Jump to content

Како је љубав постала условна?

Оцени ову тему


Recommended Posts

Сматрам да је безусловна љубав  плеоназам - или је љубав или није. Зашто уопште постоји подела на условну и безусловну љубав?

Your thoughts on this? :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Одговори 331
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Najveći neprijatelj ljubavi je iluzija o drugoj osobi i kako vaš odnos treba da izgleda. Zato je Božija ljubav bezuslovna-jer vas poznaje, a i dalje vas voli. ROMANTIKA UBIJA LJUBAV !!!

Ђе ме нађе послије двије траварице? Али тема ти је заиста неодољива, и, ако смијем да процјеним, неопходна. Међутим, послије тих срећних траварица (ем жена завршила књигу на Савиндан, ем нећемо мн

Ima tako neki, nerviraju me u 90% slučajeva ali ih ipak volim, sažaljiv sam prema njima A ima neki, sve super, ponekad nešto me iznervira....ali Ljubav ili ima ili nema  

пре 16 минута, Џуманџи рече

Зашто уопште постоји подела на условну и безусловну љубав?

Božja ljubav je bezuslovna

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Najveći neprijatelj ljubavi je iluzija o drugoj osobi i kako vaš odnos treba da izgleda. Zato je Božija ljubav bezuslovna-jer vas poznaje, a i dalje vas voli.

ROMANTIKA UBIJA LJUBAV :dedica:!!!

:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bezuslovna ljubav ne postoji osim možda kao idealizovana ideja ljubavi.Možda Bog samo.Mada i kod Njega ima nekih uslova.Traži da se veruje u Njegovog Sina makar.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Kratos рече

Bezuslovna ljubav ne postoji osim možda kao idealizovana ideja ljubavi.Možda Bog samo.Mada i kod Njega ima nekih uslova.Traži da se veruje u Njegovog Sina makar.

Otac voli svoga Sina :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Natasa. рече

Dobro, mi smo dosta idealizovali pojam ljubavi da to ide u neki mazohizam. To je dvosmerna ulica, čak i u slučaju Boga.

Bezuslovna mož da bidne jedino u smislu da mi ne razumemo zašto,ne znamo razlog,uslov ali da voliš sve i svakoga i da on mož da ti radi šta oće a ti ga kao i dalje voliš mož jedino da postoji u nekoj paralelnoj kosmičkoj dimenziji.Kod nas to ne biva jednostavno.Ne mogu ti kažem zašto ali je tako.:D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Kratos рече

Bezuslovna mož da bidne jedino u smislu da mi ne razumemo zašto,ne znamo razlog,uslov ali da voliš sve i svakoga i da on mož da ti radi šta oće a ti ga kao i dalje voliš mož jedino da postoji u nekoj paralelnoj kosmičkoj dimenziji.Kod nas to ne biva jednostavno.Ne mogu ti kažem zašto ali je tako.:D

To mu dođe mazohizam do extrema :D.

Što bi rek'o Kale - mazohizam je sadizam prema sebi :)).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Natasa. рече

Najveći neprijatelj ljubavi je iluzija o drugoj osobi i kako vaš odnos treba da izgleda

 

mada, ako neko ima iluziju o drugoj osobi i o dnosu, onda je vrlo verovatno da je u iluziji o samom sebi i o životu i sportu uopšte, a to je danas masovna pojava :)

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, st.anger рече

 

mada, ako neko ima iluziju o drugoj osobi i o dnosu, onda je vrlo verovatno da je u iluziji o samom sebi i o životu i sportu uopšte, a to je danas masovna pojava :)

 

True.

Mada treba povući liniju o iluziji i ugla gledanja koji je karakterističan za svaku osobu. Normalno je da na iste stvari gledamo različito.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дневне новине Danas, у свом броју од уторка, 29. септембра 2020. године, пренеле су изјаву београдског адвоката Боже Прелевића, у којој он наводи да је прочитао саопштење Канцеларије Епископа бачког, погрешно га наводећи као саопштење епископа Иринеја, и да ниједном у емисији Pregled dana на TV Nova S није поменуо име епископа бачког, већ само ,,онај заштитник свог зла у Цркви”, те да не зна како се владика пронашао у тим речима.

       
      У наведеној емисији од 21. септембра 2020. године (видео снимак овде), господин Прелевић је јавно и директно изговорио следеће речи које данас у Danas-у покушава да прикрије:
      Постоје и они који се баве политиком, који су заштитници педофилије, заштитници свог зла у Цркви. Имате једног занимљивог бачког, који је апсолутно заштитник свог зла у Цркви.
      Из приложеног видео снимка овог дела емисије и наведеног цитата јасно је да се владика Иринеј није препознао у наводима Прелевића, како овај сада кукавички прикрива своје недело, него да је био директно прозван и оклеветан, што је, уосталом и био разлог да се Канцеларија Епископа бачког обрати јавности Саопштењем. Судећи према реакцији Прелевића, наводи у Саопштењу су истинити и одмерени и не остављају му простор нити могућност за одбрану његовог бахатог понашања на телевизији Nova S.
      Најбоље би било и за Прелевића — и за целокупно наше друштво и јавни простор — да се остави неистина и ситних подметања и да свога клијента  брани валидним правним средствима и истинитим аргументима и путем закона и надлежних институција земље у којој сви живимо, како би се на крају дошло до истине и правде. Сигурно је да то неће постићи клеветањем угледног архијереја, Његове Светости Патријарха српског и читаве Српске Православне Цркве.
       
      Информативна служба Епархије бачке
    • Од Иван Ивковић,
      Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…
      Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.
      Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?
      Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.
      Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.
      Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.
      Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.
      Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.
      Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…
      Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…
      Ерих Фром, „Човек за себе“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-проморски амфилохије је вечерас, на празник Рођења Пресвете Богородице, служио вечерњу службу у храму посвећеном овом празнику у Перасту.
      Звучни запис беседе
      Након службе, цркву је опходила литија, а Владика се обратио вјерном народу архипастирском бесједом. Он је прво нагласио да се све што се од апостолских времена догађа у Цркви, догађа се кроз и у Светом Духу. ”Као што се догађа данас, тако су се и у вријеме светих апостола неки поклонили, а други, иако су већ пришли Цркви Божијој, ипак нису могли да повјерују да је Он заиста васкрсао, иако се Он њима јављао и јављао се 40 дана послије Васкрсења, па је требало времена да прихвате Њега Васкрслога и крену за Њим”, казао је Митрополит, подсјетивши на Господњу заповијест апостолима да иду по свему свијету и проповиједају Јеванђеље свим народима, крстећи их у име оца и Сина и Светога Духа, такође им обећавши да је са њима у све дане до свршетка вијека.
      ”Ово што је Господ заповиједио својим ученицима, то Црква Божија ради кроз вјекове, све сабира око имена Оца и Сина и Духа Светога”, рекао је и нагласио да су у њено окриље позвани сви народи, и сви људи како год се они осјећали, не да престану да буду припадници свог народа, већ да приме ту вјеру у Свету Тројицу, да се поклоне Богу љубави.
      Такође је подсјетио да су многи храмови подигнути у част Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је родила не само човјека, него је родила Бога и човјека. ”Изабрана од свих жена које су потомкиње прамајке Еве, као најчистија, најчеднија, најчудеснија, да она роди Сина Божијега, Спаситеља свијета”, рекао је и додао да је Богородица обдарила свијет Богочовјеком, на коме се темељи све часно у људској историји, или се противи томе. ”Након Његовог времена има оних који сумњају у Њега, који га се одричу и који пљују на Њега”, казао је. Рекао је да Га чак и Мухамед назива Божијим изаслаником, пророком.
      ”Ми смо на једном мјесту гдје се вјековима сабирају они који се клањају Светој Тројици и који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и који се држе његових заповијести”, казао је и додао да овдје светиња постоји већ 300 година и да Паштровићи чувају светињу и окупљају се овдје са разних крајева, а чак је и Петар Велики, руски цар, био овдје и учио како да оснује флоту, а слао је у Пераст и своје официре да овдашње знање преносе у Русији. ”Ово је и њихова кућа, као и кућа свих који се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога”, нагласио је још једном Митрополит.
      Владика је подсјетио на претке пре свега Бокеља, који су за кором хљеба отишли у Латинску Америку, и ради чијих је потомака тамо основана Епархија наше Цркве, на чијем је челу преосвећени Владика Кирило. Осврнуо се и на цркву на Златици која потиче из првих вијекова хришћанства. ”Црква са Златице је полетјела и слетјела у Резистенцу”, сликовито је приказао везу између Црне Горе и Јужне Америке, додавши да је Црква Божија призвана да гради и обнавља људске душе и умножава љубав у људским срцима.
      ”Том љубављу Црква жели да гради све земаљске народе, тако и градимо храм у Резистенци”, казао је Митрополит и додао да је градоначелник тога града Капитанић, човјек поријеклом одавде, који је дао плац за изградњу цркве.
      ”Христова љубав је она која не тражи своје, Он није дошао да му служе, већ да служи и да и живот свој жртвује за ближње своје. Тако и Његови ученици и свети мученици до данашњих времена, тако смо и ми призвани на ту љубав према Богу и једних према другима”, рекао је Владика, нагласивши да су од свих најбољи хришћани и људи, дјеца.
      Владика се осврнуо и на будуће обнављање куће у којој је боравио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, као и на обнављање срушеног конака на Бриској Гори код Улциња. Владика је изразио наду да се новоизабрана власт неће свађати око моћи, већ да ће водити овај народ у љубави, након седамдесетпетогодишње безбожне власти утемељене на братомржњи и богомржњи.
      Митрополит је поновио ријечи блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да, ако нема наде у Бога, нема ни напретка. ”Има двије врсте људи: они који вјерују у Бога као љубав, а онда вјерују у вјечно људско достојанство кроз Христа Бога Богочовјека, и они који се клањају људском ништавилу и парама и мисле да је у томе срећа”, рекао је и додао да човјек, ако није вјечно, бесмртно биће и ако је људски живот само овај на Земљи, онда је боље и да се не рађамо.
      ”Оно што нам Јеванђеље свједочи, храмови Божији, Црква Божија, и Христос Господ, рођени смо на Земљи, али не за Земљу, већ за небо, за вјечно Царство”, поучио је Владика на крају, подсјетивши на Светог Цара Лазара и Косовски завјет. Такође је на крају додао да су и највећим злочинцима потребне светиње да их просвећују и освећују.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:
      “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „.
      Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што  им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и  као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
      Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.
      А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас  понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.
      Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“
      И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.
      Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи  „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата.
      Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.
      Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.
      Свети Серафиме моли Бога за нас!
      https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/

×
×
  • Креирај ново...