Jump to content
Џуманџи

Како је љубав постала условна?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 часа, Џуманџи рече

@александар живаљев, баш ме занима your take on this. :)

Ђе ме нађе послије двије траварице?:)

Али тема ти је заиста неодољива, и, ако смијем да процјеним, неопходна. Међутим, послије тих срећних траварица (ем жена завршила књигу на Савиндан, ем нећемо много морати да платимо њену штампу:)), могу да пружим мало анализе, никакву синтезу, а још мање сувисли лични став (који би требало да буде највиша вриједност због кога разговарамо и због чега ме, претпостављам, "прозиваш").

Елем, Анализа: недавно сам био у једној терапијској заједници у којој су једна дјевојка и један младић (обоје са веома трауматичним дјетињствима) вапили за безусловном љубављу. Било је потребно вратити их на то да и неки, можда умјешнији родитељи, нужно условљавају дјецу (то је она Фројдова "нелагодност у култури"). Тим путем су колеге постепено почеле боље да прихватају сопствене родитеље.

Е, сад ако се трудиш да вјерујеш, онда ти логично звучи оно што у својим бокељским романима подвлачи Никола Маловић (одличан писац, жао ми је што сам га због отпора према рекламираним књижевницима касно открио) - у односу између двоје увијек постоји и Трећи, односно Бог.

Нек нам је Бог у помоћи да се волимо! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, александар живаљев рече

једна дјевојка и један младић (обоје са веома трауматичним дјетињствима) вапили за безусловном љубављу.

Ovo je suština, koliko umeće voljenja ide ustvari iz kuće. To što su roditelji, ne znači da znaju da vole.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, александар живаљев рече

у односу између двоје увијек постоји и Трећи, односно Бог.

Нек нам је Бог у помоћи да се волимо! 

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, st.anger рече

Božja ljubav je bezuslovna

Божија љубав је велика, али ипа не и безусловна. Он нам је дао живот и све што имамо, па ипак тражи да се трудимо да будемо барем мало достојни тога.

Да ли ви када васпитавате децу из велике љубави пуштате да раде све што им се прохте, и без икаквог васпитања?

Или их учите шта је добро, а шта не, и похвалите када је добро или прекорите када нешто не ваља, да би били васпитани и то радите баш из велике љубави и за њихову добробит.

Тако ради и Бог, само код Њега су и награда и казна много већа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Sofija_ рече

kalkulacija=uslovi znaci da nije bezuslovno :) tu Bog ne obitava

Bog obitava u svojoj Crkvi i svetim tajnama

 

пре 31 минута, Sofija_ рече

mi sami mislimo da znamo kroz kalkulisanje/uslovljavanje  sta nam je dobro

ne moramo da puno mislimo sami. imamo dosta iskustva u predanju. imamo zapovesti. imamo i slobodu.

 

пре 32 минута, Sofija_ рече

necemo da dajemo ako ne dobijemo

ko je lud da daje a ne dobije ništa .

žitija su puna kalkulacija, računica. recimo neko kaže Bože ako to i to.. onda ću ja vako ili nako.. neki dil postoji , neki savez, neka trgovina i pogađanje.

ja samo pokušavam da kažem da to samo po sebi nije loše. i u jevanjđelju imaš poređenja sa trgovinom itd..

пре 36 минута, Sofija_ рече

hocemo da menjamo druge da bi nama odgovarali,

šta ako je uslov u vezi recimo da se oboje menjaju i žrtvuju za drugog, da niko ne menja nikoga već da Hristos sve čini novo i da preobražava?

 

пре 38 минута, Sofija_ рече

u sustini je covek veliki egoista, umesto da prihvati Boziju volju i da voli ljude onakve kakvi su.

znači ženska je egoista što neće da prihvati muža koji je švaler, voli po kafanama, ili se recimo drogira. on je takav. to je bolest. i ona bi da ga menja, ali pazi, ne ide..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Sofija_ рече

Cesto su ljudi sa invaliditetom hrabriji i borbeniji i jaci duhom od nas koji to nismo,ima mnogo primera takvih koji su bez obzira na invaliditet

postigli vise od ljudi kojima fizicki nista ne fali. Nik Vujicic je pravi primer za sve nas lenje i kukavne koji se zalimo za sitnice i treba da nas

bude sramota. Koliko znam, on sam se nikad nije pozalio sto nema ni ruke ni noge, to dosta govori.

И не само инвалиди, него и други људи који су имали неку муку и и искушења су борбенији и храбрији.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Ненад Р. рече

И не само инвалиди, него и други људи који су имали неку муку и и искушења су борбенији и храбрији од оних који су добијали све што су хтели и били под великом заштитом својих родитеља.

Ne može to doveka. Jednom, kad tad, mora život da te tresne o glavu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Muramasa рече

Pa ni Bog ih ne voli takve kakvi su, nego im preti neugasivim ognjem da budu onakvi kakve on želi.

Ne preti ognjem. Mi se sami udaljujemo od Boga, nikoga On ne prisiljava. Možeš ti da voliš nekog do bola, ali kad te taj neko neće, onda ne može ni da oseti količinu ljubavi koju ti gajiš. To je ono neprepoznavanje, stran si mu bez obzira na ljubav.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, александар живаљев рече

ем жена завршила књигу на Савиндан, ем нећемо много морати да платимо њену штампу:)

:slavaaa: Честитам! :navijanje: Надам се да ћемо бити детаљније обавештени... ;)

пре 23 минута, александар живаљев рече

Е, сад ако се трудиш да вјерујеш, онда ти логично звучи оно што у својим бокељским романима подвлачи Никола Маловић (одличан писац, жао ми је што сам га због отпора према рекламираним књижевницима касно открио) - у односу између двоје увијек постоји и Трећи, односно Бог.

Нек нам је Бог у помоћи да се волимо! 

:dobro:Зато сам и ставила тему у "Црква и личност"

Цитат

Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.

А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,

Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.

Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?

И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?

Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.

Мт 5:43-48

Измењено од Џуманџи

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Kratos рече

I taj plodni odnos po tebi nije ljubav?

Pa ne. To je plodan odnos koji je takav zbog Ljubavi u njemu a ne Ljubav kao takva. Ja nisam Ljubav zato sto imam Ljubavi u sebi. Niti je ta druga osoba. Samo je Bog Ljubav po sustini.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав у мени је слободна, не може бити ограничена, било би апсурдно ако би заборавили мој рођендан рећи не волим те више. Али, чак и ако не кажем на глас, постављам услове. Моја его-личност процени друге јако добро, да ли је лош човек, висок, низак, симпатичан, неосећајан, атрактиван, забаван, досадан и тако даље. Да ли мислите да постоји неко у мом кругу, итд  о коме мислим да је неосећајан/а, а да их волим? Наравно,не. Оне које его воли добиће љубав, други неће добити ништа :)). Условна је у основи нарцисоидна, јер су личне потребе први приоритет. Да се не лажемо, свако има  идеју о томе како да покаже своју наклоност, осећања. Неко то ради са пажњом, други додиром, поклоном, речима. Безусловна је у стању да воли друге као што су, не мисли о мушкарцу/жени, висок/а и низак/ска, стар/а и млад/а, итд. У том стању је бесмислено да се говори о љубави, јер то није нешто што жели да се постигне...Безусловна је универзална и неограничена, воле се безусловно сви које сретнете, не само пријатеље, породицу и дечка. Исус  говори о безусловној љубави у Матеју: А ја вам кажем: Љубите непријатеље св оје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне... :mahmah:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Ненад Р. рече

Божија љубав је велика, али ипа не и безусловна. Он нам је дао живот и све што имамо, па ипак тражи да се трудимо да будемо барем мало достојни тога.

Значи ли то онда да нас Отац мање воли када грешимо? Мање волео Савла него апостоле, да ли му се зато обратио?

Воли ли пале анђеле? Ако их не воли да ли их мрзи? Одсуство љубави води презиру, мржњи, зар не?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио.   Звучни запис беседе     Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем.   Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове:   „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“   Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога:   „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“   Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника:   „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“   Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата.   „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“   Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали:   „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у среду 4. децембра 2019. године у свим храмовима Епархије милешевске. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић.   Звучни запис беседе   Велики број верника сабрао се код саборног храма да дочека свог Архијереја, из чијих су руку примили Чашу спасења, призивајући Име Божије и благодарећи Богу на даровима које нам несебично пружа а нарочито да изрази своју љубав и благодарност Пресветој Богородици поводом њеног дивног и величанственог Празника.   У свом обраћању присутнима Епископ Атанасије је увео верне у тајну Празника: – Овај светли дан посвећен је ономе што је најсветије, светоме храму Божијем. Данас славимо Мајку Божију и гледамо у њу као свети храм који се припрема да буде обитавалиште Божије. И гледамо у свети храм јерусалимски којем је она посвећена као девојчица. Храм је место где се људи освећују, а оно што се догодило на данашњи дан показало је нешто необично. На данашњи дан је ушао у храм неко ко је светији од храма, неко ко је додао храму његовој светости и додатно осветио храм, та девојчица Пресвета Богородица која је у храм одведена. Преко ње људски род ступиће у заједницу са Богом, Бог сићи у овај свет и створити заједницу са нама и трајно са нама остати.   – Сви они који Бога призивају у чистом исповедању, који говоре чисти Символ вере, исповедање вере које држи Црква Христова, и сами постају храм Божији својим умом, својим целим бићем, а нарочито они који се причешћују Телом и Крвљу Господа Христа, постају сви обитавалиште Божије, храм Божији.   Владика је затим изразио захвалност свима који су помогли да се храм Светог Василија Острошког уреди, одржи, начини лепшим и пријатнијим местом за разговор душе са Богом. У том подухвату уређења храма помоћ су указали цео српски народ преко Канцеларије за вере Владе Републике Србије, градска заједница Пријепољска, црквена заједница при храму Светог Василија, верници који улазе у овај свети храм, свештеници, Епархија милешевска, поједини добри људи изван овог нашег простора. Сви су они додали део за обнову овог светог храма. Много је урађено али ће још доста тога бити потребно да се уради да би овај храм заблистао у свом пуном сјају и показао колика је слога и љубав верних који у овај храм долазе, показао да смо сви заједно жива црква.   – Ми можемо приметити и примећујемо промене које чинимо на храму, материјалне, видљиве. Али постоје веће промене, веће израде и дораде које се не виде а које храм врши у нама, на нама, у нашој души, нашем срцу, на нашем карактеру. Веће су промене које се у човеку догађају неголи на храму. Више делује храм на човека него човек на храм као грађевину и зато наставимо да се ангажујемо више на одржавању овога светог храма, нагласио је Епископ Атанасије.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Дејан,
      Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
      Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
      Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
      Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
      У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
      "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
      Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
       
    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту.   Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.     „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији.   Звучни запис беседе   Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...