Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  1. Лидија Миленковић

    Лидија Миленковић

  2. ines

    ines

  3. -Владимир-

    -Владимир-

  4. Sasa Kolbas

    Sasa Kolbas

  5. Mickey

    Mickey

  6. Жика

    Жика

  7. goranger

    goranger

  8. Васијан

    Васијан

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави.   „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски.   Нагласио је да без покајања нема спасења.   „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије.   Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш.   „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он.   Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе.   „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и  ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије.   На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја.   „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије.   Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован на дан када славимо Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служио је Божанствену Литургију у цркви Света Три Јерарха у Тополи.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Никола Илић и ђакон Стеван Илић. Чтецирали су Милан Михаиловић и Ђорђе Петровић. Појао је хор “Опленац” на челу са диригентом госпођом Маријом Ракоњац.   Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован: “Чули сте, браћо и сестре, да у данашњем Јеванђељу Христос каже “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји” (Мт, 5,14). Не може се сакрити оно што је горе. Јер то је оно што светли. Тако и ова три светитеља која ми данас прослављамо и поред многих прогона од стране прогонитеља хришћанства, нису остали сакривени јер су њихова дела та која су светлела и која и дан-данас светле свуда по свету. Они су својим хришћанским животом нама растумачили како да ми лакше упознамо Бога.    Њиховим делима црква живи данас и живеће до краја века. Сваки је човек позван да живи у светлости, а не у тами. Зато ће апостол Павле на једном месту рећи хришћанима, “некада сте били тама, а сада сте светлост”. Када? Онда када је дошао Христос, Он је својом Светлошћу разагнао таму овога света. Човек задобија ту светлост ако је у заједници са Богом и онда човек светли. И ми данас имамо задатак да слушајући Јеванђеље, живимо по том Јеванђељу и тако светлимо за оне који не знају за Јеванђеље Христово”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”.   Звучни запис беседе   Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет.    Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди.    Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”.    Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама.    Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован.   У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића.   Звучни запис беседе   Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи.    Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      ”И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Аврамов. Јер Син Човечији дође да спасе и потражи оно што је пропало.”      Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју, и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје, и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Закхеј је био цариник, односно порезник, који је убирао таксу за Римску империју. По уговору са Римљанима, њима је био обавезан да даје одређену, договорену суму, а све оно што претекне могао је да задржи за себе. Дакле, могао је да узима више од прописане суме. Како јеванђеље сведочи да је био богат, то значи да је узимао више него што је требало. Зато суцариници било врло омражени, непопуларни и сматрани за грешнике од стране обичних људи.    Мали растом, Закхеј се пење на дивљу смокву да би видео Христа. Угледавши га на смокви, Христос, као Свевидећи Бог, препознаје покајану и од греха очишћену душу, назива га именом, и наређује му да сиђе брзо, јер жели да буде у његовом дому. Чињеница да га назива именом сведочи да Бог зна свачије име (Јован 10:3). Закхеј жели да га види, а Господ иде још даље од тога, и одлучује да уђе у његову кућу. Ово је доказ да је Бог милостивији од људи, који су врло брзи да у свом самохвалисању и самоправедности осуде и упру прст на другога. Мноштво људи, који присуствују овом догађају, иако не могу да читају људска срца, нити да продру у дубину људске душе, и даље суде по спољашњости и негодују што ће Христос ући у кућу једног цариника.  Идентичан проблем постоји и данас. Црква се види као клуб праведника и људи без мана, а у ствари Црква је радионица спасења, болница за оне којима је потребна помоћ. ”Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Матеј 9:13). Покајање је само почетак духовног живота. После покајања, човек почиње да слави Бога, и да расте до великих духовних висина. Ми смо призвани да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Матеј 5:48). Зато је природно да у цркви има људи који су на разним степеницима духовне лествице.  Дијалог који следи сведочи о чудесном исцељењу цариникове душе.   Називајући Христа Господом, он показује да Он за њега није само Исус из Назарета, већ заиста Месија, Син Божији. Затим, Закхеј даје пола свога имања сиромасима, иако нико од њега то није тражио. Ово говори да је он не само упознат са науком Христовом, већ и да срцем и душом живи по Христовом Јеванђељу. Чинећи то, он себе показује као правог следбеника Христовог, јер указује милосрђе онима којима је то потребно. Нудећи да врати четвороструко онима којима је закинуо, он се одриче свог пређашњег начина живота. Иако га нико не оптужује да је закидао људима, он то на овај начин јавно исповеда, и искупљује се од овога греха. Овде је важно схватити да он себе не искупљује новцем него покајањем. Новцем се не може ни један грех искупити. Његово покајање доноси род достојан покајања (Матеј 3:8). Давање пола имања сиромашнима, показује драстичну промену у његовој души која је уследила прихватањем Христа. Искусивши љубав Христову, Закхеј побеђује себичног човека у себи, и почиње коначно да се брине и за друге људе.    Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе, који иако имају све телесне угодности које желе, ипак имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. ”Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марко 8:36- 37). Среброљубље је један од најтежих грехова, и једино човек који у животу спозна Бога може да се ослободи тога греха. То је завист којој нема краја и која човека незадрживо вуче у пропаст. Свето Писмо јасно каже да ”ко љуби новце, неће се наситити новаца” Проповедник 5,10. Његово пењање на смокву, јер је био малог раста, символише човека који се издиже изнад своје људске природе, и побеђује самодовољност и себичност у себи. Зато га Господ и спасава напомињући да је и он син Аврамов. То значи да је Закхеј заиста син Аврамов, али не само на речима и по пореклу, већ и по духу и по истини којом живи. Тако се Закхеј од по вечност пропалог човека, уздигао до праведника кроз покајање. И на крају јеванђеља, Господ опет потврђује циљ своје мисије: да је дошао да потражи, и спасе оно што је пропало. Односно, да потражи свакога човека, па чак и оне које нико не тражи, а сви одбацују. Баш као Закхеја. По историјским сведочанствима, Закхеј  је касније постао епископ Цркве Христове.       протојереј Саша Радоичић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...