Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Recommended Posts

Откако сам дошла на форум прије скоро шест година, , и дан-данаснаилазила сам, на бројне и веома жучне дискусије, са различитим мишљењима, не у смислу разнородности што би било природно на једном великом медију са пуно људи који његује слободу исказивања мишљења, него управо разликовања, одударања од онога што је обични лаик који је рецимо читао владику Николаја и неке старце знао о православљу и сматрао православним. Најизразитији примјер је учење о бесмртности душе, монаштву и уопште клиру, потом расправе о етичким питањима која се дотичу политичке и социолошке категорије људских права, гдје се она понекад коси са хришћанском етиком и аксиологијом.  Постоје нека нова, слободоумна мишљења која долазе од појединих теолога и студената теологије са београдског ПБФ-а а која они прилично агресивно намећу, која су често у нескладу па и сукобу с оним што смо ми лаици дотад знали као православље, теологију и црквнено учење. Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.). Критичко преиспитивање и промишљање истина вјере неријетко се претвори у филозофско доказивање супротних теза, од којих је једна утврђена а њена супротност бесмислена и постаје само ментално гимнастицирање. Ап.Павле је упозорио на 'људско мудровање' и тежњу 'да будемо у својим очима мудри'. Пошто постоје овакви ставови код једне цијеле велике групе људи, они онда нису случајни и потичу од нечијег интелектуалног утицаја, вјероватно они и знају од којег или којих теолошких ауторитета са ПБФ-а. Оно што смета је једна значајка свих који заступају оваква ммишљења, да су веома самоувјерени, увјерени у своју интелектуалну супериорност, и склони да веома агресивно и надмено намећу своја увјерења осталима. За њима се поводе најчешће млади људи, привучени интелектуалистичком амбалажом и привидном прогресивношћу ових мишљења. ЈОш упоредо с оваквим теолошким идејама иду и слободоумнији ставови у погледу хришћанског морала и вриједности. Док православље за своју мисију у модерном свијету мора користити тековине модерних друштвених и хуманистичких наука, постоји једна граница етичког релативизма коју је опасно прећи јер се онда ради о само номиналном православљу. Публика може чути, није битна етика већ онтологија (гдје 99% људи први пут чује за ријеч онтологија и она нема за њих ама баш никаквог значења), као да етика тобож није више важна, битно је постати хришћанин, а то ће се постићи управо магијски, причешћивањем, не морају се испуњавати заповијести и ићи тешким путем одрицања (подвига, 'јер се Царство напором стиче и подвижници га задобијају'). Хришћанске вриједности се обезвређују а гдјекад и изврћу руглу као назадне од стране самих хришћана. Управо се потура идеја да се може ићи широким путем и бити хришћанин. Бркају се политиколошки и социолошки појмови са етиком и теологијом. Хришћански идеал љубави се претвара у плагијат модерне политички коректне толеранције, људских права и слобода, а суштински се ради о једном етичком релативизму и прагматизму који вуче нихилистичком 'превредновању вриједности' који би био дискутабилан и чисто са етичког аспекта и здравог разума, да се не спомиње црквено предање и учење. Примјер су разне слободе и права, абортус, еутаназија, ЛГБТ итд. Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају. На форуму је група која има оваква мишљења или бројнија или гласнија или обоје, а свакако утицајнија. Међутим, ван форума ово су само спорадична мишљења мањине вјерног народа. 

У сваком моменту ми свједочимо своју вјеру, своје хришћанство. Хришћанство се не може учинити модернијим и привлачнијим тако што ће се разводнити и мимикрисати у модерне друштвене и етичке теорије, утопити у лудило и неморал модерног свијета. Со не може да обљутави и мора да постоји светионик према којем се оријентишемо. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Дијана. рече

Нпр. да душа није бесмртна, никако, ни по природи ни по Божјој милости, па да се не би упало у јерес смртности душе и вулгарни атеистички материјализам (непостојање душе), мора да се домисли да васкрсење наступа одмах после смрти за сваког појединца, без обзира на проречени судњи дан, општи суд и сл. Монаштво се жестоко критикује, од наводне монахократије у цркви, приписане му воље за моћ као искључивог мотива за монашење (а шта је онда са мотивима жена) до оспоравања његове вриједности и наглашавања да оно није у духу хришћанства и православља. Вјероватно би тачније било рећи да оно није у духу јудаизма, да су и у С.Завјету описани монахујући без институције монаштва, да су највећи светитељи Цркве живјели управо таквим животом (прво сам Господ, потом Јован Крститељ, Богомајка, ап. Павле итд.).

Ono što treba imati na umu takodje u ovoj svakako odličnoj temi je i to da je Pravoslavlje Živa vera, te da kao sve živo jeste promenjive kategorije.

Odnosno proces sagledavanja pitanja u našoj veri nije završen niti će ikada do sudnjeg dana.

Svaka nova misao, svaka nova dilema, svako novo preispitivanje je normalan proces brušenja dijamanata da bi dobili brilijante. Taj proces ne bi trebalo prekidati ili mu stajati na put.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Hvala ti, Dijana :) Sinoć sam se toliko iznervirao oko ove teme sa gejovima (a nisam čak ni učestvovao, valjda zbog Desktop notifikacija, ko mi kriv što je držah otvorenu :D )

Ovo što vredi pročitati i na čemu vredi diskutovati i graditi bilo bi lepo da ne ostane u senci nekih manje bitnih stvari. Slažem se sa svime što si rekla, valjda svi mi imamo tendenciju da lično tumačimo i proturamo neku svoju priču u određenoj meri, al je valjda i to deo procesa "brušenja dijamanata", kako reče VSB :skidamkapu:

Nekako sam mišljenja da nam umnogome fali duh sabornosti, premda se dosta govori i forsira, ali malo zaživljava u praksi (što je do nas verovatno). Čitah sinoć par misli od Šmemana na tu temu i jako mi se dopalo što je rekao na jednom mestu, a pominjao se citat N. Afanasjeva: "Crkva je mesto dejstva Duha, i u Crkvi je Duh princip života i delanja".

Kao da zaboravljamo da Bog sve ustrojava, celokupan život Crkve, a to je proces, kako rekoste iznad...

Čovek kao da se boji da će pristupanjem u zajednicu svih svetih izgubiti svoje lično ja, da će se utopiti u moru Ljubavi Božije. Možda otud potreba da se glasnije izjasni, pritom ne mareći za zajednicu dolazi do "pogrešnih skretanja" i slučajeva da "slepac slepog vodi" itd...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Zero рече

Ovo što vredi pročitati i na čemu vredi diskutovati i graditi bilo bi lepo da ne ostane u senci nekih manje bitnih stvari.

:skidamkapu:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Takodje se slazem sa tobom Dijana u potpunosti :ok:ja bih samo dodala, da treba imati razumevanja(zaliti ih i pomoliti se za njih)

 prema svim duhovno "klonulim" Srbima, posle toliko ratova,obezbozenja,

sankcija,lopovske vlasti koja vlada vec 70 godina,raznih alternativa koje se nude i mnogo toga sto je jednostavno ubilo u pojam onog iskonski dobrog i velikodusnog i najgostoprimljivijeg

coveka na svetu-Srbina.Jos uvek verujem da ce moj srpski narod vaskrsnuti iz pepela i cabra, ali na zalost ce pre toga morati dobro da strada, jer bez stradanja nema vaskrsenja/pokajanja

Nema nista lepse, no biti pravoslavni Srbin, tesko je, ali je najlepse :sunce:

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Zero рече

Sinoć sam se toliko iznervirao oko ove teme sa gejovima

Ja se nerviram dosta i cesto, i dugo. Prosto dugo u meni zri ovakvo razmisljanje koje sam provukla u bezbroj tema. 

Lukavi nas prevari da se cjepkamo, dijelimo, razdvajamo, umjesto da trazimo sta je zajednicko, sta je stvarno, vrijedno. Tjera nas da umujemo i divimo se svom umu. (To moze samo onaj ko ne zna ama bas nistas o duhovnim stvarima). Da zbog svakakvih ideja (sumnjivog prije svega duhovnog porijekla) napada i ruzi brata. Da uzdize sebe na bezbroj nacina. 

Nijednu dusu mi ne mozemo uvesti u pravoslavlje ako joj nije 'dano odozgo', ako nema ceznju ili bar otvorenost u svom srcu. Zalud nam sve mudrolije sva dovijanja a narocito svi ustupci i izvrtanja onog sto se ne ustupa i ne izvrce. A tek na psiholoskoj ravni koje zanimjivosti.

Uglavnom zmijska mudrost i golubija bezazlenost, mogu da posluze kao vodilja.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ono što treba imati na umu takodje u ovoj svakako odličnoj temi je i to da je Pravoslavlje Živa vera, te da kao sve živo jeste promenjive kategorije.

Odnosno proces sagledavanja pitanja u našoj veri nije završen niti će ikada do sudnjeg dana.

Svaka nova misao, svaka nova dilema, svako novo preispitivanje je normalan proces brušenja dijamanata da bi dobili brilijante. Taj proces ne bi trebalo prekidati ili mu stajati na put.

Da, 'ispitujuci duhove'.  'Ne smije bogoslovstvovati um ociscen od strasti'... 'Kad padne um pada sve' itd. Vise puta sam rekla, posto sam neznalica, osluskujem ne samo sta, vec kako i ko govori. Ako osjetim uznemirenje bilo kod sebe bilo kod onog ko govori, nije dobro... ne slusam i ne cujem kad osjetim gordost i gnjev, ma kako zamamno i briljantno zvucalo. 

Naprosto, cini mi se sve sto ima prizvuk uznosenja i osude ili potcjenjivanja druge licnosti, druge ikone zivog Boga, da nije od dobrog... Narocito kad se braca gloze, krve... radi koga ili cega? neke druge brace, rodjaka, komsija, radi ideja koje sluze za uzivanje u svojoj umnosti... Sve ideje imaju i svrhu osim pukog znacenja i smisla. Tim vise na planu duhovnosti...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Дијана. рече

'Ne smije bogoslovstvovati um ociscen od strasti'... 'Kad padne um pada sve' itd.

Ma da Dijana, samo što ne pada um svakom od toga što se bavi nekim mislima i koje nisu Put . Nije svaka misao pogubna i tu postoji proces, nema magije za sve ti treba odredjeno vreme i za dobro i za zlo.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mi smo svi slabi i svi sujetni i povodimo se za autoritetima. Moramo biti pazljivi i u izboru autoriteta, i zavisnosti od pripadnosti grupi, odobravanja drugih i slicno. Sao duhovno i psiholoski zreli ljudi se usudjuju i smognu snage da budu zaista nezavisni, i zaista autenticni. Um je popriste duhovne borbe i nikad dovoljno opreznosti... 

To sto si dopunio tj. naglasio takodje razumijem. Vise puta sam naglasila da ne mogu i ne namjeravam da ulazim u smisao i znacenje, 'meritum'mnogih stvari koje su predmet rasprave. Ali formu razumijem, a po plodovima se poznaju i ljudi i ideje. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Дијана. рече

Неријетко су атеисти и ови либералнији хришћани на истој линији, док су они који се придржавају традиционалног учења супротстављени као ретро, назадни, психолошким законитостима функционисања групе скрајнути и у неповлаштеном положају.

1 hour ago, cloudking рече

na ove dileje stvarno ne treba trositi nista osim humora...

1 hour ago, cloudking рече

a nista im drugo i ne preostaje nego da trućaju po forumima dok su prisiljeni da svojim ocima gledaju seksualnu revoluciju prd svojim ocima... to je kao da im silujes razum i teras ih da gledaju... uživanje :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Дијана. рече

Ja se nerviram dosta i cesto, i dugo. Prosto dugo u meni zri ovakvo razmisljanje koje sam provukla u bezbroj tema

:mazenje::bighug:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Коме је Христос апсолутни ауторитет по питању вере, тај није део ових подела. 

Од којих сам први ја. =Д

Узрок подела су либкристијани, који искривише све, а кад неко крене да исправља искривљено, следе етикете.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од JESSY,
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
    • Од Иван Ц.,
      Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери.
      Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника.
      Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи.
      Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази.
      Ако користите вибер, можете да нам се придружите.
      Линк је овде
      Pridruži se Православље Online
      Православље Online on Viber
      INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Наша вибер заједница Православље Online броји преко 5500 чланова из свих крајева света. Почела је са радом као мала заједница на којој смо делили интересантне догађаје из Цркве, поучне приче и разговарали о вери.
      Касније, захваљујући симпатичним "Животијевим стикерима" (које можете потпуно бесплатно преузети на вибер страници), заједница је почела веома брзо да расте и достигла је број око 1500 корисника.
      Како су наступили најновији догађаји у Црној Гори, а везани за безакони "закон" о верским слободама, група се етаблирала као место где могу да се сазнају информације "из прве руке", са сликама, видео-записима и вестима са лица места, где се одржавају литије за одбрану светиња и остали догађаји везани за сутуацију у Црног Гори. Такође, група се показала и као "зрела" и одговорна, тако да су организоване и хуманитарне акције помоћи.
      Наравно, у својој суштини је и даље страница мисионраског усмерења са освртима на данашњу ситуацију у којој се наша Света Црква налази.
      Ако користите вибер, можете да нам се придружите.
      Линк је овде
      Pridruži se Православље Online
      Православље Online on Viber
      INVITE.VIBER.COM Вести и догађаји из Православне Цркве na Viberu
×
×
  • Креирај ново...