Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Епископ Јован (Пурић): "Култура у светлости иконе Светог Саве" (ВИДЕО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Вечерас, 26.01.2017., у свечаној сали Матице српске одржана је традиционална Матичина Светосавска беседа.

Ове године част да буде беседник имао је епископ г. Јован (Пурић) који је надахнуто говорио на тему "Култура у светлости иконе Светог Саве". У присуству и са благословом надлежног епископа бачког г. Иринеја, епископ Јован је нагласио како култура прожима наше животе, не потчињава се од људи постављеним границама и лажним дихотомијама (верско-грађанско, световно-духовно) већ по речи Светог Јустина Филозофа Мученика: "Све што је од Бога дато хришћанско је". У том смислу и Свети Сава Српски могао је даље да разрађује у знаменитој жичкој Беседи о правој вери ортодоксију (православље) у ортопраксију (правоживље).

Пре Беседе, а након отпојане Химне Светом Сави и Тебе појем, присутнима се обратио краћом уводном речју професор Драган Станић, председник Матице српске. 

 

http://livestre.am/5s9TX


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота.     Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго!   Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана!   Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу?   Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском.   Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?”   Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви.   Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости.   Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете.   На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу.   Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг.   За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.”   Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!”   Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили.   Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови.   Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом.   Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена.   Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама.   На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата.   Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља?   Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства.   Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност!   Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.”   Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено.   Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи!   Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола.   То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо.   Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се!   Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење.   Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности.   Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима.   Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује.   У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви.   Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце.   Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло!   Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом.   Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа?   Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу.   Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће.   Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама.   Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности.   У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости.   На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди.   Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.”   Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот.   Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.”   Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце.   Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)?       9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“,  Београд 2004.       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у петак, 20. септембра 2019. године, професора др Гидеона Грајфа, израелског историчара, амбасадора др Љиљану Никшић, начелника Одсека за миграциону политику, дијаспору и социјалне споразуме, као и др Небојшу Кузмановића, директора Архива Војводине са сарадницима. Пријему су присуствовали протојереј Владан Симић, секретар Епископа бачког и ђакон Мирослав Николић, службеник Канцеларије Епископа бачког.      У Владичанском двору у Новом Саду саговорници су разговарали о конференцији одржаној у Јерусалиму која је била посвећена чињеницама о стравичној стварности у Јасеновцу, као и о неговању културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.   Професор Грајф је даривао владици Иринеју књигу „Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, усташка империја окрутности“. Мултидисциплинарна студија наведеног израелског историчара штампана је у Израелу на хебрејском, енглеском и српском језику, а у Матици српској представљена је у августу ове године.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру поводом Рођења Пресвете Богородице храмовне славе ове светиње. У јеванђељској бесједи отац Игор Балабан је казао да је Богородица изузетна и да је данас прослављамо, јер није одбила Божији благослов и благодат: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој Боже!     „Тако Богородица постаје Богородица, не само Божијим промислом, наравно и Божијим промислом прије свега и изнад свега, него својим пристанком, стављањем читавога свога бића, онога најсветијега што свака жена има, мајчинске утробе, у Њеном случају дјевичанске утробе, на располагању Богу. Све то иако зна да може бити презрена и одбачена и од свога заручника Јосифа и читавога друштва.“   Тумачећи данашње Јеванђеље и ријечи Исусове „Марија је добри дио изабрала“, које говори Марти, која се труди да Га угости и љути на сестру Марију што само сједи и слуша Његову ријеч, отац Игор је рекао да нас Господ тиме подсјећа и на Марију – Своју Мајку:   „Марија, Његова мајка је, такође, добри дио изабрала. Није се бринула о томе да ли ће неко да помислио њој ово или оно, него је са повјерењем клекла пред ријечима Божијим које је анђео преносио и рекла: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој.“   Свештеник Игор Балабан је поручио да и ми, ако хоћемо да будемо Божји, можемо само ако будемо онакви каква је била Пресвета Богородица.   Послије Литургије освештан је и пререзан славски колач, а потом се вјернима обратио владика Методије који је казао да у овоме животу није битна наша припадност и гдје нас је Бог ставио да боравимо и да Му служимо, него оно да ли ћемо у ономе што нас у животу задеси одговорити као истински људи. Зато је Бог у наше вријеме послао човјека који је, као и Христово вријеме, био глас вапијућег у пустињи и говорио да се приправе стазе Господње, да се људи спреме за долазак Христов:   „У ово вријеме наше послао је човјека који је сличан Светом Јовану Крститељу, који је као он одрастао у пустињи без оца и мајке, и који је постао патријарх српски, блаженог спомена Патријарх Павле и који је вапио као у пустињи и говорио: Будимо људи, а никад, и ни по коју цијену, нељуди.“   Он је подсјетио на породицу и потомке Петра Зимоњића. Његов праунук је пострадао у рату 1992. године.   „Али, да иронија буде већа, Петар Зимоњић је пострадао у Хрватској од људи који су припадали хрватском народу, а његов праунук Горан је пострадао од људи који су припадали српскоме народу бранећи нејач од убице“.   Горанов отац је, иако и сам комуниста, био гоњен и затваран од комуниста, јер није хтио да свједочи лажно и због тога је провео 12 година у затвору, казао је владика и додао:   „Значи имамо једну линију, од Христоса до данашњега дана, гдје су прави истински људи страдали, било од комуниста, који данас говоре да су комунизам и социјализам једино добро у овоме свијету и једино право устројство за народ, или од оних који су били монархисти или ројалисти…“   На крају Пресовећени владика Методије је честитао празник Рођење Пресвете Богородице и пожелио свима да буде на помоћи Пресвета Богородица, која нам Својим животом и стањем у коме је са послушношћу, смирењем и љубављу примила све што јој Господ слао, и родила Сина који нас је спасао, свједочи какви треба да будемо.   „Сви преци и сљедбеници Христови и сви свети који су му угодили, говоре нам какви заправо треба да будемо, да се не хвалимо ониме што смо добили незаслужено и ништа нисмо томе допринели, него ониме што смо и како смо се поставили у овоме животу и приликама које нам Господ шаље.   Бог вас благословио и свако вам добро даровао и Мајка Божја – Пресвета Богородица, чије рођење прослављамо. Нека је на помоћ и на заштиту вама и свим вашим домашњима и на спасење и свим људима овога свијета с краја на крај васељене, и сада и у вијек вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије   Сабрање је настављено у порти манастира уз послужење које је припремило Милосрдно коло сестара „Краљица Милена“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу:     -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи.   На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету.   Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој.   Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја.   Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим.   Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ.   Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме.   Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Владика ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну поводом храмовне славе.         Његовом Преосвештенству су саслуживали многобројни свештеници и ђакони из архиепископије, уз присуство заменика директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марка Николића, представника општине Земун, званица и многобројних парохијана.     После причешћа, верници предвођени свештенством на челу са епископом Стефаном обишли су храм славском литијом. Пред крај Литургије, Његово Преосвештенство је испред храма пресекао колач, а потом се обратио верном народу и између осталог истакао да је празник Рођења Пресвете Богородице почетак нашега спасења.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...