Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Четири деценије патријаршијске службе Свјатејшег Г. Илије

Оцени ову тему

Recommended Posts

258146.p.jpg

 

Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве.

Патријарх - Католикос све Грузије г. Илија II, у свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили, рођен је 4. јануара 1933. године у угледној породици у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божји пут и одлази на школовање у Московску духовну академију, где завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божјем промислу, након школовања, враћа се у своју отаџбину дајући се несебично на служење својој Цркви.

Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа, по Божјем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II.

Као изузетно вредан и талентован млад човек, који ће током живота своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши Митрополит, после смрти свог претходника Давида V, помјесни Сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио Сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. године у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано сунце, а са друге још незалазни месец. Таква сунчана ноћ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике.

Ступивши на трон Патријараха Грузије, где хришћанство пребива од првог века (прва светитељка Грузије је Света Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у време Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренео га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као река са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божјој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге - патријарха Илије.

Ако би се неким дивним чудом човек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих - Католикос - Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божја, из које у сваком свом животном делу црпи енергију, водила је и усмеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу река Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој.

Духовна снага Патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осећања и реакције верног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за Патријарха, у Грузијској Цркви је постојао је само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући Патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. године у Тбилисију је отворена прва Духовна академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. године у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811. године. У Женеви бива председник Светског Савета Цркава, раме уз раме предано радећи са Архиепископом смоленским Кирилом, данашњим Патријархом московским и све Русије. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на Патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се сав народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, Патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“.

Када је 9. априла 1989. г.одине наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је било на десетине мртвих и стотине рањених. Свој живот је тада ризиковао и сам Патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања Блажени миротворци јер ће се синовима Божјим назвати, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. године. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успео је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спречио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, сведочи и велика икона Мајке Божје у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божјој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја.

Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одек у свету оставља његова мајеутичко-неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум деци породица које роде троје и више деце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процењује се да Патријарх грузијски Илија данас има преко 14 хиљда кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења - 4. јануар. Тог дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи пример да народ дан рођења свог Патријарха слави на нивоу неког од државних празника.

Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор. Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут Богородице Дјево и Кирије елеисон.

Грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), Католикос - Патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божјег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божје и народа у Грузији занавек ће бити као со земљи и светлост свету, духовни бастион и светионик, пример младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност Патријарха грузијског Илије свима нама савременим хришћанима служи као пример преданости целог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: Сјећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности.

Извор: pravoslavie.ru

 

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70.   Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете…   Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет…   Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована…   Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега!   Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“.   Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира…   Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“...
      "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону…   Драја ми опет, не знам зашто пред очима…   Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија…   Прочиташе имена…   После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су:   Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...  
    • Од Логос,
      Свештена заједница Свете Горе задржава неутрални статус по питању украјинске кризе тако и не велича а и не осуђује радње Цариградске Патријаршије али ни велича и не осуђује противљење канонске Украјинске Цркве и Руске Цркве.
       
      Свештена заједница коју сачињава по један представник од 20 главних манастира има различито мишљење о томе како да се постави према украјинској расколничкој цркви и одлучила је да се сваки манастир са своје стране определи како да прима њена свештена лица. Упркос овом неутралном тону, четири грчка манастира Велика Лавра, Иверон, Кутлумус и Нови Есфигмен – са своје стране су изнели став којим строго одбацују наводно „руско мешање“ и снажно критикују руски манастир Светог Пантелејмона. На ово су четири друга манастира поднели писмени извештај следећем заседању свештене заједнице од 4. марта 2019. изневши став да ова четири манастира политички мотивисано доносе своја тумачења и необразлажене оптужбе против манастира Светог Панталејмона, што је апсолутно страно духовној природи Свете Горе.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његово Блаженство румунски Патријарх Данило обележио је 4. марта 2019. г. своју 29-годишњицу архијерејске хиротоније. За епископа је хиротонисан 4. марта 1990. г.  а 7. јуна исте године устоличен је као архиепископ Јашија и митрополит Молдавије и Буковине.
      И у овом високом јерархијском својству он је од 1992. до 2007. предавао догматску и пастирско богословље на Богословском факултета „Димитрија Станилоа“ у Јашију. За Архиепископа Букурешта митрополита Муртеније и Добруџе и Патријарха Румунске Православне Цркве изабран је 12. септембра 2007. а устоличен 30. септембра 2007. у Букурешту, иначе он је од 2007. г. он предаје пастирско богословље на Богословском факултету Патријарха Јустинијана у Букурешту.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Свети Синод Руске Православне Цркве одлучио је у уторак, 26. фебруара 2019. да оснује четири митрополије на територији Патријаршијског егзархата у југоисточној Азији.     Према речима Владимира Легоиде, председавајућег Синодског одељења за црквене односе с медијима,  те четири митрополије су за: Сингапур, Кореју, Тајланд и Филипине-Вијетнам. Он је додао да се током засдедања Свештеног Синода разговарало и о организацији Азијског егзархата и Егзархата за Западну Европу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2019. године светом архијерејском Литуригјом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија и диоклијског Методија. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Јовић, Стојадин Павловић, Мирослав Миленковић и др Драган Протић, протојереј Виталиј Тарасјев, јереји Панајотис Каратасиос, Арсеније Арсенијевић, Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Игор Давидовић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић.               Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 83. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског.     У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве.     Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана  је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања. По  указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године - после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића - и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година.     Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма Светог Симеона Мироточивог прихватио управо протођакон Стеван Рапајић и његова многочлана породица, са жељом да захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду.    
       
       
          Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...