Jump to content
JESSY

Potiskivanje – mentalno guranje bolnih sadržaja pod tepih

Recommended Posts

пре 2 часа, gor.anger рече

ajd pliz prevedi na svetosavski 

psihologija negira postojanje demona?

Negira kao realno postojeća bića više ih gleda kao psihološke fenomene,projekcije i stanja ljudske psihe.I ne samo njih već i postojanje Boga.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, JESSY рече

не можемо ми да одлучимо да ли ћемо да потискујемо неке ствари или не....то је једна врста одбрамбеног механизма, значи нечији организам сам аутоматски то прихвата....

Potiskivanje je čisto zavaravanje i odlaganje suočavanja sa psihičkim bolom sa kojim je susret neminovan.I to se radi svesno,svojevoljno a ne po nekom automatizmu jer po prirodi čovek uvek bira lakši put i ide linijom manjeg otpora.Organizam prihvata iluziju prestanka emotivnog bola kao psihološko olakšanje.Zato naredni susret sa potinsutim biva daleko bolniji i fatalniji za onoga koji na silu beži od dela sebe. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом "

 Рафаил Карелин 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, JESSY рече

svaki organizam je drugaciji i svaki ima svoje odbrambeno sredstvo da se zastiti...to ne biramo mi...

то не бира памет, него срце :) илити подсвест

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Кратос рече

Potiskivanje je čisto zavaravanje i odlaganje suočavanja sa psihičkim bolom sa kojim je susret neminovan.I to se radi svesno,svojevoljno a ne po nekom automatizmu jer po prirodi čovek uvek bira lakši put i ide linijom manjeg otpora.Organizam prihvata iluziju prestanka emotivnog bola kao psihološko olakšanje.Zato naredni susret sa potinsutim biva daleko bolniji i fatalniji za onoga koji na silu beži od dela sebe. 

Погрешно сам прочитала да се не ради свесно и самовољно...

Види, нису сви људи исти и не реагују исто на различите утицаје из окружења.

Нико није луд да намерно потискује осћања... и тако док ово куцкам схватим да ја то радим по дифолту, али у неким ситуацијама и свесно задржим све емоције у себи. Кад ме неко види нема шансе да примети каква је бура унутра, а после неког времена се то потисне још дубље, па ни ја не будем свесна тога...

У сваком случају, то није лакши пут. Лакше је и напити се, побити, плакати или скакати од среће него то закључати у себи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Ana Bjelan рече

 "Нема ничег светог, и ништа не треба да буде свето!"- то је девиза Фројда и његових многобројних ученика, који су, у суштини, окупирали и демонизовали савремену психологију.

У чему се огледа та окупација и демонизација психологије? Занима ме значење глагола демонизовати у овом контексту. 

Какве везе имају демони са начином на који се особа бори са стресом, тугом, болом и са психологијом која покушава то да истражи?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево Карелин ће то да ти боље објасни :)

"Психоанализа је изопачени метод помоћу кога се врши, како се обично сматра, проницање у дубину човекове душе. За фројдисте, пут у тај "црни бездан" је дешифровање символа у речима и сликама, укључујући и сновиђења, као жеља и тежњи човека, које он скрива од ближњих, а често и од самога себе. Човек се налази под унакрсним дејством импулса који долазе из светлог и тамног света. Али психоаналитичари њега посматрају изоловано од ових, и зато сатанске импулсе приписују њему самом. Стога психоанализа и јесте методично нашаптавање човеку да је он по природи својој демон. Да не говоримо о томе да је сам метод "дешифровања символа" сасвим неоснован. Нико не може узети у обзир хиљаду узрока и услова настајања асоцијација. Психоаналитичар има посла са својом сопственом фантазијом. Истина, може доћи до неког привременог олакшања код оболелог путем самоизражавања. Овим се исказао и "испразнио" енергију накупљених противречности, али то личи на драматски катарсис или на смех, веома озбиљни нервни и морални потрес. Затим се све понавља још силније, болест напредује. И то је закономерно: психоаналитичар не може да сузбије ни један психички комплекс, он својим саветима само изазива нови. Али то још није најстрашније. Главна опасност психоанализе је у томе што човек престаје да схвата од каквог се непријатеља ваља заштити, а од кога искати помоћ. Психоанализа је бекство у месту, од себе ка самоме себи.

Рећи ће нам како се многи психолози не слажу са Фројдом, али већина од њих није сагласна у другостепеном. То неслагање се појављује у новим варијантама фројдизма, тананијим и зато подмуклијим. Док се код Фројда, коме се не може порицати отвореност, ђаво - његово учење - показује у гнусном и одвратном виду, то се привидни противници Фројда старају да одену тог ђавола у одело џентлмена. Сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује човекову душу, јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њиховог кабинета треба да води у храм.

Задржали смо се на теорији пансексуализма, јер се у покушају демонизовања света она чини као "најколоритнија". Не само учење Фројда, него је и његова личност изазвала ватрене симпатије савремених хуманиста. Тако се председник САД Рузвелт обратио Хитлеру лично писменом поруком, молећи да се Фројду поштеди живот, не само из сажаљења према самом Фројду, него и зато што је сматрао да је то неопходно за добро човечанства. И Хитлер, који се непријатељски односио према америчком председнику, радо је услишио његову молбу. Очигледно његов окултни демонизам, подударао се у тој ствари са очекивањима хуманиста. Фројд је срећно стигао у Америку, али је ускоро скончао од рака језика.

Треба рећи да су психологија и психијатрија, са малим изузетком, демонични већ и по томе што не признају постојање ђавола, прикривају његово страшно деловање на душу човекову и самим тим лишавају оболеле реалне помоћи - Оног јединог, Ко је победио ђавола.

Поставља се питање: јесу ли сви душевни болесници опседнути ђаволом, може ли се гледати на широки спектар душевних обољења - од манијакалних депресија и визионарства до хистерије - као на бесомучност? Чини нам се да питање није постављено сасвим правилно. Граница између душевне болести и здравља веома је условна. Сви ми смо болесни, будући да смо носиоци првородног греха - неисцељене трауме у души свакога човека. Сви ми услед овог греха обољевамо нашим страстима, и што је најглавније, тамним нагоном ка пороку, сличном окултно-магијској љубави душе човекове према ђаволу.

Од свих душевних моћи код човека је најмање деградирао разум, који у неким случајевима може да процењује своје болесно и страстно стање. Код душевно болесних та моћ је нарушена, утицај тамних духова не наилази код њих ни на малу препреку, као бујица кад је срушена брана.

Душевна болест може имати различите узроке, међу њима и оне органског карактера, но, како се у ослабљеном организму бујно размножавају микроби као изазивачи болести, тако се у душевном организму несрећних болесника демонски импулси испољавају с особитом силом. Очигледно усељење демона може се изразити изузетним душевним страдањима, која нагоне на самоубиство, сумрачну потиштеност, страх пред светињом и најмрскију хулу на Бога.

Но у сваком случају, тим несрећницима може помоћи само сила Божанствене благодати, а њу душевном болеснику одузимају савремени психијатри, нудећи илузорни пут ка исцелењу, у који сами не верују: хипнозу и хемијске препарате. То лечење личи на ударце батином по глави страдалника, да би се прекинули његови болни вапаји. Он бива стишан, али неће оздравити.

Говоре нам о психијатрима-хришћанима, али на жалост, за већину од њих Божанство је само нека идеја, најпогоднија за медитацију. Мало ко може рећи да Бог није средство, а да тајинства Цркве нису замена куре лечења седативним препаратима, да исцелење предпоставља пре свега хришћански живот и покорност вољи Божијој, да је Бог врховна скала вредности и, стога, није инструмент који може бити употребљен, а затим одложен у страну.

Класична психијатрија односи се према религији исто као систем Хегела према хришћанству: да би се постало хришћанином, треба превазићи концепције хришћанства. Међутим, у стварности, душу треба посматрати као одвојену супстанцу, ваља признати постојање духовног света и имати реални опит духовног живота. Ево парадокса: православни психолог треба да постане аскета и престане да буде психолог. Но, тада се руши сваки појам о хришћанској психологији, она постаје хришћанска мистика и хришћанска аскеза. Настаје још већи парадокс: да би стварно лечио душевно оболелог психијатар треба да постане свет, да личним подвижништвом и укључивањем у црквени живот стекне благодат, оно јединствено чега се боји демон.

Ово може изазвати подсмех. Али, ако православни психијатар признаје постојање ђавола, како онда може претпоставити да је то створење могуће изагнати из душе и тела болеснога хемијским лекаријама, као што пацова трују отровом?

И тако, психијатрија је навукла лудачку кошуљу не на ђавола већ на болесника."

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

"...У почетку беше пол"- ево учења Фројда. Тај тамни нагон створио је културу, науку и религију. Према Фројду, филозофска дела, творевине уметности, истанчана поезија, чак и човекова јунаштва, све је то "јарко перје петла", који настоји да привуче пажњу кокоши. Све постојеће неурозе и психичке болести, сви историјски потреси, по његовој теорији, само су последице незадовољеног чувства сексуалности. А савремено човечанство дошло је до такве унутрашње покварености, да се није са гађењем одвратило од таквог демонског учења, већ га је прихватило као своје. По Фројду, све религије, укључујући и хришћанство, јесу колективна хистерија сексуалног карактера. Где је овде место за демона, кад човек сам постаје архидемон?

Нећемо се задржавати на Фројдовом "Едиповом комплексу", сувише је познат, већ хоћемо да истакнемо његов окултни смисао: убити у човеку осећање љубави према својим сродницима, које су чак и нерелигиозни људи називали "светим осећањем", у време оно када је дете лик мајке поистовећивало са Ангелом-чуваром..."

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Lady Godiva рече

У чему се огледа та окупација и демонизација психологије? Занима ме значење глагола демонизовати у овом контексту. 

Какве везе имају демони са начином на који се особа бори са стресом, тугом, болом и са психологијом која покушава то да истражи?

па можда ако сви стресови ,неке туге и неки болови  крећу од помисли,а по светим оцима те помсли и нису баш увек наше

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Зимус смо на страницама нашег Форума објавили причу колеге Андреја Млакара о медијском аспекту приче о (могућем) обарању америчког бмбардера Б-2. Та тема је овде:
      Данас, на 20-ту годишњицу (наводног) обарања (20. мај 1999. године), Андреј се потрудио да своју анализу уреси још по којим податком...

      Ove godine 20. maja navršava se okrugla godišnjica “navodnog“ obaranja strateškog bombardera B-2A. Zašto navodnog pod znacima navodnika upitaće neko? Pa zato jer upravo priča o B-2 izazvala je najviše polemike i osporavanja, a bogami pljuštale su i uvrede.

      U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnjaka, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Priča o obaranju američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Jugoslavije te ratne 1999. i dalje 20 godina kasnije ne jenjava. Priča koja i dalje budi maštu kako običnog sveta, tako i novinara, geopolitičara i analitičara dobila je status mita o kome se mnogo zna, ali malo ima konkretnih dokaza. Zato sam znatno ranije odlučio da ovu temu konačno rasvetlim i da na osnovu informacija i dokaza koji su ovde objavljeni sami čitaoci izvuku zaključak o tome šta se tačno desilo 20. maja 1999. u ranim jutarnjim časovima. Znatno pre ovog teksta prošle godine objavljen je sticajem okolnosti tekst o medijskom aspektu ove priče. Sada donosimo i ovu s čime će priča o događajima te ratne 1999. na nebu Srbije dobiti konačno celinu.
      Kroz kazivanja svojih ratnih drugova i svoje analitičke tekstove pukovnik Vojske Srbije Slaviša Golubović opisao je u prvom izdanju svoje knjige „Pad noćnog sokola“, situaciju koja se dešavala te noći na nebu šireg rejona Beograda. U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnog lica, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Treći raketni divizion 250. raketne brigade PVO VJ 19. maja te ratne 1999. godine nalazio se u rejonu sremskog sela Bečmen na vatrenom položaju. Tog dana dežurstvo na komandnom mestu 3. raketnog diviziona PVO preuzela je borbena posluga u sledećem sastavu: potpukovnik Đorđe Aničić rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović pomoćnik rukovaoca građanja, major Milorad Roksandić komandir raketne baterije, poručnik Tiosav Janković oficir za vođenje raketa, stariji vodnik Dejan Tiosavljević operator po praćenju F-1, zastavnik Dejan Matić, operator praćenja po F-2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete, vojnik Slaviša Pavlović, poslužilac Odeljenja izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković poslužilac na OASt, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac na OASt i vodnik Željko Jaćić poslužilac na IRZ.
      Divizion se nalazio u pripravnosti broj 3. Zbog jednodnevnog odsustva pojedinih pripadnika neki članovi borbene posluge dežurali su 24 časa. Dvadesetak minuta pre ponoći, divizion je sa Komandnog mesta raketne brigade PVO, po naređenju načelnika grupe za borbeno komandovanje, priveden u pripravnost broj 1. Nekoliko minuta posle ponoći 20. maja rukovalac gađanja potpukovnik Đorđe Aničić usmerio je pažnju borbene posluge na cilj koji se približavao na daljinu 16 do 17 kilometara, sa azimuta 170- 180 stepeni. Oficiri za vođenje raketa poručnik Tiosav Janković izveštava da je otkrio cilj, ubrzo sledi lansiranje dve rakete i njihov susret sa ciljem na daljini oko 11 kilometara.. Ono što je usledilo posle bilo je na šta su lansirane dve rakete i šta je to bilo pogođeno?!
      Članovi borbene posluge su ubeđeni da je pogođen avion, neki od njih su ubeđeni da je to strategijski bombarder B-2. Sve je ostalo na tome jer kako je vreme odmicalo tako su se izjave o ovom događaju menjale, misterija rasla u ovih 19 godina, a dokaza nigde. Stručna javnost se skoro nije ni oglašavala, ali zato jestu tabloidi i pojedini njuz portali, koji su od toga pravila naučnu fantastiku. Nedostatak opipljivih dokaza i verodostojnih svedoka celu priču su sveli na nivo mita i fantazije kao što je to slučaj sa bombardovanje aerodroma Tuzla u BiH i Rinas kod Tirane.
      Divizion je do te misteriozne noći lansirao ukupno sedam raketa i oborio dva neprijateljska aviona taktički bombarder F-117A i lovac F-16CG. Piloti oba aviona su se katapultirali, posle čega su spaseni. Iako uspešniji od ostalih raketnih diviziona brigade, starešine 3. raketnog je mučio problem nesipravnosti kanala druge rakete, koji je posle privremeno bio rešen zamenom odgovarajućeg bloka koordinatonog sistema..
      SVEDOČENJE DELA NEPOSREDNIH AKTERA GAĐANJA
      ” Pažljivo pratim kretanje odabranog cilja, koji kroz nekoliko okretaja antene dolazi na daljinu 17 do 18 kilometara. Odraz cilja je vrlo specifičan. Do sada sam u borbenom radu naučio kako na ekranu izgleda radarski mamac, kako izgleda vučeni mamac. Ovo je nešto drugo i prvi put vidim. Mnogo je veće i ima oblik nepotpunog tupog jednokrakog trougla. Komandujem ” Visoki” na daljini od 16 km i ” antena”. Za svega par sekundi oficir za vođenje raketa Janković pronalazi cilj, koji kreće u manevar, dovodi u presek markera. Predaje ga na praćenje operatorima koji ga uspešno prihvataju i stabilno prate. Već posle dve – tri sekunde komandujem: “Lansiraj, TT”;.
      Zaglušujući pisak, paljenje startnih motora i start prve rakete sa lansirne rampe, a posle pet sekundi i druge. Janković izveštava: “Parametar 4,4 km, visina 7, brzina 200m/s, a odmah i “; Prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga zahvaćena, vođenje normalno”. Tiosavljević komentariše: ” Šta je ovo?” Dok očekujem rezultat Janković izveštava: ” Prva eksplozija, druga eksplozija, daljina 13 km……Oni u vazduhu kao da znaju. Uskomešali su se i kompletazn nalet, najjači od početka rata kako sam ja u smeni ide na nas… Putem glasonogovorne veze naređujem komandiru odeljenja izvora napajanja, starijem vodniku Maletiću da izađe i proveri šta je sa lansirnom rampom, sa koje su lansirane rakete. Izveštava da je jedna raketa pala sa strele, da su avioni i dalje u vazduhu i da se jasno vide njihova navigaciona svetla. Aviona “milion”u vazduhu. Naleću u talasima na nas u tri pravca, od kojih jedna vodi kroz zonu zabrane 1.LR….“ , napisao je u svom svedočenju potpukovnik Đorđe Aničić, rukovalac gađanja koje je objavljeno u prvom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića.
      “ Ušli smo već u novi dan kada je nekoliko minuta posle ponoći rukovalac gađanja nagovestio ulazak ciljeva u našu zonu uništenja…. Komande su mu jasne, nema dileme šta nam je činiti, a onda je sve išlo kao na filmu. Školski! Komandovanje za otkrivanje cilja, praćenje, lansiranje dve rakete, izveštaj o pogotku, upotreba imitatora zračenja… Rutinski kao da to radimo svaki dan…, piše u istoj knjizi pomoćnik rukovaoca gađanja rezervni poručnik Miodrag Stojanović.
      “Rakete se približavaju. U tačnu bazu ulazi prva i eksplodira u rejonu cilja na daljini od oko 11 km. Odraz eksplozije je veliki. Izveštavam, a brzo stiže i druga. Eksplodira i ona. Odraz eksplozije se širi oko cilja. Prizor je izuzetan… Nalet se nastavlja. Uglavnom dolaze sa juga. Iz nama nepoznatih razloga na prvoj lansiranoj rampi sa koje su odletele dve rakete, signalzacija pokazuje da nema preostale dve. Druga lansirna rampa za ovaj pravac je u zoni zabrane… U smeni smo ostali do narednog jutra, kada je u jedinicu došao i Komandant korpusa PVO, pokojni general Branislav Petrović. Čestitao nam je uspešno dejstvo i rekao koji je tip aviona pogođen. Sa terena tog jutra izostale su slike olupine aviona, tako da smo ostali uskraćeni za konačnu potvrdu da je srušen.
      Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa sve do aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan ” živ” cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u istojimenovanoj knjizi pukovnik Tiosav Janković koji je danas na funkciji komandanta 250. raketne brigade, a to 20. maja bio je poručnik.
      “ U prvim minutama posle ponoći 20. 5. 1999. primljeno je nekoliko izveštaja sa terena o neobično jakoj buci u vazduhu, po opisu osmatrača, kao da je nešto pokvareno, krlja, guši se…, nisko je ne vidi se, ali se baš čuje.. Te informacije su bile sa područja zapadno od Beograda… Malo kasnije sam se čuo sa kolegom iz grupe za praćenje avioradio-saobraćaja u sastavu Republičke državne bezbednosti, koji mi je potvrdio da je aktivnost neprijatelja bila neuobičajena i da ” su se baš uzmuvali”. Radio-amateri iz Republike Srpske su uočili aktivnost SFOR-a i obavestili o prelasku grupe vozila iz Bosne i Hercegovine na teritoriju Hrvatske. Nešto neuobičajeno se dešavalo, ali preciznije informacije o mestu pada letelice nismo mogli da dobijemo.. Kao i u prethodnim slučajevima kada su oboreni avioni F- 117A i F-16 CG, registrovan je veći broj neprijateljskih letelica u vazduhu, način komunikacije i ponašanje naših osmatrača sa terena, ukazivali su na to da se desilo nešto izuzetno i različito od situacija koje su nastale nakon obaranja prethodna dva“, napisao je radio amater Dragan Antonić u prvom izdanju knjige Pad noćnog sokola .
      NEŠTO NEOBIČNO SE DESILO
      Rano ujutro 20. maja 1999. godine zamenik predsednika mesne zajednice Deč pitao je komandanta diviziona pukovnika Zoltana Danija: “Šta ste to radili noćas, videli smo gađanje, šta ste ono pogodili? Kad je to proletelo ovuda čulo se nešto neobično kao zvuk pokvarenog krunjača za kukuruz. Odlete prema Hrvatskoj!
      Takođe nekoliko pripadnika policijske stanice i jedan predstavnik Civilne zaštite u Vinkovcima navode: “Noćas je kod nas u Spačvanskoj šumi palo nešto ogromno. Vatrogasci su išli da gase požar. Kad su došli tamo ugledali su nešto nalik na leteći tanjir. Palo je kao da je spušteno odozgo, ali je izlomljeno. Liči na avion, ali ne zna se koji. Crn, ogroman, ravan, ima zaobljene ivice i nema ni jednu vertikalnu površinu. Za veoma kratko vreme došli su pripadnici SFOR iz Bosne i okružili ceo taj prostor. Nije više moglo da se priđe. Sledeća tri meseca u tu zonu su neprekidno ulazili i iz nje izlazili kamioni sa ceradom. Očigledno su nešto prevozili. Na kraju je odnet i čitav sloj zemlje, a na tom mestu je ostalo jezero.
      Inspektor u MUP-u R. Hrvatske koji je u to vreme radio u policijskoj stanici u Vukovaru, u razgovoru sa zastavnikom Milanom Barvalcem navodi: “Tokom te noći situacija u stanici se veoma uzburkala i bila je prava uzbuna. Šef specijalne jedinice je uputio jedinicu u Spačvansku šumu sa zadatkom da se ceo prostor opkoli i zabrani ulazak bilo kome. Govorilo se pao je avion i tamo niko ne sme da uđe. Prema atmosferi koja je vladala i ponašanju odgovornih siguran sam da je u tu šumu nešto važno palo“.
      Beogradski nedeljnik Ilustrovana politika u broju 2106 od 29. maja 1999. godine, u tekstu pod nazivom „Uhvaćen i nevidljivi duh” između ostalog konstatuje: „Direktan pogodak u kabinu američkog B-2A zauvek je okončao njegov let i osujetio nameru da već ranjenom Beogradu zada još teži udarac. Dim je kuljao, plameni jezici su gutali “nevidljivo” krilo. Crna ptičurina se strmoglavila ka zemlji, a ostale dve su već bežale ka bezbednim visinama, okrenuvši kljunove prema polaznim bazama.”
      Svoje pretpostavke o gađanju ovog bombardera iznosi i general-pukovnik Spasoje Smiljanić u svojoj knjizi Agresija NATO – Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine:
      „Pričalo se i pisalo da je posle dejstva po objektima u rejonu Beograda, u Spačvanske šume (južno od Vinkovaca) pao jedan strategijski bombarder B-2A, te da je u vreme pada iz Tuzle pokrenuta specijalna američka jedinica. U toku agresije javljali su: služba osmatranja i obaveštavanja (OiO), radio-amateri, vizuelni osmatrači, prijatelji iz okruženja, a naveliko i sredstva informisanja javnosti…”
      OPRAVDANOST SUMNJE
      Dvadesetog maja 1999. godine borbena posluga 3. rd PVO je po svim pravilima borbenog rada i odredbama pravila gađanja izvršila uspešno dejstvo po cilju u vazdušnom prostoru. Ipak, dilema na šta su lansirane dve rakete i šta je i da li je pogođeno u prvim minutama 20. maja ni do današnjeg dana nije potpuno otklonjena! Članovi borbene posluge, potpuno uvereni u uspešno dejstvo i ohrabreni raznim „povoljnim ” vestima svih ovih godina, sigurni su da je pogođen avion. Neki od njih su i ubeđeni da je reč o strategijskom bombarderu B-2A.
      Stavovi pretpostavljenih starešina i komandi ovom događaju varirali su tokom vremena. Rano ujutro 20. maja, koji sat nakon izvršenog dejstva, general Branislav Petrović je prilikom svečane dodele odlikovanja i unapređenja pripadnicima Korpusa PVO u selu Bečmen, starešinama diviziona čestitao i uspešno dejstvo prethodne noći. Istakao je da su pripadnici diviziona ponovo osvetlali obraz našoj PVO pogodivši još jedan neprijateljski avion, ovog puta, po njegovim rečima, avion F-15. Ipak, bez delova i slika oborenog aviona, nekih drugih konkretnijih podataka il priznanja suprotne strane, takva potvrda uspešnog dejstva nije bila uverljiva.
      U tadašnjim analizama i izveštajima Komande brigade ovo gađanje je okvalifikovala kao uspešno. Komanda brigade je tokom rata rigorozno ocenjivala gađanja potčinjenih jedinica, tako da bez čvrstih dokaza i jasnih pokazatelja gađanja nisu kvalifikovana kako pogodak i uništenje cilja. Na ovaj način Komanda brigade je skoro sigurno umanjila svoje i rezultate svojih jedinica, ali je zarad objektivnosti sprečeno amatersko licitiranje o broju i vrsti uništenih ciljeva, navodi Golubović.

      ŠTA JE ONDA ISTINA
      Stručna javnost se nerado oglašavala o ovom događaju, a u retkim prilikama kada se neko izjašnjavao, bili su to ili prepisani stavovi nekih članova posluge ili krajnje skeptične izjave, koje nisu ostavljale ni trunku verovatnoće da je takvo nešto uopšte moguće. Stalne polemike na pojedinim forumima, povremeni članci u novinama, kao i sporadični komentari pojedinih analitičara, daju za pravo da kažemo da je i šira javnost ostala uskraćena za istinu o ovom intrigantnom događaju.
      Nedostatak opipljivih dokaza i razumljivo ćutanje suprotne strane trajno su zamrznuli podeljene stavove, tako da su obe strane uvek mogle pronaći dovoljno argumenata za svoje mišljenja.
      Povremeno objavljivanje članaka o obaranju B-2 znalo je na trenutak da uzburka pažnju javnosti, rasplamsa sporenja na forumima, a već koji dan kasnije slučaj se kao nerešen privremeno arhivira. Razlozi za ovo su pre svega izostanak temeljne i stručne analize smatra autor.
      Imajući u vidu da su stelt bombarderi B-2A praktično otvorili vazdušnu kampanju u agresiji NATO-a na SRJ, da je za 78 dana rata šest aviona ostvarilo 34 leta (51 pilot) iz SAD u SRJ, da su 23. aprila 1999. godine sa osam bombi od po 907 kg srušili most na Dunavu u Novom Sadu, da su i raketni sistemi NEVA bili meta njihovih bombi , kao i da je 20. maj 1999. godine bio njihov poslednji dan leta u operaciji Allied Force, može se osnovano pretpostaviti da je te noći bombarder B-2A bio u vazdušnom prostoru šireg rejona Beograda i da je gađan od 3. rd PVO, navodi se u knjizi.
      ZAKLJUČAK
      Na kraju ovog teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je” vuk sit, a sve ovce na broju? i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata u kući najveće supersile Sjedinjenih Država. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema ” Neva” biće pokazatalje za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20.maja ratne 1999.
      Kao novinar, imao sam priliku da se upoznam tokom pisanja i sa rukopisom drugog izmenjenog i dopunjenog izdanja knjege „Pad noćnog sokola“ . Njen autor, pukovnik Slaviša Golubović, uspeo je posle godinu dana mukotrpnog istraživanja da dođe do novih saznanja i odgovori na mnoga pitanja. Odgovori će konačno u potpunosti rasvetliti šta se te noći desilo, a šta se dešavalo narednih devet godina kako bi se prikrio stvarni gubitak.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/03/gadanje-pod-velom-tajne-obaranje-bombardera-b-2-od-mita-do-istine-20-godina-od-price-koja-je-podelila-srbiju/
    • Од Драгана Милошевић,
      Poljski mons. Henryk Hoser održat će prvu misu u Međugorju ove nedjelje u 19 sati čime će biti ozvaničeno svojevsrno "preuzimanje" ovog marijanskog svetišta pod okrilje zvaničnog Vatikana. Kao što je portal Klix.ba pisao ranije, početak je to jednog novog doba za ovo hercegovačko svetište, obilježenog drugačijim i pozitivnjim odnosom s vrhovnom crkvenom vlasti.

      Hoserov glavni zadatak je poboljšati rad svećenika s hodočasnicima, a njegove su ovlasti vrlo široke te će vjerojatno uticati i na kadrovska pitanja, za koja je dosad bio mjerodavan isključivo mjesni biskup. To podrazumijeva dovođenje novih, i to stranih svećenika u međugorsku župu, ali i uticaj na izbor župnika.

      Podsjećamo, Crkva je decenijama bila suzdržana prema Međugorju i na snazi je bila izjava Biskupske konferencije Jugoslavije iz 1991. koja nije branila hodočašća ali nije ni utvrdila da se radi o nadnaravnim ukazanjima. 

      Preokret se desio 2010. godine kada je papa Benedikt XVI. imenovao kardinala Camilla Ruinija, a rad je nastavio papa Franja, koji je prošle godine u Međugorje uputio Hosera kako bi analizirao pastoralnu situaciju.   link  
    • Од Milan Nikolic,
      Ansambl ruske Crvene armije "Aleksandrov" održao je večeras koncert za pamćenje ispred Hrama Svetog Save.
      Koncert je počeo u 20.30 sati a u narednih sat i po vremena ruski ansambl izveo je poznate ruske pesme - "Kaćuša", "Ždralovi", "Dan Pobede", "Crne oči", "Kaljinka"...
      "Tamo daleko" hor je otpevao na srpskom jeziku, kao i pesmu posvećenu patrijarhu Pavlu.
      http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:734654-OVACIJE-ZA-RUSKI-HOR-Ansambl-Aleksandrov-pod-otvorenim-nebom-ispred-Hrama-Svetog-Save--VIDEO
    • Од Danijela,
      Međunarodni tim naučnika pronašao spomenike srednjovekovne kulture na dnu jezera Gazivode na Kosmetu

      UPORNOST Dušan Jovović (levo) sa saradnicima na čamcu Foto privatna arhiva
      TAJNA skrivena gotovo pola veka na dnu jezera Gazivode, koje je nastalo 1977, konačno je "isplivala" na površinu! Međunarodni tim podvodnih arheologa i naučnika, posle višemesečne pripreme i pretrage, ispod površine ovog jezera na severu Kosova i Metohije pronašao je neprocenjivo kulturno i istorijsko blago. Ostaci dvora čuvene srpske srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske, kula zvonara iz 13. veka, dve srednjovekovne crkve, devet rimskih nekropola, deo su otkrića koje svedoči o životu čuvene srpske dinastije, ali i drugim razdobljima istorije ovog tla.
      Istraživanje dna spornog veštačkog jezera, koje je poslednjih dana i tema Briselskog sporazuma, samo je deo projekta koji je pokrenut i traje isključivo zahvaljujući entuzijazmu Beograđanina Dušana Jovovića i njegovog tima. Ovaj doktor digitalne umetnosti, zaljubljenik je u našu srednjovekovnu kulturu i umetnost, ali i svoju zemlju uopšte. Samo zato i, kako kaže, iz revolta i bunta - jer naše najvrednije, tako pomirljivo, nezainteresovano, prepuštamo zaboravu i neznanju - odlučio je da istraži i kao vrhunac snimi dokumentarni film o svim novim otkrićima - "Gazivode, putevi Jelene Anžujske".
      Svedočanstvo o tome kako je živela i vladala jedina srpska vladarka proglašena sveticom, sadržaće delove igranog i dokumentarnog filma. Rasvetliće zašto je majka Svetog kralja Milutina, prabaka Dušana Silnog, i posle osam vekova i dalje intrigantna, i zašto je bila ispred vremena, ne samo svog, već i našeg. Kao posebna senzacija projekta je mogućnost da su istraživači otkrili mesto na koje su prenete mošti Jelene Anžujske, za kojima se decenijama traga. Trejler za film koji se poslednjih dana vrti na "Jutjubu" samo golica maštu, ali i uverava da je u pitanju projekat visokog kvaliteta, vrhunske produkcije i sa ozbiljnom stručnom podrškom.
      - I tužan sam i besan kad pomislim da je takva lepota, takvo svedočanstvo istinske slave Srbije, pre svega svesno potpopljeno, a zatim i decenijama kasnije zaboravljeno - priča dr Jovović. - Istraživanje Gazivoda najveće je podvodno istraživanje u Srbiji, a prvo veliko na prostorima Kosmeta uošte, od kada su šezdesetih godina prošlog veka jugoslovenske vlasti odlučile da potope 14 srpskih naselja, škole, crkve, arhološka nalazišta...
      ISTRAŽIVANjE Dok ronioci tragaju pod vodom ekipa na kopnu koristi sonar i daje im instrukcije
      Voda koja je tada "progutala" tragove stare osam vekova na prostoru Zubinog Potoka, puštena je za potrebe elektrane "Obilić B" i vodosnabdevanje tog dela Kosmeta. Jezero je dugo 22 kilometra i duboko 107 metara.
      - Sve je urađeno vrlo brzo, bez studioznog i ozbiljnog ispitivanja, popisa, uprkos apelima tadašnje stručne javnosti, o čemu svedoče natpisi iz medija - priča naš sagovornik. - Uspeo sam uz pomoć prijatelja posle duže potrage da dođem do razbacane i šture dokumentacije, da otkrijem da je srpsko stanovništvo, posle potapanja, raseljeno - ne u druge delove Kosova i Metohije, već u Kragujevac i Kraljevo. Sve to ukazuje da je, osim za potrebe snabdevanja vodom i strujom, projekat rađen i pod pritiskom albanskih interesa. A što je pogubno, bez temeljnog popisa izuzetno vrednih objekata.
      PODUHVAT Ruski i srpski gnjurci
      Osim naših stručnjaka, istraživanja koja su na Kosmetu rađena tokom ledenih januarskih dana ne bi uspela bez pomoći podvodnih arheologa iz Rusije.
      - Neizmerno sam zahvalan entuzijastima koji dele našu strast prema takvim otkrićima, značajnim ne samo za Srbiju, jer spadaju u tragove svetske kulturne baštine - kaže Dušan. - Njih oko 40 došlo je kombijima iz Sankt Peterburga sa opremom vrednom dva i po miliona evra. Samo činjenica da su na "minus 100", kada je najbolja vidiljovost pod vodom, danima ronili, govori o snazi i važnosti ovog poduhvata. Njihova lica, kada su izranjali, radosna i preneražena od onoga što su videli, nedvosmisleno svedoče o vrednosti ovih otkrića.
      Iako je mladi umetnik uspeo da animira domaće i strane naučnike, da potroši sopstvenu ušteđevinu da bi iza sebe ostavio nešto vrednije od novca, projekat neće moći da bude nastavljen bez podrške države.
      VEŠTAČKO Jezero Gazivode nastalo je 1977.
      OSTACI ŠKOLE ZA DAME
      MEĐU podvodnim otkrićima su i ostaci škole za dame, verovatno prve srpske prosvetiteljke Jelena Anžujske, kao i delovi dvorca u potopljenom selu Brnjaci, odakle je upravljala terotorijom ondašnje Zete, Trebinja, Plavom, Poibarjem... - objašnjava Jovović. - U školu koju je osnovala upisivala je siromašne devojke, učila ih pismu, muzici, vezu, pismenosti, a zatim ih udavala za srpsku vlastelu. Veruje se da je kroz tu školu prošla i carica Milica. Istorija svedoči da kralj Milutin verovatno ne bi bio to što jeste da nije imao tako obrazovanu, mudru i dalekovidu majku.
       
      EKIPA
      NOSIOCI projekta koji već mesecima pokušavaju da isprave nepravdu nad istorijom, osim dr Jovovića su istoričar dr Katarina Mitrović, direktor Muzeja SPC dr Vladimir Radovanović, srpski ronilački tim predvođen Božanom Ostojić, ali i teolozi, arheolozi, biofizički antropolozi. Uključeni su i Ivana Grujić, direktorka Muzeja Hercegovine iz Trebinja, naučnici iz Austrije, Nemačke i Rusko društvo za podvodna istraživanja, a veliki doprinos dali su i potomci raseljenih Srba iz Ibarskog Kolašina, ekipa mladih sa Kosmeta "Ekstra družina" i sestrinstvo manastira Gradac, zadužbine Jelene Anžujske.
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:726497-POD-VODOM-BLAGO-JELENE-ANZUJSKE-Spomenici-srednjovekovne-kulture-na-dnu-jezera-Gazivode

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...