Jump to content

Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти


Препоручена порука

Hehe u ovom i jeste problem i zbog toga se ne slazem jer ako je dogmatski onda mora da se resi kao deskritiptivni sud koji posto nije naucni moze biti samo dedukovan iz dogmata. A posto kao sto vec rekoh svest kao pojam nije postojala kad su se donosili dogmati dogmatika nema apparatus da se izjasni jel se u nju bilo sta vezano za svest uklapa. Tako da samo ostaje da filozofija uma + kansije naucni metod presence i da to svi private. Zato nemoze teologija u ovom da ima vodecu rec nema apparatus.

Ово једино не разумем баш најбоље. У богословљу постоји струја која схвата душу као нефеш и она која схвата душу као психи. Та дебата и те како може да се води унутар богословља. Ни овде није ствар бал толико једноставна. Нефешовци очигледно сматрају да нема никаве ектоплазме нити било какве душе као неког засебног ентитета. Али шта је са психијевицма? Они верују да има нематеријалне душе. Та душа може да буде баш твоја ектоплазма, али и не мора. Може да буде твоја ектоплазма плус још нешто или пак неки потпуно десети натприродни ентитет. Ектоплазма је философски покушај, можда сутра научни, да се реши проблем свести. Како ће то откриће утицати на теологе? Не претерано. Нефешовци и даље могу да мисле да умире тело и ектоплазма и да васкрсава све заједно и мислиће. То неће бити аргумент против њих. Осим ако немаш идеју како да покажеш да та плазма некако преживљава смрт тела и да одлази некуд. Зато и кажем, објашњење свести треба да остане у оквиру науке, а егзистенција душе после смрти у оквиру теологије.

Него, још једна очигледна ствар ми паде напамет, а коју те нисам питао. Рече ти да су и анђели и демони и ектоплазма унутар космоса и од истог материјала. ОК, пошто си душепоклоник, ти верујеш да је та ектоплазма оно што преживљава смрт тела и наставља егзистенцију у заједници с Богом чекајући васрсење. Шта су онда у тој твојој причи рај и пакао и јесу ли у космосу или ван? Где одлазе ектоплазме праведника, а где грешника? И даље, ако је ектоплазма материја и то иста она од које су саткани анђели и демони, да ли се она може уништити док је у телу и да ли се анђели и демони могу уништити? Ако не, зашто не? Наравно, не ништавило, него дезинтегриње на њене саставне честице, ектоплазмоне, и одузимање било какве фунционалности? Хоће ли једног истеривачи ђавола постати реалност са неким ”канистером” (не мора у њему да буде течност, него нека антиектолазма, исте природе као и ектплазма) на леђима? И има ли та твоја душа уопште саставне делове? Да ли је дељива или недељива? Како се у све то уклапа ова прича Св. Максима Исповедника?

Да ли је душа бестелесна?

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.

Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити "о души душе". Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.

И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу[4].

Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Moram da priznam da si me razocarao time sto ne pratis sta ja pisem i ne znas da sam ja oduvke bio "dusepoklonik" a i nisma mislio da ce tebi da se desi omaska da pomesam inteligenciju sa svescu.
Знао сам да верујеш у свест после смрти, али нисам знао да верујеш у астрално тело. Једноставно, мислио сам да то тумачиш на ону Александрову фору да је човек у памћењу Логоса, а пошто то није обично, људско памћење, стога свест postmortem постоји од Памћења. А, не, нисам побркао, зато сам и нагласио придевом самосвесна. Мада сам ја лично веома скептичан по том питању, и мислим да се то никада неће десити (мада из неких других разлога него ти), ипак не одбацујем могућност у потпуности, ако због ичега, то због отворености ума...

P.S. Такође бих рекао да се не слажем са Сером по питању душе. Душа није личност. Душа је нефеш (=дах), живот. Стога самосвесна вештачка интелигенција макар и надљудских поимања не би имала душу, јер није жива, па не може ни имати живот, док је нпр. животиње и биљке имају, јер су живи, па самим тим имају живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Извињавам се што због породичних и пословних обавеза нисам био у могућности да се јавим. Отуда одгонетка зашто ме нема када се расправа захукта.

Немам времена да свима одговарам, па ћу се задржати само на неколицину који су оставили утисак на мене.

Аквилио, занимљиво је да помињеш негде неки научни принцип који ће нам омогућити да уклонимо губљење времена са оним „шта је неко хтео да каже“, али је занимљиво приметити да и поред твог познавања теоријске методологије исте не долазиш до истинитог праксиса саговорника. Тако си се осетио прозваним да направиш огромне анализе и за оно што се тебе конкретно не дотиче. Отуда и твој промашај. Мени је драго да има људи попут тебе који покушавају да научним приступом објасне теолошке ствари, само имам утисак да на другом пољу копниш да успешно извршиш синтезу. Отуда, ако си се већ дао на посао егзегезе, очекује се од тебе теолошки проговор на конкретна питања а не на хипер-научне спекулације којима покушаваш да даш догматски карактер. Зато постоји „хипотетичка смисленост“ јер покушаваш под инерцијом претпоставке да подаш логичка закључивања. Такође, имаш проблем у критичком стилу писања (обраћања) другом јер стичем утисак да се са речима играш као са заморчићима, као машина која заборавља да имаш личност која је са друге стране монитора (како овде тако и на другим темама).

Не бих да коментаришем првих неколико анализа јер моји постови су сасвим недвосмислени. Упадаш у полемику са својим асоцијацијама. Не тврдим ја да је смрт привидна него ви који тврдите да је душа бесмртна. Пред аутоматизмом загарантоване бесмртности самим постојањем ви феномен саме смрти доводите пред руб баналности као да је нема уопште. О одсуству свеопштег Васкрсења да и не говорим. И немој тако са ниским ударцима типа „нећете књижевност, итд“. Супер, покажи ми нематеријални ум. Откуд ти знаш какав је субјективан доживљај Бога Сина? Шта значе речи да нас Бог све види као своју есхатолошку жељу? Да није и то увођење времена у Бога? Немам проблематику са роботиком али одлазиш у СФ са вештачком интелигенцијом која ма колико била продуктивна неће моћи никада да „прекопира вештачки“ појам личности која није продукт ни еволуције ни технологије него Жив Отисак Онога Који Отискује.

пс. нико не забрањује покушај тебе или било кога да умом проничете у суштине ствари (научно, теолошки, како год) само док не заборавите да није човек мера свих ствари јер у димензијама научних непостојаности (где сутра један исказ потире други) тешко је пронаћи Божији Ум који ће ти показати шта је лево а шта десно, а ја се и не тртим тамо где ми није место.

Вељо, извињавање овог типа могу да схватим само као твоје иронисање, што ме доводи до сумње у твој калибар који иначе поштујем. Зар неко оспорава отачко предање? Где је онај ум који гледа мало даље? Или можеш мало боље да ми појасниш шта је хтео св Јустин са овим да каже: Људи који говоре да њихове душе када се упокоје бивају вазнесене на небо уопште нису хришћани.Којем предању Отаца ћеш се приклонити?

Николићу, за некога ко је теолошки поткован очекујем мало више жестине. Ако и ти стојиш на становишту попут неких да је душа=нефеш, онда немамо о чему да говоримо. О томе се учило на време на БФ а има и савременијих светитеља попут св. Серафима који говори да је Адам имао душу и постојање и пре него што ће примити нефеш тј. Духа Светога, а не као да се ради о души=Дух Свети. Уосталом, оно што потенцирам јесте да ли се може говорити о било којој компоненти човека које тако сецирате (тело, душа, дух, ум, разум, логос) а да се то не дотиче целог човека у потпуности. Зато нико не може имати душу тј. бити личност ако нема Духа Светога.

Бојане, веома ме радује што си се баш ти осетио прозваним на мој претходни коментар, јер то само показује колико је велика твоја сујета коју покушаваш рационално да оправдаш а што је у старту осуђено на неуспех. Дакле, како читаш? Логика: нула. Егзегеза: нула. Питање око химнографије и догматике: у истој реченици је одговор да управо ја говорим о два лица једне медаље, а ти истичеш да не говорим. Почетак реченице говори о томе да нема химнографије без претходне догматске прецизности да се истина изрази а тек онда следи химнографија. И кад си већ толико проницљив са упорним излагањем о убогом Лазару откуд злом богаташу тело када тражи воде ако се васкрсење тела није догодило? Да није можда неки душевни холограм тамо залутао? И ако питам да ли има у Јеванђељу записа о аду, онда је питање везано за Јеванђеље а не за посланице.

Оби, знаш ли ти још неке изворе осим твог познаника са клиничке смрти, Јована Брије, и владике Николаја? Апсурдно је говорити о души као самосталном ентитету јер то има егзистенцијалне последице по целог човека. Оци су сложни да душа без тела није цео човек, тиме више наликује утвари него човеку.

ps za sve

http://bogosvest.wordpress.com/2012/01/23/%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И кад си већ толико проницљив са упорним излагањем о убогом Лазару откуд злом богаташу тело када тражи воде ако се васкрсење тела није догодило?

Ко каже да се ту уопште ради о телу? О телу сигурно не, јер богаташ тражи од Авраама да Лазар оде његовој (живој) браћи.

И ако питам да ли има у Јеванђељу записа о аду, онда је питање везано за Јеванђеље а не за посланице.

Где се у Јеванђељима помиње наше устројство Цркве?

Где се помиње Педесетница?

А и осим тога - опет, ад се спомиње у причи о убогом Лазару ако баш хоћеш. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оби, знаш ли ти још неке изворе осим твог познаника са клиничке смрти, Јована Брије, и владике Николаја? Апсурдно је говорити о души као самосталном ентитету јер то има егзистенцијалне последице по целог човека. Оци су сложни да душа без тела није цео човек, тиме више наликује утвари него човеку.

1) Ko i gde je tacno rekao da je dusa samostalni entitet? Ja nisam sigurno...

2) Sta fali ovim izvorima?

Da vidimo...

U pitanju je recimo vl. Nikolaj, savremeni zlatoust, filosof, teolog, svakako covek koji valjda nece da prikuplja i pise nesto neprovereno i bezvezno. Sto se oca mog drugara tice - takodje ozbiljan i normalan covek.

Sad gledaj ovo - ovo sto svedoci otac mog drugara poklapa se u potpunosti sa recimo ovim sto pise vl. Nikolaj, ili recimo nas noviji clan foruma violinmusic na svojoj temi, ili recimo prot. Brija u svom Recniku - dakle svi oni iako potpuno razliciti, iz razlicitog ambijenta i vremena, a opet govore sasvim skladno u svojim svedocenjima, i to nesto sto se i u Pismu lepo vidi i potvrdjuje.

Znaci, sta imamo u zbiru? Ne vidim apsolutno nijedan razlog koji bi mi pokazao da to sto oni svedoce nije tacno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Sve osim Boga je smrtno po svojoj prirodi jer je stvoreno jedini nacin da nesto postane besmtno jeste po Bozjoj blagodati.Mislim da je i tako sa ljudskom dusom,ona je po svojoj prirodi smrtna ali po Blagodati Bozjoj je besmrtna i prevazilazi telesno jer kako i Sveto Pismo kaze Bog je Bog zivih a ne Bog mrtvih i u njegovim ocima svi smo zivi.Poenta je da je stanje u kojem se dusa posle smrti nalazi neprirodno stanje zato se i kaze da je to stanje privremeno do Strasnoga Suda.

U knjizi postanja prilikom stvaranja Bog jedino coveku udahnjuje Duh zivotni dok kod stvaranja zivotinja stvara ih svojom Recju mozda u tome lezi kljuc za besmrtnost duse....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa ako verujemo Svetome Pismu dusa je svesna nakon smrti.Meni je najmerodavnija Hristova prica o Lazaru i bogatasu zatim u Otkrivenju se pominju duse pred prestolom Bozjim koje se obracaju Bogu

Ako sam napisao da je dusa besmrtna podrazumeva se da je svesna posle smrti ako se ovo za citanje odnosilo na mene.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sve osim Boga je smrtno po svojoj prirodi jer je stvoreno jedini nacin da nesto postane besmtno jeste po Bozjoj blagodati.Mislim da je i tako sa ljudskom dusom,ona je po svojoj prirodi smrtna ali po Blagodati Bozjoj je besmrtna i prevazilazi telesno jer kako i Sveto Pismo kaze Bog je Bog zivih a ne Bog mrtvih i u njegovim ocima svi smo zivi.Poenta je da je stanje u kojem se dusa posle smrti nalazi neprirodno stanje zato se i kaze da je to stanje privremeno do Strasnoga Suda.

U knjizi postanja prilikom stvaranja Bog jedino coveku udahnjuje Duh zivotni dok kod stvaranja zivotinja stvara ih svojom Recju mozda u tome lezi kljuc za besmrtnost duse....

Знаш шта је мени интересантно. Ако је Бог, Бог живих, а не мртвих, њему су сви живи...зашто се ово не односи и на тјелесни аспект? Зашто ту привилегију давати само души? Зашто то да се не односи на комплетног човјека, као личност, која укључује и тјелесну и духовну компоненту?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Знаш шта је мени интересантно. Ако је Бог, Бог живих, а не мртвих, њему су сви живи...зашто се ово не односи и на тјелесни аспект? Зашто ту привилегију давати само души? Зашто то да се не односи на комплетног човјека, као личност, која укључује и тјелесну и духовну компоненту?

Pa pom meni zato sto je dusa esencija licnosti,sustina bica covekovog is sva lepota coveka je zapravo u njegovoj dusi.

Znaci ja kad narucujem pivo nebitna mi je ambalaza vec ono sta je unutra to daje sustinu ambalazi bez toga ambalaza je samo gomila besmislenog stakla bez svrhe ako razumes sta hocu da kazem

zato recimo Hristos kaze Bog gleda na srce coveka,da vidi njegovu sustinu,ko je on a telo je u sluzbi duse a ne obratno

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa pom meni zato sto je dusa esencija licnosti,sustina bica covekovog is sva lepota coveka je zapravo u njegovoj dusi.

Znaci ja kad narucujem pivo nebitna mi je ambalaza vec ono sta je unutra to daje sustinu ambalazi bez toga ambalaza je samo gomila besmislenog stakla bez svrhe ako razumes sta hocu da kazem

Да то је тако, ако се тијело посматра као обично одијело које се по смрти свлачи. То није само предањско хришћанско, него може да се каже и типично свеопште мишљење древног човјечанства. Подјела на тијело које је само крљушт, оклоп, душу која је дупли ваздушасти двојник која је у ствари носиоц личности, свијести и воље, и дух који даје живот души, док душа даје живот тијелу.

Мећутим, далеко је од тога да је тијело само обична "кожна хаљина" навучена на душу. Древни људи нису то могли знати, али тијело није обично одијело, исто као и свако друго. Тијело није само фенотипски уникатно за сваког човјека, него и биометријски, што значи осим отиска прста, ниједан човјек нема исту дужину прстију, облик шаке, облик лобање, облик очију, или било ког другог дијела тијела. Сваки дјелић тијела, ма како да га исјечеш, он има свој облик такав да му можеш додијелити некаву једначину или код, по коме би био препознатљив и дефинисан према тачно одређеној особи. Наравно ту је и ДНК која је уникатна за сваког човјека. И онда не само ДНК, него систем ћелија које чине организам, има своју биолошко-хемијску структуру такву да то одговара само том и том човјеку и ниједан други нема то исто. Мозак наравно ниједном човјеку није исти, и сваки мозак ради са различитом неуронском активношћу у односу на било ког другог човјека. Тј не постоје два човјека која потпуно идентично мисле, и потпуно идентично испољавају свијест.

Тијело уопште није амбалажа, већ јединствен и непоновљив организам, чије функционисање и доживљавање свијета је потпуно јединствено и уникатно по свим физичким и психичким параметрима. Наука је доста тога показала, а вријеме само што није да да коначан суд над томе да наше испољавање свијести, развој наше личности одрастањем и учењем, наше испољавање воље, начин како доносимо одлуке, због чега испољавамо те и те особине, све то има свој јединствен биолошки печат за сваког човјека понаособ, који је зависан од тога како доживљавамо средину и какве сигнале из средине примамо, и како то обрађујемо.

Дакле, тијело и начин функционисања организама не може да се занемарује, и оно се мора укључити у комплетну дефиницију човјека, који није ни збир амбалаже и душе, него комплетна и недјељива личност, коме су сви његови дијелови ако их тако можемо назвати, интегрални дио управо саме те личности.

Зато мало на глас размишљам....ако се личност не гаси, онда наравно биолошка смрт представља само илузију иманентну овом свијету, али суштински не постојећу за Бога који јесте Бог живих, а не мртвих. Кад Бог има са неким однос, лице у лице, тај однос је са комплетном људском личношћу која укључује и тијело и душу. Тако је усталом и било на гори преображењем. Многи мисле да је тамо Мојсије био без тијела, а Илија с тијелом. Међутим, то није тачно, Мојсије је тамо био са својим земаљским тијелом, и то тако баш износи св.Јефрем Сирин, тумачећи овај дио јеванђеља у свом дјелу "тумачење четири Јеванђеља"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Вучић: Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Владика Јован: Наш однос према Јасеновцу одређују речи патријарха Германа: Праштати морамо, заборавити не смемо. Патријарх Порфирије: Кроз молитвено памћење лечимо своје ране. Молимо се за све људе и да се Јасеновац никоме, никада и нигде не понови.

        Поводом 80. годишњице од оснивања система концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића, Његово Преосвештенство Епископа славонског г. Јована и директора Музеја жртава геноцида др Дејана Ристића.
      -Навршава се 80 година од стварања најмонструозније фабрике смрти у Европи, система логора Јасеновац. Србија и Република Српска заједнички раде на јачању културе памћења. Чинимо све да не буду заборављене јасеновачке жртве и тражимо начине како држава може да помогне Српској Православној Цркви у целом процесу као и о другим важним питањима, рекао је председник Вучић.
      -Данас смо коначно постигли договор и преносим потврду и г. Милорада Додика да заједно учествујемо у изградњи центра који би требао да буде свесрпско светилиште на најтужнијем месту у Доњој Градини, у Републици Српској, да подигнемо велики меморијални центар и да подсетимо на све друге злочине почињене над нашим народом, а на територијама које данас нису под контролом српског народа, рекао је председник Србије.
      -Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Уложиће се велики новац у изградњу тог меморијалног центра: 80 одсто Србија и 20 одсто Република Српска, рекао је председник Вучић.
      Председник Вучић је истакао и да Музеј жртава геноцида, важна институција основана 1992. године, нема своје просторије, па је стога је договорено да се покуша да се оне успоставе на простору Старог сајмишта уколико се реше имовински проблеми. -Заједно ћемо поднети иницијативу да лева обала Саве добије назив Обале јасеновачких жртава, што би обухватило све жртве: и српске, јеврејске, ромске и све друге. Верујемо да ће то наићи на одобрење градских власти. Циљ је да светској јавности укажемо кроз шта је српски народ пролазио пре 80 година, да се шири истина. Задовољан сам што држава може да учествује у ономе што је од великог значаја за наш народ и поносан што Србија и српски народ памте, што никада неће заборавити ужасне злочине у Јасеновцу. Србија данас то може да учини, Србија се не стиди својих жртава. То су наши јунаци и даћемо све од себе да њихово јуначко дело не буде заборављено, поручио је председник Вучић.
      -Најзначајнији и највећи догађај од ослобађања логора, тј. пробоја логораша, јер Јасеновац нико никад није ослободио, 22.  априла 1945. године, јесте освећење обновљене много мање и много убогије цркве у Јасеновцу септембра 1984. године. Тада је Патријарх српски Герман са двојицом будућих патријараха и петорицом архијереја освештао тај храм и изговорио речи које одређују наш однос према Јасеновцу и свему што се у њему збивало: Праштати морамо, али не смемо заборавити. Владика Сава, мој претходник, ту светињу је 2000. године прогласио манастиром. И ево сада смо на новом прагу са огромном љубављу и помоћи Републике Србије и њене Владе. Први пут у историји Јасеновца, јер нажалост оно што је манастир запамтио је преко тридесет година спречавања да се подигне храм који је и био прва жртва Јасеновца. Први логораши су имали први задатак да сруше огромни, прелепи храм који је некад био у Јасеновцу. Значи, после тридесет година је добијена дозвола за обнављање храма, а после четрдесет година је тај храм подигнут, па је и он у својој обнови био храм мученик. И сада тај храм - манастир наставља своју мисију да би се у њему Богу молило, да би се кадили гробови мученика, да би примали сви оне који долазе, а то је најважније, да се поклоне сенима мученика, да их прославе и да се оданде настави ширити реч патријарха Германа: Праштати морамо, али не смемо заборавити, беседио је Епископ славонски г. Јован који је заблагодарио председнику Вучићу и Његовој Светости Патријарху.
      -Прво што је урадио и као Митрополит загребачки и као Патријарх српски, Његова Светост је дошао свом народу на Банији и дошао је у Јасеновац показујући да је достојан наследник патријарха Германа и носилац његове поруке незаборава и поруке праштања, закључио је владика Јован.
      -Подвукао бих реч светилиште, коју је изговорио господин Председник, јер мислим да је то права реч која описује места страдања. Много пута сам био не само у Јасеновцу него и на другим местима страдања нашег народа, у Јадовну итд. Али кад год сам ушао у Јасеновац имао сам утисак да сам ушао у једну сасвим другачију зону постојања у односу на све што је око нас. Имао сам увек доживљај да сам ушао у једну мистичну зону. Та мистична зона Јасеновца и других места страдања људи показује да је то метафизички простор и зато и јесте светилиште. Стога ништа боље није могло да се деси за Јасеновац, за оне који су тамо пострадали, али и за оне који су чинили злочине, као и за све који са добром вољом тамо одлазе, па и за оне који немају добру вољу у односу на то место, ништа боље није могло да се деси него да ту никне манастир, женски манастир из којег се непрестано, двадесет четири часа, уздиже молитва за оне које су пострадали, али и молитва њима, јер су они невине жртве. Они су мученици који заступају све нас пред Богом, моле се за мир, за добро међу људима и вероватно се моле и за своје злотворе, истакао је патријарх Порфирије.
      -Сећање на прошлост је сећање на будућност, на то због чега смо створени. Ко нема сећање на то зашта нас је Бог створио - а рећи ћу реч богословску: створио нас је да учествујемо у свему ономе што је Његово, да будемо Њему подобни - ко нема ту врсту сећања и молитвеног обраћања Богу у том кључу, тај не може поштовати себе, тај не може препознати другог и отуда реке мржње сусрећемо на свакој страни света. Помен, сећање, памћење - то јесте молитва. То чини манастир Јасеновац са својим монахињама, али у исто време да се то памћење никада не претвори у злопамћење, него да кроз молитвено памћење лечимо своје ране и истовремено кроз молитву обраћајући се Богу увек и свагда, молећи се за све људе, молимо се да се то никоме и никада и нигде не понови, поручио је патријарх Порфирије.
      -Веома је значајно, а Бог зна зашто је то баш тако, да имамо манастир у Јасеновцу, да, ако Бог да, имамо меморијални центар - светилиште на другој обале реке, преко пута манастира, и наравно да имамо Музеј жртава геноцида, јер то чини сваки зрео народ у односу на себе, показујући поштовање и самоспознају, поштовање према себи и према своме. Без те претпоставке апсолутно није могуће не само препознати и поштовати другога него начинити и први корак у односу на њега. Радујући се што смо се данас састали, још више се радујем што смо сагласни око свега онога што треба чинити у будућности, уз, још једампут, захвалност на свему што чине људи који су овде са мном присутни: председник Републике Србије г. Александар Вучић, мој брат Епископ славонски и пакрачки г. Јован и директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић. Још једампут захваљујем на свему и нека Бог да снаге да још више и ефикасније чинимо све што је у овом кључу, јер је то један од снажних и великих покрета, широких и ефикасних путева да градимо добро, да градимо мир, баш речима патријарха Германа: памтимо, не заборављамо. Увек хоћемо и желимо да праштамо свима, као што и друге молимо да праштају на свему у чему ми нисмо били људи у односу на њих, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „За Микиса Теодоракиса би било нетачно рећи да је био само велики пријатељ српског народа. Он је проневши светом лепоту грчке музике, приказао богатство и лепоту културе и несаломиви дух грчког народа, а за нас је отелотворење братске и срдачне љубави, безрезревног пријатељства и помоћи Грка према српском народу онда када је било најтеже и најпотребније. Сваки Србин треба да прислужи воштаницу за Микиса Теодоракиса. Бог нека душу прости Микису Теодоракису и насели у рајским насељима у којима ће брат Микис наставити да разгаљује душу умилним звуцима бузукија“, поручио је 2. септембра 2021. године на свом званичном Инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поводом упокојења Микиса Теодоракиса и објавио видео запис Теодоракисовог говора на атинском тргу Синтагма којим је 29. априла 1999. године изразио протест против бомбардовања Србије и пружио подршку српском народу.

       
      Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Огради ум мој, Спасе мој, јер Ограду света хоћу да похвалим -   Пречисту Матер Твоју.  Тврђавом речи оснажи ме, и дубином појмова ојачај ме. Јер си Ти рекао да ћеш испунити, молбе оних који с вером ишту. Зато ми даруј језик, и говор, и мисао непостиђену. Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе, Светлодавче, који се усели у утробу Вечнодевствену. (Икос на Успеније Пресвете Богородице)      Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке.    Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској.  
      Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома.   Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела  радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда.   О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1]   Успеније као самосталан празник и богослужбене особености   Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику).  Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији).   Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова.   Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући  спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице)   Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар)   Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак)     Катихета Бранислав Илић     ___________________   [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од JESSY,
      У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.
      Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.
      За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.
      “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.
      Ђакон Павле Љешковић,
      црква Св. Тројице, Стари град, Будва
      https://mitropolija.com/2021/08/04/reagovanje-slovo-o-robovanju-smrti-i-vremena/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње”
      -Џон Клиз-

       
      У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.
      Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.
      За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.
      “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.
       
      Ђакон Павле Љешковић,
      црква Св. Тројице, Стари град, Будва

       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...