Jump to content

Владика Григорије увео жене у олтар

Оцени ову тему


Препоручена порука

Још одавно, тачније од Васкрса 2014. год., многи се смућују овим потезом Преосвећеног Григорија Еп. Захумско-херцеговачког и безочно га оптужују за новотаризам и непоштовање Св. Канона Цркве Божије. Врло често наилазим свуда по интернету на упорно осуђивање  овог Владикиног чина, па реко да се осврнем на исти.

Наиме, шта се тада догодило. Колико чух, од пријатеља из тог краја, тог Васкрса маја 2014. је напољу лила страшна киша са ветром (и у Србији такође, само без ветра, колико се сећам) - сасвим нормална за тамошње медитеранске прилике. Ту не помаже ни кишобран, нити било шта слично.

И, пошто, Богу хвала, бејаше много велики број људи на тој васкршњој Св. Арх. Литургији, немогаше сви стати у ту велику Саборну Цркву града Требиња. Међутим, Владика се досетио да се може направити места, па да могу ући ови који кисну напољу на несносној киши, и одлучио да деца (мушког и женског пола) уђу у олтарску светињу. Том акцијом је направљено колико-толико места у храму.

Grigorije%201.jpg

 

 

Grigoirije%202.jpg

 

Grigorije%202.1.jpg

 

Grigorije%202.2.jpg

 

Grigorije%203.jpg

Grigoirije%205.jpg

Grigorije%206.jpg

 

Владика се оптужује за кршење ових Св. Канона:

Канон 69. Петошестог Васељенског Сабора:

„Нека је забрањено свакоме ко припада лаицима да улази унутар светог олтара. Ово, по древном предању, може бити допуштено само власти и царском достојанству када зажели да принесе дарове Творцу.“

Канон 19. Лаодикијског Сабора:

„…Само је свештеним лицима допуштено да улазе у Олтар и причешћују се тамо.“

Канон 44. Лаодикијског Сабора:

„Не приличи да жене улазе у олтар.“

 

Е сад, што ти Канони нису догматског, већ дисциплинарног карактера, то никог не интересује. 

Ако погледамо 69. Канон Трулског Сабора, видећемо да је лаицима забрањен улазак у олтар. Дакле, свим лаицима. А већ много векова, сви знамо, лаици нормално улазе у олтар, прислужују итд. Облаче и стихар, који је одећа за посвећенике (клир)! 

Тако да навођење овог Канона у осуду +Григорија је крајње безобразно и дрско. Тим Каноном осуђујемо васцелу Цркву! Наравно, овај Канон је дисциплинаран и његов смисао је да уведе ред и поредак у Цркву, а не да објашњава ко јесте достојан, а ко није, уласка у Олтар. 

Слично је и за 19. Лаод., сем што се у њему помиње и причешћивање. Овај Канон је једнако дисциплинског карактера и нема богословски темељ. Забранити улазак жена, лаика у олтар значи направити известан поредак и ред у Цркви, а не означити поменуте као недостојне уласка у њега. Јер, како неко може бити достојан Причешћа Св. Тајнама, а недостојан уласка у Олтар? Бити недостојан мањега, а достојан већега?

Наравно, нико не мисли да би сада требало да се лаици уводе у олтар и причешћују, јер би настао хаос. То не мисли ни Еп. Григорије. Али, ово је била ванредна ситуација у којој дисциплинарни Канони не важе.

44. Канон истог Сабора казује да "не приличи женама", а не "забрањује се женама". Дакле, нема конкретне забране. Но, наравно, Црква је ипак установила да жене не улазе у олтар из простих дисциплинарних разлога. Због саблазни, најпре.

У питању је чиста организациона ствар која нема никакве везе са некаквом женском недостојношћу.  Јер, у супротном, не би постојала институција ђакониса. Нити би данас монахиње прислуживале у олтару, чистиле га итд. 

Жене, као и било која друга крштена бића (па и некрштена), могу слободно улазити у олтар са благословом Цркве коју у том тренутку испред њих преставља Архијереј или Јереј. Јер, нема никакве суштинске разлике између олтара, наоса или припрате. Цели храм је једнако освештан. Једнако и истим чином. Цео храм, сем Св. Трпезе која се посебно освештава. Ако смо ушли у храм исто је као да смо ушли у олтар. Причешћујући се Христом ми бивамо удостојенији далеко веће Светиње него што је тај Храм у коме се налазимо. Далеко веће светиње од свих Храмова, Јерусалима, Св. Гора, Св. Русија итд...

И како се лаик/жена сме причестити самим Христом, а не сме ући у Олтар? Наравно да сме, али из практичних разлога се то не чини. Св. Фотије Велики је дозвољавао женама муслиманкама, у ванредним ситуацијама, да носе Причешће православним затвореницима заробљеним од стране Сарацена. Он је говорио: "...Јер се Светиња никада не прља, него већма освећује и упрљане; осим ако нису сумљива лица, која обично исмевају Божанске ствари..."

А сасвим супротно, у несрећи својој, ови зборе : http://borbazaveru.info/content/view/6754/1/ .

Вл. Григорије није никакав оскврнитељ, јер жена не може оскврнити олтар, јер би је онда и из самог Храма требало избацити! 

Богу хвала, Стари Завет је прошао - испуњен је!

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 169
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Још одавно, тачније од Васкрса 2014. год., многи се смућују овим потезом Преосвећеног Григорија Еп. Захумско-херцеговачког и безочно га оптужују за новотаризам и непоштовање Св. Канона Цркве Божије. В

Монахиње такође улазе у олтар са благословом и помажу свештенику за вријеме Литургије. Скоро се упокојила сестра Јулија из манастира Петковице која је обављала то послушање.

Докле више?! Докле више да се у целом друштву, па сада и у Цркви, попушта увек онима који не могу да прате, који би да вуку уназад, који једноставно из неког личног комфора одбијају и саму помисао да

Pa dobro, sta kazu ti super mudri kriticari, sta bi oni uradili? Ostavili ljude na kisi, savetovali im da odu kuci da se ne prehlade, sluzili "dodatnu liturgiju", izasli i oni na kisu da se solidarisu, kupili neki veliki najlon da se pokriju pa nastavili molitvu...?

Ne valja nam nista ta osobina (mislim na Srbe i u crkvi i van nje) sto svaki predlog/ideju ili akciju kritikujemo a ne nudimo istovremeno neku konkretnu alternativu. Mislim da je to jako los i destruktivan pristup resavanju bilo kog problema i da nas skupo kosta svakodnevno ali nekako nikako da naucimo iz gresaka.

Desavalo mi se puno puta da najglasnije kriticare pitam za konkretan savet (misleci da sigurno znaju bolje cim tako samouvereno kritikuju) i na moje ogromno iznenadjenje, ne samo da nisam dobijala odgovor nego su mi isto tako samouvereno govorili kako oni nisu "nadlezni za to" i sto je jos gore da ne znaju ni ko jeste ali da su sigurni da to sto se predlaze/radi "ne valja".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja nekako u te price padala kisa na decicu i zenice pa se uvode u oltar a neko se tamo buni nja nja, ne verujem. Ne zato sto nije realna ili zato sto znam da nije tako, nego vladika Grigorije je imao mnogo "ispada" u poslednjih nekoliko godina, pa me novi "ispad" ne bi iznenadio. Cinjenica je da mnoge nove stvari, prakse u nasoj crkvi krecu upravo od vladike Grigorija...a prisecajuci se ovog slucaja znam da je bila neka prica i teorija, da je to u Grckoj drevni obicaj i da su zato pozvani oni svi (deca i zene) u oltar, tad ako se secam niko nije spominjao kisu i slicno.

Na kraju krajeva po blagoslovu svako moze da udje u oltar, ako moze kamera, tonci, snimatelji koji ne moraju biti vernici, sto ne bi mogli i obicni ljudi, mirjani koji jesu vernici. Tako da uopste ne smatram ovo za nekim problemom generalno, ali da ne izmisljamo sad razloge (Bog da prosti ako gresim da je tako bilo)

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Moguce da si u pravu, iskreno ne znam.

Vise sam iskoristila priliku da ukazem na jedan destruktivan pristup problemu koji je za nas postao skoro pravilo, ne donosi resenje a samo komplikuje stvari.

Ako nam je stvarno stalo da se neki problem resi najbolje je uz kritiku dati i alternativu, konkretan predlog. To je prava stvar! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Crkva je bila puna!

Kao što su inače hercegovačke crkve pune, koliko sam čuo

A to je najlepše i najbitnije u cijeloj priči

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Васијан рече

 

Одлично си објаснио, Васијане. :dobro::skidamkapu:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Владика је био мудар па пустио у олтар дјецу, дјеца су бесполна бића. (Плус, пустите дјецу мени. Па нема више мушког ни женског... Чистима је све чисто, итд.). Шта би тек било да је стварно пустио жене одрасле у олтар, ради кише, или слично том обичају у Грчкој, како би га разапели ови што своју вјеру утврђују на осуђивању папојеретика-екумениста-новотара. Значи, ако добро схватам каноне, сваки свештеник може да благослови било ком лаику приступ у олтар, а камоли владика! Ја сам свједок да свештеници стално позивају народ да приђе ближе, да уђе, попне се на онај узвишени дио гдје свештеник служи, скроз до иконостаса, да свештеник буде окружен народом, наравно и вјерним женама. То симболички значи да смо сви једно, да смо повезани чистом љубављу а не одвојени страхом било од саблазни било од ауторитета. Лудило од фарисејштине и продубљивање раскола. Ред би било да владике и патријарх сједну и ријеше све несугласице између себе, и да сложно изађу у народ. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, florenntina рече

Pa dobro, sta kazu ti super mudri kriticari, sta bi oni uradili? Ostavili ljude na kisi, savetovali im da odu kuci da se ne prehlade, sluzili "dodatnu liturgiju", izasli i oni na kisu da se solidarisu, kupili neki veliki najlon da se pokriju pa nastavili molitvu...?

Ne valja nam nista ta osobina (mislim na Srbe i u crkvi i van nje) sto svaki predlog/ideju ili akciju kritikujemo a ne nudimo istovremeno neku konkretnu alternativu. Mislim da je to jako los i destruktivan pristup resavanju bilo kog problema i da nas skupo kosta svakodnevno ali nekako nikako da naucimo iz gresaka.

Desavalo mi se puno puta da najglasnije kriticare pitam za konkretan savet (misleci da sigurno znaju bolje cim tako samouvereno kritikuju) i na moje ogromno iznenadjenje, ne samo da nisam dobijala odgovor nego su mi isto tako samouvereno govorili kako oni nisu "nadlezni za to" i sto je jos gore da ne znaju ni ko jeste ali da su sigurni da to sto se predlaze/radi "ne valja".

Управо тако! А шта кажу? Какву алтернативу нуде? Никакву. Као и фарисеји оновремено.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bezobrazni vladika bi trebalo u stvari da bude I dalje pravoverni farisej pa da dopusta vecu svetinju sveto pricesce zenama I deci a da im brani manju svetinju ulaska u oltar.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Vasijan

Sve si odlicno napisao, brate, potpuno se slazem sa tobom. Medjutim, ovaj deo

пре 9 часа, Васијан рече

Но, наравно, Црква је ипак установила да жене не улазе у олтар из простих дисциплинарних разлога. Због саблазни, најпре.

kako si i sam konstatovao, izuzetno je vazan: dokle god ima slabih, vazno je da se pazi i na njih, tj. da se bez zaista preke potrebe ne iznosi sablazan/spoticanje pred njih. Jaka kisa jeste razlog, ali nije bas tako jak razlog. Naravno, sve mi znamo - i kako vajni kriticari koje si naveo tesko `oce da se menjaju (ako ikako), ne zele da uce, ponasaju se kao pravi partizani, neretko sektaski, itd., itd. ALI, to nas - koji bi trebalo da smo svesniji - nikako ne oslobadja obaveze da bdimo i nad takvima, ma kako oni bili tvrdovrati i nedokazani. Nijednog coveka Hristos nije napustio, pa ni takve. To nikad ne sme da se zaboravi.

A kad to znamo, onda treba da smo vrlo pazljivi. Da li je veliki Pavle uzalud rekao "necu jesti mesa doveka ako to sablazni brata mojega"? Ne, on nije osudio ni meso, ni hranu uopste, ni samu slobodu nasu, ali je dao apsolutnu prednost spasenju svih, pa i tih najslabijih. A takvi su ovi vajni kriticari koje si naveo.

Licno, ako je to uopste i bitno, nimalo ne sumnjam u iskreno covekoljublje vl. Grigorija, verujem i tvrdim da ga ima u izobilju. Ali niko nije lisen borbe sa strastima i napastima, pa tako sigurno nije ni on. A cini mi se - Bog da prosti ako gresim - tako se nekako njemu ispod tih ociglednih i blistavih vrlina podvuce i ona tanana zelja za ekskluzivom/prvenstvom (npr. "evo, mogao bih ja prvi to da uradim"), a od toga (= iskusenje vlasti) niko nije slobodan ili imun, jer je, kako je neko to lepo primetio - to najvece iskusenje za coveka.

S druge strane, primer sv. Fotija koji si naveo, nije mi adekvatan ovoj situaciji. Hriscani zarobljeni od Saracena mogu da budu ubijeni odmah, i naravno da je prehitno naci nacin da se priceste sto pre. Jaka kisa sa vetrom jeste napast, ali ipak je daleko od ovog prvog.

Sve u svemu, ne smem nista da tvrdim, naravno, ali verujem da je imalo nacina da se ovako nesto lako resi i drukcije. Zasto? Pa zato da se ne doliva vise ulje na pozar, koji - zaboravljamo li to? - besni kod nas u SPC vec godinama. Za taj pozar krivi su bez ostatka oni koji su ga rasplamsali, ali smo opet krivi i mi koji nismo gasili kad je trebalo, a pre svih pripadnici tog visokog klira.

Nadam se da si me razumeo sta sam hteo da kazem.

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, МилошБГ рече

Ja nekako u te price padala kisa na decicu i zenice pa se uvode u oltar a neko se tamo buni nja nja, ne verujem. Ne zato sto nije realna ili zato sto znam da nije tako, nego vladika Grigorije je imao mnogo "ispada" u poslednjih nekoliko godina, pa me novi "ispad" ne bi iznenadio. Cinjenica je da mnoge nove stvari, prakse u nasoj crkvi krecu upravo od vladike Grigorija...a prisecajuci se ovog slucaja znam da je bila neka prica i teorija, da je to u Grckoj drevni obicaj i da su zato pozvani oni svi (deca i zene) u oltar, tad ako se secam niko nije spominjao kisu i slicno.

Na kraju krajeva po blagoslovu svako moze da udje u oltar, ako moze kamera, tonci, snimatelji koji ne moraju biti vernici, sto ne bi mogli i obicni ljudi, mirjani koji jesu vernici. Tako da uopste ne smatram ovo za nekim problemom generalno, ali da ne izmisljamo sad razloge (Bog da prosti ako gresim da je tako bilo)

 

Не брате, заиста је падала киша. Но не на самом почетку Пасхалног јутрења, већ се постепено повећавао њен интезитет који се током Литургије претворио у озбиљну кишу са ветром. Свако ко је бар једном био у Херцеговини, а затекао кишу, зна да кишобран ништа не помаже.

Међутим, моја маленкост се прва не слаже са одређеним ставовима Еп. Григорија (његово обраћање на Крит у, читање Вјерују са Бискупом са Филиокве итд.) Али, што се овога тиче он није крив ни сантиметар.

Притом, што се Литургијског поретка његове Епархије тиче - она је сасвим предањска и православна. Парохијски живот и уопште духовно стање у црквеном народу и свештенству су много испред стања у Србији.

И, веруј ми, +Григорије није уопште неки теолошки ауторитет да би од њега нешто у нашој Цркви кретало.

Иначе, ако се не варам, заиста постоји такав обичај у јеладским Црквама, укључујући и Св. Земљу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, obi-wan рече

@Vasijan

Sve si odlicno napisao, brate, potpuno se slazem sa tobom. Medjutim, ovaj deo

kako si i sam konstatovao, izuzetno je vazan: dokle god ima slabih, vazno je da se pazi i na njih, tj. da se bez zaista preke potrebe ne iznosi sablazan/spoticanje pred njih. Jaka kisa jeste razlog, ali nije bas tako jak razlog. Naravno, sve mi znamo - i kako vajni kriticari koje si naveo tesko `oce ad se menjaju (ako ikako), ne zele da uce, ponasaju se kao pravi partizani, neretko sektaski, itd., itd. ALI, to nas - koji bi trebalo da smo svesniji - nikako ne oslobadja obaveze da bdimo i nad takvima, ma kako oni bili tvrdovrati i nedokazani. Nijednog coveka Hristos nije napustio, pa ni takve. To nikad ne sme da se zaboravi.

A kad to znamo, onda treba da smo vrlo pazljivi. Da li je veliki Pavle uzalud rekao "necu jesti mesa doveka ako to sablazni brata mojega"? Ne, on nije osudio ni meso, ni hranu uopste, ni samu slobodu nasu, ali je dao apsolutnu prednost spasenju svih, pa i tih najslabijih. A takvi su ovi vajni kriticari koje si naveo.

Licno, ako je to uopste i bitno, nimalo ne sumnjam u iskreno covekoljublje vl. Grigorija, verujem i tvrdim da ga ima u izobilju. Ali niko nije lisen borbe sa strastima i napastima, pa tako sigurno nije ni on. A cini mi se - Bog da prosti ako gresim - tako se nekako njemu ispod tih ociglednih i blistavih vrlina podvuce i ona tanana zelja za ekskluzivom/prvenstvom (npr. "evo, mogao bih ja prvi to da uradim"), a od toga (= iskusenje vlasti) niko nije slobodan ili imun, jer je, kako je neko to lepo primetio - to najvece iskusenje za coveka.

S druge strane, primer sv. Fotija koji si naveo, nije mi adekvatan ovoj situaciji. Hriscani zarobljeni od Saracena mogu da budu ubijeni odmah, i naravno da je prehitno naci nacin da se priceste sto pre. Jaka kisa sa vetrom jeste napast, ali ipak je daleko od ovog prvog.

Sve u svemu, ne smem nista da tvrdim, naravno, ali verujem da je imalo nacina da se ovako nesto resi i drukcije. Zasto? Pa zato da se ne doliva vise ulje na pozar, koji - zaboravljamo li to? - besni kod nas u SPC vec godinama. Za taj pozar krivi su bez ostatka oni koji su ga rasplamsali, ali smo opet krivi i mi koji nismo gasili kad je trebalo, a pre svih pripadnici tog visokog klira.

Nadam se da si me razumeo sta sam hteo da kazem.

:)

Све те разумем. Немам шта додати. :)

Но, хоћу само рећи; +Григорије је то урадио тад и више никад. 

Поента мога писанија је да људи схвате да у нашој Цркви не постоји суманута вера у недостојност уласка женских бића у олтар, као и то да су поменути Канони дисциплинарног карактера.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Bezobrazni vladika bi trebalo u stvari da bude I dalje pravoverni farisej pa da dopusta vecu svetinju sveto pricesce zenama I deci a da im brani manju svetinju ulaska u oltar.

U centar!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А он им рече: Нисте ли читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим?

Како уђе у дом Божији и хљебове предложења поједе, које није ваљало јести њему ни онима што су били с њим, него само свештеницима.

Или нисте читали у Закону како суботом свештеници у храму суботу обесвећују, па нису криви?

А ја вам кажем да је овдје већи од храма.

Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине.

Јер је Син Човјечији господар и суботе.

Matej 12,3 https://pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&book=40&chap=12

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.
       
      Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.
      – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.
      Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.
      Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.
      Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.
       
      Извор: РТРС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

       
      Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу.
      Епископ Херувим беседио је сабранима:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама.
      Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу.
      Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо.
      Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији.
      Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! 
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

       
      Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
       
      Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 
      (Господе, просвети таму моју)
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...