Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

(ВИДЕО) БОЙ ЗА КРЪСТА В БОТЕВГРАД! / Fight for holy cross in Bulgaria!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      The Romanian Holy Synod met today under the chairmanship of His Beatitude Patriarch Daniel for its first session of 2019. Among the agenda items was the ongoing crisis situation in Ukraine.
      In a January interview, Archbishop Daniel of Pamphylia of the Ukrainian Orthodox Church of the USA, one of Constantinople’s two Exarchs to Kiev who helped prepare for mid-December’s scandalous “unification council,” predicted that the Greek and Romanian Churches would be the first to recognize and accept, by the end of February, the so-called “Orthodox Church of Ukraine” that was created by Constantinople at the “council” and given a tomos of autocephaly on January 6.
      In his opening remarks, Pat. Daniel spoke about the tension in Ukraine and noted that there are currently 127 parishes in Ukraine with Romanian communities, calling on the Holy Synod to consider their pastoral care, reports the Basilica News Agency. These parishes, mainly in northern Bukovina, are reportedly very troubled by the recent events in Ukraine.
      The Synod made several points about the Ukraine situation in the official communiqué on the session’s results.
      The bishops first note that the schisms in Ukraine have persisted for 30 years and that there was not even an appeal for pan-Orthodox mediation, as was done in the case of the schism in Bulgaria. Seeing this impasse, the Ecumenical Patriarchate granted a tomos of autocephaly to the hierarchs, clergy, and laity who were in schism from the Russian Church and the entire Orthodox Church. As the Synod notes, this tomos was accepted only by those Ukrainians not in communion with the Russian Church.
      It is important to note here that the Romanian Church thus still considered the members of the so-called “Orthodox Church of Ukraine” to be schismatics when they received the tomos on January 6, even after they were received by the Patriarchate of Constantinople on October 11.
      Therefore, ecclesiastical unity has not yet been achieved in Ukraine, “because there is a large population of Russian ethnicity that keeps a direct link with the Moscow Patriarchate,” the Romanian Synod writes.
      However, the canonical Ukrainian Church under His Beatitude Metropolitan Onuphry of Kiev and All Ukraine remains by far the largest Church in Ukraine, with millions of ethnic Ukrainians also remaining faithful to the Church that is an autonomous body within the Russian Church.
      The Synod then reiterates the view expressed at it May 24 and October 25 sessions, recommending that the Moscow and Constantinople Patriarchates find a solution to the conflict through dialogue, preserving the unity of the faith, respecting the administrative-pastoral freedom of the clergy and faithful of Ukraine (including the right to autocephaly), and restoring Eucharistic communion. In their October statement, the bishops emphasized that synodality is “a permanent necessity in the life of the Church.”
      In the event of the failure of bilateral dialogue, then it will be necessary to convene a Synaxis of the primates of the Orthodox Church to solve the problem, the Synod writes.
      For a concrete decision, priority will be given to the consideration of the 127 Romanian parishes at a future Synod session. It is necessary to consult with these parishes, the bishops state, as they are concerned about preserving their ethnic and linguistic identity.
      Thus, the Synod writes that it is necessary to obtain written guarantees from the Church authorities that the Romanians’ ethnicity and language will be respected and that they will have the opportunity to organize into a Romanian vicariate and to cultivate their spiritual connection with the Romanian Patriarchate.
      The statement also mentions that a Ukrainian vicariate has operated in Romania since 1990.
      The Romanian Church will also request that Constantinople clarify the problem of the non-canonical hierarchs and priests in the West, who belonged to the former “Kiev Patriarchate.”
      The Holy Synod will express its official position following the above-mentioned consultations.
      http://orthochristian.com/119511.html?fbclid=IwAR07XvnA1u84ZZAQCU9G3cUTS76OT9aE74H6Vulpcnj5bu9LqGWVaT3U18s
    • Од Ромејац,
      An article from the latest issue of the Greek Orthodox gazette “Orthodox Tipos.” The author, Demetrios Anagnostou, is a well-known theologian and publicist.

      The practice of Church Tradition in the fight with heresies and schismatics that threaten the unity of the Church is never just protest and a canonical fight with cunning theories and schismatic (anti-canonical) actions, but at the same time, the condemnation of those Church actors who support them and act accordingly. [Note: Of course, today, after an entire century of ecumenist propaganda beginning with the release of the infamous Patriarchal encyclical of the Patriarchate of Constantinople in 1920 “To the Churches of Christ Everywhere” (where heretical communities are first called the “Church of Christ”!), which is considered the charter for ecumenism, led by the Ecumenical Patriarch, we have reached the point where for us “conciliarity” and “pan-Orthodox” have imposed the abolition of the terms “heresy” and “heretics” in the Church-Synodal lexicon, whereby any document condemning delusions and confirming the existence of other churches beyond the bounds of the Orthodox Church are considered unnecessary! (see the decisions of the Crete “Council”)].
      It is significant that in Church history it often happens that corresponding heresies and schisms are fixed under a name not only from the content of the relevant theories (for example: Monophysites, Theopaschites, iconoclasts, papists, etc.), but also from the names of their inspirers, leaders, and creators (for example: Arianism, Nestorianism, Paulicians, etc.).
      In the twentieth century, for the first time in Church history, this traditional practice was successfully artificially neutralized in respect to the emergence and development of the modern heresy of ecumenism, which, according to the great Serbian dogmatician St. Justin (Popović), is a pan-heresy. It happened and continues to happen mainly because this heresy (undeclared, despite the obviousness of it) is still allowed (if not protected) by the majority of the Local Orthodox Churches. Moreover, it’s connected with the fact that in several cases, the bearers and supporters of this particular heresy are themselves the heads of the Local Orthodox Churches.
      The most significant of these cases and the most serious and dangerous precedent is the example of Patriarch Bartholomew of Constantinople, who is not only a bearer of the modern pan-heresy, but also its leader, main patron, and guide. This is not a subjective assessment and not a private opinion, but a common conviction that is proven and unconditionally confirmed on the basis of the official and public actions, statements, and texts of this patriarch—the primate of the once glorious and Orthodox See of Constantinople.
      Thanks to his office, Patriarch Bartholomew has managed to remain untouchable for a long time, avoiding canonical confrontation and accusations, although he often provokes the feelings of all the Orthodox faithful (pastors and flocks) by his clearly anti-Orthodox and anti-canonical actions and purely heretical beliefs.
      He is himself (according to his own statement) a faithful continuer of the line of his predecessor—the Mason, Patriarch Athenagoras, who was dedicated to syncretism and pan-religion. This line is treasonous to Orthodoxy. Day by day it becomes clearer and more obvious that Patriarch Bartholomew is striving for the proclamation of and his actual appointment as the second (Eastern) Pope, and for the transformation of the Patriarchate of Constantinople into a super-Patriarchate recognized on the international political and Church level—the new Eastern Vatican (of course, in the worst case scenario)!
      Recently, this open leader and defender of the Church-fighting pan-heresy of ecumenism, after the traumatic (for him) experience of attempting to subjugate world Orthodoxy by the sadly infamous “Holy and Great Council” organized by him and convened two years ago on Crete, chose a “new way” for the spreading and strengthening of his power, and, accordingly, his theories about an “Eastern Pope.”
      Bartholomew now follows the tried and tested method of “divide and conquer” (including causing a schism in the body of the Church), such that he himself and his plans are weakened in the short term but in the long term undermine the power and influence of those who dared to hamper the realization of his great dream, the convening of the first Ecumenical (ecumenistic) Council, the purpose of which was to synodically legitimize the pan-heresy of ecumenism in a pan-Orthodox fashion.
      In particular, Ecumenical Patriarch Bartholomew, known for his vindictive character (as the Greek Church has learned from bitter experience), has carried out his plan for an indirect schism in the flock and the ecclesiastical (jurisdictional) dissection of his Church “opponents”—those who oppose his ambitions to become a super-Patriarch and to make the Patriarchate of Constantinople the Eastern “Vatican.” These opponents, besides the Moscow Patriarchate, are the ancient Antiochian and Serbian Patriarchates.
      For the sake of his own interests and in connection with his obligations and service to the well-known political superpower (the U.S.), the ambitious Patriarch could (as we will probably see in the near future) “lead” two more dioceses of other Patriarchates (after Ukraine) to “autocephaly” and turn them into Phanar satellites.
      Here we are talking about Montenegro (a metropolia of the Serbian Patriarchate) and the dioceses beyond the borders of Syria (in neighboring states), which belong to the jurisdiction of the Antiochian Patriarchate! After the political events connected with the so-called “Macedonian” issue, the candidate for “victim” in the Phanariot’s plans is also the so-called “Macedonian Church” (canonically referred to as the Ohrid Archdiocese), which is also the canonical territory of the Serbian Patriarchate and has for many years been in a state of schism, isolated and not recognized by the Orthodox world.
      Positioning himself as a faithful keeper and scrupulous defender of the historical rights of the Patriarchate of Constantinople (as he fancies himself), he completely ignores the rights of the rest of his brothers, and is prepared, putting on the guise of defender of the autonomy and fighter for the independence of Local Church administration and structures, to miraculously restore schismatics, to unconditionally recognize them, and to sow ecclesiastical controversies and schisms (clearly violating Orthodox ecclesiology and introducing, despite his own assurance to the contrary, ethnic and secular-state criteria in the sphere of Church decisions).
      In view of the above, given the “tomos of autocephaly” recently presented to the schismatic formation of the new “church” of Ukraine (circumventing the one and only canonical Orthodox Church that exists there, against the will of the Moscow Patriarchate, which has canonical authority there), the thesis that Patriarch Bartholomew has become a real threat to the Orthodox East is confirmed.
      We should not forget that this threat continues to corrode Orthodoxy and undercut the unity of the Orthodox Church, and it ultimately serves to prepare the majority to recognize the pseudo-council of Crete, which is the completion of a fruitless theological dialogue with papists and the restoration of full communion with those who have from of old deliberately fought against our faith and our family!
      This threat, aimed directly at the Orthodox faith and the unity of the Eastern Orthodox Church, should be canonically neutralized as quickly as possible by Orthodox hierarchs around the world located in the lands of those who preserve the right faith, esteeming themselves as pastors of the Church, who have vowed to pass on the inviolable covenants and to observe the sacred rules and statutes of the holy Orthodox Church of Christ. May God grant it!
       
      Demetrios Anagnostou
      2/18/2019
      http://orthochristian.com/119398.html?fbclid=IwAR15IBYhBZu2rh68u-dzAOSUqoq9dizPUbWfhqZ-2I2HQMMXuCdFuaX09TM
    • Од ризница богословља,
      Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића  "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице.  
      У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника).
        Често се међу нашим народом може чути  питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник?  У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“.   Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И  Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето  дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32)   Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом.   Богослужење празника Сретења Господњег   Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар)   Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву:   „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ   Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111).   Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка   ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):  
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника).
        Често се међу нашим народом може чути  питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник?  У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“.   Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И  Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето  дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32)   Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом.   Богослужење празника Сретења Господњег   Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар)   Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву:   „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ   Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111).   Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка   ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):  
×