Jump to content

Iguman Stefan Vučković

Оцени ову тему


Препоручена порука

Iz mrtvih je Stanko Vučković vaskrsao na frontu u Bosanskoj Krajini. Rmpaliju od koje su toliko puta dvojica bežala jer „jesmo mi dvojica ali on bije za trojicu“, rat naprosto nije mogao zaobići. Kao i svi Vučkovići, vekovima u nazad, tukao se za svoje.

Jednom prilikom bi smrtno ranjen. Zajedno sa još nekoliko poginulih saboraca vojske Republike Srpske odnesoše ga u mrtvačnicu. Prođoše sati. U neko doba, ucveljeni saborci otvoriše vrata mrtvačnice da prirede pokojnike. Kad – šok! Stanko ustao i pokušava da shvati gde je to dospeo. Vaskrsao čovek. Zapravo iako teško ranjen, a neverovatno snažne građe, uspeo je da dođe sebi i svojim drugovima priredi prizor koji će ovi zauvek pamtiti.

Drugi put je Stanko vaskrsao 1995. godine. Rat završen. Ostale rane, bol, stid, ne verica. Više ništa nije bilo isto. Ni kamion ga više nije privlačio. Samovanje u kabini nije za nekoga kome glava i duša pucaju od tereta.

Autobuse doduše nikada nije ni voleo.

Semafori na svakom ćošku, putnici nervozni pa izvoljevaju. Dođe čoveku na tri semafora dva puta da se pobije. I reši da preseče. Onako muški i do kraja kako je uvek i radio.

Pozdravio se sa najbližima i zakucao na manastirska vrata. Stanko Vučković je zauvek nestao. Rodio se otac Stefan.

Sudbina, promisao, neka čudna intuicija ili, najverovatnije, Božja volja, učinili su da stameni Krajišnik sa svojih 40 godina, kroči baš na prag Velike Remete.

Manastir slavne prošlosti, ali gotovo potpuno zapušten. U njemu tek arhimandrit Danilo, gotovo na samrti i dve monahinje. Po predanju, manastir posvećen svetom Dimitriju počeo je da se zida još u 14. veku i osnovao ga je kralj Dragutin. Sadašnji manastirski kompleks počeo je da se zida vek kasnije. Početkom 18. veka u njemu će Jerotej Račanin opisati svoj put u Jerusalim. Bio je to prvi putopis u srpskoj književnosti. Velika Remeta je dakle ušla i u istoriju loze Nemanjića i u istoriju srpske književnosti i ... Ali kada je u nju ušao potonji otac Stefan, ničega više od ovog sjaja nije bilo. I zasukao je rukave pre nego što je navukao mantiju.

Arhimandrit Danilo poživeo je još nekoliko godina. Za to vreme otac Stefan je postao namesnik igumana.

To je zvanje koje se dodelju je monahu koji pokaže da poznaje sve manastirske poslove i domaćinski ih završava. A on je zaista umeo. Šikara u okolišu manastira, u kojoj

Stanko Vučković je dvaput vaskrsao.

Jednom iz mrtvih, drugi put iz živih. Ko ga je nekada znao, reći će: „Ma daj molim te! On, seljače iz Mrkonjića, vozač teških kamiona, koji je točkovima ko zna koliko puta pregazio Rusiju, Azerbejdžan, Gruziju, Italiju i bar još pola Evrope, nešto kao „vaskrsao“? A baš je tako bilo...

Čovek od krvi i mesa, bez bilo kakve patetične mistifi kacije, vodi svoj život čudesnim putevima su se lovile divlje svinje, postajala je uzorna ekonomija u kojoj se danas nalazi preko 100 košnica na kojima bi i profesionalni pčelari mogli da pozavide.

Pa ovce, pa živina... Manastirski kompleks počeo je da se doziđuje, da dobija moderne instalacije, da se ulepšava. Na ulazu u manastirski park danas će vas sačekati potpuno nov konak koji može da prima namernike odakle god stigli. Objektivni posmatrač može samo da primeti da nakon Grgetega, koji je realno najuređeniji od 17 fruškogorskih manastira, Velika Remeta staje u prvi ešalon u kojem se još nalaze Ravanica, Krušedol, Hopovo, Jazak.

Uostalom, u duhovnom smislu služba je svetinja. A Remeta je uz dva ili tri manastira, jedina u kojoj se liturgija služi svakodnevno. Drugi imaju liturgiju u nedelju i na crveno slovo u kalendaru. U Remeti se čin Tajne pričešća upražnjava svakog dana.

Iguman Stefan u manastirski skut svio je 15 monaha i monahinja. Nekada, pre „onog“ rata, monaha je bilo u izobilju i svi naši manastiri bili su ili čisto muški ili samo ženski. U poslednjih pola veka, manastiri su u dobroj meri zapusteli, pa su i monasi počeli da se mešaju. Recimo, Grgeteg ima mušku upravu a monaško sestrinstvo.

Kombinacija je mnogo, ali... šta je tu je. Tek, pre samo nešto više od 10 godina u Velikoj Remeti ih je bilo troje. Danas, sa radnicima, nikada ispod dvadeset. Uopšte, ako bi nam bilo dozvoljeno da govorimo rečnikom primerenim ovom postmodernom 21. veku, onda bi iguman Stefan, bez svake sumnje, nosio epitet uspešnog menadžera. Imate uglednu fi rmu koja je u međuvremenu ostala i bez radnika i bez tržišta. Onda dođe menadžer koji zdanje stavi na noge, uposli pet puta više radnika i nađe tržište koje se svakim danom širi. Menadžerski guru! E pa, baš je tako. Iguman Stefan je, snalazeći se kako je znao i umeo, zidao i izidao.

Onda je napravio manastirsku ekonomiju koja je sve veća i uspešnija. Pa su stigli monasi. A onda je stigao narod koji je prepunio crkvu. Sve to bez vođe ne biva.

I upravo zbog njega Remeta polako postaje duhovni centar koji se vidi iz daleka. Gotovo simbolično manastir ima najveći zvonik na celoj Fruškoj Gori. Kula je visoka 38 metara i putnicima je kroz vreme služila kao orijentir.

Sve je više onih koji kažu da im u ovo vreme kao orijentir služe reči oca Stefana. U međuvremenu postao je moćan i ubedljiv govornik. On to naravno (baš kao nijedan od ovde izrečenih epiteta) neće priznati. Onako, kao za sebe, primetiće: „Znate kako, vole ljudi živu reč. Hoće da je čuju. E sada, dok ja dočekam da mi ovde u planinu dođe neki profesor, ili učen čovek koji zna da govori... potrajaće. I eto šta ću, moram ja“.

Možda upravo zarad te priče, nedeljom, iskusniji vernici u Remetu porane.

Moraju na vreme da uđu u crkvu, jer inače nema mesta. Ej – nema mesta u crkvi! Deceniju u nazad to bi zvučalo kao dobar vic. Sada je zbilja.

Doduše, kultno dešavanje nastaje po završetku liturgije, u trpezariji.

Ogromna, proširena trpezarija, po pravilu je mala za sve. Zajednička molitva, skroman obrok, po čaša rakije ili vina, a onda otac Stefan uzima bežični mikrofon. Prvo ide propoved za kojom 99 voditelja tok-šou emisija na našim televizijama može samo da plače. Bude to komentar nedelje u 15 minuta. Da se razumemo, u njemu nikada poimence nije pomenuta nijedna stranka i nijedna ličnost iz javnog života. A opet – sve je tu. E, onda idu pitanja.

Sva su dozvoljena, samo ako imate hrabrosti da ih javno postavite.

Odgovor je uvek tako promišljen da ne možete verovati da je reč o improvizaciji.

I sve to traje koliko god je potrebno. Registarske oznake na automobilima ispred manastira otkrivaju da su stotine onih iz Inđije, Rume, Mitrovice, do Bačke Palanke i Vrbasa, kojima ovakva očigledna duhovna nastava itekako prija. Doduše, postoji nešto što otac Stefan nikako ne voli. Valjda pod teretom medijske ofanzive

iz devedesetih, loših navika i ko zna već čega, tek mnogo je onih koji u njemu hoće da vide proroka i iscelitelja. U tu zamku on ne pada.

Na pitanja iz te sfere, postavljena najčešće negde u mimohodu, iguman podiže desnu obrvu. Upućeniji kažu da je to još jedino što podseća na nekadašnjeg gorštaka, koji na stvari koje mu se ne dopadaju reaguje žestoko i „na prvu“. Mađijanja je izmislio onaj koji pod Božjim krovom ne stanuje.

I sve te praznoverice? Kaže otac Stefan da mu često dođu žene koje govore da im je u san došla Sveta Petka. Jedna je čak došla i rekla kako joj je u snu Sveta Petka savetovala da porani i u manastir Fenek odnese 500 dinara! On joj reče da malo razmisli o tome zašto bi Svetoj Petki trebale pare? Pa još da ih nosi u manastir po snegu i ciči zimi. Ne vredi. Ne možeš je razuveriti.

„Hoću da kažem da na to ne nasedate. Pravoslavni ljudi ne treba da veruju takvim trikovima satanskim. Nesumnjivo nema potrebe da se Sveta Petka, niti bilo koji drugi svetitelj, javi ni meni ni tebi, ako smo bili u Crkvi i pričestili se. Ne pridajte značaj snovima. Ako vas već nešto muči, ispovedite se“, govori Stefan.

Na rastanku, fotografisaće vas digitalnim aparatom koji uvek nosi sa sobom. Ako sačekate koji trenutak, u salonu na spratu, ubaciće vam sliku u računar i proslediti je ako želite. „Sajber“ Sava iz Dečana ima svoju repliku u Remeti. Uopšte, izlazeći na manastirska vrata čovek se upita: Da li je moguće da na ovoj Planeti postoje ljudi kojima je dosadno?

Mi smo upoznali čoveka koji je u jednom životu proživeo bar dva i opet želi da postigne još mnogo toga.U veku u kojem jesmo, jedan od osnovnih zadataka Crkve jeste da nađe jezik kojim će moći da komunicira na dovoljno aktuelan i privlačan način, jer tehnološki, socijalni i uopšte vaskoliki civilizacijski izazovi su ogromni.

Da je mudrosti, a u nju ne želimo da sumnjamo, ljudi poput igumana Stefana bili bi „frontmeni“, kojima treba pridati najveći značaj. Čovek od krvi i mesa, bez bilo kakve patetične mistifikacije, vodi svoj život čudesnim putevima. Ne želimo li to, bar ponekad, i svi mi? A još da mu država vrati ono šume što je manastiru oduzela posle Drugog rata? Em bi imao dovoljno da više ne mora da moli za dinar koji bi uložio u ovo i ono, em bi mu onda nekako i njegova Krajina došla bliža. Bosancu i Fruškogorcu šume nikad dosta! Da srce bude na mestu. A pogled visoko.

Remeta je uz dva ili tri fruškogorska manastira, jedina u kojoj se liturgija služi svakodnevno.

Drugi imaju liturgiju u nedelju i na crveno slovo

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LJUDI LJUBAVI

то су они који изграђују себе да воле све људе а изнад свега да воле Бога, каже о. Стефан игуман манастира Велика Ремета

Шта је све потребно учинити да би постали људи љубави? На сваком почетку је наравно, крштење!

- Сам Господ Исус Христос је рекао да не може некрштен човек ући у Царство Божије. Господ каже, ко се не крсти, односно ко се не роди поново водом и Духом не може ући у Царство Небеско. Крштење је Света Тајна а онај ко се крштава увек се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. И не само што ће се крстити и постати крштен човек, има ту још већа награда, то је да човек бива наследник Царства Небеског, племић, то је племство и то Божије. Крштењем човек улази у ред изабраних, у царско свештенство.

Зато крштење није мала ствар, требало би о томе више да се прича да би људи знали да се та благодатна сила налази ту, крај нас, да зове стално, да никоме није ускраћена, да никад није касно, једино је касно кад се човек представи у Господу, кад се упокоји, тада нема више могућности да се крсти. Ја препоручујем и нарочито Православна црква благосиља крштење чим се дете роди. Управо зато да би га увели у ред крштених људи и још нешто, ако поштено размишљамо и учимо како Света Црква учи онда је крштење улазак у Цркву, а Црква је лађа која не тоне,

Црква је лађа нашега спасења. Значи ако смо у тој Цркви, видели смо и у Старом Завету да нису страдали људи у тој лађи. Исто је тако и данас, крштени људи улазе у Цркву спасења, не било какву цркву. Значи, Света Тајна Крштења би требало да буде неминовна за сваког човека на овој земаљској кугли, јер је Бог то желео, Он је то рекао, Бог је то изволео, не ја, нити било каква друга партија, организација, наука, него то Бог позива.”

Шта се дешава на Светој Тајни Крштења?

- На Светој Тајни Крштења најважнији је моменат што се човек крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. Он се крштава, не било у име чега, него у име Бога љубави. Печат Дара Духа Светога свештеник ставља на новокрштеног човека и на основу кумовог Амин то се уважава и остаје благодат Духа Светога. Истовремено смо га крстили и запечатили печатом Дара Духа Светога и тај печат који се стави тада на крштеног човека нико никада више не може разломити до Страшнога Суда, до праведнога Суда Божијег. Печат Дара Духа Светога је победа, истог момента када се крстио човек је стекао победу по благодати Божијој и он више није онај обични човек као што је малопре био. Преобразио се душом и савест му се преобразила, осетио је благодатни дар Божији, благодатни дар крштења, као кад би једном сиромаху завештали огромно имање и назвали га својим наследником, он би се свакако изненадио пријатно, добија а није се много трудио, из послушања према вама он је добио наследство. А овде не неко, овде се тачно зна, овде се даје Царство Небеско крштеном човеку и то не по некој заслузи. Православни заслугу много не уважавају, више говоре о благодати Божијој. Све што имамо то је благодат Божија, благо џабе дато. А то се добија Светом Тајном Крштења. После тога човек добија многе друге Свете Тајне, као што су рецимо, у перспективи благодат свештенства, благодат брака, благодат исповести, благодат причешћа. Причешће је јако велика сила Божија и милост Божија, где се добија Тело и Крв Христова. А кад човек то добије он постаје Христов човек, ратник који се туче са сатаном, са грехом, са адом. Хришћани су људи племенитог духа, то су људи који ратују са поднебесним силама, отпалим духовима, како апостол Павле говори: “Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју."(Еф.6,11-12) Дакле, ми ратујемо са нечистим дусима и то свакодневно. И на самој Светој Тајни Крштења ми се с њим тучемо, пљујемо на њега, газимо га ногом. Значи, без Свете Тајне Крштења ми православни не би могли ништа постићи по благодати, него само онако нешто отприлике као људи некрштени који се боре а никада нису сигурни да ли ће стварно њихова борба имати свој вечни смисао. Као што у Старом Завету налазите људе који живе јако дуго, па се онда питају, је л’ могуће да су они толико живели, постају празни, да не кажем без смисла, без дубоког смисла, површни смисао, временски постоји, али не и дубоки. Правослани људи улазе Светом Тајном Крштења у вечност и онда лакше разумеју верујуће људи који говоре о својој сталној садашњости, е то је благодат и дар Духа Светога који нас људе чини по милости Божијој великим људима, великим зато што се молимо Богу за спас рода људскога а боримо се против злих духова поднебесја. Христос је страдао на крсту не на земљи, нити на небу, напротив између неба и земље, на крсту је висио, зато што у ваздуху, у том простору станује сатана и његове слуге, он је ударио на њих, не мало, није мало ударио у ђавола, он је ударио на космичку звер и сломио јој кости смртно, сломио крстом часним, крсним страдањем, сатро је смрт. Он јесте страдао, јесте умро на крају, али је победио смрт. Зато се каже: “Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова”. Значи, не само буквално у гробу оном који је у земљи доле, него напротив и овим гробовима у нама, наше побркане савести, идолопоклоничке наше мисли, све је то умртвљено и победа је дошла. Зато апостол Павле и каже: “Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?"(1.Кор. 15,55) Апостол је већ осетио Христову победу као своју победу. Тако је са Православнима, сви смо ми на неки начин у маломе, малим словом писано, апостоли.”

Шта је циљ хришћанског живота? Свети Серафим Саровски, рецимо подсећа да је циљ сваког хришћанина задобијање Духа Светога!

- Добро је рекао св. Серафим Саровски, задобијање Духа Светога, то значи задобијање Царства Небескога. Бог Свети је свуда и све испуњава, ризница добара, давалац живота, значи ми кажемо: “Дођи, усели се у нас!” Хришћанско крштење је улазак у ту благодат, где Дух Свети царује. Лепо је владика Николај одговорио на питање католика како ми немамо папу, он каже, имамо папу, како ви то не знате, наш папа је Дух Свети. Не онај видљиви папа, архиепископ Рима, човек који може да умре, да се смени, не, ми имамо вечито живот Бога који води нашу Цркву, Он је глава наше Цркве, благодатна сила која нас држи. Дакле, ми Првославни учимо да је глава Цркви Господ Исус Христос, а Дух Свти је онај који оживљава сваког члана Цркве. Зато га и печатирамо на Светој Тајни крштења.

“И по молитви помазује свештеник крштеног Светим Миром, правећи знак крста: на челу, очима, ноздрвама, уснама, оба уха, прсима, рукама и ногама, говорећи: Печат дара Духа Светога, амин.” (Мали Требник, Призрен 1994.)

Дакле, онај који улази у Цркву има свога вођу, свога папу, а то је Дух Свети. И Николај је у праву кад каже том католику да имамо папу, само што га не може бирати сабор у Цариграду, концил, он је вечити, он је та сила која одржава Цркву и ту је та саборност јака баш захваљујући благодати Духа Светога. Црква је испуњена заједницом људи и анђела. Отуд долази реч Христова: “А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, врата пакла неће је надвладати."(Мт. 16,18) Дакле, каже се, ни врата адска неће јој одолети, не људи, ни сатана, јер су овде спојени у Цркви анђели и људи а глава те Цркве је Господ Исус Христос а благодатна сила која одржава то је Дух Свети. А сећате се времена комунизма и револуције када се говорило, Црква је готова, направљена је револуција и Цркве више нема. Комунисти су прогонили вернике и Цркву, али они су прогонили оне што су могли стићи, оне што се нису ни крили, али Црква невидљива је огромна, велика, то се не може појмити. Па и данас, можемо да посматрамо неке промене у европском човеку, имали смо католичку традицију, па и протестантску, и они су почели лабаво то некако да посматрају, не може то тако, па, ви сте били светлост свету. Не може се дозволити да тако се падне морално, као на пример, гледам тамо негде у Европи, у једној кући станује кер, нема човека, то је јако опасан сигнал за Европу, опасан, на жалост, имао сам прилике да видим и у кућама на Балкану, чак и код нас Срба, кер у кући царује, какав кер, кућа има домаћина, жену, децу, живу силу, а не керови и електронске секретарице и онда кажемо још да смо нешто успели. Нисмо, напротив, пошли смо против себе. Нећу да критикујем ни Европу, ни Србију, јер и Србија је део Европе, а Бог нас све воли. Подсећам да имамо молитву, пост, бдење, то су наша средства за напредовање и да Бог сачува и охрабри европског човека да он рађа, да види своје синове у кући, песму да чује а не лавеж паса. Ту је и велика улога нас Православних, сви несумњиво гледају на Православну цркву шта ће урадити у овим временима. Шта добија човек Светом Тајном Крштења? Добија победу баш над овим искушењима о којима причамо, да се не деси да један човек, православни, крштен у име Оца, Сина и Светога Духа дозволи да његова кућа буде празна, а има жену, има перспективу, комплетан је, читав је, има све и задовољио се тиме да има кера и слуша лавеж уместо дечијег смеха и граје. Па то не сме да се деси, зато треба постити и молити се Богу дан и ноћ. Пост је духовно крило на коме се лети у небо, зато је Господ и рекао: “А овај се род не изгони осим молитвом и постом."(Мт. 17,21)

Неки кажу да би пост требало временски смањити, олакшати, променити, да не одговара духу времена.,

- Нису упућени они који то кажу, не знају, цео свет гледа сада на Православне, и увек је гледао као на једини поуздани стожер духовности која је небом откривена религија, није то обична религија, то је надрелигија и има своје правило како се понаша, како се ради и како се спашава у Цркви. У Православној традицији сачувано је учење до дана данашњег, без обзира на нека мала размимоилажења у административном смислу, неке ситне расправе, то ништа није нарушило православно учење и ту не треба ништа мењати.

Ако је Православље стожер духовности, зашто је у мањини?

- Ви сте приметили често пута где Господ говори: “Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, зач.67, 37). Нема потребе за великим бројем, сећате се кад каже: “Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне."(Мт.13,33)

Значи, жена је благодатни дар Цркве на земљи, брашно је као благодат, значи да се умножава Црква, рекли би нема много православних у овом свету кад би бројали ако то ико може избројати. Али рецимо да можемо, онда морамо сабрати ту цркву, направити саборност од почетка, од првих векова, па би имали знаш које цифре, не би се могло никако написати, то није мала Црква. Црква и даље расте, иде, јер њезина глава није тако мала да би ми то могли обухватити неким својим бројевима и бројањем. А Господ је ипак баш на ову радозналост нашу одговорио, не бој се мало стадо, ја сам с тобом. Господ је с нама, зар је то мало, Господ може да спасе целу васељену. То је најлепше речено устима Господа Исуса Христа, а знао је да ће бити нас који ћемо се на неки начин плашити што нас сад нема милијарде, или две, није то срећа. Он је имао само дванаест апостола па и од то тих дванаест, сетите се, на Голготи је остало само двоје чељади, његова мајка Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов и он на Крсту и то троје је била жива Црква, непобедива. А данас нас има више од троје. Нема страха због броја, зато он опомиње да се не плашимо као мало стадо него да гледамо да не грешимо, то је јако битно, да се не препустимо греху, да се не улењимо, не паднемо у униније, у тромост, него да ревнујемо по законима Цркве, како је Христос подучавао. А то што неко предлаже смањење поста и слично, такве предлоге не можемо прихвати, не могу се мењати црквена правила, ко је год предлагао некакве промене осетио је након пар стотина година да је направио грешку. Е сад, ту грешку онај ко је горд не може ни да исправи. Ако је Црква установила пост средом и петком, ако имамо васкршњи, госпојински, петровски, божићни пост онда то важи и за мене и за друге, не може бити, ти сад Стефане држи часни пост на води и уљу, ја могу месо, он тамо може јаје. Ту се јавља тај расцеп црквени како кажемо између Цариграда и Рима, па се два епископа нису могла сложити око многих питања. Мора да буде понекад и расцепљеност, али у корену нема расцепљености, то је Јеванђеље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Човек се крстио, вежбао у врлинама али то није довољно да би био добар хришћанин.

- Није ни мало вежбати се у врлинама, врлина има много, рецимо, врлина милосрђа може много да помогне, па врлина мира, па блажени који плачу ради својих грехова биће помиоовани, блажени кротки они имају послушање Цркви и то је врлина, блажени миротворци све су то врлине које се набрајају у блаженству: “Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; Блажени који плачу, јер ће се утешити; Блажени кротки, јер ће наследити земљу; Блажени гладни и жедни правде, јер ће наситити; Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети; Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско; Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене."(Мт.5,3-11) Ако хоће крштени човек да се вежба у врлинама и да са тим врлинама дође пред Бога није мало, то је довољно, то може бити спасоносно и да настане блажени живот, не можда потпуно у Царству Небеском, али то може човеку да помогне да стекне помиловање Божије. Али да би ви осетили благодат живота у Христу онда су ове врлине претходница, оне су као нека оријентација и потпора. Ако се каже, блажени милостиви биће помиловани а кад се добије од Бога помиловање значи опроштено је. Може се много постићи са врлинама, ако би дао Бог да православни хришћанин држи врлине до краја онда ће бити и благодат Божија са нама.

Некога је Господ обдарио са пуно врлина а некога није, како човек да зна коју врлину да негује како би напредовао у духовном животу, шта да чини а шта да не чини. Има људи који су по природи мирни а има их који нису...

- Карактери су код људи променљиви, има неко карактер који је јако оштар али не значи да не може да се промени, имате људи који мењају карактер на добро, имате да мењају на зло. У духовном смислу гледано мање је важан карактер, то је лична, урођена ствар, значи може се бити бољи, човек се може мењати. Неко је добре нарави и остаје такав, а неко се мења. Рецимо, знамо да је човек имао добар карактер, позитиван, исправан али га је пореметио неким својим слабим владањем, рецимо алкохолизмом, дуваном, разбојништвом, насиљем, развратом итд. онда ми као православни хришћани а посебно Црква зове и пита, шта то би с твојим карактером, твој карактер није то, био си јако добар човек. Значи, карактери су променљиви. А карактер изградити у човеку не може се тако велик и узвишен без благодати Духа Светога, без Цркве, без духовника. Значи, да би изградили карактер у човеку прави, свештени карактер који има у себи Бога, не може се осим оним путем који је установила Црква, значи путем исповести, причешћа. А кад појединац поправи себе, помоћи ће и многима око себе. Човек треба да има такав карактер да никога не саблажњава. Подигните ниво свога карактера. Свети Серафим Саровски је говорио, ако смирите себе пред Богом и умирите се како Бог заповеда, ви сте мноштво људи спасили и ако се појавите као миран човек људи би некако да уђу у тај ваш мир и обратно, људи ће бежати од човека немирна и преког карактера. Бог нам је дао благодатну силу а то је превенствено покајање, исповест, причешће и ето спасоносног мира како нам је показао и Господ Исус Христос. У Господу је савршени мир и ако се ми причешћујемо и ако се он усељава у нашу душу у срце, Он је духовна храна која мења нашу свест, савест и постајемо бољи људи и као такви можемо очекивати да спасемо себе и некога крај себе, испред себе и иза себе.”

ДАР ПОКАЈАЊА

Покајање је суштински појам хришћанства. Одакле човек да крене, може ли рећи ја сам погрешио, покајаћу се, и шта онда?

- Покајање је дубљи појам а не рационалан, мора се ући у неку руку у суштину душе и срца а то је осећање - ја сам грешан! Схватање огреховљености једини је лек, јер је за спасење нужно покајање. Значи, ако хоћемо да се спасемо од греха који је прародитељски, генетски некако постоји у људима, иако је он Светом Тајном Крштења опран, али опет смо грешили, падали смо у грех, неминовно је да човек греши. Да би то избегли Бог је дао дар покајања а то покајање мора увек да се изведе тако што има неко између тебе и Бога, увек се каже грешан сам пред Богом, грешан сам због греха, али како, мора неко да посредује. То је Црква добро одредила, ставила духовника, значи ставила човека који стоји између тебе и Бога. Рецимо, сагрешио сам због лагања, крађе, превара, оговарања, отимања, псовања, насиља, а ти као сведок, као свештеник имаш благодат Божију да стојиш над таквим праштањем, значи потврђујем пред Богом да си ти тај који се кајао а ја имам ту власт Богом даровану да те тога разрешим. Бог је апостолима рекао: “Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу."(Мт. 18,(Зач. 76),18) Та благодат дана апостолима пренешена је и на свештенике преко епископа. Зато ми увек кажемо да ли знаш неког доброг духовника, искусног, старијег а под тим подразумевамо и ако је старији да је искусан, ишао би да ме нешто исповеди. Зашто не идеш код млађег? У човеку се јавља основна сумња, да ли ће онај млађи уопште моћи издржати кад ја будем причао моје грехове, кад буде видео какав сам грешник и бедник, ајде онда идем код оног старијег који је много више чуо и видео, па њему неће то бити необично, он ће сигурно расудити боље. Дакле, да би грех савладали нама нема другог рецепта датог сем покајања.

Данас је можда појам греха затамњен, знамо да нас светшеници и монаси често подсећају да на исповести не говоримо о другима него о себи.

- То се дешава, често сам говорио људима, напишите грех, објављујете туђе грехове и муке које су вам други нанели, али то није твој грех, грех је ако си ти некоме нанео увреду и грех, није грех кад је неко тебе ишамарао на пијаци, значи његов је, твој је ако си ти неког истукао, опљачкао, понизио пред људима, испсовао, можда тукао. Велики проблем је непознавање, људи обично сматрају да у својој исповест треба да кажу рецимо, да га је комшија увредио а не схватају да је то комшијин грех а не њихов грех, и ти нема шта да износиш шта је комшија урадио јер Бог то види. Е, али неће да каже онда када је он комшију увредио, повредио владањем или речима, изнвервирао, него говори како је он пострадао. Значи, не схвата се исповест као могућност да нам Бог опрости грех него као право да ја оптужим некога пред Богом. То вам је као када бих ја дошао у вашу кућу и причао како сам рецимо, пострадао од комшије и нећу му опростити никад, значи да смо жељни освете.

Како спознати своје грехе и борити се против њих?

- Пазите овако, сваки грех саплиће човека, да ли умно, да ли физички, узмимо просту једну ствар која је свакодневно присутна, неко каже попићу једну, две чаше, није то страшно, али ако се две попију, трећа ће доћи на ред, па онда се каже четврта и пета никоме не смета, то се певало. И шта ћемо онда? Значи моје мишљење је да треба грех сваки зауздати, или му дати једну границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати, ако пређемо ту границу одмах се исповедити и казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, а није ти нико то наредио. Важно је да Бог види твоју ревност, да се трудиш, а не шта ме брига! Алкохолизам је порок који изазива трагичну ситуацију и последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо сад о развратном понашању где људи руше свој углед и углед породице, и на крају најстравичнија ствар, упропасте све, ближње, и богатство што су стекли, и углед пред људима. Или, то се исто често дешава, неко је занимљив, насмејао се некој жени и она њему, и не стану на томе и дође до катастрофе такве да просто он не зна да се извуче из тога, постаје роб самоме себи а био је газда, био је господин а постао је ништа. Ама људи, ја гарантујем 95 посто пада морала, и физичкога, и материјалнога у људима руши се усред греха. Грех проузрокује сваку невољу над човеком, и болест, болести се јављају, то је скоро проф. Јеротић рекао овде, свака болест, свака бол је психосоматске природе, ту се слажем с њим. Значи, не може друкчије ни настати, то мора човек да схвати, здрав човек, поносан, фин, леп стаде у Едемски врт и све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу и онда кад је почео да грамза дошао је у ситуацију малтене да се боји шушња кад шушти крај њега. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња, грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је лоша појава, он долази од стране негативне силе, тј. сатане, он тера човека да греши јер је и сам због греха пао, због непослушности Божијим заповестима, он је почео полако да се горди и изгубио свест о својој висини. Нормално, дошао је у стање похлепе, незадовољан је, и зато он тако урла и напада на људе и дању и ноћу, помућује умове људске. Неко каже, нема мира, неко каже зле мисли ме муче, неко каже не зна шта му се дешава, неко не може да спава, све је то услед греха, а сатана је грех сервирао као предлог и човек га усвојио, а није морао да га усвоји и да греши, где пише да сам ја ноћас морао у коцкарницу да идем и да се коцкам и прокоцкам имање, таман посла. Све је то сатана предложио, ја сам испунио, дакле, нема он ту власт над тобом ако ти не прихватиш.

Често се данас бркају и схватања о томе шта значи бити материјално успешан, не води се рачуна о гресима који се чине да би се то постигло.

- Данашњи човек сматра да је успешан ако је на било који начин дошао до средстава, до позиције, уопште се не бира којим путем ће доћи до тога. Било је тога и раније али чини ми се није било тако наглашено као данас. Данашњи човек је у неком чудном стању, живи као да му се не сме ништа. У правом смислу, та крађа и отимачина која чини човека некако успешним да ли преко новца, станова, ствари чини га истовремено и робом тога, он робује томе, ја верујем несвесно. Провалио, а каже успео. То није успех. Али се дешава да проради савест, и да човек схвати да не може бити задовољан ако је отео неки стан, увео своју жену и децу ту да станују а онај претходни станар нема где. Немогуће је да будем успешан ако уђем у нечији стан, нечију кућу, ако отмем туђе. Нити сам платио, нити одговарао, а по закону неком који постоји у правној држави не може се тако муњевито обогатити и бити успешан. Такав човек не може да се сматра успешним. Сећам се раније је било случајева да људи узму туђе и кажу ја сам успео. То није успех, то је користољубиво и није добро ни за морално ни за физичко стање јер он то није зарадио, није се борио, није то заслужио. Мени је јако тешко неки поклон да узмем од неког човека, не могу да узмем од човека ако се ни мало нисам трудио. Ако поклон иде у корист опште, у корист братства онда може преко мене то да иде, али не мени лично, не знам да ли сам то заслужио, као кад радите у некој хуманитарној организацији или помажете другима па добијате ствари и шаљете, али то нисте ви добили, то није ваше, сасвим је природно да преко неког иде. А ако човек узме себи и каже успео сам, ма ниси успео дошао си у паклено стање, заратио са Божијом силом. Џабе причаш да си успео, ништа ниси успео, ти си заратио са Богом и не можеш ту битку добити. Тако исто и у држави, неки се људи варају па узимају из државне касе, то је штедња народа, народне паре. Кад постоји државна каса па не сме се човече Божији узети, то се оставља, то је народ оставио. Не можеш ти са тим баратати како хоћеш и узимати за себе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Дакле, када човек схвати да греши, те грехе треба на исповести да каже, како се сетити свега, неки кажу да треба набројати чак и грехе из детињства...

- То је тако свештено правило о спасењу, значи да и најмањи грех не треба да остане у тајности, у човеку ако има прилике да се исповеди. То тако пише у свештеним књигама ако хоће човек да се растерети јер је грех у ствари, деструктивна сила сатанска. Већина људи мисли, ако сам рецимо сад у часном посту нехатом нешто појео на уљу, или мало јогурта попио у брзини, е, сад сам каже, силно сагрешио. Не, тога се немој бојати, то се прегази као кад идете рецимо па на путу заобиђете неку препреку и наставите даље куд сте пошли, нисте напустили путни правац којим идете. Е тако и ово, била је то нека замка ђаволска, ви нисте уважили и он је пуко, он није успео, али то не значи да не кажемо то своме духовном оцу, не зато што ће духовник то на неки начин да реши, не, него што ће Бог да види искреност и противљење том предлогу сатанском. Немогуће је од толике хране у продавницама и на пијацама у ово наше време, толико има свега да смо баш морали узети то што не треба. Али да ме погрешно не схватите, не сматрам то за неку катастрофу јер је то јело, ал` да не би сатана сад ликовао над нама како је успео да нас наговори да једемо пите масне и пијемо млеко, ми њему дајемо до знања да не пристајемо на то, јер ми смо на неки начин мученици јер његов предлог на уважавамо, боримо се против. Старац Јулијан, блаженопочивши студенички старешина, је то помињао често, он је говорио ако предлоге сатанске не уважимо онда нам се то пише као мучеништво и на Страшном суду он ће да буде кажњен и суђен због тих његових предлога...те једите...те пијте...те коцкајте се...те живите развратно, то је све његов предлог али ми нисмо уважили и идемо ка Христу као мученици, јер све што је он предложио одбијено је, то је рат, то је сукоб.

Е сад, враћамо се на ону причу о крштењу, ми смо на Светој Тајни Крштења објавили рат сатани, немојте мислити да ће он сад спавати, ем га пљунули, ем га погазили ногом, он припрема ужасне замке баш на крштене људе. И то такве предлоге има, такве снове и осећања да је човека и страх помислити, али то се дешава као предлог. Ви га немојте уважити и победили сте. Треба рећи људима да се не боје, најважније је да не пристају на предлоге. Имамо шансу да победимо, да будемо победиоци греха, то је јако велики принос душе људске и свести људске, јер сатана није ништа друго него деструктивна сила. Ваша мирноћа њему не одговара, једном је ђаво рекао св. Антонију Великом, Антоније ти постиш а ја не једем ништа, ти се мало и испаваш а ја баш никако, ти мало знаш Свето Писмо а ја га знам напамет од првог до последњег слова био сам кад је писано, али шта ми вреди кад ја немам мира, ти имаш мир и то мени смета. То је значи један од проблема између сатане и човека, човек је у предности, али на жалост човек понекад умисли да је он сам себи довољан и ту је трагедија. Владика Данило блаженопочивши каже, људи који воле људе око себе то су Божији људи, људи који воле само себе то су сатански људи. Ђаволу прија себичност, егоцентричност, ја па ја, и то моје ја постаје идол коме се клањам и ако ме неко повреди ето свађе и гужве.

БОГ НАС ЧЕКА

- Човек се крсти и заборави да дође у цркву а не да се причести. Хришћане Бог чека са највећим стрпљењем, чека и дозива, Он има нарочите методе којима зове људе, некога зове кроз страдање, некога кроз болест, некога зове кроз неимаштину, некога кроз беспослицу, некога кроз проблеме брачне, стотине начина Бог има да зовне човека, само да се ти одазовеш Он ће ти помоћи. Али напротив, свет усред своје неке гордељивости, умишљености, да је он сам себи довољан неће да се одазове, ако ме боли ја имам паре идем код лекара да ме лече, ако је проблем у кући решићу сам, развешћу се са женом, то су глупости сатанске које он сеје у човековој свести. А Бог дозива, дођи ти који си крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, причести се, сједини се са другим лицем Свете Тројице, значи, са Богочовеком Христом а то значи са Богом, са Оцем и Сином и Светим Духом у пуноћи благодати Божије да будеш. Нормално да ће људи тада бити са десне стране славе Божије, тамо где је Света Богородица и сви Свети угодници Божији. А човек то неће јер је умислио да је довољно оно што је он урадио, крстио се и онда отишао у свет и зависно од животних околности живот га повуче лево, десно, и заборави уопште на цркву, имате људи веровали или не који кажу да у задњих пет, или више година нису уошште били у цркви. Е, таквима ми можемо као Православна Црква помоћи, да не би падали у очајање што нисуо тако дуго били у цркви, да дођу и кажу свом свештенику на парохији а ако не може да нађе снаге за то да дође у манастир духовнику, старцу и да му каже, данас се враћам из моје далеке пустиње, са лутања мога где сам све упропастио, али нисам потпуно пропао, и ево ме пред Богом, а ти као старац саслушај шта сам ја све радио за тих пар година, како каже онај блудни син: “Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.” Лк.15, 17-18) Е, тако би ми могли с тим људима да разговарамо и да им кажемо, немој човече очајавати јер се не зна где је твој крај. Сваки грех је удаљеност од Бога, бежање од Бога је опасно за душу и савест, него се врати, покај се и кажи, Господе помилуј ме и ето спасења. Значи да се врате људи Цркви, да не чекају да удари не дај Боже нека болест, нека трагедија у породици, да уради на време за корист своје душе.”

Колико пута се причешћивати?

- Различита су мишљења чак и код духовника, обично Црква позива све људе на причешће и каже се, са страхом Божијим и вером приступите. Са царских двери епископ или свештеник или ђакон позива и ви приступате по својој савести Светој тајни причешћа а не по неким заслугама, а не по неком достојанству. Веровали или не ако поштено гледамо нити смо заслужили нити смо достојни, ако ћемо искрено да говоримо, значи идемо по својој савести уздајући се у благодат Божију. Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже дођи овамо, не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због вас а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже, нисам ја за то, морам сачекати. Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.

Има још увек оних који не желе да се причешћују јер се причешће узима једном кашичицом, има и оних који не разумеју па кажу, нећемо да једемо месо и пијемо крв, то је грозно.

- Треба таквим људима казати овако, ми не једемо буквално тело и крв било чију, ми узимамо тело и крв Христово али у виду хлеба и вина, то је јако битан моменат, да не би то било сад буквално месо, крв него хлеб и вино. Зашто нам је Бог то дао? Зато што је дао могућност да православни човек верује, не да буде то готово, сварено него да он верује да је то тело Христово, да човек верује. Ми једемо хлеб и вино, то благодат Духа Светога претвара у тело Христово и крв и зато нам остаје вера. Православна Црква мистично, верујући приступа ономе што јесте. А кашичица којом се причешћује на стотине људи, па, није се јавио ни један човек да има инфекцију уста или слично, то је доказ да је благодат Духа Светог сишла на дарове које смо предложили, хлеб и вино, и претворила их у тело и крв али остала је материја оригинална, хлеб је остао хлеб и вино је остало вино, да узмемо као пример лек, човек узме пуну чашу воде и стави витамин ц и даље је вода вода, сада је таблета учинила од ње лек. Тако је и са причешћем, нема сумње да је то тело и крв Христова, али не како ми хоћемо него како је Бог заповедио, то је благодат Божија.

Реците нам нешто и о молитви, како наћи праву меру, када и које молитве читати?

- Видите како, апостол Павле је рекао: “Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тело слабо.” (Мт.26,41) После су Свети оци то добро изучили и дошли до закључка да се ради о Исусовој молитви: “Господе Исусе Христе Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!” Па се временом смањила та молитва и остала само: “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног!” И до дан данас говори се уз бројаницу коју скоро свако има на руци. То је правило које је непрестано и то би правило могао да усвоји сваки хришћанин, нормално према својој савести, кад год се осећа расположење душе ту молитву можемо упражњавати. Значи, и у ходу, и у раду, и у седењу, чак и у неком друштву где је велика бука и галама, под условом једним, да никада то не буде претерано до те мере да човек почне да се колеба да ли је рекао двадесет молитава или тридесет, него одмори, па опет. То би била симболично непрестана молитва дакле, увек изазов да човек стоји у вези са Богом а никада фанатично да сад рецимо, стоји на улицама и трговима да га виде људи, као што су чинили фарисеји. Господ каже: “Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.” (Мт.6,2). Овом кратком Исусовом молитвом изражава се наша немоћ и свемоћ Божија и то у неколико речи. То је молитва која би могла да траје непрестано и она се обично узима за правило по благослову свога духовног оца из простог разлога да то буде одобрено од Бога, да не би опет била нека наша самовоља, надувеност, па сад ето ја сам поменуо 300 пута данас, ја 500, а човек кад има благослов он ћути, да ли је поменуо једном или сто пута зависи од његових способности, околности у којима живи. То би било о молитви која је најједноставнија. А сад долазе оне заједничке молитве наше, породичне, рецимо, у време часног поста сви заједно, старешина куће, жена, деца, унуци, млади и стари заједно се моле и чине метаније пред Богом, тако зовемо благодат Божију. Е, сад долази Света литургија, најважнија, најглавнија, најсветија молитва где смо у саборности са свештеним оцима, епископом, свештеником, ђаконом и народом Божијом, и то је Црква, и онај ко може доћи а не дође грех му је по речима апостола који каже: “Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, грех му је."(Јако.4, 17) Нарочито недељом верник треба да се нађе у цркви, то је завршница једног круга седмичног, ту је био и страшни петак у маломе, и субота, и васкрс опет у маломе, треба да заблагодаримо Богу, ономе ко нам је дао тих шест дана да преживимо без проблема. Зато је Црква у праву кад је написала правила а недељно богослужење је као круна, крунисање дневног живота и благодарност Богу. Ту онда долази и света тајна исповести, причешће, сједињење с Богом. Ако нам се деси да не можемо ту благодат да искористимо ове недеље, па немојмо да је пропустимо онда следеће или кад је празник, па и радним даном понекад ајмо у Цркву. То би значило да смо стално у молитви, е, такви људи имају од својих духвоних отаца благослов да се причешћују сваке службе јер прате Цркву у корак, у стопу, прате сваку службу и тако се људи изграђују да воле све људе око себе а изнад свега да воле Бога, такви људи се зову људи љубави, они имају божанску љубав у себи. Апостол Павле у химни љубаву и посланции Коринћанима каже: “И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам."(1.Кор.13,2) А да не би били ништавило ми смо у заједници светих, а онда плус тога, волимо, то је љубав која побеђује, и онда нас неће плашити један наш комшија који је друге вере или народности. Тако ћемо испунити закон Божији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

О ЗАДОВОЉСТВУ, САВЕСТИ, МЛАДИМА, АБОРТУСУ

Млади данас као да избегавају брак, а о абортусу се често не говори као о убиству.

- О абортусима треба често да се прича да би дошло до свести људи да је то злочин. Ако се зачело дете у утроби материној, то је благослов Божији, онда то дете нема нико право, нико под овим небом да уради шта хоће са тим плодом. Ја вам гарантујем да нема право ни мама, ни тата, иако људи кажу да имају право да раде са плодом шта хоће. Знате зашто нема то право? Зато што је у слободи избора жена изабрала слободно да се са тим мушкарцем састане, и да рађа децу, и сад гази ту дату слободу од Бога, она и он се постављају у службу џелата да убију оно што им из ко зна којих разлога не одговара. Исто су одговорни и младић и девојка. Ако се дете зачело немају право да уклањају плод из утробе јер чине злочин без обзира како се то догодило. Ако је не дај Боже силована, онда роди дете и кажи слободно ово је дете насилно створено у мени а ја сам га родила да вам кажем да сам ја мајка тог детета и мученички га родила и већа јој је част него да убије дете.

Данас се много говори о задовољству.

- Мислим да је задовољство једноставно непромишљен поступак који је раван злочину. Какво ми је то задовољство ако то задовољство закољем након двадесет дана, какво је то задовољство, то је џелатски посао, не смемо говорити да је задовољство, задовољство је живети и волети своју девојку из даљине као из близа, е, то је свето задовољство. А ово је интерес, значи он није са том двеојком зато што му је мила и драго него из простог разлога да он задовољи себе или она себе а после су то згазили, уништили, дакле, то је био интерес, а интереси се често поклапају са злочином. Друга је ствар искрена љубав а друго љубав из интереса, ако се интерес не поклапа са мојим интересовањем, са мојим задовољством ја ћу то уништити. Зато се дешава да су чак и венчани младић и девојка растану зато што се нису састали из љубави него из интереса, сетимо се шта каже апостол Павле: “И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам."(1.Кор.13,2) То је сушта истина, то је тако. Јер, ево тај младић који је имао девојку имао је и знање, и мудролију, препреденост, и веру да ће он њу добити а и она исто тако њега, али нису имали љубави. И шта су направили, убили су оно што су направили. Против тога смо и апелујемо на сваког момка и сваку девојку, ако су већ одлучили да се састану, нека то буде у смислу рађања, а ако не могу да склапају брак, да стварају заједницу нека онда претрпе мало да не би зачињали дете у утроби девојке и после га убијали, то је злочин који вапије на небо. И неће тај момак и та девојка, ово слободно можете објавити, имати срећу и перспективу у животу, и кад буду рађали децу та деца коју буду родили тражиће овога који је убијен јер је то њима брат. Да се не играмо, нико нема право то да одобри и у најцрњим ситуацијама деца су се рађала, е, сад треба водити рачуна о образу и достојанству. Није лепо да се чује да је једна девојка родила дете али је ружнија и грђа и срамнија брука да је та девојка извршила убиство детета.

Дешава се и то да убрапо због бруке и срамоте и мајке саветују абортус.

- То је незнање у питању, тотално непознавање ни божанских ни човечанских закона, то је једноставно једна помрачена ситуација, ова цивилизација, овај моменат, тренутак у коме живимо има један стравично велики проблем са савешћу када мајка одобрава такав злочин. Ако мајка то ради, онда значи да је тотално помрачена, помраченог ума и треба је испитати да ли зна шта говори, она пре свега, не види да је њено дете, девојка у опасности јер може да је не буде, да умре током абортуса, дешава се, није често, али дешава се дође до катастрофе. Нико не говори о последицама слободе, нема одговорности за оно што се чини, слобода се профанисала. Апостол Павле је говорио: “Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује."(1.Кор10, (Зач.146)23) Значи, кад није све на корист, треба испитати шта није на корист и не чинити оно што није на корист, рецимо ако дете данас у основној школи узима алкохол, дрогу родитељи треба да реагују и професор ако примети треба да каже родитељима, да се сагласно контролише понашање деце, тако треба да буде ако смо имало сачували свест о себи и својој будућности. Не можемо казати да смо ми будућност, прошли смо већ одређени број година и оставили иза себе, значи моја будућност је већ у вечности, а овде су деца у времену, и ако би имало водили рачуна о деци имали би боље резултате а не да кажемо, све му је слободно. Решили мама или тата или обоје, јер имају само једно да не сме њему ништа да фали, кажу кад сам се ја патио као мали не сме моје дете да пати и што год хоће нек ради, све му је дозвољено и на крају изгубе дете, не буквално, него у странпутицама наркоманије, алкохола, на крају крајева и у разврату. А ми не реагујемо и не говоримо колико је све то ужасно, одвратно, мора родитељ да води бригу и школа заједно, сагласно, јер хоћемо да га спасемо, да помогнемо детету да порасте. Јер ако није слушао учитеља у основној школи, па неће ни професора на факултету, онда ћемо изгубити човека, изгубиће се у раскалашности живота тако да ће кукати после и питати има ли где лека, а могли смо спасити дете. Имате рецимо један пример, предавачи, педагози позвали родитеље да кажу да су њихова деца јако опуштена, не уче довољно, вичу на наставнике, опијају се, узимају тамо неке таблете, па би било нужно и добро да се заједно побрину да би се деца спасила. Замислите сад, родитељи су одговорили, то није ваша брига, немој да ми дете неко дира, вређа, нека ради шта хоће. Око деце треба строго водити рачуна да пређу тај део школовања да се не запусте, то је као њива кад се запарложи ако се не оре на време после су муке троструке да се то обради.

Данас је Оче, приличан број младих који не могу да имају децу.

- То сте добро рекли да је наишо тај талас преко читавог Балкана, али нико не испитује узрок тог нерађања. Упропашћене су генерације људи, деци и младима се није говорило, опрости, моли се Богу, поштуј старијега, није било пази сине како се понашаш, сутра је недеља идемо у цркву, прекосутра у болницу да обиђемо болеснике, утамничене, да поделимо мало милостиње неком сиротом човеку, него смо све заборавили, певали смо, док је Тите биће пите! А сад се питамо шта нам је ово са читавим генерацијама. Морамо испитати корен, зато је ту исповест, да видимо како смо се понашали, да ли су поштовани родитељи, учитељи, професори, јер непослушност је казна. Зато имамо доста наизглед квалитетних људи, здравих а немају деце, шта је то, е ту је проблем, проблем је унутра. Све се схвата као шетња кроз живот, иде се само тако да се иде, нема осећања да је састајање са женом сарадња са Богом, под број један је рађање да би се могао осмислити брак двоје младих а кад имамо децу имаћемо и унуче, а кад имамо унуче онда смо испунили свој живот и онда је завршница живота мирна, тихо тече, знате да сте испунили закон и Божији и човечански. Зато би ја препоручио људима који немају деце, да се не брину много него да се врате Богу, да кажу Господе ти једини можеш, ти си Аврама даровао, ти си светога Захарија обдарио и у позним годинама када се и сама Јелисавета смејала сматрајући немогућим да ће родити у тим годинама, ко то може, може онај ко може, може Господ. Тако онда да ти млади осете благодатну силу и одмах ће бити резултати. Бог оживљава у утроби семе човечије, формира дете. Богу да се обратимо и из дубине душе завапимо, Господе подари ми децу, ја волим тебе, то је моја жеља и моје жене. Али, прво се треба крстити, венчати, Богу молити и све ће доћи.

Љиљана Синђелић Николић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

SVETO PISMO JE TEMELJ

(поучава о. Стефан, игуман манастира Велика Ремета, говорећи о духовној литератури)

Свето Писмо не сме да се занемари, оно мора да буде темељ свега, јер на њему почива сва та наука о којој се у многобројним духовним књигама говори, каже о. Стефан (Вучковић) игуман манастира Велика Ремета. Одговарајући на питање како се снаћи у обиљу књига које се нуде на тржишту, шта читати и зашто, наш саговорник саветује да би новокрштенима било најбоље да читају пре свега поуке стараца.

"Кад се каже људима поуке стараца неки помисле то су неки стари људи који нешто тако сањаре или говоре. А неко може бити старац и са 20 година ако се стара о једном братству, значи сваки од њих има понеку поуку корисну за нас и то према нашем духовном узрасту духовном. Е касније се стиже до, како кажемо, тврђе хране. У сваком случају, Свето Писмо је темељ свега тога и никако га не би требало занемарити. Зато саветујем да се у почетку читају Посланице Апостола Павла, то је врло важно и онда Јеванђелске текстове према савету духовника тако да Свето Писмо буде у континуитету, односно да ми будемо у континуитету са Светим Писмом. Јер није добро да се одмах у почетку оде у велике наслове и философске мисли, а има тога у књигама много. Ето, рецимо Св. Јован Лествичник кога Свети Оци практикују и благосиљају да се чита уз постове нарочито, уз Велики Часни Пост - ми га овде читамо из простог разлога што су тамо јако лепе поуке за онога ко има представу некакву о духовности, а ако немаш ништа - овде говорим о новокрштеном, па не треба му одмах то дати, боље му је дати рецимо, књижицу која носи наслов “Нема лепше вере од хришћанске”, ту су питања, одговори у кратким цртама и тај човек кроз читање постаје свестан себе и свога духовног живљења”, говори о. Стефан.

Трагајући за духовношћу, за Богом, за новим сензацијама људи су склони да се упусте у читање разноразних књига а онда често скрену са правог пута. Имате ли савет за њих?

"На то је најлепши одговор дат у Светом Писму: “Љубазни, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свијет” (1.Јован. 4,1) Испитујте духове, проверавајте, нису сви од Бога, значи онај дух који говори да Христос није Богочовек значи да је он антихрист, и ту нема шта да расправљамо. Тако и та литература, кратко речено - секташка, обично се мучи тим питањима, иако донекле знају о томе али тешко хоће да напишу истину јер истина је њихова сведена у оквире њиховог разума. И то је једна ограниченост а кад гледате духовност она се не може ограничити, не може се ограничити нико, ни ја, ни они, ни било ко у неки оквир, ни секте, ни религије, јер духовност је страшан појам, то је Дух и где хоће ту и живи, где хоће ту и ради. Бог је Дух и преко схватања те духовности ми упознајемо Бога кроз живот, не одједном, не брзо, него временом, као што су Свети Оци говорили. Подсетићу шта је рекао владика Николај Велимировић у логору Дахау. Када му је једног дана млади официр, Немац, чувар логора ушао у ћелију и упитао га да ли заиста верује у Бога, владика је одговорио - не. Немац је рекао нашем владики да је срећан што види културног човека, јер кад је био дечак и он је веровао, али сада уопште не верује. А владика му је на то одговорио: “Мој случај је другачији од Вашег. Кад сам био дечак ја сам веровао, али сада не морам више да верујем, јер знам да Бог постоји. Кроз искуство моја је вера постала знање. Сада знам да Бог постоји”. Дакле, владика каже да он већ познаје Бога, нема шта да верује, нек верује онај ко још то није познао. Значи, он је животом опитним осетио Бога у себи, познао га, јер ко би преживео ону страхоту у логору да није Бога. Тако је и са књигама, ви морате књиге пажљиво читати и проверавати јесу ли по благодати Божијој или нису, а то вам је лако познати. Док тамо нема васкрсења, нема вазнесења, нема оваплоћења то нису књиге за нас православне, то је дакле умишљена духовност од неких тамо људи који се баве малтене математичким радњама да израчунају где је благодат а где није, то је страшно, то не може тако, математика не може досегнути ту висину, људски разум је толико мален и да није вере не би могао ни живети а не да израчунате тако нешто”.

С времена на време, чују се и мишљења која доводе у сумњу Свето Писмо, његову веродостојност, потежу се научни докази, истраживања....

"Они који то раде, у ствари доводе у питање себе а не Свето Писмо, јер историја Светог Писма од Адама, предање које је сачувано и плус од Мојсија писане речи, нико на свету, нико се није родио на земљи а да је оповргао то у озбиљном смислу или да је победио, било је оповргавања али није било победе. Свето Писмо нико од људи не може да замени било каквом другом литературом или науком, и кад узмемо светоотачку литературу, продуховљене књиге које су писали Свети Оци Духом Светим поучени исто се тако не могу негирати лако. Друга је ствар шта се све може допуњавати, али не можете избацити оно што су они написали малтене својим животом. Ето, узмите на пример, Оптинске старце, њихов живот и оно што су писали то је немогуће негирати, то су чињенице, не може нико од људи то да негира, можда се може нешто допунити али баш да негираш не можеш јер се заснива на истини, на чињеницама. Тако да тога првославни људи не треба ни да се плаше. Једино кад вам се јави отпор у случају неке дискусије или расправе да ли је Свето Писмо у праву или није, наћи ће они можда понеки текст у Светом Писму који њима не одговара, као што се то секташима дешава, па кажу то није ни важно, е па, то је важно, врло важно али за њихов разум и схватање није важно, али то не значи да су они негирали Свето Писмо. То је значи непознавање поруке Божије роду људскоме преко Светих Отаца који су Духом Светим надахнути све то писали. Негирање Светог Писма од људи ако осетите не мојте се за то бринути, него се једноставно молите Богу за њих да им Бог просветли ум да познају истину коју Бог открива кроз Свет Писмо роду људском”, каже о. Стефан.

Чини ми се да је све више у Цркви оних који пуно читају, па се окруже књигама а на ближње и забораве.

"На жалост тога има, од тог да кажем мало вишега сазнања или учења човек се погорди, можда и несвесно. А знате како Свети Оци тумаче гордост, кажу... онај је горд човек који мисли да је бољи од оног поред себе, е ту је значи један велики проблем код нас људи који читамо мало више духовне литературе односно браће који то немају или неће или не познају. Требало би изградити у себи љубав која би волела, не било какву љубав, имате ви љубави различите, изградити љубав која воли онда је то љубав Христова и она има тај такав вртоглави дар да њу не може нико победити и чак ни Крст, ни страдање голготско не може љубави ништа, она зове са Крста - опрости им не знају шта раде, разумете, то је љубав савршена, Божанска љубав, та љубав воли на Крсту, и у гробу, и у васкрсењу, то је Господ Исус Христос. А данашњи човек нема ту снагу али је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа и сад поставља се питање - зашто нема ту снагу? Зато што је дозволио себи да се уздигне изнад тога и одмах је пао, самим тим је пао. Зато ћете ви наћи и пред Црквом прилично људи који су наслагали око себе доста књига, све наслове познају па чак садржину тих наслова, али кад му приђе неки човек и каже...брате продо си мало пре три књиге дај ми неки динар да узмем векну хлеба, одговориће му највероватније, ма иди ти себи заради...немам ја толико...ево ти пет динара...а зна се да за пет динара не може ништа да се купи, значи нема у себи он ту љубав коју би ми очекивали од њега. А то није на неки начин ни чудно, људи смо ми и једни и други, али је зачуђујуће како се подигне тај човек у знању и сазнању толико високо а да не осећа пружену руку која проси и онда та литература његова губи на вредности у односу на њега. Тако ми не смемо никада, као православни хришћани поготово, ништа издићи изнад науке Божије, значи изнад Светог Писма ни једну књигу на свету. Јер у Светом Писму има ако добро пазимо тачно храна за сваког човека, и малог и великог, а да се не би у томе узнео и погордио само треба добро анализирати Свето Писмо, добро га на неки начин ако смем казати, протумачити и схватити да свака реч има свој смисао и колико за мене и за вас толико и за оног пастира, и за патријрарха, и за генерала, и за војника, нико није запостављен, само зависно како ко схвати, разуме, анализира текст. Било би добро још и ово, људи који продају књиге верске садржине, а тога данас има доста, да увек мало снисходе да не би саблазнили неког од браће који купује књигу а нема о њој никакву представу, није довољно казати - ако хоћеш купи ако нећеш довиђења. То онда нема ефекта ни та књига ни ја као продавац, него појасни мало али не са циљем уздизања себе, него напротив преношења садржине књиге брату који је заинтересован, објасни мало и гледај да продаш онолико колико си уложио трошкове и то ће онда уродити плодом, то је плоднонсна њива која ће донети плодове.

Данас, углавном није тако. Духовна литература је постала бизнис као и сваки други.

"Није добро ако човек иде на ту варијанту да се обогати на духовним књигама које су намењене за душе људске да се укрепе, подигну из неког свог незнања. А то незнање је нас задесило, ми смо погођени не од 1941. године, него од 1903. убиством краља Александра Обреновића па до данас ми не можемо да се снађемо где се налазимо, стално неке јурњаве, ломови, преломи а ту је у питању недостатак духовног васпитања, и сад кас смо у прилици да одштампамо и да понудимо публици читалачкој, браћи у Христу ми онда издигнемо књигу једну да се продаје чак два пута скупље него што кошта, то није добро. Ево, рецимо, књига старца Тадеја “Какве су ти мисли такав ти је живот”, продавана је за 150 и 100 динара, е то је бизнис. То није продавано да би се нека душа спасила него да би ја зарадио сто динара, али и поред грамзиве радње да неко заради, књига је ипак неком донела некакву побуду у души, осећање да треба да се мења. И сада нећемо осудити тога што је продао за сто педесет и онога што је платио, него се молити Богу да тај продавац таквих књига које могу дудховно да помогну нама овакви какви смо, значи да се сведе на цену ону коју смо ми уложили, и рецимо штампање такве књиге је 30 динара и сада ако ћемо зарадити 10 за неке таксе још 10 и нек буде 10 динара волонтерском продавцу и 50 је значи довољно, а не 150 и онда нисмо изашли да помогнемо него да зарадимо а зарада та нема благослова и сваки тај динар може да обрне наопако.

Тако је и у манастиру, ја сам у једном манастиру нашао “Охридски пролог” да кошта 2500 динара! Ама немојте то радити! Јер ако си ту књигу набавио за 450, дај јој цену 500 и доста ти је. Зарадити у својој кући 50 динара на једној књизи па доста је, а у ствари та књига уопште не би требала имати зараду из простог разлога што ми немамо лепше књиге српском руком написане за духовну храну од “Охридског Пролога”. И онда немојмо на том зарађивати, него хајде да та књига буде у свакој кући, понесимо то на поклон брату, стрицу, сестри, ујаку, било коме и добићемо, Бог ће дати да тај човек кроз те текстове тамо написане, животе, житије Светих Отаца нађе себе, пронађе у себи промашај животни и ми смо највећу корист добили. Могло би се више учинити кад би радили заједно на томе плану. Зато, опомињи, не штеди никога, реци ономе ко то чини, много је брате, прескупо је, то се не ради због зараде него због душа људских. Видите, ако смем рећи ми немамо ни верску радио станицу ни ТВ у отаџбини што је смешно за 21 век у једној демократској држави. А то се може остварити али је занемарено вероватно због тога што некоме то не може да падне напамет или неко неће да одобри. Доћи ће и то на своје место, али ми морамо радити и бити спремни ако нам Бог да и ту благодат да можемо говорити преко радио таласа и ТВ екрана, онда значи да имамо спремне људе и спреман народ да чује, да разуме. Шта ћемо урадити ако будемо те књиге тако скупо продавали кад знамо да се сада у нашој отаџбини не зарађује баш добро, плате су скромне до те мере да тешко човек може одвојити рецимо месечно 1000 динара да би узимао неку литературу, неки могу 500, а они који имају жену, децу, подстанари су не могу, морали би се задужити да купе књигу. Е ту смо ми одговорни. Зато ја гледам људе које познајем да ако могу, ако постоји могућност да неки свој динар одвоје управо за ту мисију, ето и манастир је у обнови и не тражим за грађевински материјал а можда је и боље да штампамо брошурице, књиге, да обнављамо људске душе које су остале без те благодатне хране него манастир. Људи подижу манастире а манастир не може подићи никада ни једног човека а људи могу подићи колко хоћеш манастира кад су здравоумни, кад су способни и физички комплетни брзо подигну светињу. Али ако немамо коме подићи онда је тужна слика, а не будемо ли људе душевном храном хранили да душевно ојачају, да сазнају шта је то, онда ће људи говорити ...шта ми причаш о Богу, мани се ја ту ништа немам појма, значи не зна и није ни чудно што се ишчуђава. Кад му причам о неком политичком вођи он онда гледа у мене и диви се тој мојој глупорији а кад причам о Богу и Божијој благодати која оживљава људе и одржава човека у животној егзистенцији он се чуди, ко је то још видео. Значи, човек је свео сву своју пажњу на чуло вида, чуло слуха и још ако не би ни то искористили преко радија и ТВ, Интернета ми би били код очију слепи и код ушију глуви”, објашњава о. Стефан.

Говорите о непознавању Светог Писма, па знате често срећем људе који кажу да узму да читају Свето Писмо али ништа не разумеју. Не разумеју иако је Свето Писмо преко 2000 година међу нама, на њему почива европска цивилизација, српска историја...

“Па, видите ту се може помоћи људима. Треба саветовати људе да читају и да се не упуштају у разумевање. Често пута ћете код Светих Отаца наћи ову поуку - читај Свето Писмо и не упуштај се у те дубине и ширине, само читај и кад буде време, кад Бог види твоју ревност према Светом Писму откриће ти оне текстове које треба да разумеш и ништа даље не треба. Значи, довољно је само да човек буде упуран у читању и видећете резултате. Уосталом, имате ви данас доста људи који читају текстове а не разумеју, не само у Светом Писму, него и у политици, али слушају и временом науче и уђе им у главу и онда се гађају тим терминима и кажу и мисле да су неко и нешто. Значи, читати, али ако је ко љубопитљив и радознао, има тумачења Светог Писма, рецимо тумачења о. Јустина Поповића.

Дакле, треба човеку помоћи, прво дати Свето Писмо бесплатно, после тога дати упутства и тумачења. Има људи паметних, образованих, оно што знају засновали су на неком темељу, али не знају тај темељ, свој корен а расту из њега и онда то желе да сазнају. А кад му ви понудите то да пронађе онда и сам види колико се наука коју је учио без Светог Писма нашла у лебдењу, није безначајна али лебди, нема ослонца. Не можете ви ништа изучити позитивно без Светпг Писма, као што не може стабло без корена да се развије, јер кад је одсечено траје пар дана па се без корена осуши”, каже о. Стефан игуман манастира Велика Ремета.

Љиљана Синђелић Николић (01. oktobra, 2005.g.)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 months later...
  • 2 years later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...