Jump to content
  1. aстрофизичaр

    aстрофизичaр

  2. Demetra

    Demetra

  3. александар живаљев

    александар живаљев

  4. Blaža Željko

    Blaža Željko

  5. Sanja Т.

    Sanja Т.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења.
        Поводом храмовне славе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. маја 2021. године, на Марковдан, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану.
      Након литије око храма и освећења славских приноса, патријарх Порфирије је произнео беседу о Светом јеванђелисти Марку у којој је истакао значај светог предања Цркве које треба да следимо како бисмо изградили јеванђељске врлине у себи. „Радујемо се данас многоструком радошћу“, рекао је патријарх Порфирије указујући да је Свети апостол Марко „први писао Јеванђеље Христово, тј. први ставио у писану реч искуство Цркве о Живом Богу који је походио људски род“.
      „Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења“, поручио је патријарх Порфирије.
      „Син Божји је дошао међу нас да пострада, да буде распет, да умре на крсту. Али и да смрт буде преварена, да прогута мамац који се зове Живи Бог и да онда он изнутра смрт обеснажи. Да обеснаживши смрт, победивши смрт изнутра, у дубинама ада, нама подари живот. То и такво искуство Цркве је забележио Свети апостол Марко у свом Јеванђељу. Апостоли знају умом Христовим да су људи слаби и да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Наша вера је вера Светог апостола и јеванђелисте Марка. Наша православна вера од самог рођења нашег народа у Христу, обликовала је наш народ, његову културу, његов поглед на свет. Православна вера није само део нашег идентитета - вера у Васкрслог Христа, на православан начин, јесте сам темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа што је наше а да није православно и све што је наше не постоји а да нема на себи православни печат“, беседио је патријарх Порфирије.
      „Православна вера није нешто што нас чини гордима већ управо супротно. Управо та истина - да смо благословени Богом добили залог вере православне - чиниће нас увек одговорнима. Одговорнима на јеванђељски начин према себи, према својој породици, према својим комшијама, према својим суграђанима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Одговорима према својој држави, али одговорнима и за читав свет“, закључио је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију саслуживали су старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Василије Тарасјев, архимандрит Данило (Љуботиња), протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј Сава Петровић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Миодраг Ристић, ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић, као и ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. 
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.  
        Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.   Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.     О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.   Богослужбене особености Томине недеље   Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)   Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.   У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.   Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)   Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. Разговор је водила новинар васељенског радија Оливера Балабан. 

       
      Звучни запис разговора
       
       
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу.
      Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. 
      ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима.  
      ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх.  
      Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога.
      ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...