Jump to content

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“


JESSY

Препоручена порука

Sve do čega vam je stalo – vaša sreća i blagostanje vaše porodice, vaš uspeh u poslu i zdravlje šireg društva – zavisi od vaše sposobnosti da kažete Ne kad je to najvažnije.

Naučite da kažete Ne da biste se zauzeli za ono što je važno

Ne je veliki dar

„Ne“ izgovoreno iz najdubljih uverenja bolje je i značajnije nego „Da“ izgovoreno iz puke želje da se udovolji, ili što je još gore, da se izbegne nevolja.“

Mahatma Gandi

Ne. Najmoćnija i najpotrebnija reč u svakom jeziku danas je ujedno i najdestruktivnija i mnogima najteža da se izgovori. Ipak, kada umemo pravilno da je koristimo, ova jedna reč ima moć da iz korena promeni naše živote nabolje.

Univerzalni problem

Svakog dana se nađemo u situacijama u kojima treba da kažemo Ne ljudima od kojih zavisimo. Zamislite sve moguće povode za Ne koji bi se mogli javiti u toku uobičajenog dana.

Za doručkom vas vaša kćerka moli da joj kupite novu igračku. „Ne“, odgovorite, pokušavajući da održite čvrste granice, „imaš dovoljno igračaka.“ „A molim te, molim te, sve moje drugarice imaju takvu.“ Kako da kažete Ne, a da se ne osećate kao loš roditelj?

Kada stignete na posao, šefica vas pozove u svoju kancelariju i traži od vas da radite ceo vikend kako biste završili važan projekat. To je isti onaj vikend kom ste se vaš partner i vi radovali jer je trebalo konačno da zbrišete nakratko. Ali vaša šefica je tražila nešto od vas, a vaša evaluacija za unapređenje se bliži. Kako da kažete Ne a da pritom ne ugrozite odnos sa šeficom i ne umanjite šanse da dobijete unapređenje?

Važan klijent vas zove i traži da gotov proizvod dostavite tri nedelje pre dogovorenog roka. Iz prethodnih iskustava znate koliko stresa će ovo izazvati u vama i da je moguće da na kraju klijent neće biti zadovoljan kvalitetom proizvoda. Ali to vam je najvažniji klijent i ne prihvata Ne kao odgovor. Kako da kažete Ne a da ne pokvarite odnos s klijentom?

Na sastanku ste i šef vašeg šefa besno se okreće ka vašoj koleginici, počinje zajedljivo da je napada, lično je vređa i ponižava na najgori mogući način. Svi ćute, uplašeni, sleđeni, ali im je potajno drago što je neko drugi meta zlostavljanja ovog puta. Znate da je ovo ponašanje potpuno neprikladno, ali kako smete da se usprotivite i kažete Ne?

Stižete kući i čujete telefon kako zvoni. Zove vas komšinica i prijateljica, pita da li želite da se priključite dobrotvornoj organizaciji. Organizacija je posvećena dobrom cilju. „Imaš tačno one veštine koje su nama potrebne“, prijateljica vas nagovara. Znate da već imate previše obaveza, ali kako da kažete Ne a da se ne osećate loše?

Istog dana za večerom vaš supružnik poteže priču o vašoj ostareloj majci, koja je dospela u godine u kojima nije bezbedno da živi sama i koja želi da dođe da živi kod vas. Vaš supružnik je izrazito protiv i traži od vas da pozovete majku i kažete joj Ne. Ali kako da kažete Ne sopstvenoj majci?

Gledate večernje vesti. Pune su priča o nasilju i nepravdi. U dalekim zemljama dešava se genocid. Deca umiru od gladi dok hrana trune u skladištima. Opasni dikatatori razvijaju oružja za masovno uništenje. Kako ćemo mi kao društvo da kažemo Ne ovim pretnjama, pitate se.

Baš pre nego što legnete u krevet, izvedete psa napolje i on počne glasno da laje, budeći komšije. Naredite mu da prestane, ali on ne sluša. Očigledno, čak ni psu nije lako reći Ne.

Zvuči poznato?

Sve ove situacije imaju nešto zajedničko: da biste se zauzeli za ono što je važno, zadovoljili sopstvene potrebe ili potrebe drugih, morate da kažete Ne zahtevu ili molbi koja nije dobrodošla; ponašanju koje je neprikladno ili nasilničko; situaciji ili sistemu koji ne funkcioniše ili je nepravedan.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zašto Ne, zašto sad?

Oduvek je bila važna veština da se kaže Ne, ali verovatno nikad toliko važna kao danas.

Rešenje: pozitivno Ne

Na sreću, postoji izlaz iz ove zamke. On zahteva da preispitate uobičajenu pretpostavku da možete ili da iskoristite moć kako biste dobili ono što želite (po cenu odnosa) ili da se posvetite odnosu (po cenu moći). Zahteva od vas da koristite obaistovremeno, ulazeći s drugim u konstruktivnu konfrontaciju s poštovanjem.

Pozitivno Ne je: Da! Ne. Da?

Suprotno uobičajenom Ne koje počinje sa Ne i završava se sa Ne, pozitivno Ne počinje sa Da i završava se sa Da.

Reći Ne znači, pre svega, reći Da! sebi i zašititi ono što nam je važno.

Pozitivno Ne je, ukratko, Da! Ne. Da? Prvim Da izražavate svoje vrednosti, govoreći Ne potvrđujete svoju moć, a drugim Da unapređujete odnos. Pozitivno Ne pravi ravnotežu između moći i odnosa u skladu sa vašim sistemom vrednosti.

Primetite razliku između prvog i drugog Da. Prvo Da je okrenuto ka unutra ‒ potvrda vašeg sistema vrednosti; drugo Da je okrenuto ka spolja ‒ ono je poziv drugom da postignete dogovor koji zadovoljava ono što vam je važno.

Suština pozitivnog Ne je poštovanje. Pozitivno Ne se razlikuje od prilagođavanja po tome što poštujete sebe i ono što je vama važno. Pozitivno Ne se razlikuje od napadanja po tome što ukazujete poštovanje drugom dok se suprotstavljate njihovom zahtevu ili ponašanju. Pozitivno Ne deluje jer, izraženo Džonovim rečima, stojiš čvrsto na svojim nogama, ne nerviraš drugog.

Pozitivno Ne može da se uporedi s drvetom. Stablo je kao vaše Ne ‒ pravo i snažno. Ali kao što je stablo samo središnji deo drveta, tako je i Ne samo sredina pozitivnog Ne. Korenje iz kog stablo potiče je vaše prvo Da ‒ Da dubljim vrednostima koje vas održavaju. Grane i lišće koje polaze iz stabla su vaše drugo Da ‒ Da koje se pruža ka mogućem dogovoru ili odnosu. Plodovi su pozitivan ishod kom težite.

O tome kako da se zauzmemo za sebe, mnogo možemo da naučimo od drveća. Ono zna kako da stoji uspravno. Ono zna kako da duboko ukopa svoje korenje dok poseže ka nebu. „Čvrsto ukorenjen i rascvetao“ ‒ tako je pesnik Vilijem Batler Jejts jednom opisao drvo kestena. To je pozitivno Ne. Snažno Ne nalik na stablo ukorenjeno u dubljem Da, koje cveta u šire Da.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tri velike prednosti pozitivnog Ne

Mudraci iz drevne Indije govorili su da se u univerzumu odvijaju tri osnovna procesa: stvaranje, očuvanje i transformacija. Za sva tri procesa od suštinske je važnosti reći Ne. Ako naučite da kažete Ne vešto i mudro, moći ćete da stvorite ono što želite, zaštitite ono što vam je važno i promenite ono što ne funkcioniše. Ovo su tri velike prednosti pozitivnog Ne.

Stvorite ono što želite

Svakog dana se svako od nas suočava s izborima, što velikim, što malim. Time što kažemo Da jednoj opciji znači da smo morali da kažemo Ne drugima. Samo tako što kažete Ne zahtevima koji se nadmeću za vaše vreme i energiju možete da napravite prostor da kažete Da ljudima i aktivnostima koji su vam stvarno najvažniji. Evo tajne koja zvuči paradoksalno: ne možete istinski da kažete Da dok ne naučite istinski da kažete Ne.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zaštitite ono do čega vam je stalo

Razmislite na trenutka o svemu što vam je važno: vašoj ličnoj sreći, bezbednost onih koje volite, uspehu vaše organizacije, sigurnosti vaše države i stabilnoj ekonomskoj situaciji. Skoro sve do čega nam je stalo može da bude ugroženo ponašanjem drugih. Pozitivno Ne nam omogućuje da postavimo, održavamo i branimo ključne granice (lične, organizacijske ili društvene) koje su suštinski važne za zaštitu onoga što nam je važno.

Razmotite kako je jedna grupa majki rekla Ne naizgled nezaustavljivoj epidemiji nasilja među tinejdžerima u njihovom kraju u Los Anđelesu. U početku su se osećale potpuno bespomoćno, ali su pronašle snagu u molitvi i jedne večeri su se zaputile iz crkve na ulicu, gde su započele razgovor s tinejdžerima koji su čekali da počne tuča. Žene su pričale sa svojim sinovima i nećacima, ponudile su ih sokovima i kolačima i saslušale njihove probleme. Iznenađeni mladići se nisu potukli te večeri. I tako su majke ponovile isto sledeće večeri, i sledeće, i sledeće. Reagovale su na probleme tih mladića tako što su osnovale nekoliko malih preduzeća i ponudile im poslove, a ponudile su im i obuku za rešavanje konflikta. Nasilje u njihovom kraju se značajno proredilo. Tajna ovih majki bilo je pozitivno Ne. Njihovo prvo Da bilo je za mir i bezbednost, njihovo Ne bilo je protiv nasilja, a njihovo drugo Da bilo je to što su pomogle mladićima da pronađu poslove i izgrade samopoštovanje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Promenite ono što više ne funkcioniše

Bilo da je reč o promeni u organizaciji na poslu, o ličnoj promeni kod kuće ili o političkoj i ekonomskoj promeni na društvenom nivou, svaka kreativna promena počinje promišljenim Ne statusu kvo. Možda je vaše Ne upućeno stagnaciji na radnom mestu, neiskrenosti i zlostavljanju u porodičnom životu ili nepravdi u društvu.

Jedna porodica je imala sina koji je uništavao spostveni život, a i njihove živote svojom kockarskom zavisnošću. Zbog toga su se roditelji, braća i sestre svi okupili jednog dana i putem tzv. intervencije konstruktivno se suočili sa njim. Počeli su tako što su mu rekli koliko je on važan svakom od njih ponaosob (njihovo prvo Da), a zatim su mu rekli da treba da prestane da se kocka (njihovo Ne) ili će ostati bez njihove podrške. Predložili su mu da potraži pomoć u okviru programa za odvikavanje od kockanja (njihovo drugo Da). Suočen s ovim pozitivnim Ne, pristao je, i uz pomoć terapeuta se izlečio od svoje zavisnosti.

Uz to što vam pomaže da kažete Ne drugima, metoda pozitivnog Ne može da vam pomogne i da kažete Ne sebi. Skoro svi u nekom trenutku dođu u situaciju kada je potrebno da se odupru iskušenjima i autodestruktivnim ponašanjima poput prejedanja, napijanja ili preteranog trošenja. Često reagujemo tako što ugađamo sebi i posustajemo pred ovim iskušenjima, ili napadamo sebe osuđivanjem, ili jednostavno poričemo ono što se u nama dešava. Veština da sebi uputimo pozitivno Ne – da zaštitimo svoje dublje vrednosti pritom pokazujući poštovanje i saosećanje prema sebi – može neprocenjivo da pomogne u procesu promene sebe nabolje.

Kako reći Ne sveprisutna je dilema s kojom se svako od nas suočava kod kuće, na poslu i u širem društvu. Sve do čega vam je stalo – vaša sreća i blagostanje vaše porodice, vaš uspeh u poslu i zdravlje šireg društva – zavisi od vaše sposobnosti da kažete Ne kad je to najvažnije. Može da bude veoma izazovno, ali metoda pozitivnog Ne to olakšava jer vam nudi način kako da se zauzmete za sebe a da pritom ne naudite svojim odnosima s drugima. Bez obzira na to koliko vam je teško da kažete Ne, možete da naučite da sprovedete ovaj jednostavan proces od tri koraka i da napredujete uz malo vežbe, strpljenja i truda. Zaista, što ste bolje upoznati s ovim procesom, to će vam više preći u naviku.

Kada jednom ovladate veštinom pozitivnog Ne, ona može da vam pruži nešto neprocenjivo: slobodu da budete ono što zaista jeste i da uradite ono zbog čega ste ovde.

 

http://www.detinjarije.com/naucite-da-kazete-ne-da-biste-se-zauzeli-za-ono-sto-je-vazno/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

licne.granice-1.jpg

 

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“

 

 

 

 

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

 

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

 

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

 

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

 

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

 

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.

http://gestalt.org.rs/licne-granice/?utm_source=facebook

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Биљана 1234 рече

 Не, као и  Да, много су слојевите речце, а речи још компликованије :smeh2:

Најлакше за  изговарати, најтеже за  користити. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Odlicna tema.
 

Asertivnost

Većina ljudi vjeruje da je život sa čestim međuljudskim problemima nezdrav i neprirodan način života. Međutim, to je potpuno prirodan način života. Životna činjenica je da bez obzira šta neko radio i kakav život vodio, uvijek će se naći pojedinci ili grupe ljudi koji će mu s vremena na vrijeme prouzrokovati probleme. Potpuno je normalno biti nezadovoljan kada se tako nešto dogodi, a asertivno ponašanje motivisano tim nezadovoljstvom usmjeriće osobu na riješavanje nastalog međuljudskog problem.

Neasertivni ljudi, međutim, nisu samo nezadovljni kad im neko pravi probleme u životu. Oni doživljavaju anksioznost, tenziju i fizičke neprijatnosti, te se zbog nedostatka asertivnosti povlače i dozvoljavaju drugima da ih iskorištavaju, a nakon toga se osjećaju bezvrijedno i potišteno, jer se ne znaju zauzeti za sebe i izboriti se za svoja prava i potrebe.

Ne postoji adekvatan prevod termina asertivnost (eng. to assert = izraziti). Kao pojam, asertivnost kod nas nije zaživjela u svakodnevnoj upotrebi, osim kod psihologa i profesionalaca srodnih struka. U psihološkoj terminologiji, asertivnost znači izražavanje sopstvenih misli, osjećanja i uvjerenja, na direktan, iskren i adekvatan način, uvažavajući pri tome prava drugih.

Ovako opisana asertivnost izražava se u različitim situacijama kao što su zauzimanje za poštovanje vlastitih prava, interesa, potreba i želja, suprostavljanje nepravdi, te odbijanje neopravdanih zahtjeva bez osjećanja krivice i anksioznosti. Asertivnost međutim podrazumijeva i više od toga: otvoreno, iskreno i adekvatno izražavanje naklonosti, pohvala, nježnosti, pažnje i zahvalnosti prema drugim osobama.

Za razliku od asertivnih osoba, neasertivne osobe su nejasne u izricanju svojih želja, teško ili nikako odbijaju tuđe zahtjeve koji im nisu po volji, smatraju svoje mišljenje manje važnim od tuđeg, sramežljive su, osjećaju se frustrirano, depresivno, niskog su samopoštovanja, te na međuljudske probleme reaguju povlačenjem, neodlučnošću i odustajanjem od svojih prava, potreba i želja (zbog čega se neasertivno ponašanje u stručnoj literaturi često naziva i defanzivnim ponašanjem).

Razlika između asertivnosti i agresivnosti

Asertivnost se često poistovjećuje sa agresivnošću. Glavna razlika je u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava, interese, potrebe i želje tako što šteti drugim ljudima, dok agresivna osoba to čini. Asertivna osoba shvata da agresivnost može biti kratkoročno efikasna, ali da je dugoročno štetna jer kod oštećene osobe izaziva ljutnju, bijes i povrijeđenost, te dovodi do otvorene ili prikrivene osvetničke agresije, čime se ulazi u tzv. zatvoreni krug agresije. Asertivna osoba shvata da će dugoročno biti zadovoljna, ne tako što će druge frustrirati i učiniti nezadovoljnim, već tako što će zalažući se za svoja prava i interese uvažavati i želju drugih ljudi da ostvare svoja prava i interese.

Agresivna osoba, za razliku od asertivne (i potpuno suprotno od neasertivne) osobe, stavlja pred sebe obavezu da po svaku cijenu mora dobiti ono što želi, da sve zna bolje od drugih, da je vrijednija i pametnija od drugih. Za razliku od agresivne (ali i neasertivne) osobe, asertivna osoba smatra da svako ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali i da se pogledi na stvari mogu obrazložiti, te da se lični ciljevi fleksibilnošću i asertivnošću mogu ostvariti na obostranu korist.

Učenje asertivnosti

Baš kao i većina ljudskog ponašanja, asertivnost se uči od malih nogu. Od rođenja dijete najprirodnije teži zadovoljenju svojih potreba i to odmah i neposredno. Prirodni biološki razvoj ljudske jedinke podrazumijeva da se potrebe nadopunjuju i mijenjaju, a nadopunjuju se i mijenjaju i načini na koje čovjek tokom raznih perioda svog razvoja izražava te potrebe, kao i načini na koje ih zadovoljava i za njih se zalaže.

Na taj prirodni i biološki proces ljudskog razvoja, najsnažniji uticaj ima socijalizacija. To je proces učenja društvenih normi koje važe za određenu kulturu, a odnosi se i na učenje društveno prihvatljivog ponašanja. Posredovan je prvo porodičnom, a zatim i širom društvenom zajednicom (škola, vršnjaci, religija, mediji, itd.). Ovako određena, socijalizacija je proces tokom kojeg djete u kontaktu sa drugim ljudima uči šta je to dobro i prihvatljivo željeti, a šta je loše i nepristojno željeti, te koji je ispravan način za ostvarivanje društveno poželjnih ciljeva, a koji način se smatra nepristojnim, agresivnim i lošim ponašanjem.

Tokom procesa socijalizacije, neasertivna uža i šira društvena okolina može sputavati asertivno ponašanje djece, ukoliko se takvo ponašanje pogrešno proglašava lošim (agresivnim, sebičnim i nepristojnim), pa djeca mogu usvojiti različite oblike neasertivnog ponašanja (nepostavljanje pitanja, neizražavanje vlastitog mišljenja i želja, i slično) koje odrasli smatraju poslušnim i pristojnim ponašanjem, te ga dobro prihvataju.

Asertivnost djeteta podrazumijeva isto što i asertivnost odrasle osobe: spremnost i sposonost zauzimanja za vlastita prava, te jasno i prihvatljivo izražavanje vlastitih želja i potreba. Pravovremeno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnog ponašanja pozitivno utiče na razvoj djetetovog samopoštovanja, zbog čega asertivna djeca u adolescentskom i odraslom dobu imaju bolju sliku o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti, te imaju efikasnije vještine suočavanja sa stresom.

Ako neko u djetinjstvu nije naučio da se ponaša asertivno (već je naučio da se ponaša defanzivno ili agresivno), šansu za nadoknađivanje kao adolescent ili odrasla osoba može potražiti u treninzima asertivnosti ili, kako se kod nas češće nazivaju, asertivnim treninzima. Kao svaki trening i ovaj podrazumijeva uvježbavanje određenih vještina. U ovom slučaju radi se o uvježbavanju vještina izražavanja vlastitih potreba i želja, zauzimanja za vlastita prava, davanja pozitivnih i negativnih povratnih informacija, odbijanja neprihvatljivih zahtjeva, itd.

* * *

Asertivnost predstavlja za osobu koristan oblik ponašanja, kojim se pri ostvarivanju ličnih prava, interesa i želja ne nanosi šteta drugim ljudima. Ukoliko osoba tokom procesa socijalizacije nije usvojila asertivan obrazac ponašanja, asertivni trening je prilika da se na najefikasniji način nauči kako se u različitim međuljudskim odnosima (od bliskih do profesionalnih) zauzeti za vlastita prava, interese, potrebe i želje, kako se suprostaviti nepravdi, kako odbiti neopravdane zahtjeve bez osjećanja krivice i anksioznosti, ali i kako pohvaliti drugu osobu, kako biti otvoren, nježan i pažljiv.

Asertivnost je detaljno objašnjena u priručniku autora Igora Krnetića koji dobijaju svi učesnici asertivnog treninga u organizaciji Savjetovanja Krnetić. Izvod iz priručnika možete pročitati na stranici download.

http://www.krnetic.com/asertivnost.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Termini "asertivnost" i "asertivno ponašanje" postaju na našim prostorima deo svakodnevnog jezika. Reči su anglosaksonskog porekla (eng. assertive i assertive behaviour) u značenjima pouzdanog, odgovornog i samopotvrdnog ponašanja ličnosti kada su ugrožena njena legalna prava.

Asertivnost je sposobnost da se iskreno izraze mišljenje, osećanja, stavovi i prava, bez anksioznosti, na način koji neće ugroziti tuđa prava

Asertivno ponašanje se nalazi na pola puta između agresivnog ponašanja i bežanja iz specifične si­tuacije. Međutim, nije lako biti asertivan. Čovek najmanju dozu asertivnog ponašanja iskazuje baš u situacijama kada je takvo ponašanje neophodno. Paradoksalno! Mnogi smatraju da je lakše biti asertivan u nekim siutacijiama, nego u drugim. Ovo ima smisla... Puno je lakše biti staložen u prisustvu stranaca, nego u prisustvu nekoga koga volimo i ko se može naljutiti ako iskreno ispoljimo osećanja. Ali, što nam je važniji odnos sa nekom osobom - toliko je bitnije biti asertivan! Asertivno ponašanje doprinosi da se poveća poštovanje drugih prema nama... Drugi nas opažaju kao osobe koje poštuju sebe, koje su vredne pažnje, koje su privlačnije.

Odakle potiče neasertivno po­našanje?

Mnogi od nas smatraju da je potrebno uvek zadovoljiti i/ili popustati drugima, da nije lepo razmišljati o svojim potrebama iznad potreba drugih, ili da ne treba 'talasati' - da ako neko kaže ili uradi nešto što se nama ne sviđa, treba samo prećutati i držati se podalje od te osobe u budućnosti.

Ako imate problema da kažete "ne" čak i kada zaista treba da kažete "ne", ako osećate da ljudi 'gaze preko vas', ako imate problema da držite svoj bes pod kontrolom,... od velike pomoći će biti ako naučite ne­što o asertivnoj komunikaciji. U tom slučaju, asertivne tehnike (J. Zdrav­kovic, 2004) vam mogu znatno olakšati život.

Tehnika otvaranja (eng. self disclosure)

Ako su sagovornici dve bliske i ravnopravne osobe, koristeći tehniku otvaranja oni slobodno, bez straha od posledica, izražavaju kako pozitivna tako i negativna oseća­nja u odnosu na doživljavanje neke problematične situacije. Na taj način osoba uči da slobodno govori o sopstvenim željama, strahovima, slabostima, vrlinama, maštanjima i prižeIjkivanjima, bez straha da će je sagovornik loše proceniti. Izrazi koje koristimo pri upotrebi ove tehnike su: "Čini me nervoznim/om)", "Povređuje me", "Ne dopada mi se", "Uznemirava me", "Plaši me"...

Da bi primena tehnike bila efikasnija, korisno je posužiti se sledećom dijaloškom shemom;

  • 0tvaranje("0sećam se...")
  • Razlozi koji objašnjavaju ta­kvo osećanje
  • Tačno izražavanje sopstvenih htenja i želja u odnosu na sagovornika i problematičnu situaciju
  • Smisaoni, realističan i ostvarIjiv predlog za razrešenje situacije.
  • Zahtev sagovorniku da se iskreno izjasni o predlogu.

Muž: Jesi li spremna? Krećemo.

Žena: Još nisam.

Više o tehnikama asertivnog ponašanja možete pročitati u knjizi Jezdimira Zdravkovića "Veštine vladanja sobom" Zograf, Niš 2004.

Muž: Požuri onda! Neću da te čekam. Idem da upalim kola...

Žena; Čini me nervoznom kada me tako požuruješ.

Muž: A koliko se tek ja unervozim čekajuci te, ovako 'spreman za pokret'...

Žena: Da, ali... volela bih da poštujes vreme dogovoreno za izlazak, kao što smo se dogovorili. Ova tehnika je pogodna za razrešavanje sukoba između supružnika, ljubavnih partnera i prijatelja.

Tehnika zamagljivanja (eng. fogging)

Osoba uči da prihvati deo istine u manipulativnoj kritici upućenoj na njen račun, ali da u pogledu procene situacije ostane sopstveni sudija.

Rečenica u okviru tehnike zamagljivanjem se sastoji iz dva dela. Prvi deo rečenice je 'diplomatskog karaktera' jer se sagovorniku priznaje pravo da ima pravo na sopstvenu istinu. U drugom delu rečeničnog dijaloga, međutim, osoba realno brani svoje legalno pravo.

Majka: Suknja ti je užasno kratka, zar ne misliš da bi trebalo da nosiš duže suknje? One su sada u modi.

Ćerka: U pravu si. Duže suknje su u modi. Ali se uz ovu bluzu najviše slaže baš ova suknja.

Tehnika vracanja lopte (eng. negative inquiry)

Primenom tehnike vraćanja lop­te osoba se uči da se uspešno nosi sa manipulativnom kritikom.

Umesto automatizovanih reakcija (kontranapad ili bekstvo), koje se javljaju u najvećem broju slučajeva, osoba treba da upitnim rečenicama prinudi kritičara da jasno i precizno otkrije sta je zapravo pravi predmet njegove kritike. Suočavanjem argumenata sa kritičarem, osoba, s jedne strane, ublažava svoj iracionalni strah od kritike i, s druge strane, prekida kritičke primedbe druge stra­ne u sukobu, jer je ova prinuđena da se konkretno izjasni u čemu se kritika sastoji.

Radnik: Plata za prethodni mesec mi je smanjena, da li mogu da dobijem objašnjenje?

Šef: Nisi dobro obavio svoj posao.

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kažete konkretnije o propustima

Šef: Uf, pa odakle da počnem...

Radnik: Evo čekam....

Šef: Bilo je tu puno stvari...

Radnik: Da li biste bili ljubazni da mi kazete nešto konkretnije?

Tehnika tajm auta (eng. time out)

Ova tehnika je pogodna u rukovanju problemima koji se često javljaju između roditelja i male dece. Analogno sa tajm autom u košarci, osoba u nekom dijaloškom suko­bu privremeno "prekida igru", bez upuštanja u raspravu. Princip "nema igre" odnosi se samo na dijalog u kome se otkriva da sagovornik ispoIjava nerealne zahteve. Inače, "ima igre" u svim drugim situacijama u kojima dijalog teče normalno.

Dete: Idem napolje da se igram.

Majka: Ne slažem se sa tom idejom da izađes jer si prehlađen.

Dete: Ali, hoću napolje, mamice...

Majka: Ne dolazi u obzir.

Dete: A Marko i Nikola su napoIju... i igraju se...

Majka: Izaći ćeš kada ti bude boIje.

Dete: Hoću sada! Samo malo...

Majka: Rekla sam ne.

Dete: Hoću da se igram ispred zgrade! Hoću napolje ... (ponavija kroz plač)

Majka: (nastavlja da kuva ručak, bez upuštanja u dalju raspravu)

Tehnika priznavanja greške (eng. negative assertion)

Kod tehnike priznavanja greške osoba se suočava sa strahom od odbacivanja i nesavršenosti. Priznavanje greške u ravnopravnim i emoci­onalnim odnosima može biti znak zrelosti ličnosti, ali ishitreno prihvatanje krivice u nekim profesionalnim relacijama nije mudra odluka. Postoje situacije u kojima neko treći treba da donese odluku o krivici.

Žena: Jesi li ti normalan? Gde si do sada? Skroz sam se prepala. Tre­balo je da dođes kući pre pet sati.

Muž: Žao mi je što si se uplašila. Trebalo je da ti javim da sam otišao sa kolegama na ručak. I još smo se toliko zapričali da sam potpuno zaboravio na vreme. Trudiću se da se tako nešto ne ponovi.

Tehnika kompromisa (eng. workable compromise)

U slučajevima kada se stavovi osoba u dijalogu razlikuju, konfliktnu situaciju, kako u emocionalnim, tako i u poluprofesionalnim i profesionalnim odnosima, moguće je, ponekad, rešiti jedino kompromisom.

Službenik: Neka pozadina bude plava.

Službenik2: Ma, ne... ja bih radije crvenu.

Službenik: Kakva crvena! Biće grozno... ipak je plava pravi izbor.

Službenik2: Efektnije će biti da stavimo crvenu. Plava je totalni promašaj.

Službenik: A da mi izaberemo neku 'treću' boju?

Službenik2: Pa,... hajde. 'Zlatna sredina'...

Nevolja nastaje u onim situacija­ma kada kompromis iz objektivnih razloga nije moguće postići ili kada je kompromisno rešenje štetno po osobu. Postoje, dakle, stvari oko kojih nije moguće praviti kompromis.

Tehnika pokvarene ploče (eng. broken record)

U odbrani svojih prava osoba treba uporno, dosledno, bez objašnjenja i produbljivanja problema da zahteva da joj druga osoba omogući ostvarenje tog prava.

Službenica: Ne, ne mogu ići na ručak sa Vama.

Kolega: O... Molim Vas, pođite samnom na ručak, neće trajati dugo...

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze.

Kolega: O... Molim Vas, hajdete, ja Vas vodim...

Službenica: Žao mi je, danas imam obaveze...

Uporan, dosledan i monoton zahtev sagovornika dovodi do ludila. Zato se preporučuje uzdržavanje od upotrebe ove tehnike u emocionalno ravnopravnim odnosima. Njena primena može kod partnera ili partnerke izazvati bes i mučninu.

Korišćenje tehnike pokvarene ploče nije preporučljivo i u slučajevima kada na "pokvarenu ploču" osobe koja brani neko svoje pravo sagovornik reaguje emitovanjem sopstvene "pokvarene ploče".

Tehnika ponovljenog asertivnog odgovora (eng. repeated assertion)

Tehnikom ponavljanja asertiv­nog odgovora osoba teži da uvaži činjenice koje ističe sagovornik, ali uporno brani sopstveno pravo. Prilikom korišćenja ove tehnike dopušta se osobi da, ako je to potrebno, u kratkim crtama opiše svoju poziciju u vezi sa osnovnim problemom.

Tehnika se bez posledica može primenjivati u sukobu ravnopravnih, emocionalno vezanih osoba. Osobu koja je primenjuje u cilju odbrane ugroženih prava sagovornik ne mora doživljavati kao agresivnu, nametljivu i dosadnu.

Devojka: Dragi, hajdemo večeras u bioskop.

Mladić: Žao mi je, rado bih išao, ali ne mogu. Dogovorio sam se sa Mirkom da gledamo večeras fudbal.

Devojka: Pih... Nema dosadnije stvari na svetu. Tebi je fudbal važniji od mene?

Mladić: Znaš da si mi važnija i da te volim, ali, isto tako, znaš da uživam u fudbalu.

Devojka: Dobro, i šta ako propustiš jednu utakmicu? Sve su iste... oni fudbaleri samo jure za loptom. A meni se tako izlazi... i ide mi se u bi­oskop.

Mladić: Potpuno razumem da ti ne volis fudbal, ali ja ne mogu da otkažem dogovor s Mirkom.

Tehnika paradoksalnog odgovora (eng. paradoxical statements)

Neki autori oprezno preporučuju da osoba na agresivne primedbe, zluradosti i opaske sagovornika, koristi paradoksalni odgovor u želji da se nekorektnost u komunikaciji vrati agresoru poput bumeranga. Međutim, reakcije tog tipa na agresiju sagovornika, na tankoj su granici između asertivnog i agresivnog ponašanja. Korišćenje ove tehnike zahteva od osobe koja je izložena verbalnoj agresiji suptilnost u jezičkom izražavanju i fino prepoznavanje nijansi u komunikaciji.

Momak: Jesi li mogla da obučeš kraću suknju.

Devojka: Nisam, na pranju je.

Zaključak

Kao što smo videli u primerima, izbor tehnike diktira situacija, a u zavisnosti od prirode odnosa osoba koje komuniciraju i prirode problema. Jako je bitno da, pored verbalnog, obratimo pažnju i na neverbalno ponašanje. Suočite se sa sagovornikom 'lice u lice'; stojite ili sedite uspravno, zadržite otvoren i opušten stav; budite ljubazni, ali sa ozbiljnim izrazom lica; vaš glas tre­ba da je smiren i blag, nikako plačIjiv ili oštar. I na tom polju treba biti asertivan.

Udruženo korišćenje tehnika asertivnog ponašanja, njihovo kombinovanje daje boiji rezultat nego korišćenje samo jedne od tehnika, izolovano od ostalih.

Treba da komuniciramo, i to asertivno - izraziti svoje ideje, želje, potrebe. Ne treba čekati da drugi pročitaju naše misli. To se neće desiti.

Kada asertivnost postane navika, pitaćete se kako ste ikada mogli živeti bez toga.

http://www.stetoskop.info/Asertivne-tehnike-476-s9-content.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Dok odrastamo, uglavnom pristajemo na sve. I to je nosilo određene prednosti, ali veoma kratkotrajne, da bismo na kraju shvatili da nas je takvo ponašanje i previše iscrpelo. Spoznajemo vremenom da je jako zdravo reći ,,ne” kada je to neophodno.

 

Zašto bi trebalo da kažete ,,ne“?

 

Zato što će vas konstatno pristajanje na sve zahteve, usluge i odgovornosti ,,sagoreti“. Iako to današnje društvo možda ceni, to nije dobro, a i dovodi do toga da se osećamo jako loše. Kada pristajete na sve, nećete moći da uložite energiju u sebe, kao ni u stvari i ljude koji su vam zapravo važni.

Reći ,,ne” je više za vas nego za druge; to je način da vodite računa o sebi emotivno, psihički i mentalno.

Možda ćete osećati krivicu isprva, ali vaše telo će vam kasnije zahvaliti. Odbiti nešto je neophodno kada već imate napakovanu gomilu obaveza i zadataka. Ukoliko je u pitanju usluga koja ne zahteva isključivo vaše veštine, predajte je nekome ko je možda rasterećeniji.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kada bi trebalo da kažete ,,ne”

Pokušaćemo da pojednostavimo stvari – ukoliko je nešto neophodno, pristanite. Ukoliko se radi o dodatnim odgovornostima ili minornim stvarima, odbijte. Na primer, uvek pristanite da odete na neki bitniji društveni događaj, poput rođendana, svadbi i važnih proslava. Sa druge strane, uvek možete pomeriti kafu sa ljudima koje i inače viđate stalno.

Ovako ćete moći da posvetite malo vremena sebi i moći ćete da uživate u nekim svojim omiljenim ritualima. Bićete mnogo više zadovoljni sobom i, pre svega, odmorniji.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako se suočiti sa povratnom informacijom?

Nikada nije lako prihvatiti kritiku i oštre komentare koje nam voljene (i manje voljene) osobe upućuju. Međutim, postoji ispravan i pogrešan način za to, jer u zavisnosti od toga kako se suočite sa tim kritikama zavisi i ishod.

Najgori scenario bi bio da nastavite svađu, jer se time stvara veći problem nego što je prvobitno i bio. Ne osuđujte nikoga ukoliko ne ispoštuje vašu odluku. U suprotnom ste na sigurnom putu da oštetite odnos koji imate sa tom osobom.

Najbolje rešenje je da pokažete empatiju i uputite ih na druge ljude koji im mogu ispuniti ono što žele. Na taj način razgovor koristi obema stranama, i doveo je do rezultata, umesto do uvreda.

Ukoliko primetite da ste previše stvari sebi natovarili na pleća, jer  niste mogli nekoga da odbijete, udahnite duboko i poštedite malo sami sebe. Ljudi smo i biće perioda kada će, usled različitih okolnosti, naš raspored biti sve gušći. Tada jednostavno izdvojte za sebe bar pola sata, kako biste disali i uradili nešto što će vas osvežiti.

http://www.mycupoftea.rs/kako-da-naucite-da-kazete-ne/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...