Jump to content
  1. Биљана 1234

    Биљана 1234

  2. александар живаљев

    александар живаљев

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио.   Звучни запис беседе     Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем.   Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове:   „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“   Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога:   „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“   Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника:   „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“   Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата.   „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“   Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали:   „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у среду 4. децембра 2019. године у свим храмовима Епархије милешевске. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, јереј Горан Крстић и протођакон Никола Перковић.   Звучни запис беседе   Велики број верника сабрао се код саборног храма да дочека свог Архијереја, из чијих су руку примили Чашу спасења, призивајући Име Божије и благодарећи Богу на даровима које нам несебично пружа а нарочито да изрази своју љубав и благодарност Пресветој Богородици поводом њеног дивног и величанственог Празника.   У свом обраћању присутнима Епископ Атанасије је увео верне у тајну Празника: – Овај светли дан посвећен је ономе што је најсветије, светоме храму Божијем. Данас славимо Мајку Божију и гледамо у њу као свети храм који се припрема да буде обитавалиште Божије. И гледамо у свети храм јерусалимски којем је она посвећена као девојчица. Храм је место где се људи освећују, а оно што се догодило на данашњи дан показало је нешто необично. На данашњи дан је ушао у храм неко ко је светији од храма, неко ко је додао храму његовој светости и додатно осветио храм, та девојчица Пресвета Богородица која је у храм одведена. Преко ње људски род ступиће у заједницу са Богом, Бог сићи у овај свет и створити заједницу са нама и трајно са нама остати.   – Сви они који Бога призивају у чистом исповедању, који говоре чисти Символ вере, исповедање вере које држи Црква Христова, и сами постају храм Божији својим умом, својим целим бићем, а нарочито они који се причешћују Телом и Крвљу Господа Христа, постају сви обитавалиште Божије, храм Божији.   Владика је затим изразио захвалност свима који су помогли да се храм Светог Василија Острошког уреди, одржи, начини лепшим и пријатнијим местом за разговор душе са Богом. У том подухвату уређења храма помоћ су указали цео српски народ преко Канцеларије за вере Владе Републике Србије, градска заједница Пријепољска, црквена заједница при храму Светог Василија, верници који улазе у овај свети храм, свештеници, Епархија милешевска, поједини добри људи изван овог нашег простора. Сви су они додали део за обнову овог светог храма. Много је урађено али ће још доста тога бити потребно да се уради да би овај храм заблистао у свом пуном сјају и показао колика је слога и љубав верних који у овај храм долазе, показао да смо сви заједно жива црква.   – Ми можемо приметити и примећујемо промене које чинимо на храму, материјалне, видљиве. Али постоје веће промене, веће израде и дораде које се не виде а које храм врши у нама, на нама, у нашој души, нашем срцу, на нашем карактеру. Веће су промене које се у човеку догађају неголи на храму. Више делује храм на човека него човек на храм као грађевину и зато наставимо да се ангажујемо више на одржавању овога светог храма, нагласио је Епископ Атанасије.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Дејан,
      Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
      Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
      Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
      Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
      У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
      "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
      Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
       
    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту.   Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.     „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији.   Звучни запис беседе   Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...