Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Андрића пореде са Хитлером

Оцени ову тему

Recommended Posts

То што сада српског нобеловца бошњачки интелектуалци пореде са нацистом није ништа ново, то је заправо врхунац такве врсте рецепције дела Иве Андрића, каже књижевни историчар Станиша Тутњевић

 

Ivo-Andric.jpg

 

Бошњачки интелектуалци српског нобеловца Иву Андрића упоредили су са Хитлером, а његово дело прогласили геноцидним на промоцији књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања”, у мостарском Центру за културу, вест је коју је јуче пренео Танјуг. Иначе, ову књигу код нас је објавила београдска издавачка кућа „Клио”.

Оценивши да је Махмутћехајићево дело „прво целовито испитивање односа националистичких, оријенталистичких и културно расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву”, посланик СДП-а у Скупштини Херцеговачко-неретванског кантона Нерин Диздар изјавио је како је „Андрић декадентнима увек означавао само Турке, муслимане и ислам”.

Диздар је истакао је и да бројни књижевници који га бране, попут Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића, „не желе да признају његов расизам”. Овом приликом речено је и како не стоје аргументи да је Андрић био паметан, па није могао бити националиста, јер су „и Адолф Хитлер и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ били паметни”.

Након поређења са Хитлером, Диздар је своју „аргументацију” о Андрићевом расизму пронашао у његовој докторској дисертацији, истичући како су Андрићеве књиге за резултат имале „геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду”. У прилог томе навео је и чињеницу да Андрића данас цитирају хрватски и српски политичари, попут Милорада Додика, Војислава Шешеља, Ивана Мусе па чак и бившег председника Хрватске Иве Јосиповића, речено је у овој информацији.

И други учесници промоције Махмутћехајићеве књиге Андрића су оптуживали за „негативан однос према муслиманима и Босни”, а његову књижевност описивали као „велики антибосански пројекат, великосрпски пројекат, резултат Недићевог режима, у ком су добри Бошњани приказани као реметилачки фактор”. Универзитетски професор Вахидин Прељевић Андрића је назвао „фантомским монструмом који је фалсификовао историју”, истичући да су његова дела користила „у пропагандне сврхе током рата у БиХ”.

Књижевни теоретичар Сањин Кордић тврди како су „Андрићеви романи делом расистички, али је позивао јавност да их, ипак, чита и суочи се с њима кроз процес 'детрауматизације'”.

Књижевни историчар Станиша Тутњивић, који је још 1989. године написао књигу „Књижевне кривице и освете”, недавно је у „Свескама” Задужбине Иве Андрића објавио текст поводом књиге Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања”, дајући уједно и хронолошки преглед овакве рецепције Андрићевог дела пре ратова деведесетих година, али и од 1961. године.

– Још пре више од десет година објављен је зборник радова са скупа у Тузли који је био посвећен Андрићевом делу, где је Андрић био оптужен за геноцид. То што сада српског нобеловца пореде са Хитлером није ништа ново, то је заправо врхунац такве врсте рецепције дела Иве Андрића. То је једна немогућа прича, која је одавно започета и која је врло широка. И Махмутћехајић у својој књизи довео је Андрића у везу са фашизмом, комунизмом и расизмом, а ниједан књижевни критичар, теоретичар или историчар не би могао да потврди такав однос према уметности. Формирано је једно квазимишљење да је Иво Андрић у свом делу негативно представљао муслимане, па и да је целокупна српска књижевна традиција, укључујући донекле и хрватску, наметнула одређену кривицу муслиманима због последица које је османска власт оставила у Босни. Све то у оквиру стереотипа о великосрпској хегемонији, која се смешта у такав вид рецепције једног књижевног дела – каже за наш лист Станиша Тутњевић, оцењујући књигу Русмира Махмутћехајића „Андрићевство: Против етике сјећања” као недостојну пажње, не само због нечитљивости, већ и због њеног квазиисторијског и квазифилозофског садржаја.

Мухарем Баздуљ, пишући о бошњачкој академској сатанизацији Иве Андрића, која је доспела и до угледног америчког часописа „East European Politics & Societies”, где је пре више година био објављен есеј Русмира Махмутћехајића „Андрићизам: естетика за геноцид”, поред тога што аутору замера нелогичности и исхитрене закључке, духовито је приметио и то да Махмутћехајић заправо указује част Андрићу, измишљајући читав нови термин „андрићизам”, будући да не постоји на пример „шекспиризам” или „толстојизам”.

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један коментар на текст:

Што би Андрић рекао: “Дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Грех великог Иве

Проблем великог дела сарајевске културне и политичке елите са Ивом Андрићем је у чињеници да многи од њих као да су побегли из неке Андрићеве приче

 

НА промоцији књиге "Андрићевство" босанског академика Русмира Махмутћехајића, одржаној ових дана у Мостару, бошњачки интелектуалци упоредили су Иву Андрића с Хитлером. Зашто? Због тога што је Андрић, тврде професори и академици, у свим својим делима муслимане Босне и Херцеговине представио на ружан, готово понижавајући начин. Кажу, створио је стереотип који се користи у Босни, њој суседним земљама, целој Европи, а тај стереотип, наглашено је у Мостару, изузетно је штетан по Бошњаке, муслимане.

 

Није ово први пут да муслимани Босне и Херцеговине, њихови најумнији људи, бар их тако представља сарајевска јавност, имају проблем са Ивом Андрићем, да ту муку јавно испољавају.

Давно је Мухамед Туњо Филиповић, највеће име савремене бошњачке културне и интелектуалне елите, написао да је докторска дисертација Иве Андрића ("Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине") одбрањена 1924. године на Универзитету у Грацу, нанела више зла Босни него све освајачке војске које су кроз њу пролазиле. Та дисертација, наравно, споменута је и у Мостару.

Откуд неспоразум босанских муслимана с Андрићем? Какав је то грех велики писац починио па да му некада Муслимани, данас Бошњаци не могу халалити?

Андрић је густим, савршеним приповедањем попунио ону празнину која је дуго зјапила након што су избледела гусларска предања, митови и непосредна сведочења босанско-херцеговачких Срба о зулуму који је хришћански свет, у огромној већини православни, трпео од турске власти по варошима и касабама, селима и свугде где беше оних који се нису поклонили Алаху. Андрићево дело не дозвољава ни заборав нити релативизацију онога што се вековима одигравало у Босни, након што је средином 15. века копито коња турског војника први пут додирнуло тло Босне.

И још нешто, двадесет и више година у политичком и културном животу Бошњака, у сарајевској елити, увек је било и данас има, ликова који као да су побегли из неког Андрићевог романа или приповетке. У томе се, уз остало, и огледа генијалност великог писца. Андрић је давно видео оно што ми у Босни гледамо од времена "Дејтона": бахатост, беговску надменост и својатање Босне и Херцеговине од стране муслимана. Тај осећај супериорности, изграђен на праву јачег и наметнутој доминацији једног начина исповедања вере, време и догађаји нису искоренили, напротив, појачали су га.

Кад год читају Андрића, ови што га данас нападају и осуђују пронађу у његовим делима себе. Отуда њихова мука.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 
      Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.


      Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.
      Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?
      Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

      Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.
      Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.
      Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?
      Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.
      Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?
      Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

      Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.
      Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

      Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

      Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

      Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.
      Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?
      У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

      Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.
      Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.
      Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?
      Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.
      Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Драгана Милошевић,
      Црногорски парламент усвојио је Резолуцију којом се одлуке донесене на Подгоричкој скупштини 1918. поништавају
       
      ЦРНОГОРСКИ парламент усвојио је Резолуцију којом се одлуке донесене на Подгоричкој скупштини 1918. поништавају. После целодневне расправе у четвртак, "за" је гласало 46 посланика, а 15 је било против предлога резолуције.

      Од три амандмана која је предложила опозиција, ниједан није усвојен. Предлог о којем се расправљало био је инспиративан великом броју посланика, свих политичких клубава, те су "часове историје" држали до поноћи.

      Андрија Мандић је на почетку заседања, у име Демократског фронта, предложио су да се допуни дневни ред, те да се уврсти разматрање резолуције "Никад више 1916.", међутим, нису добили неопходну подршку колега из парламента. Како је образложио, таква резолуција би осудила капитулацију Краљевине Црне Горе у Првом светском рату, која је главни узрок догађаја који су уследили две године касније.
      У Резолуцији се наводи да је пре Великог рата, и после, Црна Гора била суверена и међународно призната држава, дефинисана Уставом из 1905. а да Подгоричка скупштина, одржана 1918. године, није била легална институција државе, нити је конституисана на основу слободно исказане воље грађана, те да је била инструмент за извршење државног преврата у Црној Гори. Уставна непрепознатљивост и незаконито конституисање Подгоричке скупштине, према наводима из Резолуције, су формалноправни основ за ништавост свих њених одлука.

      Образлажући резолуцију, потпреседник Скупштине Бранимир Гвозденовић, навео је да је тај акт начин да се укаже на велику неправду која је пре 100 година начињена Црној Гори, али и да не дозволе да "онима којима су поделе потребне, реконструишу историју и стварност".
       Занемаривањем нелегалности Подгоричке скупштине се покушава довести у питање суверенитет и независност Црне Горе, а ми желимо ставити историјске факте у први план - навео је Гвозденовић.

      Посланик ДФ Славен Радуновић сматра да је Влада предложила расправу о Резолуцији, како би скренула пажњу са економског стања.

      - Да вам ђедови знају о чему расправљмо у скупштини, превртали би се у гробу. Ми знамо на шта сте све спремни. Простом већином можете да изгласате и да је Земља равна, да је дан мрачан, а ноћ светла, али то ће кратко да траје. 

      Својим излагањима, Резолуцију су подржали и Ранко Кривокапић (СДП), Ервин Ибрахимовић, у име мањинских партија, и Иван Брајовић, (социјалдемократа).

      Да је неправда према Црној Гори у 1918. године неспорна, тврди и Миодраг Лекић (Демос), међутим, сматра да би Резолуцију требало повући због негативног одјека у јавности, који је, како је навео, и једини циљ појединих политичких актера.

      Против предложене резолуције у парламенту је говорио и Горан Радоњић, из Посебног посланичког клуба, наводећи да је "ужасна и по начину сервирања и подацима, а посебно јер продубљује разлике и поделе."

      БОМБОМ НА ВУЧИЋА 

      ПОСЛАНИК владајуће партије Миодраг Вуковић, критиковао је ред опозиције зато што за мишљење често посећују Владу Србије и председника Александра Вучића, на шта је Бранко Радуловић (ДФ) жустро реаговао, прекидајући Вуковићево излагање реченицом - "Ја бих му бомбу бацио!" Посланик ДПС само је кратко одговорио да он то не би учинио. 
       
      МАТИЈУ И АМФИЛОХИЈА НАЗВАЛИ ФАШИСТИМА
      Расправа је протекла у неочекивано толерантном тону. До петоминутног прекида седнице дошло је пред крај заседања, када је Андрија Поповић (ЛП) искористио прилику да поздрави грађане који су се окупили, истичући да су то највеће патриоте које познаје, замерајући Јовану Вучуровићу (ДФ) што их назива "удбашима". У расправу се укључио и Милан Кнежевић, наводећи да је међу транспарентима протестаната била и слика на коју су у друштву Адолфа Хитлера били Кнежевић и Мандић (ДФ), Матија Бећковић и митрополит црногорско-приморски Амфилохије са натписом - "фашисти".
       
      новости

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...