Jump to content

Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти


Препоручена порука

A ja sam pomslio da ce Cavez da smogne snage da se izvine za optuzbu da otac Ljuba "podmece nesto sto nije ni procitao" nakon sto je pokazano da postoji razlog za ono sto je rekao. Ili barem da ocuti. Verovatno je to preoptimisticno sa moje strane.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

da se izvine za optuzbu da otac Ljuba "podmece nesto sto nije ni procitao"

а јел си ти неки дрвени адвокат поа Љуба, који лик нико га ништа не пита а меша се :)

Glasno razmisljam Cavez. Ja sam neki "lik" koji je "drveni advokat" obraza i kulture, a ne oca Ljube. Bilo bi lepo imati malo postovanja prema sagovornicima pa bilo da je u pitanju otac Ljuba ili papa Benedikt. Mene nije niko nista pitao, tacno, bas kao ni tebe kada si ovo gore izjavio.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само се измотавајте Чавез, и умишљајте о попу љуби. Мислите да се секирам? Зашто, да би после за ту награду постали и модератор? (Јел заиста то истина, неко ми малопре рече да је "оук" то постао. Ево ја му честитам и желим добар рад, али сам збуњен).

Нико вама овде није предлагао пројереја-ставрофора, а посебно црвеним појасам којег руси и немају. Дакле, и та коза и реп лажу.

Нећете самном да разогаварате и не морате. А ово што радите није разговор. Да би вам ја нешто одговорио треба да питате људски, и људски да продужите да причате самном.  То је услов.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sabornost .

Ležim noćas u krevetu i razmišljam da li bih jednog sveštenika oči u oči nazvao jeretikom ,čisto sumnjam .

Čisto sumnjam da bi i mene neko oči u oči nazvao bolesnikom ,ja sam dete doma naučio sam svašta sem toga visok sam 196 i tezak 110 kg pa mi se do sada niko nije ovako suprostavio .

Mislim da iz našeg ne odnosa ,ili poljuljanog odnosa mnogo može da se sazna .

Ja sam čovek od reči i nadam se da ću doći u posetu ne da vas napadnem ili nešto slično ,već da u oči pogledam živog čoveka ,pa da u jednom kulturnom maniru porazgovaramo ,ako je to moguće .

Nešto me je jako zabolelo meni su i Tuđman i Milošević poslali po orden (jer ni od jednog nisam hteo da ga primim) za ratne zasluge i pokazanu humanost .

Nije tu bilo nikakvog junaštva pustio sam da prodju žene,deca,i golobradi muškarci  .

Pa ako sam iskazao humanost prema onima koji su sutra pucali na mene ,kako moje da mrzim?

Ne mogu svog Srbina da mrzim ,ne mogu i neću ,ma kakav da je ,moj je i ja sam njegov .

To nama fali sabornost ,jedinstvo ,tu je naša Crkvena i ljudska nezrelost u tome što nismo jedan uz drugog i jedan sa drugim .

Ali ne kao mumije i roboti nego sa svim karakteristikama i osobinama ličnosti ,priorode,duše i duha.

Od te Sabornosti se kreće ,kakav mi je to eshaton i raj ako sam u njemu bez  oca Ljube?

Sabornost ,nam fali i u sabornosti se ljubav projavljuje  ,u odnosu na to kako ćemo se poneti kada je naše mišljenje drugačije .

To je lepota Hrista i lepota Crkve .

Sveštenik Ljuba mi je napisao da ga napadam ne uzimajući ovo gore navedeno ,bio je u pravu .

Zato i ja prihvatam ruku i kažem oprostite .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нема никаве контардикторности у свему овоме.

"Смрћу тела јене личности нема више саме те личности, ИАКО ЉУДСКА ПРИРОДА И ДАЉЕ ПОСТОЈИ. (нека добро ово прочитају они који незналачки критикују владику!!!) Смрћу једне личности Не престаје да постоји људска природа."

"Јер без тела не може постојати ни личност, и обрнуто, без личности не постоји ни тело."

"Природа једино постоји у једној конкретној личности."

"Кроз смрт једне личности видимо да је сва природа

угрожена смрћу као небићем зато што природа не постоји мимо конкретних

личности.

Ако ово није контрадикторно, не знам шта јесте.

Александре, овде је владика јасно контрадикторан сам себи; ти си се са својим "објашњењем" само прикључио његовом новом ставу који се разликује од оног ранијег, који је заступао у уџбеницима. Мислим да си довољно јасно неколико пута поновио на овој теми свој став. Али мени ниси занимљив ти колико сам владика.

(допустићу себи да се умешам)

Похвално је што сте нашли времена да прочитате списе које критикујете, међутим превидели сте једну ствар, када владика говори о смрти личности која нестаје а природа остаје, тада то мисли у контексту васцеле створене природе чији је човек само део. дакле умре човек, али све остало и даље постоји (не нестаје свет заједно с њим); даље, да природа постоји само у једној конкретној личности је теолошки став кападокијских отаца, тачније св. Василија В. када је говорио у контексту первоначалија у бићу Бога. Тј. не постоји прво природа Бога из које изничу Лица (Августин), него је прво и пре свега личност Бога Оца (па онда природа). Дакле баз личности не постоји ни конкретно тело, јер нема личности која би ту природу конкретизовала, она је (природа) након смрти обезличена. (али наравно и даље постоји, то вам је јасно, када видите мртво тело, "знате" да то више није он/она, иако јесте то природа те особе).

Дакле, када читате некога битно је с каквим ставом приступате, више отворености доноси и више разумевања. Ова недоследност коју сте "открили" јасна је сваком студенту 2. године ПБФ.

Испадате неозбиљни када такве ствари тврдите (без увреде).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јао, брате Александре, ја сам таман помслио да сам почео да схватам то што ти говориш и почео сам да читам онај твој чланак, а сада ми се чини да се срушило све оно што сам успео да схватим. Ево зашто.

Ти кажеш да „Смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“. Дакле постоји људска природа која конкретно наставља да се пројављује у Петру и Јанку када умре Марко. Значи природа и даље постоји али не више као Маркова природа јер је он умро него као нека „људска“ природа, а то знамо зато што су Петар и Јанко још живи.

Значи Марко је умро. Будући да је Марко умро и да „смрћу тела једне личности нема више саме те личности“ то значи да Марка више нема али људска природа је и даље жива то јест Петар и Јанко су живи.

Међутим, изгледа да Марко ипак још некако постоји и да смрћу тела те личности, личност Марка ипак не нестаје (што је контрадикторно са горњим цитатом) јер Марко може да постоји у Божијем сећању све до оног тренутка док Господ не каже „не познајем вас“. Тада коначно престаје да постоји Марко али Петар и Јанко постоје под условом да је њих Господ препознао као своје. Ово значи да је Марко потпуно враћен у небиће и то Божијим словом, што је благо речено врло проблематично.

То горе што си навео је само објашњење +Игњатијевих речи, њихово уклапање у контекст целе студије, немој да те буни. Шта ћу, морам и то да радим јер овде имамо "ловца на грешне епископе". .mislise.

Природа конкретног човека, како сам ниже објаснио, Александрово тело и Александрова душа не прастају да постоје ни након Александрове смрти. Наиме, постоје као делови човека Александра: душа и тело. Ти делови постоје само као делови целине - човека, то су НЕЧИЈИ душа и тело и тај неко је ЛИЧНОСТ. Тако разграђен човек на душу и тело значи: мртав човек.

Ево сада и примера колико личност значи самом идентитету и постојању делова (душе и тела). Рецимо, пронађу египтолози мумију у некој пирамиди. По свом облику (природним карактеристикама тела) та мумија сведочи да је људска природа (људско тело). Из те људске природе можемо да дознамо и неке њене природне карактеристике: висину, пол, старост, чак и узрок смрти, итд. И сад оно најважније: за нас та мумија, то људско тело остаје само људско тело све док не добијемо одговор ЧИЈЕ је то тело - тражимо идентитет личности којој припада то тело. Уколико та личност постоји у нечијем сећању (није отргнута из нечијег односа, па макар то били и писци уџбеника историје), онда добијамо конкретну личност која ипостазира наведено тело. Уколико је та личност непозната, ишчезла из било чијег односа и сећања, онда то тело биваа само људска природа, људско тело. Чак и да некако дођемо до душе која је оживотовравало наведено тело, да је сместимо у неку бочицу, ми опет имамо само други део људске природе. Чак и да сјединимо све делове тог мртваца, да душу вратимо у тело, да поново имамо биолошки живо  психосоматско јединство, ми заправо имамо само ЖИВОГ МРТВАЦА - немамо личност, човека са идентитетом, већ имамо биолошки, природно живог човека без свога "ја". То је постојање у смрти, каково ће, по мом разумевању, бити након Другог доласка Христовог, за оне који ће чути оне страшне речи: "Не познајем вас."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Није контрадикторно из следећих разлога:

Смрћу једне људске  личности не престаје да постоји људска природа - јер ако умре Марко, остају Петар и Јанко са том истом људском природом. Остају друге живе личности кроз које се пројављује људска природа. Смрћу једне личности нестаје сама та личност - то, нажалост, имамо у свакодневном искуству.То је смисао реченога.

Ови остали цитати које си навео односе се на једну конкретну личност. Дакле, Александар као личност не може постојати без своје душе и тела (људске природе). Такође, људска природа постоји само као ипостазирна у личности. И када ја умрем моја природа остаје везана за моју личност, иако сам мртав (личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат"). Дакле, како то каже Свети Максим, након моје смрти моје тело неће бити само тело, већ Александрово тело. Такође, ни моја душа неће бити само душа, већ Александрова душа. Закључак: делови (душа и тело) постоје захваљујући целини (човеку Александру).

Није контардикторно. Ако теби јесте, немам ништа против. Имаш право дати буде контардикторно. Мада моје скромно мишљење јесте да ти не би требало да се бавиш овим пиањима, барем не јавно. Ето, сад ћеш и +Игњатија да оптужиш како у једној књизи пише једно а у другој друго. .mislise. Но, добро. Навикао је мучени владика на то. Колико га нападају, интересантно датог човека никада нисам видео љутог. О његовој личности вероватно ће правилно расудити тек генерације после нас (како обично и бива са Божијим угодницима).

Александре, стварно си невероватно храбар кад имаш смелости не само да се јавиш, него да и даље држиш лекције. Најпре си из поруке у поруку бранио став да личност умире, а душа и тело постоје безлично:

"СМРТ=ПОСТОЈАТИ КАО АНОНИМНА ПРИРОДА, силом бесмртне душе, без заједнице са Богом, постојати без личносног идентитета ("Идите од мене проклети, НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС!")."

"Када бих покидао, заборавио све своје односе и када бих био заборављен од свих своји ближњих, био бих анонимус без свог идентитета - постојао бих као природа, душа и тело, али безлично, без оног "ја" које ме чини личношћу, које и ту моју природу чини постојећом."

"У ништавило, у нестанак, у смрт одлази личност, идентитет (изгубљени однос са Богом и ближњима) - иако природа (тело и душа) не одлазе у небиће (постоје као безлична природа..."

"Безлично постојање лишено је живота - лишено је идентитета: Александар, Јован, Марко...син, отац, брат... Остаје само безлична природа (душа и тело)."

"Постоји као обезличена природа, човек без идентитета, анонимус, без свога "ја" - али са природним епитетима и моћима."

Када сам послао текстове владике Игњатија где он тврди да природа не може постојати без личности, онда си направио "salto mortale" и добијамо твоју нову, потпуно супротну, ревидирану изјаву:

"Дакле, можда и мој израз да постоје као "безлична природа" није најпрецизнији. Јер, безлична природа (људска) не постоји нити може постојати."

И више од тога, сада крећеш у образложење супротног става, па кажеш:

"Такође, људска природа постоји само као ипостазирна у личности. И када ја умрем моја природа остаје везана за моју личност, иако сам мртав (личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат"). Дакле, како то каже Свети Максим, након моје смрти моје тело неће бити само тело, већ Александрово тело. Такође, ни моја душа неће бити само душа, већ Александрова душа. Закључак: делови (душа и тело) постоје захваљујући целини (човеку Александру)."

Једно је сигурно: човеку који тврди час једно, час друго, ја немам разлога да верујем ни када тврди једно ни када тврди друго, јер ће можда усдкоро поново тврдити оно прво или, ко зна, можда нешто треће.

Даље, ти тврдиш да владика Игњатије није контрадикторан сам себи и кажеш да се владикина најновија тврдња (смрћу једне  личности не престаје да постоји људска природа) односи на људску природу као такву, не на конкретну природу конкретног човека. Е стварно, тога се нико не би сетио да владика није рекао! Замисли, нико не зна да кад умре Петар, постоје душа и тело Драгана, Марка, Јелене...

Али неће бити да је владика то мислио, нити си ти најпре (када си поставио овај његов текст) сматрао да он тако мисли.

Наиме, ти си поставио текст овако:

"Смрћу тела јене личности нема више саме те личности, ИАКО ЉУДСКА ПРИРОДА И ДАЉЕ ПОСТОЈИ. (нека добро ово прочитају они који незналачки критикују владику!!!)"

Значи, истакао си речи "иако људска природа и даље постоји" и ставио свој коментар. Нико није критиковао ни владику Игњатија ни митрополита да сматрају да када једна личност умре, умре и целокупна људска природа, него су критике биле у смислу да они сматрају да природа конкретног човека

(душа и тело) одлазе у небиће. А и ти сам си много пута бранио владике од таквих напада, тако да овај твој коментар сведочи да си, у тренутку постављања текста мислио нешто друго него сада.

Али да владика не мисли на целокупну људску природу, него на конкретну природу конкретног човека, имамо потврду у уџбенику за 3. разред средње школе, страна 35, где каже:

"Дакле, природа увек постоји у конкретној личности, не постоји сама за себе

безлична људска природа... Природа једино

постоји у једној конкретној личности."

Тако да нема логике да је владика у најновијем чланку говорио о људској природи као таквој, прво зато што нешто тако једноставно и општепознато (да иако умре Петар, остаје људска природа у Јанку и Јелени) нико не би истицао као неки специјалан и изузетан исказ, а друго зато што он сам увек говори да је природа везана за конкретну личност.

А контрадикторност је у томе што је раније тврдио да природа може да постоји само у личности, а сада тврди па природа може да постоји иако те лиичности нема.

А што се твоје најновије елаборације тиче, тек ту наступа галиматијас:

Кажеш

људска природа постоји само као ипостазирна у личности

А пошто тврдиш да људска конкретна природа постоји и после смрти, из овог горњег исказа нужно произилази да постоји и личност чија је то природа (јер природа, кажеш, мора бити ипостазирана у личности) а то значи да ни личност не умире. Да личност не умире произилази и из овога што кажеш

(личност чува Бог од заборава - "вечнаја памјат")

Дакле, прво је било да умире личност а постоји безлична природа. Па онда умире личност, а остаје конкретна људска природа, а сада не умире ни личност ни природа.

Шта је следеће?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Родољубе, не интересује ме твој "лов на контрадикторности". Ово пишем за људе отвореног срца и ума, а и у жељи да и сам, у дијалогу, искристалишем начин свог (прецизнијег) изражавања. Немам намеру да се овед теби правдам и да ти доказујем своју православност (или православност наших угледних епископа). Свој инквизиторски дух ћеш морати да празниш на неком другом месту.

Прилажем овај одличан клип (за оне са отвореним срцем и умом), који говори о суштини проблема о којем расправљамо:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, сада је "инквизиторски дух"... Кад не знаш шта да одговориш, онда крећеш са етикетама и дисквалификацијама. Претпостављам да сада следи опомена, па друга опомена и бановање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А ово, Родољубе, схвати као упозорење (није опомена, не бој се): престани да моје речи кидаш из контекста, дајући им сасвим супротно значење од онога шта сам стварно мислио и рекао, правећи од мене будалу. Своје време на овом форуму трошим без икакве користи (материјалне, финансијске), све са жељом да разјаснимо спорна питања, на добро свих нас и на добро и јединство Цркве. Ово што овде радим жртва је не само моја (мог времена, кога немам пуно), већ и моје породице која ме дели са рачунаром. Зато нећу дозволити да неки лик који очигледно до подне мрзи себе а од подне цео свет пљује по мојој доброј вољи и труду да се реше нека спорна питања која уносе пометњу у Цркви.

Дакле, свако твоје будуће кидање мојих речи из контекста и секташку цитатологију, сматраћу личном увредом. Као администратор овог форума нећу према теби предузимати никаква овлашћења, обећавам ти (да не би наоколо кукумавчио). Оставићи водећим људима овог форума да промисле о теби и твом малициозном писању, а ја ћу да се повучем и да своје време посветим нечем за мене кориснијем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Једно је сигурно: човеку који тврди час једно, час друго, ја немам разлога да верујем ни када тврди једно ни када тврди друго, јер ће можда усдкоро поново тврдити оно прво или, ко зна, можда нешто треће.

Даље, ти тврдиш да владика Игњатије није контрадикторан сам себи и кажеш да се владикина најновија тврдња (смрћу једне  личности не престаје да постоји људска природа) односи на људску природу као такву, не на конкретну природу конкретног човека. Е стварно, тога се нико не би сетио да владика није рекао! Замисли, нико не зна да кад умре Петар, постоје душа и тело Драгана, Марка, Јелене...

Али неће бити да је владика то мислио, нити си ти најпре (када си поставио овај његов текст) сматрао да он тако мисли.

Господине Лазићу, ја се у ову расправу до сада нисам много мешао пошто знам да брат Александар са ретком умешношћу и великим знањем уме да представи мисао савремених православних богослова по овим питањима на далеко бољи и прецизнији начин од већина нас осталих на форуму. Па ипак, морао бих да реагујем на овај део Вашег поста који сам цитирао.

Дакле, сама суштина православне догматике је у антиномијама (јединствима супротности које нису "хегелијанске" синтезе него задржавају свој идентитет у јединству целине: најочигледнији пример је догмат о Светој Тројици). Даље, функција православног богословља је пре и изнад свега сотириолошка, односно пастирска. Богословствовање нема функцију осим у икономији спасења. Оно у чему је Црква потпуно сагласна и јединствена јесте Символ Вере - оно што сваки верник треба да прихвати, чак и уколико не разуме.

Међутим, расправа на овој теми је одавно превазишла сигурне границе Символа. Овде сви заједнички покушавамо да проникнемо у тајну начина постојања природа и личности. Такво богословље не може да донесе ништа "ново" до једне ствари - језика. И заиста, богословске недоумице (као на неки сличан, али и суштински потпуно другачији начин, правне) јесу проблем семантике - начина на који схватамо значења речи. Отуд, неке ствари ће бити и у несагласју, неке изјаве ће се чинити контрадикторнима. Срећом, православна духовност не робује схоластичкој казуистици. Самим тиме, управо у контрадикцијама светоотачких ставова ми морамо да богословствујемо и тражимо ону целину која супротности спаја. А та целина је управо икономија спасења.

Стога, мислим да би читав наш дијалог био знатно конструктивнији када бисмо га издигли изнад казуистичких категорија и поверовали у међусобну добронамерност. Вас изузетно ценим као умереног и, искрено у то верујем, добронамерног саговорника. Наш драги брат Александар овде пише врло искрено и с великом љубављу и верујем да би и Вама много тога што каже могло да буде корисно, ако бисте за почетак прихватили да је његово писање последица искрене и беневолентне добронамерности а не последица "новотарске" таштине и жеље за препирком.

Тако, неке ствари можда и делују контрадикторно, али, само до тренутка док не дефинишемо појмове попут: природе, бића, личности, постојања... Мислим да је још хајдегер убедиво доказао да различити људи под овим појмовима подразумевају потпуно различита значења. Свако богословље ће, као и већина других друштвених наука, увек бити језички детерминисано и значења термина ће одредити и правац аргументације.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јао, брате Александре, ја сам таман помслио да сам почео да схватам то што ти говориш и почео сам да читам онај твој чланак, а сада ми се чини да се срушило све оно што сам успео да схватим. Ево зашто.

Ти кажеш да „Смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“. Дакле постоји људска природа која конкретно наставља да се пројављује у Петру и Јанку када умре Марко. Значи природа и даље постоји али не више као Маркова природа јер је он умро него као нека „људска“ природа, а то знамо зато што су Петар и Јанко још живи.

Значи Марко је умро. Будући да је Марко умро и да „смрћу тела једне личности нема више саме те личности“ то значи да Марка више нема али људска природа је и даље жива то јест Петар и Јанко су живи.

Међутим, изгледа да Марко ипак још некако постоји и да смрћу тела те личности, личност Марка ипак не нестаје (што је контрадикторно са горњим цитатом) јер Марко може да постоји у Божијем сећању све до оног тренутка док Господ не каже „не познајем вас“. Тада коначно престаје да постоји Марко али Петар и Јанко постоје под условом да је њих Господ препознао као своје. Ово значи да је Марко потпуно враћен у небиће и то Божијим словом, што је благо речено врло проблематично.

То горе што си навео је само објашњење +Игњатијевих речи, њихово уклапање у контекст целе студије, немој да те буни. Шта ћу, морам и то да радим јер овде имамо "ловца на грешне епископе". :)

Природа конкретног човека, како сам ниже објаснио, Александрово тело и Александрова душа не прастају да постоје ни након Александрове смрти. Наиме, постоје као делови човека Александра: душа и тело. Ти делови постоје само као делови целине - човека, то су НЕЧИЈИ душа и тело и тај неко је ЛИЧНОСТ. Тако разграђен човек на душу и тело значи: мртав човек.

Ево сада и примера колико личност значи самом идентитету и постојању делова (душе и тела). Рецимо, пронађу египтолози мумију у некој пирамиди. По свом облику (природним карактеристикама тела) та мумија сведочи да је људска природа (људско тело). Из те људске природе можемо да дознамо и неке њене природне карактеристике: висину, пол, старост, чак и узрок смрти, итд. И сад оно најважније: за нас та мумија, то људско тело остаје само људско тело све док не добијемо одговор ЧИЈЕ је то тело - тражимо идентитет личности којој припада то тело. Уколико та личност постоји у нечијем сећању (није отргнута из нечијег односа, па макар то били и писци уџбеника историје), онда добијамо конкретну личност која ипостазира наведено тело. Уколико је та личност непозната, ишчезла из било чијег односа и сећања, онда то тело биваа само људска природа, људско тело. Чак и да некако дођемо до душе која је оживотовравало наведено тело, да је сместимо у неку бочицу, ми опет имамо само други део људске природе. Чак и да сјединимо све делове тог мртваца, да душу вратимо у тело, да поново имамо биолошки живо  психосоматско јединство, ми заправо имамо само ЖИВОГ МРТВАЦА - немамо личност, човека са идентитетом, већ имамо биолошки, природно живог човека без свога "ја". То је постојање у смрти, каково ће, по мом разумевању, бити након Другог доласка Христовог, за оне који ће чути оне страшне речи: "Не познајем вас."

Разумем шта кажеш, и ја се не противим томе што кажеш да је разграђен човек, мртав човек, да се разумемо. Ово друго што пишеш је такође разумљиво, али то је ипак мало удаљавање од онога што сам конкретно рекао у горњем писму. Суштина је била у следећем проблему.

Ако „смрћу једне људске личности не престаје да постоји људска природа“ и ако свака људска природа припада конкретној личности, онда овоме никако не може да буде аналоган пример да када Марко умре (смрт једне људске личности) не престаје да постоји Јанкова и Петрова природа, јер оне немају везе са Марком, нити на њих Маркова смрт утиче. Да ли примећујеш проблем? И проблем се, наравно, не завршава само на томе него има и одређене импликације. Немој да се љутиш, али мислим да ти и Родољуб на то указује.

Постоје још неки питања која траже разјашњење, али можда да се сада задржимо само на овоме?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постоје још неки питања која траже разјашњење, али можда да се сада задржимо само на овоме?

Na primer, prirodno svojstvo gume, plastike i slicnih materijala je elektricna provodljivost, ali blagodacu majstora - elektroinstalatera ovi materijali postaju izolatori.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, сада је "инквизиторски дух"... Кад не знаш шта да одговориш, онда крећеш са етикетама и дисквалификацијама. Претпостављам да сада следи опомена, па друга опомена и бановање.

Дакле ми смо инквизиција а испада да вама лепимо етикете.

Нема потребе господине Лазићу да на овакав начин дискутујемо.

Брате Александар са вама веома аргументовано дискутује.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Вучић: Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Владика Јован: Наш однос према Јасеновцу одређују речи патријарха Германа: Праштати морамо, заборавити не смемо. Патријарх Порфирије: Кроз молитвено памћење лечимо своје ране. Молимо се за све људе и да се Јасеновац никоме, никада и нигде не понови.

        Поводом 80. годишњице од оснивања система концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића, Његово Преосвештенство Епископа славонског г. Јована и директора Музеја жртава геноцида др Дејана Ристића.
      -Навршава се 80 година од стварања најмонструозније фабрике смрти у Европи, система логора Јасеновац. Србија и Република Српска заједнички раде на јачању културе памћења. Чинимо све да не буду заборављене јасеновачке жртве и тражимо начине како држава може да помогне Српској Православној Цркви у целом процесу као и о другим важним питањима, рекао је председник Вучић.
      -Данас смо коначно постигли договор и преносим потврду и г. Милорада Додика да заједно учествујемо у изградњи центра који би требао да буде свесрпско светилиште на најтужнијем месту у Доњој Градини, у Републици Српској, да подигнемо велики меморијални центар и да подсетимо на све друге злочине почињене над нашим народом, а на територијама које данас нису под контролом српског народа, рекао је председник Србије.
      -Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Уложиће се велики новац у изградњу тог меморијалног центра: 80 одсто Србија и 20 одсто Република Српска, рекао је председник Вучић.
      Председник Вучић је истакао и да Музеј жртава геноцида, важна институција основана 1992. године, нема своје просторије, па је стога је договорено да се покуша да се оне успоставе на простору Старог сајмишта уколико се реше имовински проблеми. -Заједно ћемо поднети иницијативу да лева обала Саве добије назив Обале јасеновачких жртава, што би обухватило све жртве: и српске, јеврејске, ромске и све друге. Верујемо да ће то наићи на одобрење градских власти. Циљ је да светској јавности укажемо кроз шта је српски народ пролазио пре 80 година, да се шири истина. Задовољан сам што држава може да учествује у ономе што је од великог значаја за наш народ и поносан што Србија и српски народ памте, што никада неће заборавити ужасне злочине у Јасеновцу. Србија данас то може да учини, Србија се не стиди својих жртава. То су наши јунаци и даћемо све од себе да њихово јуначко дело не буде заборављено, поручио је председник Вучић.
      -Најзначајнији и највећи догађај од ослобађања логора, тј. пробоја логораша, јер Јасеновац нико никад није ослободио, 22.  априла 1945. године, јесте освећење обновљене много мање и много убогије цркве у Јасеновцу септембра 1984. године. Тада је Патријарх српски Герман са двојицом будућих патријараха и петорицом архијереја освештао тај храм и изговорио речи које одређују наш однос према Јасеновцу и свему што се у њему збивало: Праштати морамо, али не смемо заборавити. Владика Сава, мој претходник, ту светињу је 2000. године прогласио манастиром. И ево сада смо на новом прагу са огромном љубављу и помоћи Републике Србије и њене Владе. Први пут у историји Јасеновца, јер нажалост оно што је манастир запамтио је преко тридесет година спречавања да се подигне храм који је и био прва жртва Јасеновца. Први логораши су имали први задатак да сруше огромни, прелепи храм који је некад био у Јасеновцу. Значи, после тридесет година је добијена дозвола за обнављање храма, а после четрдесет година је тај храм подигнут, па је и он у својој обнови био храм мученик. И сада тај храм - манастир наставља своју мисију да би се у њему Богу молило, да би се кадили гробови мученика, да би примали сви оне који долазе, а то је најважније, да се поклоне сенима мученика, да их прославе и да се оданде настави ширити реч патријарха Германа: Праштати морамо, али не смемо заборавити, беседио је Епископ славонски г. Јован који је заблагодарио председнику Вучићу и Његовој Светости Патријарху.
      -Прво што је урадио и као Митрополит загребачки и као Патријарх српски, Његова Светост је дошао свом народу на Банији и дошао је у Јасеновац показујући да је достојан наследник патријарха Германа и носилац његове поруке незаборава и поруке праштања, закључио је владика Јован.
      -Подвукао бих реч светилиште, коју је изговорио господин Председник, јер мислим да је то права реч која описује места страдања. Много пута сам био не само у Јасеновцу него и на другим местима страдања нашег народа, у Јадовну итд. Али кад год сам ушао у Јасеновац имао сам утисак да сам ушао у једну сасвим другачију зону постојања у односу на све што је око нас. Имао сам увек доживљај да сам ушао у једну мистичну зону. Та мистична зона Јасеновца и других места страдања људи показује да је то метафизички простор и зато и јесте светилиште. Стога ништа боље није могло да се деси за Јасеновац, за оне који су тамо пострадали, али и за оне који су чинили злочине, као и за све који са добром вољом тамо одлазе, па и за оне који немају добру вољу у односу на то место, ништа боље није могло да се деси него да ту никне манастир, женски манастир из којег се непрестано, двадесет четири часа, уздиже молитва за оне које су пострадали, али и молитва њима, јер су они невине жртве. Они су мученици који заступају све нас пред Богом, моле се за мир, за добро међу људима и вероватно се моле и за своје злотворе, истакао је патријарх Порфирије.
      -Сећање на прошлост је сећање на будућност, на то због чега смо створени. Ко нема сећање на то зашта нас је Бог створио - а рећи ћу реч богословску: створио нас је да учествујемо у свему ономе што је Његово, да будемо Њему подобни - ко нема ту врсту сећања и молитвеног обраћања Богу у том кључу, тај не може поштовати себе, тај не може препознати другог и отуда реке мржње сусрећемо на свакој страни света. Помен, сећање, памћење - то јесте молитва. То чини манастир Јасеновац са својим монахињама, али у исто време да се то памћење никада не претвори у злопамћење, него да кроз молитвено памћење лечимо своје ране и истовремено кроз молитву обраћајући се Богу увек и свагда, молећи се за све људе, молимо се да се то никоме и никада и нигде не понови, поручио је патријарх Порфирије.
      -Веома је значајно, а Бог зна зашто је то баш тако, да имамо манастир у Јасеновцу, да, ако Бог да, имамо меморијални центар - светилиште на другој обале реке, преко пута манастира, и наравно да имамо Музеј жртава геноцида, јер то чини сваки зрео народ у односу на себе, показујући поштовање и самоспознају, поштовање према себи и према своме. Без те претпоставке апсолутно није могуће не само препознати и поштовати другога него начинити и први корак у односу на њега. Радујући се што смо се данас састали, још више се радујем што смо сагласни око свега онога што треба чинити у будућности, уз, још једампут, захвалност на свему што чине људи који су овде са мном присутни: председник Републике Србије г. Александар Вучић, мој брат Епископ славонски и пакрачки г. Јован и директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић. Још једампут захваљујем на свему и нека Бог да снаге да још више и ефикасније чинимо све што је у овом кључу, јер је то један од снажних и великих покрета, широких и ефикасних путева да градимо добро, да градимо мир, баш речима патријарха Германа: памтимо, не заборављамо. Увек хоћемо и желимо да праштамо свима, као што и друге молимо да праштају на свему у чему ми нисмо били људи у односу на њих, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „За Микиса Теодоракиса би било нетачно рећи да је био само велики пријатељ српског народа. Он је проневши светом лепоту грчке музике, приказао богатство и лепоту културе и несаломиви дух грчког народа, а за нас је отелотворење братске и срдачне љубави, безрезревног пријатељства и помоћи Грка према српском народу онда када је било најтеже и најпотребније. Сваки Србин треба да прислужи воштаницу за Микиса Теодоракиса. Бог нека душу прости Микису Теодоракису и насели у рајским насељима у којима ће брат Микис наставити да разгаљује душу умилним звуцима бузукија“, поручио је 2. септембра 2021. године на свом званичном Инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поводом упокојења Микиса Теодоракиса и објавио видео запис Теодоракисовог говора на атинском тргу Синтагма којим је 29. априла 1999. године изразио протест против бомбардовања Србије и пружио подршку српском народу.

       
      Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Огради ум мој, Спасе мој, јер Ограду света хоћу да похвалим -   Пречисту Матер Твоју.  Тврђавом речи оснажи ме, и дубином појмова ојачај ме. Јер си Ти рекао да ћеш испунити, молбе оних који с вером ишту. Зато ми даруј језик, и говор, и мисао непостиђену. Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе, Светлодавче, који се усели у утробу Вечнодевствену. (Икос на Успеније Пресвете Богородице)      Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке.    Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској.  
      Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома.   Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела  радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда.   О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1]   Успеније као самосталан празник и богослужбене особености   Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику).  Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији).   Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова.   Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући  спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице)   Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар)   Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак)     Катихета Бранислав Илић     ___________________   [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од JESSY,
      У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.
      Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.
      За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.
      “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.
      Ђакон Павле Љешковић,
      црква Св. Тројице, Стари град, Будва
      https://mitropolija.com/2021/08/04/reagovanje-slovo-o-robovanju-smrti-i-vremena/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње”
      -Џон Клиз-

       
      У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.
      Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.
      За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.
      “Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.
       
      Ђакон Павле Љешковић,
      црква Св. Тројице, Стари град, Будва

       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...