Jump to content
александар живаљев

Свет је остао без Ане

Rate this topic

Recommended Posts

Пре неки дан био јој је рођендан. "Ајде!", рече ми кад јој пожелех мање брига, више књига. То наше, Зораново, односно старобеоградско "Ајде!" био је знак распознавања који се преносио од Веље Ноге, мог професора, и Радивоја Жућка Кораћа, преко незаборавног Радмиловића, до нас дунстера. Волела је тај жубор говор, то мангупско писање, Београд, тужно Косово, све... па и поуке.орг које су отвориле рубрику домаћих радио-драма, од ње пронађеним, као изненађење у којем је похрањен сав наш језик, тестаментарним "Баш-Челиком" Зорановим.

Бркови се данас, вјерујемо ми хришћани смеше, руке грле, док ми приносимо воштаницу једној младости која то остаје.

А.Ж.

Преносимо текст најближег Аниног жубоборца Павла Ћосића са сајта Стање ствари.

Павле Ћосић: Чуда нису умрла заједно са Аном

Ана Радмиловић (1974-2017)

Ана Радмиловић (1974-2017)

Пробудиш се и прво што сазнаш је да ти је током ноћи умро један од најбољих пријатеља. Из чиста мира. И то неко с ким си годинама делио наду да ће нам се догодити чудо и да ћемо се некако извући. Ана Радмиловић. Не да ћемо се извући она и ја, то никад није била тема наших дугих разговора, него ово човечанство. Јесте, веровали смо у чуда Ана и ја. За њом ћу плакати и много ће ми недостајати, али чуда нису умрла заједно с њом.

Кад ти је неко апсолутни истомишљеник на свим пољима, а самим тим и морално, онда не мораш ни да га питаш да ли се слаже с нечим што и сам мислиш. То се подразумева. А истомишљеници су много ретка појава. Самим тим нисмо делили само мишљење и пријатеље него и непријатеље. Надам се да се ови потоњи неће оглашавати на свој уобичајено покварен начин и изокола наставити да јој лепе етикете. Молим вас, кулови, утихните макар на кратко кад и сами врло добро знате какав је етички горостас Ана била и колика снага, величина и таленат леже у њој.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ја се чух са њом за рођендан. Остах без речи кад видех ово сад. Нисам данас гледо вести. Нека јој је лака земља и Бог да јој души опрости...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ana-radmilovic-foto-fonet-dragan-antonijevic-1486547457-1100449.jpg 

Svet je ostao bez Ane.

Prošle noći je umrla naša drugarica, novinarka, pisac, blogerka, Ana Radmilović.

Već neko vreme je bila bolesna, i borila se junački, uostalom isto onako kao što se borila za život, sreću i ljubav. Onako kao što je tražila sebe u vremenu i prostoru, uz nikad prežaljena sećanja na oca. Uvek je bio tu negde oko nje, za većinu zato da se najkraće objasni koja je ona to Ana – „Ćerka Zorana Radmilovića“. Za nju kao neodvojivi deo njenog postojanja, svega što je radila.

Nije izgledalo kao da će da izgubi bitku, valjda jer smrt nikada nije očekivana pojava. Uvek je uz nju laž odlaganja, neverovatnosti, nečega što druge snalazi, one koji se svode na reči, a ne one koje poznajemo, koji žive uz nas i naše živote.

Sada je Ana tužna vest u novinama. Umrla. Imala je samo četrdeset tri godine. Književnica, novinarka...šta je sve radila, koliko napisala. Diplomirala glumu u Novom Sadu. Objavila više od dve hiljade tekstova, izveštač sa Kosova, tri knjige – „Zalažem se za laž“, „Kad je svet imao brkove“, „Tezge, pumpe, u brdima manastiri“. Što nije tačno i ne znam zašto svi zaboravljaju njenu četvrtu, poslednju knjigu, „Žena bez horoskopa“, objavljenu pre par godina.

A, ja sve vreme mislim o tome kako je Ana bila jedina Ana na planeti koja je poverovala i verovala u to da postoji patuljasti Šarplaninac. I dala mu ime Pedro.

-      Kakav Šarplaninac?

-      Patuljasti.

-      Ana, to ne postoji.

-      Postoji, rekao mi je uzgajivač, to je sasvim posebna rasa.

-      Ana, nema patuljastih Šarplaninaca, uostalom, kako misliš da će da izgleda?

-      Isto kao Šarplaninac, samo malecki.

-      Ana, vidi mu šape, porašće u medveda, a uši su mu već ko listovi kupusa...

-      Neće, biće sasvim mali...Pedro!!!

 Dva susedna stola su odskočila od Aninog urlika. Patuljasti budući džin, Šarplaninac Pedro je žvakao nogu od stolice. Dva ćoška kockastog, kafanskog stoljnjaka je već izjeo.

-      Ana, nisi ga vajda kupila?

-      Jesam, čovek je spustio cenu jer je bio poslednji u leglu, iako su retki...

-      Patuljasti Šarplaninci?

-      Jeste, vrlo retki, ali ja sam se odmah zaljubila u njega i on u mene. Oni su jako pametna sorta...Pedro!!!

Predstavnik jako pametne nepostojeće patuljaste rase ogromnih pasa, u blaženim detinjim godinama, je pokušavao da Ani pojede sandalu. Oko koje se talasala bara koju je malo pre toga proizveo.

-      A i treba mi da me čuva.

-      Patuljasti?

-      Mislim, on će biti patuljasti...

-      Ana, on već sada nije patuljast, vidi koliki je.

-      Biće. I treba mi, nemaš pojma u kakvom ulazu živim. Stalno crkavaju sijalice ili ih neko odvrće, i neke senke se šunjaju po hodnicima, kunem ti se da imamo vampira...

-      U ulazu?

-      Mogu da se kladim, jedan čudni koji tu živi, koji i sam izgleda kao pokojni, mi je rekao da se tu jedan komšija ubio i sad se vraća...

-      I odvrće sijalice?

-      I grebe...

-      Šta grebe?

-      Grebe po zidovima skoro svaku noć. Pa, će mi biti bolje kad je tu Pedro. Manje je mračno kad me on čuva.

Čuvar Pedro je upravo pokušavao da se oralno upozna sa mojom tašnom.

Ne znam ko će sada da čuva Pedra. Ana mu je bila sve. A, Ane više nema. Mirno spavaj, draga.

 

Kremacija Ane Radmilović će biti u petak, 10. februara, u 15.30 časova na Novom groblju u Beogradu.

Žena bez horoskopa.

http://blog.b92.net/text/27307/Ani/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Преминула Ана Радмиловић, ћерка Зорана Радмиловића

ana-radmilovic-640x384.jpg

 

Kњижевница Ана Радмиловић, ћерка легендарног глумца Зорана Радмиловића преминула је у 43. години.

Она је била ћерка Зорана Радмиловића и Дине Рутић, а дипломирала је глуму у класи професора Радослава Миленковића.

Ана Радмиловић (1974) провела је године младости углавном на Врачару и у Цавтату, завршила Дванаесту београдску гимназију, студирала глуму у Новом Саду, дипломирала на улогама слуге Степана (Женидба и удадба) и Ане од Kлева (Хенри и његових осам жена), али се није посветила глуми него новинарству и писању. Већ низ година запажени је извештач о догађајима са Kосова.

Објавила је књиге Залажем се за лаж (2009, приређивач текстова свог оца Зорана Радмиловића), узбудљиву, смешну и тужну, писану из доњег ракуса – из угла детета – прозу Kад је свет имао бркове (2011) и псеудодокументаристички роман Тезге, пумпе, у брдима манастири (2012). Писала за многе листове и иза себе има преко две хиљаде текстова, извештаја, интервјуа и колумни.

Ана Радмиловић, која је најлепше успомене на оца сачувала у књизи „Kад је свет имао бркове“.

– Слава га је оптерећивала и није му пријало кад га препознају на улици, волео је мир и трагао за њим, а од њега ми је у васпитању остала и блага гадљивост према моћним људима и онима који се моћнима додворавају. Гајио је неку исправност и у складу са њом живео – говорила је Ана Радмиловић.
Блиц

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

 


 

 

 

kad_je_svet_imao_brkove-ana_radmilovic_v

 

 

 

Na primer, brkovi

Zbog njega su mi muškarci s brkоvima uvek ulivali
poverenje. Ćosavi su mi uvek bi li sumnjivi. Plavi
takođe. Dakle, čovek treba da bude crn i da ima brkove.
I ja sam htela da imam brkove... negde u obdaništu.
– Ali, Anice – pokušavao je da mi objasni – ti si, sine, devojčica. Zvao me je „sine“, naravno.
– Pa šta? – bila sam odlučna. – Kad porastem imaću brkove.
– Nemoj, mico, tako da pričaš...
Htela sam, jasno, da budem ista kao on.
Mrštila sam se kao on, imitirala ga i htela da imam
brkove.

 

 

******************************************************************************************************************************************************************************************

 

 

I, naravno, nos

 

Prvi put sam shvati la da moj tata ima veliki nos u četvrtom ili petom razredu osnovne škole.
– Zorane, sram te bilo – čula sam mamu kako mu
govori, dok sam im bila okrenuta leđima.
O čemu se radilo? Ja sam gledala nešto na televiziji,
a oni su se domunđavali. Iako smo imali jedan sasvim
pristojan četvorosoban stan, nas troje smo uvek sedeli
u dnevnoj sobi. „Šta ima da se otuđujemo, to nije normalno“, bio je tatin komentar na taj naš veliki stan, od
kako smo se u njega uselili.
Domunđavali su se, ja sam gledala televiziju, ozbiljna.
On je gledao u mene i rukom pokazivao mami kako
imam veliki nos. Zadovoljan, crtao je rukom u vazduhu
nos is pred svog nosa i smeškao se.
Ka da sam se okrenula na ono njeno glasno „Zorane, sram te bilo“, on se pravio da i ongleda televiziju.
Ponovo sam im okrenula leđa i nastavila da pratim
ono što sam već pratila. On opet:
– Vidi, vidi, nos!
Ona opet:

– Prestani, Zorane, stvarno nisi normalan – i sve tako.
Ja opet:
– Šta to pričate?.
– Ništa, mico – obja snila je mama – tata se raduje
što misli da i ti imaš veliki nos kao on.
– A mi imamo veliki nos? – pitala sam
– Nemaš ti, sunce – odgovorila je – samo tata ima,
ali se šali.
Ni je se šalio.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ana je bila skroz autentična

Davno smo snimali jedan spot za najavu novogodišnjeg maskenbala u KST-u

Spot je bio na pesmu "nemoj da brigas, život se stara" iz Balkanekspresa

Ana je bila Popaj (Gaga Nikolić) i sa sve brkovima je svirala violinju u tom spotu, bila je sjajna!

 

Ja sam bio nemački oficir (Radko Polič)

 

Negde na vhs imam taj snimak

 

Nismo se od tad videli, ali mi je bilo drago da je izrasla u sjajnu ličnost

Sada su zajedno, dve divne duše!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио 22. новембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског. 
        У празничној беседи ваљевски архијереј је истакао да без Свете Литургије нема вечнога живота, те да човек не размишља о протеклом времену. „Сад је дан спасења, сад на Литургији“, нагласио је тада Епископ Милутин, додајући да је Литургија вечност.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Логос
      Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас.     Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи.   Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе?   С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи.   Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво.   У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри.   Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија.     Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу.   Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије  на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију.   Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе.   На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике?   Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани.   А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе?   Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи.   Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана?   Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу.   Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин?     Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима.   По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења.   Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере.   Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута.   Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве.   Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију?   Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању.   Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге?   Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни.   Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза?   Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса?   Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет.   Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност?   Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност.   У ком смислу?   Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча.   Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије.   Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква?   Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима.   Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор?   Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије.   Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему?   Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи.   Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити?     Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини.   Причешће кашичицом потиче из XI или XII века?   Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!?   Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.   Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво?   Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу.   Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини?   Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји.   Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања.     Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин.     Извор: Саборник
    • By Логос
      „Родно неутралан“ однос према деци који подстиче родитеље да сопствено дете не одгајају као дечака и девојчицу, како би касније само одредило своју полну припадност, као и „промена пола“ као решење за психолошке проблеме обичне деце све више се пропагира у западном свету на примерима познатих личности о којима говоре модни часописи, телевизија и медији на интернету.     По мишљењу Митрополита волоколамског Илариона овакву ситуацију би било боље окарактерисати као епидемију него као моду. „То је епидемија безумља која је преплавила западни свет због губитка духовно-моралних оријентира,“ – истакао је он у програму „Црква и свет“.   Архипастир је подсетио да припадност овом или оном полу човеку даје Бог. „Ако људи престају да верују у Бога, почињу да верују у разноразне фантоме, на пример, у то да човек може имати један биолошки, а други психолошки пол. Ако неки човек у детињству, младости или зрелим годинама постане свестан да припада супротном полу, с наше тачке гледишта то може бити неки духовни или психички поремећај који се можда може излечити уз помоћ психолога. Међутим, данас је на Западу стасала читава генерација психолога који, напротив, кажу да треба кориговати биолошки пол,“ – констатовао је владика.   Као што је истакао митрополит Иларион, психолози који за такве консултације добијају велики новац понекад су у завери с представницима још једне моћне и врло скупе индустрије – индустрије операција за „промену пола“. Притом, иако су ове хируршке интервенције још увек прилично скупе, оне су постале приступачне лицима која припадају средњој класи, и на Западу је настала читава епидемија операција за промену пола.   „Треба рећи да се многи људи који су извршили овакву операцију кају због онога што су учинили. Међутим, њихове приче се на сваки начин заташкавају, јер представљају ударац за ову индустрију и идеологију која иза ње стоји,“ – рекао је јерарх истакавши да ова идеологија није просто безбожна, она је антиљудска.   Он је подсетио да такозвана операција за промену пола није ништа друго до сакаћење и унакажавање човека, којом се просто ствара привид претварања мушкарца у жену или обрнуто. „Већ сам говорио и сад понављам: операција за промену пола је превара и самообмана,“ – истакао је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности.      Видео: Острог ТВ студио
    • By Логос
      Преподобни Пајсије Светогорац: Рукодеље без краја!     Старче, каква је то жалост која твори радост (радостотворна туга)?   – То је радост која произилази од жалости због учињеног греха. У таквој жалости постоји и бол и радост, па се зато назива радосном тугом. Човек жали што је ражалостио Христа, а радује се зато што осећа утеху Божју. Грешник, када се искрено покаје, добија опроштај од Бога, осећа у себи утеху Божју и може да осети духовну сладост.     Старче, да ли човек који се бори може целог свог живота да живи у покајању?   – Да. Ако се бори исправно, не гледа колико је напредовао, него само своје падове и живи у непрестаном кајању. Покајање је за подвижника као некакво рукодеље које се никада не завршава. Грехове своје оплакиваћемо без престанка, све док не умремо, али са расуђивањем и надом у Христа Који је био распет, како би нам подарио духовно васкрсење.   Старац Пајсије Светогорац,  Чувајте душу, Београд 2011,  стр. 372 – 373.   Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...