Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Чудотворна мисија МЛАДИХ МОНАХА: Обновили ЗАБОРАВЉЕНИ МАНАСТИР и вратили народ у цркву

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Manastir-Tumane-7_1024x768-730x548.jpg

 

Од октобра 2014. године када су из манастира Заова недалеко од Пожаревца прешли у манастир Тумане, десетак километара од Голупца, петочлано братство монаха вредно ради на обнови ове светиње и наставља своју мисију. Још од доба када је саграђен у време кнеза Лазара Хребељановића у манастиру је боравило братство, а затим је шездесетих година прошлог века због малобројних монаха манастир постао женски, а онда пре две године, због недовољног броја сестара, враћен му је историјски статус мушког манастира.

Manastir-Tumane-crkva_576x768.jpg

Старешина – игуман Димитрије (34) и монаси Петар (29), Павле (25) и Теофил (32) дочекали су ме у Туману вредно обављајући своја дневна послушања и где, како сам убрзо схватио, има много посла, али не и времена за дуге разговоре. Пети члан искушеник Неша био је пословно одсутан.

– Устајемо око 5 сати, помолимо се и идемо на јутарњу службу. После тога се у трпезарији послужимо чајем или кафом и крећемо у свакодневна задужења. У манастиру се једе два пута дневно: ручак је у 10, а вечера у 18 сати. По правилима живљења у овом манастиру немамо поподневни одмор – објашњава ми отац Павле, најмлађи по годинама, али не и по служби.

Manastir-Tumane-9_1024x768-1024x768.jpg

Монаси ми причају да се труде да, колико Бог даје и колико њихове мале снаге дозвољавају, манастир врате у лепо и припадајуће стање и да му поврате сјај и славу коју је имао кроз богату историју

Његово послушање је да храни животиње и да води рачуна о њима. У манастиру гаје краве, овце, козе, свиње, живину, магарце, поније, ему птице и ламе, од којих су неке у зоолошком врту који су направили да би улепшали боравак најмлађим посетиоцима. На пролеће очекују и нојеве. Имају башту, пластеник, рибњак и кошнице са пчелама. У некадашњој старој воденици, сада гостопримници, ходочасници и туристи могу да се окрепе. У манастиру нема интернета и домета за мобилни телефон.

 

 

 

 

– Жеља нам је да посетиоци овде проведу пријатно време, да се упознају са историјом манастира и да се поклоне светињама које се у њему чувају: моштима Светог Зосима Туманског и Светог Јакова Туманског и чудотворној икони Пресвете Богородице Курскаје коју су овде својевремено донели руски монаси. Могу да виде грандиозну архитектуру и уметност цркве Светог Архангела Гаврила и у гостопримници да се послуже храном која је усаглашена са манастирском кухињом. Не постоје цене, већ свако даје прилог за обнову манастира – прича ми Димитрије.

Manastir-Tumane_1024x768-1024x768.jpgКада су се преселили манастир је био у запуштеном стању и, најблаже речено, заборављен од народа. На литургије је долазило тек по неколико особа, док сада недељом у цркви можете видети по стотинак верника и на десетине паркираних аутомобила. За манастир који није поред главног пута и у који се треба наменски упутити то је велики напредак.

 

 

 

 

Како је настало име Тумане? Народно предање везује се за име косовског јунака Милоша Обилића и казује да је он на месту данашњег села Дворишта имао своје дворе. Једном приликом кренуо је у лов и тада је нехотице ранио прослављеног пустињака Преподобног Зосима Синаита. Понео га је ка двору да му извида ране, али му је светац на месту где је данашња црква рекао: „Ту мани и пусти ме да умрем“. У знак кајања због ненамерног убиства Милош над његовим гробом почиње изградњу цркве.

– Ово је велика светиња која превазилази оквире региона у којем се налазимо. Имамо срећу да у овом манастиру, иако смо у двадесет првом веку, човек стиче утисак да је дубоко у средњем веку – наставља Димитрије.

Manastir-Tumane-6_1024x768-1024x768.jpg

Богатство предања и сведочанстава о овој светињи овде бивају одједном јасни и блиставо откривени, што монасима даје снагу и мотив да се потруде да читав комплекс доведу у стање које ова светиња заслужује

На моју тврдњу да житељи Голупца и околине нашироко и већ дуже време од уста до уста преносе причу о вредним монасима који посвећено раде и о томе како су их они вратили на литургије, отац Димитрије дипломатски одговара да у манастиру имају утисак да никад не стигну све да ураде. Управо људи из овог краја од којих сам чуо за ову својеврсну монашку мисију позвали су ме да навратим у Тумане и лично се у све уверим. Мој домаћин Јован Коцмановић, професор историје и туристички водич из Голупца имао је само речи хвале, а све ово о чему пишем потврдио је и Драгослав Јовић из села Двориште, којег сам затекао у трпезарији манастира.

 

 

 

 

– Нигде нисам срео народ који је на тако диван начин привржен цркви и који улаже сву своју снагу и добру вољу да унапреди светињу. Они манастир доживљавају као свој дом. То је важно нагласити јер је наишло време отуђења у којем људи неће да помогну ни својим најближима, а камоли да се одрекну нечега ради једног манастира. И све што овде видите, а да је обновљено за две године и нешто јаче, представља труд народа овог краја и шире, који одржавајући ову светињу наставља тамо где су наши славни преци стали. Ово нећете наћи свуда у Србији. Шта год да затражите од њих, добијете нетремнице у по дана и у по ноћи – прича ми.

Manastir-Tumane-Golubac_1024x683-1024x68После свете литургије недељом и празницима народ из манастирске цркве сврати у конак на скромно послужење, да попије кафу, сок и да са братством манастира проведе неколико сати у духовним разговорима.

– То је људима постало интересантно и долазе у све већем броју. Наша трпезарија и гостопримница бивају мале да приме толико људи. Ипак, ми у томе не видимо ништа спектакуларно, наша је дужност да светињу одржавамо, чувамо и унапређујемо, а народ вероватно види да ми то са љубављу радимо. Мошти Светог Зосима помогле су многима и имамо бројна сведочанства у манастиру о чудима које је учинио људима. Неке је исцелио, некима је помогао у животним околностима, људи из благодарности поново долазе да му се поклоне, из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Румуније, Русије, Грчке… Чудесна прича о манастиру дубоко се уткала у свест нашег православног народа и подсећа људе на нашу славну и древну историју.

На километар од манастира, дубоко у шуми, окружена столетним стаблима, у литицама стена налази се, од 14. века до данас људском руком нетакнута испосница у којој је живео и молио се Свети Зосим Тумански. Манастирско братство заједно са народом покренуло је велику акцију обнове овог духовног споменика.

Isposnica-Manastir-Tumane_512x768.jpg– Народ одлази горе молећи се Светом Зосиму, тражећи божји благослов и утеху и односећи чудотворну лековиту воду из те испоснице. Желимо да је обновимо и да јој вратимо намену болослужбеног простора. Поред је кућа за монаха, коју је такође потребно уредити, тако да овим путем позивам људе добре воље да допринесу спасењу своме, своје душе и својих ближњих и да нам помогну у обнови тог прворазредног духовног блага – поручује игуман Димитрије.

Isposnica-Svetog-Zosima_511x768.jpgПитао сам га и да ли је ово једно од најмлађих монашких братстава у Србији?

– Ја то не могу да кажем, јер има много великих манастира. У Епархији браничевској је једно од најбројнијих и вероватно једно од најмлађих, када је о старости монаха реч. У последње време слабо има кандидата и монаштво није тако развијено као раније. Млади људи се тешко одлучују на живот који са собом носи одговорност и жртву. Сви ми смо из удобности породичних домова дошли овде и почели нови живот. Људи су данас постали много упућени на себе и заборављају да је Бог човеку наменио живот у заједници. У манастиру имамо заједницу, другачију од људи у свету који живе брачним животом, али и једна и друга су усмерене ка слави божјој и спасењу свих нас. Поента је да човек, шта год да одабере, у томе буде до краја темељан, а Господ ће му свакако помоћи – рекао је Димитрије и мојим читаоцима послао божићну поруку.

Manastir-Tumane-10_1024x768-1024x768.jpg

Монасима остаје времена за хобије: Отац Теофил бави се иконописањем и црквеним појањем

– Пред нама су дани радосног хришћанског празника, рођења господа нашег Исуса Христа. Порука свима нама је да се ујединимо у вери и љубави. Мир и радост коју ћемо понети нашим сведочењем стићи ће до свих људи добре воље, у свету ће бити мање мржње и ратова, а људи ће покушати да живе у радости братског поштења. Уз више љубави и толеранције бићемо богоугодни и пријатни ближњима својима. Мир Божји! Христос се роди!

 

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja), 

МОЛИМО ВАС ПОСЕТИТЕ ОВАЈ ДИВАН САЈТ! www.pricesadusom.com

Фотографије: Ненад Благојевић, архива манастира Тумане

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда мало људи зна, ова братија су се пронашла и сабрала управо овде на ЖРУ, тако да нам је посебно драго кад прочитамо ову дивну вест. Двојица су били администратори сајта (Игуман и о. Пера :) )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Манастир Тумане је објавио неколико књижица, које су дељене бесплатно читаоцима  ,,Ало" новина, са  бројниим случајевима  оздрављења.

Многи не знају, на који начин су бележена та оздрављења? Да ли су  записивана од стране братства манастира у некој књизи, летопису или слично,  да ли су, пак, оздрављени сами бележили у неку бележницу или књигу утисака, од чега су и како оздравили...? 

Да ли је братство тражило и неку документацију, пре свега доктора и слично,  како би се потврдило од чега су боловали или историја болести? 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос).     Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву  Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве.   Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ  Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још.   Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати.   Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог  епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази.   Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву.   Епископ бачки Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос).     Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву  Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве.   Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ  Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још.   Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати.   Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог  епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази.   Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву.   Епископ бачки Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      View full Странице
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска.

      Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из  Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле  је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. 

      Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао  у Горње Црнце и  саградио је малу цркву  око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.”

      Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише:  ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки.  Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти.

      Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту.

      МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО
       
      Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира:














       
      МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ
       
      Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com.

      Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. 
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира  Рустово.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
    • Од Milan Nikolic,
      Црква Јеладе признала „Православну Цркву Украјине”
      20. Октобар 2019 У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос).
      Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву  Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве.
      Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ  Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још.
      Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати.
      Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог  епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази.
      Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву.
      Епископ бачки Иринеј
       
      https://eparhijabacka.info/crkva-jelade-priznala-pravoslavnu-crkvu-ukrajine/15/57/20/10/2019/
    • Од Логос,
      Храм Богородичиног Покрова налази се десетак километара северозападно од манастира Студенице, у густој шуми, на путу којим се од ушћа Савошнице у Студеницу иде ка Горњој Савиној испосници. Према предању, то је задужбина Немањиног најмлађег сина, св. Саве. Не постоје писани извори који би потврдили народно веровање. На старину овог култног места можда би указивало постојање спратне конструкције, при чему је подрумска просторија коришћена као костурница, што је случај и са Савином испосницом у Кареји.     Почетком XVII века храм је доживео своју прву обнову – унутрашњост је украшена фрескама високог квалитета које се приписују најдаровитијем сликару тог доба, Георгију Митрофановићу. Године 1815. испосница је поново обновљена – вероватно је тада настао конак прислоњен уз северни зид храма тако да чини са њим неодвојиву целину. Четири године доцније, зограф из чувене сликарске породице, Алексије Лазовић, делимично је обновио живопис и насликао иконостас који и данас постоји.     Извор: Студеница-инфо

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...