Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем.

       
      На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић.
      Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована.
      Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше.
       
      Извор: Епархија аустријско-швајцарска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”.

       
      На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. 
      „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?    Право значење исказа да не треба кушати Бога      Ипак, они су у праву кад истичу да не треба „кушати Господа Бога свога” (Мат. 4, 7; ср. VМојс. 6, 16), али су у праву само делимично. Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него када неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или својевољно одлучи да се до даљњег и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања (од тобоже првобитног до експерименталног!), јер у сва три случаја се имплицитно импутира да је могуће заразити се преко Причешћа.    Такву поруку, без обзира на евентуалну добру намеру њених аутора, писац ових скромних редака сматра ипак богохулном и, на крају свих крајева, криптоатеистичком.     Кад онда имамо на делу кушање Бога са друге стране или на други начин? По нама, када неко, било међу онима који заступају могућност заразе путем причешћивања било пак међу онима који такву могућност резолутно одбацују, почне да доказује како је у праву тако што предлаже да се у свети путир са Причешћем убаци неки јак отров. По једнима, он ће усмртити онога ко се из таквог путира причести, а по другима важиће Христове речи да хришћани, „ако и нешто смртоносно попију, неће им наудити” (Марк. 16, 18). Овај нецрквени и неодговорни предлог једног „новоправославног теолога” наших дана уопште није нов: пре неких сто година већ поменути архимандрит Петроније, иначе двоструки доктор теологије и не безначајан теолог свога времена и поднебља, предложио је да у свети путир убацимо цијанкалиј, па да онда, на тај начин, проверимо да ли су евхаристијски Дарови надређени или подложни природним законима. По мишљењу писца ових редака, у оба случаја, сада и некада, посреди је дрско и директно кушање Бога: или покажи, Боже, да ће отров свакако деловати, силом Твојих сопствених „природних” закона, или покажи да неће деловати, силом божанске свемоћи Твоје!     У оба случаја на делу је магијски приступ светом Причешћу: једни га инструментализују да би доказали своје становиште, а други да би доказали своје, а и једни и други заправо своде Светињу, главни Догађај нашег живота и искуства, на аргумент својих убеђења и инструмент својих предрасуда. Унапред је јасно да ћемо, свесно и намерно стављајући у путир са Причешћем цијанкалиј или неки други отров, уствари покушати да Самога Господа подвластимо себи, да Га сведемо на свога послушника или слугу, да ми будемо Господ уместо Њега, а то је, очигледно, чисто магијски поступак и директно кушање Господа Бога свога. Резултат је такође унапред познат: Причешће неће престати да буде Лек бесмртности, али ће отров деловати. У историји људских грехова и злочина нису, уосталом, непознати случајеви убистава извршених отровом убаченим у путир са светим Причешћем. Једноставно и разумљиво, а уједно умно и духовно објашњење даје нам блаженопочивши патријарх Павле када пише: „Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника – помоћника – Божјих (IКор. 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер, треба схватити да ми верни не мислимо да је свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јов. 6, 54).” Не смемо прећутати ни овај његов коментар, надахнут речима светог апостола Павла (види IКор. 11, 27 – 30): „Може звучати парадоксално ако (...) кажемо да се у Цркви свагда знало да свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти.”     Замислимо, међутим, другачију ситуацију: без икакве намере да куша Бога проверавајући Његову свемоћ, уопште и не знајући да је неко убацио отров у путир, хришћанин се причешћује in bona fide, са страхом Божјим, вером и љубављу. Какав ће бити резултат? Верујемо да отров неће деловати, баш по обећању Христовом да хришћанима неће наудити ни „ако нешто смртоносно попију”, и то стога што тај хришћанин не само што није кушао Бога него је, насупрот томе, пројавио истинску веру и љубав. Закључак је само један: свето Причешће или јесте стварно целебно (исцелитељско) овде и сада или је недејствено овде и сада (са крхком надом да ће у Есхатону бити дејствено). Оно је делотворно и чудотворно и сада, и увек, и у векове векова, што ће рећи и историјски и есхатолошки, али једнима на здравље, живот и спасење, а другима на болест и смрт, духовну или телесну (или обе!), сходно њиховој вери или неверовању, спремности или недостојности.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак, 14. јануара 2021. године када Света Црква прославља Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог архангела Гаврила у Чајетини. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, настојатељ Манастира Увац протосинђел Урош, јереји чајетински Петар Лазић и Милан Мијајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Богдан Милић.

       
      Поред верног народа чајетинског краја који је дошао да на данашњи дан у заједници буде сабран око свог Епископа, било је присутно и сестринство Манастира Дубраве са својим духовником оцем Данилом. У току Свете Литургије читане су молитвене прозбе за благословен почетак Новог лета.
      Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио верном народу истакавши значај Светог Василија Великог за Православну Цркву, дајући кратак осврт на ток светитељевог живота. Светитељ Василије се родио у Кесарији и потиче из времена када је владао велики цар Константин. Био је изузетно цењен човек свога времена, образован и дуго се школовао у Атини, где је стекао високо образовање. Такође, у својој беседи Епископ је подсетио на значај празника Обрезања Господњег, као и шта је тај празник значио у духовном смислу када се догодио пре више од 2000 година. Епископ је навео да обрезање има духовни смисао и да наш живот треба да посветимо ходајући по путу који води ка Богу.
      – Данас многи прослављају јулијанску Нову годину, а то је избор сваког човека шта ће да слави. Међутим, прави хришћани прослављају празник који је посвећен Господу и Светом Василију Великом и на тај начин славе и прослављају Бога. Не треба наше славље да буде уз пуцање петарди и алкохол и да на тај начин Нова година засени и поквари ова два велика празника, већ празнике треба да прославимо онако како им и доликује, мирно и уз молитву. Због тога смо се ми данас овде и сабрали, да онако као нам и доликује прославимо Господа, рекао је Владика.
      У току Свете Литургије, Епископ Јустин одликовао је чајетинске јереје Петра и Милана чином протонамесника.
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Вилер Текс,
      Приметио сам да неки људи иду у "литије" а да при том нисам чуо да имају благослов епископа за то. Никада нисам чуо да је било који свештеник говорио о било каквим литијама.
      Литије су црквена служба која је уско повезана са литургијом које без епископа и свештенила нема.
      Мислим да ово нису они Антонијеви.
      Ко су ови људи и шта хоће и одакле им идеја да без благослова раде ово?
      Мислим да овде неко озбиљно злоупотребљава и крст и народ.
       
       
×
×
  • Креирај ново...