Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Биљана 1234

    Биљана 1234

  2. Ненад Р.

    Ненад Р.

  3. Ayla

    Ayla

  4. Лидија Миленковић

    Лидија Миленковић

  5. БанеЛ

    БанеЛ

  6. Жика

    Жика

  7. Драшко

    Драшко

  8. JESSY

    JESSY

  9. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ ваљевски Милутин: Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње!   Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 16. фебруара 2020. године молебан, а потом је предводио величанствену литију, у којој је молитвено учествовало више хиљада Обреновчана, од храма Силаска Светог Духа на Апостоле до храма Српских Светитеља.   После Ваљеваца, верници посавског намесништва дигли су глас против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести и једнодушно изговорили: Не дамо светиње!. Ћелијске монахиње предвођене игуманијом Гликеријом носиле су икону Светог Јустина, као и делове његових чудотворних моштију. Беседећи, испред храма Силаска Светог Духа на Апостоле, где је служен молебан, ваљевски архијереј је рекао да протести и литије нису борба против црногорске власти него борба против закона безаконог.   Молебан и литију у посавском намесништву заједнички су организовале Црквена општина Обреновац и градско руководство на челу са градоначелником Мирославом Чучковићем, који је присуствовао молебном сабрању. Међу сабранима је био и в. д. директора Електропривреде Србије г. Милорад Грчић. Многобројни верници држали су иконе, међу њима је било и деце, као и оних који су дизали увис фотографије блаженопочившег патријарха Павла. Дирнут, владика Милутин је подсетио на речи патријарха Павла: „Боље да умремо као људи него да живимо као нељуди“.   Преосвећени је нагласио да немамо непријатеље у Црној Гори, него само завађену браћу. „Тамо је Сатана непријатељ“, рекао је Епископ, додајући да се наставља борба за одбрану светиња мирна, достојанствена, молитвена, јер власт неће да попусти, да није дошло до позитивног решења током разговора који су вођени између Епископског савета и премијера Црне Горе. „Овај закон не поштујемо јер је овај закон безакон. Власт га се држи јер хоће да уништи православље. Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње“, казао је ваљевски архијереј, подвлачећи притом да литије и молебни нису борба против власти, него борба против дискриминаторског закона.   Позивајући народ да достојанствено хода обреновачким улицама и да не узвикује никакве политичке пароле, јер литија није политички скуп, владика Милутин је посведочио да смо хришћани и да чује онај ко треба да чује да је Христос пут, истина и живот. „Он ће победити. Зло се неће одржати. Ако смо са Богом, не бојимо се“, ускликнуо је Владика упитавши: „Чије су светиње у Црној Гори? Ко их је градио? Какве тапије се траже од Светог Симеона, од Светог Василија, од Петровића, од Његоша сјајног? Да ли то неко хоће да позове Светог Василија да да тапију? Не може, он је у вечности! Али, ако он дигне глас, ако прокуне, не смем ни да помислим шта ће бити. Шта ће тек поручити Свети Петар Цетињски који је у једној руци држао Крст, у другој мач?!, запитао се Преосвећени који је потом подсетио на дирљиву причу о болесној мајци која води сина на литије, бодрећи га да се не предаје, а који је пита докле ће ходати. Једва говорећи од бола, она му говори да може он то. „Мајка учи сина да буде Обилић, да буде јунак, да чува своју веру, цркву, а не да цркве гради са онима који не знају ни шта је то“, рекао је Владика.   „Наша вера је гоњена. Господа су безумници разапели на Крсту. Свети отац Јустин у својој беседи на Велики петак говори: „Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла?“  Три века су Римљани гонили хришћане. Апостол Павле је рекао да ко хоће побожно да живи у Христу, биће гоњен. Не заборавите, Црква је најјача кад је гоњена. Надвладала је комунизам, надвладала је свако зло“, закључио је Епископ Милутин, још једном узвикнувши: „Не дамо светиње у Црној Гори, не дамо светиње на Косову и Метохији!“   Након одслуженог молебна, епископ Милутин је предводио литију од старе до нове обреновачке цркве. Поред ћелијских монахиња, предвођених игуманијом Гликеријом, у литијском входу су учествовали свештеници посавског намесништва, преподобни монаси, али и неколико хиљада Обреновчана који су певали патриотске песме, међу којима се посебно истиче незванична химна протеста у Црној Гори: „Не дамо светиње!“. По завршетку сабрања, ћелијске монахиње су отпојале тропаре Светом Николају Српском и Светом Јустину, архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић захвалио је Обреновчанима који су дигли глас против неправде, показавши да су свим срцем и душом уз своју браћу и сестре у Црној Гори, док је владика Милутин благословио све сабране пожелевши им свако добро од Господа.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански  г. Фотије.     Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића.   На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу.   У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о  правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу.     ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге.     Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори.   Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности.   * * *   Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност.   * * *   Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци...   Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо!   * * *   Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије.   Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли.   * * *   Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима.   * * *   Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита.   Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град.   * * *   Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара.   Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге.   Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива.     Из књиге "Бегунац од света"     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, 8. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је служио свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну.   Звучни запис беседе   Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Радич Радичевић и Ђорђе Кнежевић, јереј Лука Верић, протођакони Зоран Николић и Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић, у молитвеном присуству старешине Богородичине цркве протојереја-ставрофора Небојше Тополића, братства храма и многобројног верног народа.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...