Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest O.Ugrin

Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

Recommended Posts

ЧЛАН

Видиш брате, то "куда" не можемо употребити када је душа, или однос са Богом у питању. Стање човеково након смрти је стање ОДНОСА са Богом. То остаје. Бог тај однос, личносни однос, чува. Тај однос је носилац нашег "ја" и тим "ја" биће оживљено и наше тело након васкрсења. Свест је засигурно неодвојиви део тог личносног односа. Међутим, то није у категоријам места, простора, времена. Јер, те категорије важе за тело. Ако следујемпо оцима и кажемо за душу да је бестелесна, онда не можемо питати "куда"она иде након одвајања од тела. Право питање је: у каквом је стању након одвајања од тела? То стање је управо овај личносни однос између нас и Бога, конбкретно "ја" у свима нама.

 

Јасно, ми се не можемо у потпуности изразити у смислу "куда". Ја сам то поменуо јер је такав људски начин изражавања, фаличан, и ограничен. Овде је битно о суштини расправити. Дакле треба разјаснити стање, а не место. Дакле мене је занимало да ли је душа свесна свог постојања у сећању Божијем, ти си ми пренео речи владике Игњатија да јесте. То ми је најбитније, јер ако тврдимо да није свесна, онда смо као одређени јеретици попут јеховних сведока који тако тврде, да душа спава, не битно где, него је у стању сна, дакле несвесности... Дакле нећемо као они. Е сад ја сам схватио да је стање душе која пребива у Сећању Божијем, стање привременог блаженства. Дакле ја бих то сећање Божије радије назвао "наручијем Божијим", то ми је много смисленије, као мајка кад узме у своје наручије дете и чува га од нечега. Е шта је са другом страном? Не узима Бог у своје наручије све заре не? Не узима окореле грешнике, невернике, безбожнике, убице, идолопоклонике итд...Дакле ако је њихов однос са Богом накарадан, он је ипак однос како кажеш. Но мене интересује јесу ли такви такођер у Сећању Божијем по смрти? Ако јесу или нису, они као такви који су имали накарадан однос са Богом, да ли и они суштински имају свест о себи, о томе да постоје, као и свети-спашени? Мени је то битно разлучити, јер ако грешници немају свест, онда они не осећају муку, а онда су и они награђени за своја недела, а то није достојно Божије правде.

Знам да се опет може приговорити што сам употребио израз "привременни", опет понављам то је због фаличности изражавања, а не због омашене суштине. Суштина је да душа још није примила васкрсло тело, па према томе није јој се дало ни потпуно блаженство, тј није постављена у Царство Божије оно што ни око не виде ни уху чу, нити до срца доспе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Дакле ја бих то сећање Божије радије назвао "наручијем Божијим", то ми је много смисленије, као мајка кад узме у своје наручије дете и чува га од нечега. Е шта је са другом страном? Не узима Бог у своје наручије све заре не? Не узима окореле грешнике, невернике, безбожнике, убице, идолопоклонике итд...Дакле ако је њихов однос са Богом накарадан, он је ипак однос како кажеш. Но мене интересује јесу ли такви такођер у Сећању Божијем по смрти? Ако јесу или нису, они као такви који су имали накарадан однос са Богом, да ли и они суштински имају свест о себи, о томе да постоје, као и свети-спашени? Мени је то битно разлучити, јер ако грешници немају свест, онда они не осећају муку, а онда су и они награђени за своја недела, а то није достојно Божије правде.

Па брате, ја сам Ти већ о овоме говорио на оној теми. О наручју Божијем, итд...

Него, и грешници иду у то исто наручје, јер је и ад пред престолом Твроца, само што то наручје за њих бива несносан пакао и мучење, њихово "ја", као што каже Александар, их жестоко пече.

Свети Исак Сирин каже : " "Сматрам да су они, који се муче у геени, бичевани бичем љубави. Шта је тако горко и истрајно као мучење љубави ?" (Повдижничке беседе, 46. Беседа) "

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Има ли данас ико од епископа СПЦ сем владике +Игњатија ко је толико гласан у промовисању тезе да душа после земаљске смрти човека одлази у сећање Бога Живога и у таквом односу се налази до свеопштег васкрсења и Страшног Суда. По некима је богословље владике +Игњатија мерило свега у СП Цркви данас. За мене лично није - нимало.

Zasto je problematican termin "secanje Boga Zivoga" ako je jasno receno da je dusa svesna takvog licnosnog

odnosa?! Ne znam vise kako treba nacrtati pa da shvatite da svoju "odbranu" otackog ucenja bazirate na

laznoj dilemi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Zasto je problematican termin "secanje Boga Zivoga" ako je jasno receno da je dusa svesna takvog licnosnog odnosa?! Ne znam vise kako treba nacrtati pa da shvatite da svoju "odbranu" otackog ucenja bazirate na laznoj dilemi.

Да не дужимо онда - који је твој јасан и недвосмислен одговор на питање из наслова ове теме?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Полако брате. Је ли проблематичан или није, покушаћемо расправити, али сушта је чињеница да још нико није цитирао свете Оце који говоре о души која пребива у сећању Божијем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ту и јесте проблем наших неспоразума: инсистирање на формама говора. Инсистирамо да нам форме говора буду идентичне са отачким. Међутим, није у томе непроменљива истина која је једном предата светима (Цркви). Форме говора јесу форме једног времена које са собом носи научне и философске поставке. Што ће рећи, форма у којој су оци изражавали суштину наше вере јесте научна и философска форма од пре 1500 година. Тако, ако прихватите да је душа "бестелесна суштина", "проста суштина" која може постојати и одвојено од тела, онда морате прихватити и остали контекст таквог схватања. Јер, ван тог контекста овакво схватање душе нема онај смисао као што је иамо код отаца. Који је то конктекст? У првом реду схватање космологије, наравно античко схватање. Само у тој и таквој космологији ова, платонистичка теорија о бесмртној души, има смисла. Ако кажете: па та је космологија давно превазиђена (нпр. постојања небескох сфера, првог, другог,....неба), онда је задржавање платонистичког става о души ишчупано из контекста. Интересантно би било шта би данас један свети Василије Велики рекао о свему овоме. Ја мислим да би се он жестоко ухватио у коштацса науком и философијом овог времена, овог контекста. То су управо оци и чинили, сваки у своме времену. Следовање оцима није слепо понављање форми њиховог говора, већ управо спровођење њихове идеје да се садржај вере, суштина која је непроменљива, објасни кроз форме, научне и философке, овога вермена. Тако, данас би се свети Василије сигурно ухватио у коштац са једном теоријом о "великом праску" са "Хигсовим бозоном", са теоријом еволуције и сл. Верујте, те теорије би убрзо од противхришћанских постале мочно оружје за презентовање суштине хришћанске истине. Тако је било и у отачко време са античком философијом: од непријатеља хришћанске мисли постала је оруђе за исказивање хришћанске теологије. То и јесте Предање. Оно је увек живо, иде напред, незадрживо је. Оно се непромењиво мења, тако да је увек савремено и свевремено. На тај начин Црква се не укоштава у форме мишљења једног времена, већ је увек актуелна, спремна за говор, спремна не да одбаци свет и светску мисао, већ да је обузме, препороди, преобрази и учини својом. Уколико Цркву заледимо у једну форму, ризиковаћемо да од форме направимо суштину. То ће водити томе да изгубимо суштину, ону вечну и непроменљиву истину. То ће се десити ако Црква буде говорила ван контескта историјског тренутка у коме се налази. Постаће анахрона, неразумљива, а самим тим и неинтересантна и неозбиљно схваћена. Зато, задатак теологије у крилу Цркве јесте ПРОМИШЉАЊЕ СВОЈЕ ВЕРЕ, НЕПРОМЕНЉИВЕ ИСТИНЕ у категоријама свога времена. Задатак теологије је ослушкивање науке, философије, социологије, аннтропологије, медицине,... Теолошка мисао мора бити изазвана управо овим категоријама кроз које се данас пројављује људски интелект. У овим категоријама и пројавама људског диха теологија не сме гледати као у непријатеље. Она их мора испунити науком Христовом, оном непроменљивом суштином. Једном речју, теологија их мора учинити својима. То су чинили и свети оци у своје време, то требамо данас дачинимо и ми по мери таланата које смо примили од Бога. То је једини и прави начин да следујемо оцима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Да не дужимо онда - који је твој јасан и недвосмислен одговор на питање из наслова ове теме?

- Ontoloski je smrtna jer besmrtnost ne moze imati mimo Boga, tada bi grehopad bio oksimoron.

- Kognitivno je besmrtna jer je svesna svog licnosnog odnosa sa Bogom.

Kognitivna pitanja na kojima vi insitirate cu trecerazrednog znacaja za teolоgiju. Ali slazem se da ni

to ne mzoemo zanemariti.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest O.Ugrin

Dragi moji, kako se rasprava ne bi stalno vrtela u krug i kako ne bi dijalog postao monolog a taj monolog ''zvakanje eksera'' u medjusobnom prepucavanju hajde da ukljucimo elementarnu logiku i barem pokusamo shvatiti da ono sto nemamo u iskustvu ne mozemo ni lingvicki a kamo li logicki srociti sebi kao jasnu definiciju. Zatim, razumite da covek napreduje, evoluira, i sta su bile dojucerasnje istine sada su samo smesni pokusaji (npr. Zemlja je ravna ploca), da se razume svet u kojem zivimo i u kojem cemo tek ziveti. Ako krenemo iskljucivo, mrznjom onda se ni po cemu ne mozemo razlikovati od Inkvzicije, koja je pod plastom cuvanja Vere, spalila mnoge znamenite licnosti, insistirajuci na postavkama koje su vazile pre. Nema pre ima samo posle, to Liturgija i pokazuje prenoseci sobom Istinu Osmog dana kao Realnosti u kojoj vec ucestvujemo ne deleci, pri tom sebe, na nas juce i nas sutra a u tome jeste atribut Vecnosti - neprolaznost; no, dok god smo u realnosti palog postojanja tzv istine ce uvek biti relativne jer ni u kom slucaju ne mogu biti oprobane, egzaktne. To i AFanasijev zkljucuje napisavsi da mu je jedino bitno da ce ga Bog znati po imenu i u Vecnosti. E, sada, ko od vas mnoze definisati Vecnost?

Sa druge strane, sv. Oci nisu merilo Crkve vec Njen izraz zato treba shvatiti princip, nacin, pristupa Bogu, coveku i Vecnosti samim tim i postojanju kao kategoriji koju opitujemo i koju cemo tek opitovati. Da, i jos uvek ne... jeste realnost u kojoj prebivamo. Aleksandar je to dobro napisao i ja nemam sta dodati a vi... pa, barem - mislite o tome!

Bog vas blagoslovio - Ugrin

P.S. Govor netrpeljivosti se nece tolerisati....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Истине Јеванђеља су надвремене, и надземаљске и према томе независне од стања на земљи и људског мудровања. Човек уопште неволуира, тј његова спсообност да прими и разуме Истине Јеванђеља нису повезане ни са каквом еволуцијом него са очишћењем себе од греха и предањем себе и свог живтоа Христу Богу. Црква није од овог света и елементи пале логике и филозофирања не могу и нису ти који ће Цркву и њен начин тумачења и чувања вере једном нам предане, подучавати. Црква мења свет и његово мишљење, а не свет Цркву. Дакле говорим о суштинским питањима, и њихово разумевање се Духом Свети даје вернима. Ко је највише био предан Христу, ако не Свети Оци? Они зато и јесу мерило јер су они показатељ пута којим ми требамо да тежимо, јер они су прошли врата која су Христос, и који су нашли пашу. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Јустинијане, да ли ти изразе, на пример, да је душа "проста и недњељива суштина" и сву ту дихотомију душа-тело сматраш за јеванђеоску истину? Ја кажем да то нису суштинске истине наше вере већ научно-философска форма говора и мишљења античког времена. Доказ за то јесте што ћеш скоро идентичне, па и потпуно идентичне изразе наћи код грчких мислилаца. Ја не кажем да су оци погрешно говорили, Боже сачувај. Кажем да су оци говорили у научно-философским формама свога времена. Те форме јесу променљиве, али је садржај откривења који се кроз те форме артикулише непроменљив.

Нашин на који се данас схвата бесмртност душе изгледа такав као да човек и нема проблем смрти. Души се дају готово сви прерогативи живог човека, чак смрт изгледа и лепа: човек се ослобађа овог грубог тела, постаје танан, ваздушаст, путује космосом,... Зашто онда Нови Завет смрт назива човековим последњим непријатељем? Зашто кадаон заправо и не умире него се претварау бесмртног духа? Откуд онолики страх од смрти код самог Богочовека: "Оче, молим те, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова!", "Боже, Боже, зашто си ме напустио!" Зашто Богочовек није био сретан зато што умире? Па Сократ, који је беспрекорно веровао у бесмртну душу, умро је сав срећан и задовољан. За њега је смрт била слобода, а не последњи непријатељ. Поставимо себи оваква питања пре него што без размишљања тврдимо: душа је бесмртна. У чему је онданаш проблем? Зашто је онда Син Божији постао човек? Зашто је остао заувек човек? Зашто ако је наша душа кадра да буде живототвореће начело нашега тела? Зашто онда наша људска природа заједничари са божанском у Личности Сина Божијег? Зар није та Личност гаранција наше бесмртности? Ако је човеку бесмртност дарована кроз бесмртну душу, зашто и зашто је Бог постао човек? Зашто и зашто радосно певамо:

"Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, и онима у гробовима жовот дарова!" О каквој то смрти Господ говори кадасмо ми бесмртни по својој души? Какву смрт он то побеђује ако то и није наш проблем, јер имамо бесмртну душу?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Баш ми је драго што си поставио оволико питања, јер моћи су свеобухватније да ти одговорим. Заиста би желео да одговорим свеобухватно почев најпре од оног твог првог одговора мени, на претходној страни уз пут би се освртао на поједине коментаре и цитате изнесене. Надам се да ћу моћи за викенд да срочим фин одговор, јер мислим да водимо добар и плодоносан дијалог.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

То и јесте лепота Православља. То је једина вера која уједињује све у човеку: разум, логику, веру, слободу, срце, емоције, вољу. Свиме овиме се верује и позанје Православље - целим својим бићем, не само неиспитивом вером, као нпр. у исламу, нити само моћима разума као у плотској философији. То је једина вера где можеш да будеш "немилосрдно" критичан, да верујеш испитујући и испитујеш верујући. Зато је Православље вера која даје одговоре на сва питања. Услов је само један: да свему прилазиш не из злобне и горде љубопитљивости, да би се градио мудар, већ љубећи и тражећи истину. Ако то имамо у срцу, Бог ће помоћи нашем трагању и нашем испитивању. После сваког испитивања изаћи ћемо бољи и чвршћи. А то нам је ваљда и циљ - да снажимо у својој вери, до "мере раста пуноће Христове".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Da ne bude zabune nasa stvorena priroda ne postoji svojim silama, ali nemojmo prebacivati zapadnjacki nacin misljenja i injihove probleme kod nas, a jedan od ocitih primera u svakodnevnici je skola. Isto se desava i u teologiji. Mi i zapadnjaci imamo drugacije shvatanje pojma Bozije sustine i ne treba da se bojimo da kazemo:Bog jeste jedna sustina, isto koliko i licnost i energija. Sto se tice toga da postoje vecne istine u Jevandjelju koje se mogu odvojiti od ucenja Otaca, to nikako ne moze da prodje jer u protivnom dolazimo u situaciju da odredjujemo koje su te istine; kao sto je Luter mislio da je dosao do biblijskog kljuca istine i izbacio Sabornu poslanicu Jakovljevu, jer nije odgovarala njegovom shvatanju vecne istine. Ne zaboravimo da su Oci prosli tri stupnja sjedinjenja sa Bogom:ociscenje, prosvetljenje i obozenje i da su nakon toga govorili to sto su govorili.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Sto se tice toga da postoje vecne istine u Jevandjelju koje se mogu odvojiti od ucenja Otaca, to nikako ne moze da prodje jer u protivnom dolazimo u situaciju da odredjujemo koje su te istine

Ја стварно не бих желео да ме неко протумачи како оце супротстављам Јеванђељу. Није то поента и нико нормалан тако нешто не би требао дазаступа. Ја желим даобјасним да у теологији отаца треба разликовати суштинске, јеванђеоске истине и научно-философске форме говора. Треба знати да оци нису ето тек тако писали јер нису имали паметнија посла. Отачка дела настају углавном као реакција, као одговор на нехришћанску мисао. У том судару дивова, паганске философије и хришћанске теологије, извршен је обострани утицај, како негде горе написах. Оци су упили јелинску философију, али су јој дали нов садржај. Како мој уважени професор отац Владан Перишић написа у својој студији "Постоји ли патристичка теорија идеја", од те философске суштине након сусрета са хришћанском мишљу, иако постоји утицај, ипак "није остао ни камен на камену".  Философија је постала моћно оруђе у рукама отаца. Кроз њу су оци дефинисиали и многе истине вере, почев од тројичног  па до христолошког догмата. Међутим, треба разликовати оно што је догмат од онога што није догмат. Многи наши верујући се управо хватају за нешто што није догмат, проглашавајући то нешто догматом вере. То је случај са учењем о души. Ово не говорим само ја, Боже сачувај. Ово је и став најеминентнијих теолога у последњих 100 година. Један од њих је и чувени отац Георгије Флоровски. Предлажем да прочитате шта он каже на ову нашу тему:

http://www.verujem.org/teologija/Florovski_besmrtnost_duse.htm

На крају, о вредновању античке мисли говоре и сами оци. Треба их пажљиво читати па видети њихова "признања" Платону, Аристотелу и другим мислиоцима. Оци се не стиде дакажу да су ови људи били умни и да су им веома блиски. Не налази се случајно Платон у порти Богородице Љевишке у Призрену. Ено га, насликан у друштву светитеља.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Imam  jedno pitanje ne znam da li ste tu temu spomenuli ranije, ne stizem sve da procitam  89898989898989 ... Zanima me da li moguce( vase misljenje) dok smo ovde na zemlji potpuno izgubiti( da ne kazem ubiti) svoju dusu nepovratno, ovo se odnosi na recimo ljude kao sto su masovne ubice, pedofili, razne vrste satanista itd., koji nekada na veliku zalost lice na sve samo ne na ljude, da li za te ljude postoji sansa bilo kakva... i koliko je to ustvari tesko...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква?
      Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо.
      Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама.
      Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи.
      Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе.
      Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену?
      Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати.
      Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог?
      За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини.
      Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу?
      Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби.
      Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна.
      Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви.
      Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета.
      Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли.
      Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)?
      На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Логос,
      ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ: 
      МОЛЕБАН ПОДРШКЕ ПРАВОСЛАНОЈ БРАЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ ОДРЖАН У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у недељу 9. фебруара, служен је молебан са литијом и у Смедеревској Паланци...  
×
×
  • Креирај ново...