Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Guest O.Ugrin

Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

Recommended Posts

Онда појма немам, заиста.

Мада, логично је да Ава понавља речи Отаца, не знам чије би речи понављао, зар не?

Нека мудри мудрују, а прости и смерни нека и даље смерно и у простоти слушају Господа и Свете Оце Цркве.

На крају ће сви неистомишљеници мудрих модерниста, макар они били и Свети Оци бити скоро па исмејани како су наводно били под утицајем земаљских култура и цивилизација (другим речима заостали по данашњим мерилима) а не воћени Духом Светим. Ружно је на било који начин унижавати светоотачко учење и представљати га као хуманистичку а не Божију творевину. Управо то појединци неретко раде. Сад би требали послушати појединце са овог форума а не Светог Јустина Ћелијског. Смешно.   0110_hahaha

Свети Оче Јустине моли Бога за нас. Да останемо у вери Отаца наших, да је непромењену сачувамо и предамо у наслеђе синовима и кћерима нашим.  pravopop

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У сваком случају како год да расправљате немојте западати у римокатоличку заврзламу о чистој природи-некакво раздвајање чисте творевине од Божије благодати. Некако ми се чини да се на БФ мало и иде у том смеру, јер реално ако као што се пева у антифонима 4-ог гласа све постоји Светим Духом то је онда ткиво творевине бесмртно, самим тим и бића која то ткиво сачињава. Смрт као повратак у небиће је немогућ  ако верујемо да Бог одржава творевину у постојању, тако да "чисте природе" и нема.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дражо ај ми одговори искрено јеси ли рпочитао ово https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,776.msg179471.html#msg179471

Човек се заиста потрудио и веома прецизно одговорио на неке ствари, ако ниси прочитао, пробај пажљиво барем труда ради брата Аце, а ако јеси, дај конкретизуј шта ти ту није јасно.

Ал кад те молим уради то, лако је користити се реченицама "нека мудри мудрују ја ћу слушати свете оце" ко да нико осим тебе не чита свете оце, а форум пун теолога који их озбиљно читају много више од мене и тебе. Ако волиш толко светог аву и ако га читаш дај отвори неку тему о њему о некој књизи коју си прочитао па да лепо разговарамо, изнеси своје неко запажање, мишљење било шта, а не само трућати ја слушам аву а ви мудрујете. Ето брат Јустинијан брани свој став веома поштено за разлику од тебе, он човек прочита све па напише своје мишљење своје виђење, све узме у обзир и покушава да аргументовано одбрани свој став, а не одмах ви не слушате Аву, а Аву ретко ко и чита данас осим пар изабраних чланака. Својим предходним постом ништа рекао ниси, него си само осудио поједине да не слушају оце те ово те оно шваба тра ла ла итд. Ето ти си дал свесно ил несвесно брата Ацу уваженог теолога на овом форуму осудио да у несмирењу мудрује да не слуша свете оце као ни Аву, е то је мени смешно али и жалосно. Искрено немам ништа против тебе заиста те поштујем и зготивио сам те иако те не познајем и волео бих да се некад лично упознамо, али стварно си досадио са оваквим изјавама, ништа конкретно не кажеш, неко се својски потруди, а ти све то банализујеш са пар реченица, и у старту дискредитујеш друге својим изјавама типа "нека мудри мудрују", опрости и разуми али верујем да нисам први који ти скреће пажњу на овакве ствари.    

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest O.Ugrin

У сваком случају како год да расправљате немојте западати у римокатоличку заврзламу о чистој природи-некакво раздвајање чисте творевине од Божије благодати. Некако ми се чини да се на БФ мало и иде у том смеру, јер реално ако као што се пева у антифонима 4-ог гласа све постоји Светим Духом то је онда ткиво творевине бесмртно, самим тим и бића која то ткиво сачињава. Смрт као повратак у небиће је немогућ  ако верујемо да Бог одржава творевину у постојању, тако да "чисте природе" и нема.

Da li vi citate barem ono sto sami napisete? Da li ste napisali - све постоји Светим Духом - i, kako onda ne mozete da razumete da to onda sve postoji Svetim Duhom a ne samo po sebi, odnosno, sopstvenim silama, nekom umetnutom besmrtnoscu vec - sve postoji Svetim Duhom! Nacinom Hrista, dakle, zajednice u odnosu sa Bogom koja se medjusobno gradi i definise tim istim odnosom i u tom odnosu pronalazi lek besmrtnosti jer on jeste Hristos! Covek kao Prvosvestenik tvari upravo i jeste prvosvestenik tvari jer sobom, sopstvenim odnosom sa Bogom tu istu tvorevinu prinosi Tvorcu na oltar Vecnosti a to mu i jeste naznacenje upravo zbog tog materijalnog principa koji ga cini covekom i mimo kojeg covek nije postojan, zamisliv niti moguc posto tim materijalnim principom ostvaruje odnos i sa tvorevinom koju, opet, tim nacinom i cini vecnom ostvarivsi se najpre u odnosu sa Bogom a nacinom Hrista, Hristom, Ovaplocenim Logosom koji je jedinstvo nestvorenog i stvorenog aktuelizovao upravo Duhom a po Volji Oca jer nista ne biva mimo sinergije delovanja Bozanskih licnosti.

Sto se tice Ave, napisao sam njegove reci kojima je on zakljucio odredjene teme, veoma jasno i nedvosmisleno... i, ne mogu da verujem da je Ava u sustini shishofrenik koji misli i da je dusa besmrtna i odvojiva od tela i da je smrtna i neodvojiva od tela. Mada, mislim, do sada sam se u to i uverio, da je Trapa savrseno u pravu a da ljudi jednostavno nece dijalog vec sa pred sudom, predrasudom, dakle, cine monolog ni ne obaziruci se na napisano niti dozvoljavajuci sebi migucnost da se razvijaju uceci vec su u permanentnoj borbi za ocuvanje vere, nauceni, gotovih citata...i, sto je najtuznije, protiv teologa, klira i svestenstva... sa regularnim diplomama, validnim rukopolozenjima i sa zakljuckom - Aksios - na Bozanstvenoj Liturgiji koju upravo konstituise Duh Sveti... Mislite o tome!

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Draza

Prost i smeran covek ne bi smeo biti ni upola toliko cinican koliko ovaj tvoj post zvuci.

Zar ne mislis da si previse arogantan za svoj nivo razumevanaj teologije??

А не мислиш да је ово испод цинизам. Не, то је уважени став (пре)мудрих људи.

Брат Александар: "Ја ипак мислим да су наведена схватања о души под утицајем античке грчке философије (код отаца). То је поготово карактеристика за светог григорија Богослова. "Тело као тамница душе" није никаква новина који су оци донели у овај свет. Пре њих то су говорили стари Грци, а најпознатији међу њима Платон. Начин како се оци изражавају када је у питању ова тема, последица је њихове полемике са античком философијом.

Свети Ава Јустин само дословно понавља отачке форме говора. Изрази да је душа "проста и недљива суштина", да је "бестелесна" и слично, те да је зато бесмртна, изворно припада античким мислиоцима (Платону, Аристотелу и др.)"  291291291

Ја ћу прихватити схватања о души (наставља да живи и после смрти) онако како нам их је појаснио Свети Јустин Ћелијски и остали Свети Оци а не онако како то објашњава (да не кажем намеће) брат Александар, његови учитељи те учитељи његових учитеља. Шта ту није у реду? А да сам циничан - јесам. А ко то од нас није?

Данас је проблем што има пуно (при)земне мудрости која помаже семену гордости да буја у сваком од нас. Нема опитног хришћанства онаквог каквим су живели Свети Оци који су вођени Духом Светим написали своја дела и описали стање(а) душе послије смрти. И ниједан није рекао да душа после смрти тела живи само у сећању Божијем до свеопштег васкрсења. За мене је ово крајње бесмислено учење и није ми јасно ко би у то могао поверовати.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У јединству људског бића 2 могу бити целовити,посебни и остати одвојиви као 2,а уједно заувек,неразлучно,неодвојиво и по егзистенцијалној потребитости као и Божијем науму,бити 1...у томе је делић чудесности људског бића.

Мислим да у центру већ мало истрошене приче о (без)смртности душе у суштини лежи овај проблем.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja mislim da u suštini priče o besmrtnosti duše leži paćenička potreba da se Bog veliča na neadekvatan način... kao da je Bog više Bog ako je duša besmrtna... verujem da većina osoba koje propagiraju besmrtnost duše kao nešto što nam je Bog po difoltu dao smatra kako mi koji pričamo o potencijalnoj besmrtnosti ličnosti kroz zajednicu sa Bogom u stvari unižavamo Boga i pljujemo na svete oce... to je moje mišljenje

p.s. jesam li već istakao da je ovo moje mišljenje...  1319_womens

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja mislim da u suštini priče o besmrtnosti duše leži paćenička potreba da se Bog veliča na neadekvatan način... kao da je Bog više Bog ako je duša besmrtna... verujem da većina osoba koje propagiraju besmrtnost duše kao nešto što nam je Bog po difoltu dao smatra kako mi koji pričamo o potencijalnoj besmrtnosti ličnosti kroz zajednicu sa Bogom u stvari unižavamo Boga i pljujemo na svete oce... to je moje mišljenje

p.s. jesam li već istakao da je ovo moje mišljenje...  1319_womens

Мислим да грешиш,јер би се онда та иста "логика величања" могла веома лако приписати као срж и позадина и оној другој страни.

Проблем суштински лежи у ономе што сам напоменуо...немогућности поимања,дефинисаности и апсолутне сигурности постојања или двају несливено сливених и неодвојиво одвојивих ентитета од којих је по Божијој промисли састављена људска личност или једне личности са два њена "својства",да се изразим мало грубље,те све то генерише и из себе неминовно происходи један овакав дискурс са аргументима за и против бесмртности поменутог.Моје мишљење.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Dobro ali pre nego sto krene lavina osuda da pogledamo sta je to cime tvorevina postoji poslusajmo sta o tome kaze sv. Maksim Ispovednik:

Uvodeci u postojanje slovesnu i duhovnu prirodu, Bog joj, vrhunskom dobrotom daruje cetiri  od Bozanskih svojstava kojima odrzava, spasava i cuva bica:bice, vecnobice, blagost i mudrost. Od svih darova prva dva se pripisuju sustini a druga dav, blagost i mudrost, slobodnom izboru, da bi ono sto je On sam po sustini tvar mogla da postane ucestvovanjem. Stoga se kaze da je stvorenje po obrazu i podobiju Boga:prvo po obrazu Bozijeg bica-kao bice od Bica;drugo po obrazu Njegovog vecnobica-kao besmrtno bice, ako ne i kao bespocetno, onda ipak kao beskonacno;zatim po podobiju kao blag od Blagoga i mudar od Mudroga, bivajuci po blagodati ono sto je Bog po sustini. O blagodati, III, 25 PG 91, 1024B, C.

Vidimo da kod sv. Maksima tvorevina ne postoji nekim nedefinisanim fantomskih licnim odnosom sa Bogom nego upravo ucestvujuci u Njegovim svojstvima tj. energijama i istini za volju, tako bar sv. Maksim kaze stvoreni smo besmrtni. Pa vi komentarisite.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Код светог Максима је биће и вечнобиће икона која је дата, а доброта и премудрост је подобије које је задато човеку. Човек је добио биће: створен је ни из чега, Божијим актом и вољом. Дакле, није дошао у постојање својим силама већ му је постојање покон, дар. Човек је добио и вечнобиће: Бог је створио човека да вечно постоји у заједници са Њим. Ништа створено неће отићи у небиће, јер Бог својим енергијама то неће дозволити. Дакле, вечнобиће је опет дар Божији, благодат Божијих енергија, а не својство наше природе.

Икона у себи садржи слободу и логосност. То је потенцијал који треба употребити у уподобљавању Богу, у стицању подобија које нам је задато: доброта и премудрост.

Крајњи циљ свега јесте обожење човека и творевине. То каже свети Максим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Draza

Na nekoj od prethodnih stranica je jasno citiran vladika Ignjatije koji kaze da je dusa svesna

svog odnosa sa Bogom naon smrti.

У личносном смислу, али не у платонистичком, као нека ваздушаста суштина. Тај дијалог је забележен на неком од фајлова са предавања. Мислим даје на форуму доступно за скидање.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

у личносном смислу, али не у платонистичком, као нека ваздушаста суштина.

 

Брате Ацо, куда иду душе које напуштајући овај свет а нису заслужиле спасење? Дакле куда иду душе које се не спасавају? Иду ли у Божије сећање, или не? Јесу ли и оне свесне у личносном смислу без обзира иду ли или не иду у Божије сећање?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Брате Ацо, куда иду душе које напуштајући овај свет а нису заслужиле спасење? Дакле куда иду душе које се не спасавају? Иду ли у Божије сећање, или не? Јесу ли и оне свесне у личносном смислу без обзира иду ли или не иду у Божије сећање?

Prostorno vremenske kategorije su prilicno nezahvalne za definiciju tako necega. Kako je receno i naopak

licnosni odnos sa Bogom je odnos. Dusa koja opstenje sa Bogom dozivljava kao mucenje uopste ne mora

biti "bacena" negde.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Draza

Na nekoj od prethodnih stranica je jasno citiran vladika Ignjatije koji kaze da je dusa svesna

svog odnosa sa Bogom naon smrti.

У личносном смислу, али не у платонистичком, као нека ваздушаста суштина.

Брате Ацо, куда иду душе које напуштајући овај свет а нису заслужиле спасење? Дакле куда иду душе које се не спасавају? Иду ли у Божије сећање, или не? Јесу ли и оне свесне у личносном смислу без обзира иду ли или не иду у Божије сећање?

Видиш брате, то "куда" не можемо употребити када је душа, или однос са Богом у питању. Стање човеково након смрти је стање ОДНОСА са Богом. То остаје. Бог тај однос, личносни однос, чува. Тај однос је носилац нашег "ја" и тим "ја" биће оживљено и наше тело након васкрсења. Свест је засигурно неодвојиви део тог личносног односа. Међутим, то није у категоријам места, простора, времена. Јер, те категорије важе за тело. Ако следујемпо оцима и кажемо за душу да је бестелесна, онда не можемо питати "куда"она иде након одвајања од тела. Право питање је: у каквом је стању након одвајања од тела? То стање је управо овај личносни однос између нас и Бога, конбкретно "ја" у свима нама.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Draza

Na nekoj od prethodnih stranica je jasno citiran vladika Ignjatije koji kaze da je dusa svesna

svog odnosa sa Bogom naon smrti.

Има ли данас ико од епископа СПЦ сем владике +Игњатија ко је толико гласан у промовисању тезе да душа после земаљске смрти човека одлази у сећање Бога Живога и у таквом односу се налази до свеопштег васкрсења и Страшног Суда. По некима је богословље владике +Игњатија мерило свега у СП Цркви данас. За мене лично није - нимало.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква?
      Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо.
      Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама.
      Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи.
      Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе.
      Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену?
      Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати.
      Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог?
      За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини.
      Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу?
      Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби.
      Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна.
      Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви.
      Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета.
      Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли.
      Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)?
      На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Логос,
      ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ: 
      МОЛЕБАН ПОДРШКЕ ПРАВОСЛАНОЈ БРАЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ ОДРЖАН У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у недељу 9. фебруара, служен је молебан са литијом и у Смедеревској Паланци...  
×
×
  • Креирај ново...