знам мноштво наших грађана на чијим вратима су се појављивали секташки проповједници. Њихов приступ је чисто прозелитског карактера. Свједок сам туге појединих српских православних породица чија дјеца су приступила разним протестантским сектама. Не дозвољавају да им родитељи славе славу, нити да коме иду на славу. Не дозвољавају икону Крсне славе, нити чињење крсног знака. Таква породица је разбијена, што највјероватније и јесте циљ великих центара моћи.
      Говор Ника Вујичића је био говор чисто религиозног карактера, права протестантска проповјед. Он истиче: „Када своје раскрхане парчиће ставимо у руке Божије, када читамо Библију, када гледамо на живот Исуса Христа шта је Он говорио и ко је Он био … У Библији пише, … Библија каже не одустани, Библија поручује ја све могу у Исусу који ми моћ даје … Читајте Библију! … Пронађите Бога! Разговарајте с Њим! Он је мој пријатељ. Он је Краљ свих краљева. Али ја сам Његов син. Ја нисам неки безначајни дјечак без руку и ногу. Ја сам генерал у војсци Господњој … У  свакодневном читању Библије и у молитви која трансформише начин на који размишљате, Бог вам даје вјеру, Бог вам даје смисао живота“.
      Дошао сам до убјеђења да Ник Вујичић заиста сматра да је „генерал у војсци Христовој“, односно апостол (посланик) мисије Христове, што је очигледно познаваоцима Библије. Наиме он наводи личну жртву, страдање, труд и борбу у мисионарском раду, исто онако како је св. апостол Павле за себе говорио у 2. посланици Коринћанима (11, 24 – 30).
      На крају су сви присутни били шчедро почашћени његовом књигом и Јеванђељем по Јовану. Свакако, није мали трошак! Исто тако, инсистирао је да редакција испише адресу веб – сајта на видео биму и да се прикаже на малим екранима. Када одете на понуђени сајт добићете питање: „Желите ли видјети како Бог трансформира човјека“, уз рекламу свих набројаних протестантских црква које су организовале његов долазак. Тиме постаје јасно ко је Ник и шта он промовише.
      Завршетак сабрања је пропраћен молитвом. Од свих присутних је затражио да устану и да се заједно помоле. Није изоставио да у молитви каже: „Научи нас како да читамо Библију“. То је поента протестантских заједница, да научимо како они читају и тумаче Библију, тј. да се одрекнемо Бога у кога вјерујемо, да се одрекнемо Светог Саве, Крсне славе, свих светиња и манастира која свједоче о нашој историји, да се одрекнемо свих моштију и св. Василија Острошког и св. Серафима Саровског и св. Нектарија Егинског и свих светих које је Бог прославио чудима и нетрулежношћу. Када се тога одрекнемо ми више нећемо бити православни Срби, него безлична маса отргнутих коријена, скривајући своје име, своје поријекло и свој језик.
      Православни свештеник др Зоран Пајкановић.
      Ник Вујичић – мотивациони говорник или мисионар назаренске протестантске цркве? - Видовдан Магазин
      VIDOVDAN.ORG Чувени мотивациони говорник Ник Вујичић, прије неколико дана наступио је у Бања Луци у Спортском центру „Борик“ и одржао говор...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...