Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Румунска Црква: марш за хришћанске породичне вредности

Оцени ову тему

Recommended Posts

Свети Синод Румунске Православне Цркве одлучио је да организује велики марш овог пролећа u циљу подршке традиционалних хришћанских вредности. Romanian Insider је известио да ће се „Марш за живот 2017: Помогните мајкама и бебама – Оне зависе од вас“ одржати 25. марта, на дан када ће по новом календару Православна Црква прославити велики празник Благовести.

„Овим догађајем вредности традиционалне хришћанске породице биће истицане у свима епархијама Румунске Патријаршије,“ пише у саопштењу Цркве.

258431.b_0.jpg

Црква је одлучила да организује сада марш пошто либералне струје у земљи већ дуго  раде на гашењу моралних вредности и очекује се да ускоро организују и референдум о промени начина како се породица дефинише у садашњем православном националном уставу. Наредна расправа у суду крајем марта  представља тренути случај једног Румуна који хоће  да његов „брак“ са Американцем буде законом признат.

Предлози везани за ово више пута су одбачени у Парламенту. Године 2015.  Патријарх румунски Данило затражио је од законодавних тела да одбаце такав предлог претходних година, поменувши да и румунски Устав (чл. 48) и Грађански законик (чл. 258) схватају брак као заједницу мушкарца и жене.

Године 2016. Коалиција за породицу сакупила је три милиона потписа за подршку уставном амандману који још строжије дефинише брак као заједницу искључиво између једног мушкарца и једне жене, што је била иницијатива коју је подржала Румунска Православна Црква.

Синод се такође бавио и проблемом деце остављене од родитеља док живе у дијаспори. „Деца пате посебно због недостатка физичког и емотивног присутва њихових родитеља,“ саопштио је Синод, и опомиње Румуне који раде у иностранству да поведу своју децу са собом или да се врате кући својој деци.

Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нема ПОРОДИЧНИХ ВРЕДНОСТИ без породичног Апостолског Епископата...

Не може се Свештенство одсецати од плодности мужа  које је заповест Бога живога и учење и пракса Светих Апостола и везивати за хомосексуални лоби  из византије. Не може византијска проаганда у циљу наметања јурисдикције цариграда  Апостолским катедрама да буде старија од Закона Божијега!!!

МОНАШТВО НЕМА ШТА ДА ТРАЖИ У СРБСКОМ ОЛТАРУ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од АлександраВ,
      Новоусвојеном одредбом Закона о здравственој заштити здравствени радници у Србији ће убудуће смети да приме поклон, који није изражен у новцу или хартијама од вредности. Предвиђено је да појединачна вредност исказивања захвалности не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара, односно 23 евра, а укупна вредност не прелази просечну нето плату.
      Просечна зарада без пореза и доприноса за јануар 2019. године износила је 54.521 динара (462 евра).
      То значи да се више неће третирати као корупција (кривична дела примање и давање мита) ако пацијенти лекаре награде поклонима у поменутим вредностима, али никако у новцу.
      Тај изузетак од правила да лекари не смеју ни да траже ни да приме новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице, предвиђен је одредбама Закона о здравственој заштити, који је Скупштина усвојила 3. априла.
      Правило је да здравствени радник и сарадник, као и чланови њихових ужих породица, „не смеју тражити, нити примити новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним, а који могу утицати на непристрасност или професионално обављање дужности, односно који се могу сматрати наградом у вези са вршењем дужности и обављањем здравствене делатности”.
      „Изузетно од става 5. овог члана, исказивање захвалности у виду поклона мање вредности, односно рекламног материјала и узорака, који није изражен у новцу или хартијама од вредности и чија појединачна вредност не прелази пет одсто, а укупна вредност не прелази износ једне просечне месечне плате без пореза и доприноса у Републици Србији, не сматра се корупцијом, сукобом интереса, односно приватним интересом, у складу са законом”, наводи се у Члану 234. новог Закона о здравственој заштити.
      Уколико здравствени радник и здравствени сарадник има сумњу у погледу сукоба интереса или прихватања поклона или услуге, према Закону они су дужни да о томе најкасније наредног радног дана обавесте етички одбор здравствене установе.
      Извор: Политика
    • Од Логос,
      Верни народ Цркве Преподобне мајке Параскеве у Јагодини има неколико разлога да буде радостан у ове дане. Сама чињеница да је Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован посетио ову заједницу 17. фебруара 2019. године и увеличао јој прославу Светог Исидора Пелусиота и Недеље о Митару и Фаријсеју, довољан је разлог за радост. Ипак, још много је разлога за овакво расположење међу верницима у Црквеној општини Свете Петке у Јагодини.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Разлог за радост је што је ово први пут да заједница дочекује свог архијереја са новим старешином Цркве, протонамесником Срђаном Кандићем, парохом из Драгоцвета. Он је однедавно на месту протојереја-ставрофора Миодрага Матића, пређашњег старешине цркве, који је на дужем боловању.   Још један разлог за радост је то што је Преосвећени владика Јован на Малом входу Свете Литургије благоизволео доделити право ношења орара чтецу Срђану Милутиновићу, председнику ове Црквене општине. Овом чашћу која је указана господину Срђану, још једном је показано колико је велико и важно његово прегалништво на њиви Господњој и истакнута важност лаичке службе за сваку црквену заједницу.   У својој беседи, Његово преосвештенство је навео највеће хришћанске врлине међу којима је смирење, и како насупрот њој стоји гордост као најгори грех. Говорећи на тему еванђеоске параболе о Митару и Фарисеју, Преосвећени владика је говорио о фарисејству и лицемерју као рак рани данашњег друштва и наше Свете цркве.   “Данас нас Црква учи кроз ово Јеванђеље да се чувамо фарисејства и лицемерства. Јер Господ ништа у Јеванђељу, браћо и сестре, тако не осуђује као што осуђује фарисејство и лицемерство. А фарисејство и лицемерство, нажалост, данас је, чини ми се, итекако актуелно и препознатљиво је свуда. И фарисејство и лицемерство препознатиљиво је, браћо и сестре, нажалост опет кажем, и у храмовима, и на улицама, и у породици, и у друштву, на свим местима и на свим, браћо и сестре, људским контактима, када долазе до контаката. Но, онај човек који има смирења, он одмах препознаје онога другога који тога нема. Онај који живи по заповестима Божијим, по заповестима Цркве Божије, који испуњава Јеванђеље, који живи вером у Бога и веру претвара у дела, како то често говорим, тај препознаје онога другога човека који му прилази, с којим намерама – да ли су искрене. А данас нам треба... Увек! Али данас, чини ми се, посебно, та искреност, браћо и сестре. А искрености нема без поштења. А на поштењу се зидају све хришћанске врлине. Као што на непоштењу, све се руше хришћанске врлине”.   Беседу Преосвећеног владике верни народ је примио са одушевљењем. И отуда још један разлог за радост у заједници.   Последња радост је што је након причешћа великог броја деце и других верника, Преосвећени владика у име Свете Цркве у Шумадији доделио Архијерејску захвалницу господину Ненаду Милојевићу из Јагодине, за преданост коју је показао у украшавању Цркве Светог апостола Јакова у селу Дубока крај Јагодине.     После свете службе, коју су својим појањем украсили Србски православни појци из Београда, уследила је вечера љубави.     Извор: Епархија шумадијска 
    • Од JESSY,
      Стрес је скуп неспецифичних реакција човековог организма на штетне факторе из радног и животног окружења. Порекло стреса можемо тражити у разноразним природним и друштвеним појавама, као и човековим напорима да им се прилагоди. Услед неуспелих покушаја да се прилагоди околини, човек доводи себе у стање стреса и агоније и тако долази до безизлазне ситуације, уколико истрајава у томе. Међутим, стрес може деловати и својству мотива, како би нас подстакао за остварење одређених циљева.
      Гледано из хришћанске перспективе, стрес настаје као реакција на празнину услед одвојености од Бога. Те празнине човек често није свестан, али уколико и јесте, одбацује је са етикетом минорности. Таквом размишљању је у многоме допринео убрзани развој технологије, који је човека убацио у вртлог свакодневнице и тако успео да му помрачи појам о идентитету као Божијој икони. Човекова грешна свест помаже стварању неподношљивог стања, које такође, може утицати и на физиолошке промене у човековом организму. Проблем који се јавља приликом тражења решења стресне ситуације јесте тражење на погрешном месту. Испрва, стресан човек не схвата да корен стреса и агоније потиче његове одвојености од Бога и ограничавање себе световним стварима. Гледано тако, нормално је да ће се обратити институцијама које се прокламују као „лечилишта“ душе, иако оне немају то преимућство саме по себи, попут Цркве. Душа, будући да је опкољена разноразним непријатељима и будући да врло лако осиромаши, бива лечена разноразним лековима, који стварају привид излечености. Када терапијско дејство лекова прође и када се човек врати у реалност, тада се опет може јавити стрес, јер тада долази до праве реалности, односно схватања да лекови не могу излечити корен.
    • Од Логос,
      Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве крајем 2016. године дао је благослов за покретање Програма духовног вођења тренера борилачких вештина.     За координаторе тог програма постављени су протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија, парох ротердамски, и презвитер др Оливер Суботић, уредник Православног мисионара. Једна од активности Програма јесте сарадња са борилачким клубовима и предавања на теме које су од духовног значаја за вежбаче борилачких вештина. До сада је одржано неколико таквих предавања у Београду, а успостављена је сарадња са више борилачких клубова.   На позив мајора полиције, карате мајстора и инструктора Ненада Миловића (6. дан), у четвртак 7. фебруара ове године у просторијама карате клуба „Феникс Кан“ предавање на тему „Хришћанске врлине и борилачке вештине“ одржао је презвитер Оливер Суботић. Међу присутнима слушаоцима били су, поред чланова и пријатеља клуба, и инструктори борилачких вештина из других клубова: карате мајстор Душан Јанковић (8. дан), аикидо мајстор Драган Станковић (5. дан), аикидо мајстор Драган Миленковић (4. дан), као и наша репрезентативка у теквондоу Александра Радмиловић.   Предавач је у уводном делу предавања укратко испричао своје некадашње искуство у борилачким вештинама и духовно трагање које је потом уследило. Објаснио је потом основне правце рада синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина: теоријски и практичан рад на томе да се медитативне технике Далеког истока, које су веома присутне на овим просторима, замене исихастичком молитвеном праксом Православне Цркве, потом искорењивање специфичних страсти које се обично јављају код вежбача борилачких система и уз то упоредни рад на стицању хришћанских врлина. Нагласио је искуство о. Војислава Билбије и његов пионирски подухват на овом пољу. Посебно је истакао једноставно правило о. Воје: да сваки хришћанин који вежба борилачке системе, себе испита да ли је спреман да после добијеног шамара окрене други образ, по јеванђељској максими.   Током предавања је објашњено шта су то страсти, затим како се страсти гнева, агресије, сујете и гордости појављују код вежбача и на који начин се оне искорењују. Објашњено је и које су то врлине које би вежбачи борилачких вештина посебно требало да стичу: смиреноумље, храброст, пожртвованост, чојство, праведност, мудрост. О. Оливер је рекао да је љубав врхунац врлина, али да је она финални плод очишћења од страсти. Посебно је нагласио да су смирење и мудрост врлине које вежбачи треба да се потруде да стекну, и рекао да је највећи борилачки мајстор онај који смирењем и мудрошћу успе да избегне физички конфликт, када год је то могуће.   На крају предавања, презвитер Оливер Суботић је истакао лик Светог деспота Стефана Лазаревића, човека који је у своје време био највећи витез Европе и имао изузетне борилачке способности, а који је уз све то успео да искорени страсти, стекне све наведене врлине, и на крају да се посвети. Предложио је да сваки српски борилачки клуб у своју салу постави икону Светог Стефана Високог као подстицајан пример споја хришћанских врлина и борилачких вештина за све вежбаче и тренере.   После главног предавања, реч је узео г. Илија Животић, председник Интернационалне полицијске организације за Србију и стручњак за безбедност и сектна деловања. Он је одржао краће излагање на тему савремених сектних деловања. Нагласак је ставио на корпоративне видове секташког деловања који су усмерени, пре свега, против породице.  Животић је здушно подржао рад православног свештенства са младима и активности попут Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Према његовом мишљењу, таквих активности на терену наша Црква мора имати далеко више. Животић је, међутим, истакао да се његов приступ борби против секти разликује од оног који има Црква, иако није у супротности. У закључку је нагласио потребу заштите породице у српском друштву, јер је она угрожена неолибералним вредностима које праве секташки менталитет своје врсте, и апеловао на заједничку акцију у том погледу.   После дискусије, завршну реч је дао презвитер Оливер Суботић, који се осврнуо на излагање господина Животића у погледу теме секти и поменуо пример проте Лазара Милина и његовог искуства. Осврнувши се на разлике у приступу које су поменуте, казао је да то није сметња заједничкој акцији, већ да то говори да постоји још једна врлина коју треба да стичемо као народ, а то је слога у најважнијим стварима, попут заштите породице.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Heraklit,
      Зашто су праве вредности постале медијски табу
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook
      Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
×
×
  • Create New...