Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Манастир Светих апостола Петра и Павла је смјештен у истоименом пољу, седам километара југозападно од Требиња. Археолошка откопавања 2001.године су утврдила да манастирски храмови датирају још из античког периода, али данашњи изглед манастира је формиран у току неколико посљедњих деценија. У овом женском манастиру живе монахиње које су се опредијелиле за интезиван стил хришћанског живота са фокусом на служење Богу и ближњима. Због њихове посвећености и непосредности  називају их топло и једноставно – сестрама. Најискуснија међу њима, која организује ритам манастирског живота, је игуманија или мати.  
      Духовна оаза игуманије Павле и њеног сестринства  је омиљено одредиште житеља источне Херцеговине али и ходочасника и туриста  из најудаљенијих дијелова свијета који се затекну у овом медитеранском крају, прозирно плавог неба и бљештаве свјетлости, нарочито у љетном периоду. Најмногољуднији  сабор је управо 12.јула, када се прослављају заштитници ове светиње. Идући у сусрет манастирској слави разговарали смо са игуманијом, мати Павлом Ћузулан.    *Мати Павла, након више од двадест година колико живите овдје, шта бисте могли рећи која је мисија Вашег манастира, односно у чему видите његов значај за мјесто у ком се налази?   „Сваки манастир има велики утицај на мјесто у ком се налази. Овдје се много тога промијенило откад смо ми дошли. Све је било запуштено, а сад све то другачије изгледа. Људи из околине  воле што је код нас све сређено; има зеленила, дрвећа, цвијећа итд. Они су поносни на то и кад имају неке госте прво што ураде јесте да их доведу  у манастир. Затим смо посадили виноград на земљи која је била запуштена, па су људи видјели да се од рада на земљи може живјети, те су и они почели да више обрађују своја имања што нам је било веома драго кад смо то примијетили. Тако да овдје сада нема ниједан комад земље који није обрађен. Манастири су увијек били обрасци како треба да живи једно домаћинство, да тако кажем. Са друге стране је и духовна атмосфера је утицала на људе, посебно на младе и дјецу. Ту је школа у којој је, кад смо ми дошли, било преко 200 ученика и сестре су предавале вјеронауку. Дјеца су нам често долазила и усвојила су неке хришћанске вриједности. То најбоље видимо по томе што су та дјеца сад одрасла и  већ формирала своје породице, а остала су вјерна манастиру на неки начин. Многи од њих су након студија остали у Београду, Бањалуци или отишли негдје даље, али кад год дођу да посјете родитеље дођу и у манастир. Ово мјесто памте као неко своје уточиште, мјесто гдје су одрастали и за нас их везују лијепе успомене. Тако да манастир сигурно утиче на крај у ком се налази и препороди га на неки начин. Многи су нам рекли да иако се налазимо у граничном појасу који неријетко зна бити сива зона погодна за криминал и друге нелегалне радње да то овдје није случај и да је можда и присуство самог манастира томе допринијело.“   *Познато је да сте Ви и Ваше сестре мајстори разних заната, наиме, обрађујете њиве и производите своју храну, одржавате виноград и беспријекорно цвјетно двориште, шијете црквени инвентар и везете свештеничке одежде, прислужујете и појете у цркви, пишете поезију и уџбенике, сликате иконе те сте фрескописали и један од своја два храма, што је ријеткост у нашој Цркви; па како  све то стижете и не клонете духом?   „Људи су данас постали робови времена умјесто да сами планирају своје вријеме. Манастир је тако организован да свака сестра има своје послушање, тј. задатак који треба да обави у току тог дана. Једна одржава двориште, друга слика икону, трећа нешто друго итд. Када се нешто континуирано ради много се тога онда може постићи у једном дану. Рећи немам времена је изговор. Међутим, ми смо данас постали прави мајстори у губљењу времена, а да ништа не урадимо, притом да смо стално нечим преоптерећени јер хиљаду неких периферних ствари постају нам битније од оне кључне која нам је посао. У манастиру се зна да  је битно послушање и да вријеме које је за њега предвиђено треба у то да се утроши. Не може на пола посла да сестра, рецимо, оде мало на телефон и на интернет.  Зато немамо ту растрзаност времена. Данас обично људи сецирају своје вријеме на фрагменте, немају континуитет времена за неку активност и губе осјећај за вријеме и простор и зато се не постижу добри резултати. Осим тога, изгубили смо осјећај за природно протицање времена. Одродили смо се од природе. У вријеме ове пандемије могли смо видјети како је природа одговорила са захвалношћу што се ослободила загађења. Нисмо били ни свјесни колико смо злоупотребљавали сву нашу околину. Када живите у сагласности са временом и простором, кад вам дан почиње  са јутарњом, а завршава се са вечерњом молитвом, а у међувремену имате нешто конкретно да радите, онда све то добија једну другу димензију. Данас људи нити имају јутро нити ноћ. Нити на њих имају утицај различита годишња доба. Један виноград има своје прољеће и своју јесен тј. има природни ток протицања времена, а то се данас изгубило, због чега су људи често  дезорјентисани, ништа не стижу и никад немају времена.“   *Помажете старима и изнемоглима из оближњих села, а познато ми је да поприлично имате  увид и у живот  млађих генерација јер омладина често посјећује манастир, а  неке од сестара су  годинама предавале вјеронауку у оближњој основној школи. Шта мислите, који су то највећи изазови пред којим се може наћи  један млади човјек данас  и како му треба помоћи?   „Утисак ми је да постоји заиста велики јаз између  младих људи и нас. Ми више уопште не знамо шта је у њиховим главама и они су у једном свијету који је нама непознат. Видим да родитељи имају много проблема и ту би свакако требало нешто да се уради. Као да су се створила два фронта, чини ми се. Млади људи имају другачији начин живота. Велики проблем код младог човјека данас је што је он немотивисан и незаинтересовани, али не мислим да су за то они криви већ да ће прије бити разлог у томе што су се они, на неки начин, разочарали у нас одрасле. Ми живимо у друштву у којем не можемо ништа да планирамо на дуже стазе и старији су разочарани и оптерећени послом и разним егзистенцијалним несигурностима. Све то ствара миље једног незадовољства и у таквој атмосфери је један млад човјек врло немотивисан. Он постаје мотивисан само да оде одавде јер је сасвим природно да нешто планираш у животу за нпр.20 година, а  овдје је скоро немогуће да нађете неког да тако размишља, док  у неким другим земљама није. Човјек жели да зна шта хоће, начин на који се то постиже и онда је мотивисан. Међутим, ми смо многе ствари обезвриједили, а прије свега смо обезвриједили образовни систем. Ми имамо један нефункционално школство о ком нико не води рачуна. Затим нема никакве контроле медија. Ми смо, дакле, те младе људе изложили медијима, а школа више нема функциј коју је имала, прије свега васпитну, а образовну има тако да је постала велика траума за младе људе. Имамо гломазно школство са много предмета, а начин на који се ради је често превазиђена метода, па на свим тестовима, као што је рецимо ПИСА тест, се показало да имамо лоше резултате и да омладина скоро неписмена излази из школе. Немамо добру организацију и никако да ухватимо корак са временом у ком живимо по питању иновација у наставном процесу и адекватних технолошких могућности, већ се држимо устаљене праксе и то је дјеци страшно досадно. Треба то издржати; основну, па средњу школу и тад већ они изгубе сваку мотивацију. Са друге стране родитељи имају неке жеље и амбиције за своју дјецу, што је нормално, али млади тад долазе у раскорак да они не могу да одговоре на амбиције својих родитеља јер им је врло тешко и ствaра се велики јаз. Врло је тешко тад допријети до њих и утицати да се отворе и нешто кажу. Треба им помоћи успостављањем стабилног система вриједности у ком би се они осјећали сигурно.“   *Учествовали сте у пројектима у организацији МРВ-а у БиХ. Шта мислите, у којиј мјери међурелигијски дијалог може помоћи у превазилажењу нетрпељивости која је букнула у посљедњем рату, а послије њега се на један изразит начин додатно продубила у држави у којој живимо?   „Надовезала бих се на претходно питање, међурелигијски дијалог је потребан јер млади то желе. Они то желе, само им ми не дозвољавамо јер имамо неке своје трауме, неке своје подјеле или интересе. Млади су врло комуникативни и врло лако успостављају односе, тако да су они већ дубоко у међурелигијском дијалогу. Они гдје се год сретну, а  видјела сам то у Мостару или код нас кад дођу у манастир, врло брзо успостављају контакт и немају никакав проблем да живе у вишерелигијским заједницама јер је нама и међурелигијски конфликт наметнут од политичара, а не од тога што је то наша потреба. Мени је било врло интересантно видјети како млади без икаквих комплекса разговарају и прихватају једни друге. Постоје и злоупотребе и радикалне групе али оне никад нису изворна потреба младог човјека већ су инструисане са стране од неког ко има неки свој интерес у томе и свакако је то нешто што је младим људима наметнуто. Зато је међурелигијски дијалог најнормалнија ствар и треба да се развија и поред свих потешкоћа јер ако он не може помоћи не знам шта може.“   *Ви се већ увелико спремате за прославу манастирске славе. Обично се много људи окупи и буде свечана и невјероватно   радосна атмосфера. Како ће бити ове године, с обзиром на пандемију која је цијели свијет помјерила из лежишта?   „Организоваћемо славу  тако да смањимо могућност евентуалног преношења заразе на најмању могућу мјеру. До сад нам је познато да се тај вирус најбрже шири у затвореном и климатизованом простору гдје је контакт међу људима близак и гдје људи могу бити изложени великој концетрацији вируса. Оно што ми можемо да урадимо је да људи не буду тако изложени и ако дође неко заражен, што може да се деси. Литургију ћемо служити вани, како сваке године и радимо, јер имамо велики простор испред цркве и много хладовине. Ове године и славску трпезу ћемо поставити вани, у нашој припрати. Тако ће свима бити пријатније, да будемо заједно али уз  препоручене мјере опреза. У овом великом искушењу које је погодило човјечанство породиле су се и неке добре ствари. Прије свега смо морали да станемо и размислимо о свом животу и приоритетима. Природа се одморила и никад прије није било толико птица у манастиру као посљедњих мјесеци. Људи су се вратили природи и сваки дан можемо видјети људе који шетају поред манастира или иду горе уз брдо до Павлове пећине. Болест је тешка, али није свако зло за зло, што би рекли,  него у њему има и неког добра.“   Разговарала: Миља Тупањанин,  секретар ОМС Требиње     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.   Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.    Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо.    Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве.    У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.    На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.   Катихета Бранислав Илић       *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је манастир Тумане у суботу, 20. јуна 2020. године, у пратњи домаћина, Епископа браничевског г. Игнатија.     Преосвештену господу епископе дочекао је игуман тумански Димитрије са братијом. Епископ Иринеј је целивао мошти светитеља Зосима и Јакова, и поклонио се чудотворној икони Пресвете Богородице.   Са благословом владике Игнатија, игуман Димитрије је Епископу бачком г. Иринеју уручио на дар честицу моштију преподобног Јакова Туманског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље.   
        Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста.    Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње.    Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог.     Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле у Лесковцу и Град Лесковац обележили су данас 08. јуна 2020. године, на Духовски понедељак, храмовну и градску славу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније.    Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству су саслуживали: крстоносни протојереј Зоран Стојановић, парох трећи власотиначки у пензији и архијерејски намесник власотиначки, крстоносни протојереј Славко Милановић архијерејски намесник лесковачки у пензији, протојереј Далибор Стефановић, архијерејски намесник лесковачки,јереј Иван Марковић, архијерејски намесник јабланички, јереј Иван Ганић, војни свештеник,јереј Марко Николић, парох први власотиначки и свештеници из лесковачких храмова.         У току малог входа Преосвећени Владика одликовао је чином протопрезвитера оца Мирослава Јовановића.        Саборни храм је био препун верног народа, уз присуство градоначелника Лесковца, као и припадника јавног и културног живота града Лесковца.        Након Свете Литургије, уследила је велелепна градска Литија, након чега је у порти Саборног храма Преосвећени Владика освештао славске дарове и преломио колач, а окупљени народ поучио пригодном беседом о данашњем празнику.     Извор: Епархија нишка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...