Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. александар живаљев

    александар живаљев

  2. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве.
      Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем.
      Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“).
      Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима.
      Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање.
      У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије.
      Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије.
      Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html
    • Од Логос,
      У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

      Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави.

      Извор: Епархија осечкопоска и барањска
    • Од Логос,
      У новонасталој ситуацији повећаних хуманитарних потреба све је више захтева које Епархија добија са молбом како да се уплате динарска или девизна средства која би била искоришћена за потребе добротворне помоћи угроженим породицама на Косову и Метохији. Следе подаци о епархијском динарском рачуну и начину како уплатити средства у другим валутама из иностранства.
      У случају нејасноћа можете контактирати економисту Епархије Рашко-призренске:
       
      Горан Крстић, дипл. екон.     
      Економиста Епархије рашко-призренске
      тел: +381 66 901 15 59 ; +381 38 65 510; +386 49 785 782
      ДИНАРСКИ РАЧУН:
      Динарски жиро-рачун Епархије Рашко-призренске
      205-243659-06
      ДЕВИЗНИ РАЧУН:
      NALOZI ZA PLAĆANJE ZA MEĐUNARODNE UPLATE NA RAČUNE RAIFFEISEN BANKE KOSOVO
      (Uputstvo u DOCX formatu: https://d.pr/free/f/roLQJD
      Pojedinac ili kompanija moraju imati otvoren račun pri Raiffeisen Banci Kosovo kako bi primali ili slali međunarodne uplate
      Banci koja vrši transfer (banci koja šalje doznaku) bi trebalo dostaviti sledeće instrukcije:
      56 A: Korespodentna Banka: (videti spisak dole)_____
      57 A: Račun u instituciju: 
      Raiffeisen Bank Kosovo
      Prishtina, Kosovo
      SWIFT kod: RBKOXKPR
      59:  Korisnik broj računa:
      Račun sa IBAN-om 20 cifara - broj osnovni bankovnog računa 16 cifara
      XK05   1503 0310 0140 7703
                                            
      Ime korisnika: 
      Eparhija Rasko-prizrenska, Prizren-Gracanica
      Ljubazno Vas molimo da odaberete jednu od navedenih korespondentskih banaka sa liste ispod (polje 56 će biti korišćeno sa jednom od naših korespondentskih banaka).
      Pažnja:
      *Za sve uplate preko 10,000 EUR, kako bi se izbeglo kašnjenje u procesu plaćanja, strana koja naručuje novac bi trebalo da naglasi detalje plaćanja. 

       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Логос,
      По традицији наше Цркве, исповест деце почиње у узрасту од седам година. То се поклапа са преласком из детињства у адолесценцију. Тада дете достиже први степен духовне зрелости. Ојачава његова природна воља. За разлику од беба оно већ има унутрашњу снагу да се одупре искушењима. Прва исповест – то је посебан догађај у животу детета. Она може за дуг период одлучити не само однос према исповести већ и правац његовог духовног живота. За њу, родитељи детета дужни су да га припремају током година живећи у складу са црквеним правилима. Уколико су успели да васпитају дете да буде благочестиво, могу припремити дете за прву исповест тако да тај дан за њега буде празник.

      Код детета је усвајање претежно понављање графичких образаца, а не мисаона активност. Његова представа о Богу формира се на основу односа са родитељима. Свакога дана слуша молитву „Оче наш“. Сам Бог у причи о блудном сину показује тај однос. Како отац прихвата сина који му се врати, тако и Бог с великом љубављу прима човека који се каје. Уколико се у породици односи базирају на љубави није тешко објаснити сину или кћерки зашто је важна љубав према небеском родитељу. За дете је то природно као и љубав према сопственим родитељима. Детету је потребно што чешће говорити о Божанској љубави. Мисли о Богу који га воли изазива у њему осећај кривице, кајања и жеље да не понови лоше поступке. Коначно, са седам година дете већ зна шта представља рај, да ће некада бити суд, али то не опредељује мотиве његовог поступања. Апсолутно је недопустиво дете плашити и говорити да ће га Бог казнити. То у потпуности може да искриви слику коју дете има о Богу. У његовој души појавиће се болан осећај страха. После, такав човек може изгубити веру.
      Дечја вера није само проста и искрена, она је и неуобичајено светла и радосна. С посебним интензитетом дечја душа проживљава празнике: „Идеш из цркве. Све је другачије. Снег – свет. И звезде – свете, нове, Божићне звезде“, „У мојим очима и изненађује ме: боје  - живе, неисказано-радосне, свете...Бог?...Неописив.“ (Шмелев Иван. Година Господња).
      У припреми за исповест важно је пружити детету уверење да је већ довољно порасло и да може само проценити своје поступке. Разговор не мора нужно садржати лекције које је дужно да запамти. Важно је не угрожавати његову слободу. Оно искрено може жалити кад сазна како је неправилан и лош био неки поступак. Тада се код њега рађа жаљење и решеност да се поправи. После исповести дете треба да осети олакшање слично оном које осећа кад му родитељи с љубављу и поверењем опросте преступ.
      1877. године, Иван (Вања) Шмељев запамтио је своју прву исповест до краја живота. „Долазимо на време за вечерњу службу, а већ их се много скупило. С леве стране стоје и пролазе по један у реду носећи свећу. Сећам се и ја пред заслоном – душа се одмах уплашила. Због чега заслон? Горкин ми је објаснио: то је да не оклевају они који се исповедају; тајна исповести душе, ко може и плаче од скрушености, не прија им да их гледају извана. Стоје један за другим са свећама, чекају свој ред. И код свих погнуте главе од кајања. И ја сам покушао да будем скрушен, а ничег се не сећам какви су моји греси. Горкин ми стави свећу и тражи три копејке, а ја плачем. – Зашто ти плачеш... кајеш се? – пита ме.  A мени се не спајају усне.
      У свештеничкој соби седи за столом протођакон и држи гушчије перо.
      Приђи!  - и на мене пером показа. Ту  је мене ухватио страх: пред њим велика књига и он по њој нешто записује – грехе, можда, рукописом. Ја се ту сетим једног греха како сам гушчије перо видео: како су за Филиповке код нас протођакон и свештеник гушчије батаке јели а ја завидео што и мени нису дали. И још сам се сетио како сам осудио протођакона јер је на Крстопоклоној јео јабуке из туршије, а у њега је толики стомак. Рећи?... На крају, изгледа да све бележе. Одлучио сам да кажем, али он не записује грехе – такво је правило. Уписао је моје име у књигу и проговорио из стомака: „Због греха се кајеш, момче?... Плачеш ли? Ништа зато, замоли, Бог ће ти опростити“. И превукао је пером преко мојих очију.
      Пуштају нас напред. У Горкина свештеничке ствари – са свештеничком кутијом и сви га веома поштују. Шапућу: „Изволите напред Михајло Панкратичу, ви радите за цркву.“ Иза преграде излази Зајцев, у црвеној одећи и крсти се.
      Пролази туда дежурни ватрогасац, крсти се брзо-брзо, као да ће да иде у најгоре. Мислим: „Он који се нигде не боји, овде се боји.“ Видим под заслоном његова велика чизма. Потом се чизма подвлачи под заслон, виде се јасно закивци: спустио се на колена. И нема чизама: прилази нам, лице му је радосно, пријатно. Пада на колена и спушта главу на под много пута, брзо, као да жури и одлази. Потом иза заслона долази лепа девојка и брише марамицом очи – због греха жали?
      -              Иди с Господом – шапће Горкин и скоро ме гура, а мени ноге не иду, и опет сам све грехе заборавио.
      Он ме води за руку и шапће: „Иди, голубе, покај се.“ А ја ништа не видим, очи ми засузиле. Он ми палцем брише очи и ја за заслоном видим аналој и оца Виктора. Он ме привлачи и шапће: „Хајде мили, откри пред крстом и Јеванђељем, као пред Господом у чему си грешио...Не бој се, не таји...“ Ја плачем, не знам шта да кажем. Он се сагиње и каже: „Дакле, татицу-мамицу ниси слушао...“ А ја само запамтио батак.
      -              И, шта још...ниси слушао, мораш да слушаш...Шта, какав батак?
      Ја једва прошапућем кроз сузе:
      -              Гушчији батак, гу-шчији батак на ком сам завидео... Он почиње да поставља још питања, шта је са батаком, тако испитује и ја му све говорим.
      Он ме мази по глави и уздише:
      -              Тако, паметни момче... ниси сакрио... и души је лакше. Има ли још нешто?
      Мени је лако и говорим за све: и за лопату и за јаја, и даље како сам осудио оца протођакона, за јабуке из компота и његов стомак. Свештеник ме упозорава  да су завист и осуђивање других велики грех посебно за старије.
      -              Их, ти, како запажаш – и хвали чежњу душе.
      Али ја не схватам шта је то. Пребацује преко мене епитрахиљ и крсти ми главу. И ја с радошћу слушам: „Опраштам и разрешавам“.
      Излазим иза заклона, сви у мене гледају – био сам јако дуго. Може бити, да размишљају, како сам ја велики грешник. А на души тако лако-лако.“ (Шмељев Иван. Лето Господње).
      Деца од 7 година често су стидљива. Зато су родитељи дужни да започну разговор о томе много пре тог догађаја. Тада се дете постепено привикава и чека са великим страхопоштовањем али без плашљивости. Сваки пут је потребно разговарати са њим о томе мирно, истичући да је већ велики и да већ зна како да се сам понаша.
      Прво учешће детета у тајни Покајања – то није генерална исповест одраслог човека, оптерећеног деценијама греха. у доби од 7 година, деца имају прве експерименте и прве лекције у школи покајања, у којој ће да се уче целог свог живота. Стога није толико важна пуноћа исповести већ правилан став детета. Дужност је родитеља да помажу детету да схвати како је грех, пре свега, нешто што представља опасност за његов духовни развој, што може да се укорени и прерасте у навику. „Не остављајте дете без знања које се тиче искорењивања из срца кукоља грехова, скривених, подмуклих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти; непријатељ и грешно тело не штеде ни дете, семе свих грехова је и у детету; представите детету све опасности на животном путу, не скривајћи од њих грехе, како се они из незнања и неразумевања не би утврдили у греховним навикама и страстима, које расту и приносе сопствене плодове у складу са узрастом детета.“ (свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу. М, 202, стр.216.) Као такав кукољ јављају се: подмуклост, лагање, ароганција, хвалисавост, егоизам, неуважавање старијих, завист, похлепа, лењост. При превазилажењу греховних навика родитељи би требало да показују мудрост, стрпљење и истрајност. Они су дужни да не указују директно на грех и на лоше навике у души детета већ да убедљиво објашњавају њихову штетност.
      Само такво покајање које се врши уз учешће савести доноси резултат. „Савест одређује пут унутрашњег учења о свему што су дужни да раде“ (Јован Златоусти, светитељ. Пет речи о Ани) Родитељи су дужни да траже појављивања греховних навика у дететовој души. Најчешће их они заразе својим страстима. Пошто их сами нису победили у себи, исправљање не даје значајне резултате.
      При припреми детета за исповест важно је не само помоћи детету да схвати шта је грех, већ и приволети га да прихвати врлине, без којих није могуће имати пунокрвни духовни живот. Таквим врлинама сматрају се: знање о свом унутрашњем стању, послушност, навика молитве. Деци је могуће да прихвате Бога као свог небеског родитеља. Зато им је лако објаснити да молитва представља живу комуникацију са Њим. Попут односа с оцем и мајком потребно је да се дете молитвено обраћа Богу.
      После исповести родитељи не треба да о њој испитују дете, него да показују своју приврженост и топлину, како би, колико је могуће више, утиснули у дечју душу радост због великог догађаја.
      Превела: Ирис Б. Влајић
      (Православна породица)

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. 
      Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”.
      Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”.
      На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”.

      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Create New...