Jump to content

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“


JESSY

Препоручена порука

Kako da od osobe koja se boji da kaže NE postanem osoba koja se slobodno zalaže za sebe i svoje potrebe?

Dešava ti se da pristaneš na nešto bez mnogo razmišljanja? Često?

Iz straha da ne povrediš nekog? Ili iz želje da ugodiš nekom?

Dešava ti se da kažeš DA iako misliš i osećaš NE? Često?

Osećaš neprijatnost ili krivicu kada treba da kažeš ne, ne želim, ne odgovara mi?

 

Ako su tvoji odgovori na ova pitanja DA, iako nisam vidovita i nemam čarobnu kuglu, sa velikom verovatnoćom mogu da tvrdim da:

*retko ili nikada osećaš zadovoljstvo životom,

*ti je teško da se opustiš,

*ti održavanje odnosa sa drugim ljudima teško pada,

*imaš manjak energije i često osećaš umor

 

Kako to znam?

Negde sam pročitala da kada kažemo DA iako to ne mislimo, mi zapravo kažemo NE sebi.

Svima se dešava ponekad. Na kraju krajeva, kompromisi su neophodni da bismo funkcionisali sa drugim ljudima. To nije problem.

Problem imamo kada izgubimo ravnotežu i prečesto drugima govorimo DA,  samim tim, prečesto sebi govorimo NE.

Zašto je toliko teško reći NE?

Samo izgovaranje ta dva slova nikom ne bi trebalo da predstavlja problem.

Teško nam je zato što verujemo da:

*nemamo pravo da kažemo NE

*ako kažemo NE bićemo odbačeni

*ako kažemo NE drugi nas neće voleti

*ako odbijemo nečiji predlog znači da odbijamo tu osobu,

*…………………………… (dopišite sami)

Uvek govoriti DA nije znak ljubavi i prihvatanja, to je znak da idemo linijom manjeg otpora.

Izraz naše ljubavi prema sebi je da iskažemo svoje mišljenje, želje, potrebe… a izraz naše ljubavi prema drugima je da im kažemo šta mislimo, želimo, osećamo…

Naša obaveza je da zaštitimo sebe i svoje granice, i neodgovorno je i prema sebi i prema drugima očekivati da neko drugi to radi umesto nas.

Voleti sebe podrazumeva i zauzeti se za sebe i svoje potrebe.

Koliko god nas neko voleo i dobro poznavao, ne može da nam čita misli.

Na nama je da kažemo ili pokažemo šta želimo a šta ne želimo.

Šta nam prija a šta nam smeta.

Kada sebi dozvolimo da kažemo NE, ne želim, ne prija mi, ne odgovara mi… tada ćemo te reči izgovarati mnogo lakše. Bez osećaja krivice i griže savesti, bez osećaja da radimo nešto loše.

I tada će naše NE biti podržano i neverbalnim znakovima komunikacije i bićemo mnogo jasniji i uverljiviji.

Kako da od osobe koja se boji da kaže NE postanem osoba koja se slobodno zalaže za sebe i svoje potrebe?

“Lako” 

Treba “samo” da promenite uverenje da nemate pravo da kažete NE, treba “samo” da dozvolite sebi da kažete NE.

Zašto toliko navodnika?

Zato što ovo što sam napisala zaista jeste tako. Promenom uverenja dolazi do promene ponašanja. Kada sebi nešto dozvolimo to radimo sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja i premišljanja.

Navodnici su tu da vas podsete da je bilo koja promena uverenja proces i da su potrebni redovni mali koraci u željenom pravcu da bi se do prave i trajne promene došlo.

Pisanje može mnogo da pomogne.

Izdvojite malo vremena za sebe i zapišite vaše razloge zbog kojih govorite DA iako mislite i osećate NE.

Zapišite i neke konkretne situacije. Kada ih vidite tako na papiru, možete da vežbate pisanje drugačijeg odgovora. Za početak. Možete da vežbate zapisivanje više načina da ljubazno i uz uvažavanje druge osobe kažete NE.

Takođe, možete sebi da zadajete za početak lake i male zadatke. Da na primer kažete NE u situaciji koja vam nije toliko bitna, osobi sa kojoj vam odnos nije toliko bitan.

Zadajte sebi zadatak da svakog dana kažete jedno malo “ne” i vidite kako se osećate posle toga.

Normalno je da u početku to bude i pomalo trapavo, i da osećate neku neprijatnost, osećaj krivice ili izveštačenosti. To je sve normalno u procesu promene.

Podsetite sebe da će to proći i da sada radite nešto dobro za sebe. Da uvežbavate jednu novu, korisnu veštinu.

http://www.jelenapantic.com/kako-da-od-osobe-koja-se-boji-da-kaze-ne-postanem-osoba-koja-se-slobodno-zalaze-za-sebe-i-svoje-potrebe/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kolicina ulozenog truda, da se udovolji ljudima samo iz straha da ne budemo odbaceni

direktno je proporcionalna stepenu odbacivanja i prezira koje dobijamo od istih.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mislim, u najvecem broju slucajeva:)

 

Znac,i em motiv da udovoljavamo iz straha od odbacivanja treba da preispitamo, e da bi nam motiv bio ljubav

em treba biti obazriv kome ljubav nudimo i kako:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sta raditi ako ti ostajes pri toj tvrdnji "NE", a onaj drugi to jednostavno ne zeli da prihvati,i uporno pokusava da izazove krivicu zbog tog "NE",i zbog tog "NE" pokusava da te na svaki nacin ponizi inkriminise kako vec???

U sustini taj neko uopste ne cuje moje "NE" i izvlaci ono sto mu odgovara iz konteksta... (okvirno pricam) :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

„Ne“ kao afirmacija vas samih je i pokazatelj lične odgovornosti. Pokazuje da iako interagujemo sa dosta ljudi i volimo, poštujemo i vrednujemo visoko te odnose, mi ne možemo da dozvolimo sebi da uvek budemo pod njihovim uticajem. Snaga koju izvlačimo izgovaranjem reči „ne“ je u tome da mi time jasno postavljamo granicu, što je to ujedno i dokaz zrelosti.

 

 

Kao neke opšte smernice, mogu se navesti pet situacija, kada izgovaranje reči „ne“ povećava našu snagu.

Kad se verno držite za svoje principe i vrednosti. Biti velikodušan, pružati podršku drugim ljudima je prelepa stvar, i emotivno i duhovno i profesionalno. Međutim, kako istraživanja pokazuju, integritet je esencijalan u stvaranju poverenja među ljudima, kao i dobronamernost. To je preduslov efikasnosti.

Petar je, na primer, oduvek negovao svoju ulogu čoveka koji je uvek tu da pritekne u pomoć svojim prijateljima. „Petar ti čuva leđa“ je bila njegova mantra. Kad je njegov bliski, oženjeni prijatelj otpočeo aferu sa drugom ženom, Petar je držao jezik za zubima. Međutim, kad ga je prijatelj zamolio da mu ustupi svoju vikendicu kao mesto gde će imati tajne sastanke, Petar je počeo da se bori sa svojom savešću. Želeo je i dalje da održi svoju reputaciju super momka, ali mu je bilo neprijatno da bude deo prevare, makar i posredno. To je i rekao svom prijatelju, odbijajući njegov zahtev.

Petrovo „ne“ je uzdrmalo prijateljstvo i narušilo nepisani muški kod. Ipak, ako vas drugi vole kao nusprodukt izgovaranja reči „da“, voleti sebe ipak nekad podrazumeva jedino izgovaranje reči „ne“.

Kad vas štiti od ekspoatacije od strane drugih. Prosto je neverovatno koliko su ljudi spremni da traže od vas, čak zahtevaju, stvari koje se vi sami ne bi usudili da potražite. Zaštitite sebe od mnogih koji daju sebi za pravo da traže, tako što ćete biti dovoljno snažni da jasno i smireno izgovorite „ne“.

Evo jednog klasičnog scenarija sa posla – Veseo, popularan kolega koji voli da zabušava na poslu, ponovo pozajmuljuje od svog vrednog kolege radne beleške. Taj vredni kolega vidi da biva iskorišćen, ali ne može da nađe dovoljno dobar razlog da odbije i on pristaje. To se ponavlja, frustracija zbog iskorišćavanja raste, ali on i dalje popušta, jer ne može da nadje dovoljno dobar razlog da odbije i tako se ciklus iznova ponavlja.

Konačno kad frustracija zbog iskorišćavanja dostigne toliki intenzitet da mu više nije bitno da pronađe prihvatiljiv razlog odbijanja, vredni radnik odbija gospodina Popularnog. Vredni radnik skupi snagu i jasno kaže – „Ne, meni to ne odgovara“.

Njegovo „ne“ će mu, možda doneti hladniji prijem u kafeteriji firme nedelju ili dve. To nije prijatno, ali prođe. Istupivši za sebe, vredni radnik stiče dodatno samopouzdanje. „Ne“ je neophodan štit od šarmatnih osoba koje nas iskorišćavaju. Izgleda da ipak i dobri momci mogu da kažu „ne“.

Kada vas drži fokusiranim na sopstvene ciljeve. Kad ju je šef po drugi put iskritikovao i nazvao „brbljivicom“, zato što je kasnila sa poslom jer je previše vremena koristila na razgovor sa kolegama, Ana se osetila uvređenom i nepravedno optuženom. Zar je njena krivica što kolege zastaju za njenim stolom? Kako je mogla da odbije Saru čija ostarela majka stvara toliko problema, ili Nikolu koji joj je tražio neke poslovne savete? Njenim kolegama je bila potrebna podrška, uskraćivanje iste bi ih povredilo i pokvarilo prijateljske odnose.

Ana je očigledno potreba snaga reči „ne“. Zašto? Zato što brinući o kolegama, Ana je izgubila fokus nad svojim odgovornostima, svojim zadacima. „Ne“ je neophodan alat da se držite vaših ciljeva. Ispunjavanje vaših ciljeva je ono za šta ste plaćeni i ono što će se isplatiti. Svima nama je potrebno „ne“ da bi obavili svoj posao, a ne nečiji tuđi.

Kada vas štiti od zloupotrebe drugih. Nažalost, naši najbliži odnosi su praćeni najružnijom komunikacijom. To je delom posledica toga što oni ljudi koji su nam najbliži izazivaju najjača osećanja u nama, a delom zato što su to ljudi za koje se najviše plašimo da ih izgubimo. Strah može da ubije našu snagu kad treba da kažemo „ne“ i to baš kad nam je ta snaga najpotrebnija.

Primer koji možemo navesti jeste jedna bezobrazna odrasla ćerka. Lara tvrdi da voli svoju majku, ali je ona sa druge strane dosta iritira, dajući unucima previše grickalica, dajući Lari nepotrebne savete o zdravlju, lošem vremenu ili trošenju. Kad se Lara iznervira, ona pukne, postane nepristojna, obraća se majci sa „umukni“ ili vređajući: „Želiš da moja deca budu debela kao ti, mama?“ ili prosto stvarno zla, obraćajući se na podrugljiv i prezriv način. Njeni česti napadi povređuju njenu majku, koja se žali drugim članovima porodice na takvo ponašanje ćerke.

Iako ima podršku porodice, majka nikad ne postavlja granicu između nje i Lare. Ona bi trebala da se sabere i da jasno kaže : „Ne možeš tako da pričaš sa mnom!“, međutim ona to ne radi jer jednostvano to je njena ćerka, ukoliko joj kaže da ne može da priča sa njom na određeni način, Lara je u stanju da potpuno prekine kontakt i ne želi da rizikuje. Ukoliko nemamo snagu da kažemo „ne“ ostajemo ranjivi i izloženi verbalnom napadu.

Kada vam je potrebna snaga da promenite kurs. Pozivnice su već izrađene, ali predstojeći brak je greška. Posao deluje svima kao nešto što se ne odbija, ali vama je muka ujutru kad treba da krenete. Porodica se žrtvovala da plati školarinu, ali pravni fakultet nije za vas. Kad osetite da se krećete pogrešnim putem, snaga reči „ne“ je ono što vam treba da se okrenete.

Prepreke izgovaranje reči „ne“, u ovim slučajevima, su dvostruke. Najpre, morate biti spremni da barem sami sebi priznate da ste napravili grešku. Mnogi od nas će radije biti u pravu nego srećni. Nastavićemo lošim putem samo zato što smo uporno odbijali da čitamo znake pored puta. U većini slučajeva ipak znamo gde treba povući liniju. Problem je da se to zaista i uradi. Prikupljanje snage da se to uradi zahteva prevazilaženje jedne velike prepreke – troškovi izgovaranje reči „ne“.

 

http://www.psihologijaonline.com/psihologija-licnosti/201-moc-reci-ne

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 years later...

Одбијање као прихватање. Особа се у основи слаже са предлогом, али се из различитих разлога не слаже да то учини одмах (формално одбијање попут: „Да ли желите да попијете чај?“ – „Хвала, али не бих да вас узнемиравам“ или „Хвала, сада журим“ или „Идемо сутра у позориште?“ – „Са задовољством, али сутра имам изборни предмет.“)

Одбијање као обећање. Особа се у принципу слаже са предлогом, али га тренутно не може прихватити. Овом опцијом се избегава конфликт. На пример: „Молим те, изнеси смеће“ – „У реду, изнећу га чим завршим домаћи задатак.“

Одбијање као алтернатива. Овај облик одбијања не утиче на осећања предлагача и омогућава давање алтернативног предлога. „Хоћемо ли сутра на базен? „Не, не волим пливање. Боље прошетајмо шумом“.

Одбијање као неслагање. Обично је усмерено на сам предлог или предлагача. Особа јасно ставља до знања да се ни под којим околностима неће сложити. Овде могу бити погођена лична осећања предлагача, може се увредити. Међутим, ова опција драстично смањује вероватноћу добијања нежељене понуде у будућности. „Да ли могу да оставим код вас неке ствари?“ – „Не, не желим да одговарам за ваше ствари“ или „Хајде да побегнемо са последњег часа?“ – „Не, остаћу – желим да поправим оцену.“
Или можете да не објашњавате разлог свог одбијања: „Дај ми твој телефон да одиграм једну игрицу“ – „Не дам.“

Одбијање као сукоб (конфликт). То је крајња опција одбијања. По форми агресивно, може садржати претњу. Ефикасно је у случају грубог негативног спољашњег притиска. „Ако наставиш да инсистираш, мораћу да престанем да комуницирам с тобом.

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/11/25/odbijanje/

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...