Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

Чудотворна мисија МЛАДИХ МОНАХА: Обновили ЗАБОРАВЉЕНИ МАНАСТИР и вратили народ у цркву

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Manastir-Tumane-7_1024x768-730x548.jpg

 

Од октобра 2014. године када су из манастира Заова недалеко од Пожаревца прешли у манастир Тумане, десетак километара од Голупца, петочлано братство монаха вредно ради на обнови ове светиње и наставља своју мисију. Још од доба када је саграђен у време кнеза Лазара Хребељановића у манастиру је боравило братство, а затим је шездесетих година прошлог века због малобројних монаха манастир постао женски, а онда пре две године, због недовољног броја сестара, враћен му је историјски статус мушког манастира.

Manastir-Tumane-crkva_576x768.jpg

Старешина – игуман Димитрије (34) и монаси Петар (29), Павле (25) и Теофил (32) дочекали су ме у Туману вредно обављајући своја дневна послушања и где, како сам убрзо схватио, има много посла, али не и времена за дуге разговоре. Пети члан искушеник Неша био је пословно одсутан.

– Устајемо око 5 сати, помолимо се и идемо на јутарњу службу. После тога се у трпезарији послужимо чајем или кафом и крећемо у свакодневна задужења. У манастиру се једе два пута дневно: ручак је у 10, а вечера у 18 сати. По правилима живљења у овом манастиру немамо поподневни одмор – објашњава ми отац Павле, најмлађи по годинама, али не и по служби.

Manastir-Tumane-9_1024x768-1024x768.jpg

Монаси ми причају да се труде да, колико Бог даје и колико њихове мале снаге дозвољавају, манастир врате у лепо и припадајуће стање и да му поврате сјај и славу коју је имао кроз богату историју

Његово послушање је да храни животиње и да води рачуна о њима. У манастиру гаје краве, овце, козе, свиње, живину, магарце, поније, ему птице и ламе, од којих су неке у зоолошком врту који су направили да би улепшали боравак најмлађим посетиоцима. На пролеће очекују и нојеве. Имају башту, пластеник, рибњак и кошнице са пчелама. У некадашњој старој воденици, сада гостопримници, ходочасници и туристи могу да се окрепе. У манастиру нема интернета и домета за мобилни телефон.

 

 

 

 

– Жеља нам је да посетиоци овде проведу пријатно време, да се упознају са историјом манастира и да се поклоне светињама које се у њему чувају: моштима Светог Зосима Туманског и Светог Јакова Туманског и чудотворној икони Пресвете Богородице Курскаје коју су овде својевремено донели руски монаси. Могу да виде грандиозну архитектуру и уметност цркве Светог Архангела Гаврила и у гостопримници да се послуже храном која је усаглашена са манастирском кухињом. Не постоје цене, већ свако даје прилог за обнову манастира – прича ми Димитрије.

Manastir-Tumane_1024x768-1024x768.jpgКада су се преселили манастир је био у запуштеном стању и, најблаже речено, заборављен од народа. На литургије је долазило тек по неколико особа, док сада недељом у цркви можете видети по стотинак верника и на десетине паркираних аутомобила. За манастир који није поред главног пута и у који се треба наменски упутити то је велики напредак.

 

 

 

 

Како је настало име Тумане? Народно предање везује се за име косовског јунака Милоша Обилића и казује да је он на месту данашњег села Дворишта имао своје дворе. Једном приликом кренуо је у лов и тада је нехотице ранио прослављеног пустињака Преподобног Зосима Синаита. Понео га је ка двору да му извида ране, али му је светац на месту где је данашња црква рекао: „Ту мани и пусти ме да умрем“. У знак кајања због ненамерног убиства Милош над његовим гробом почиње изградњу цркве.

– Ово је велика светиња која превазилази оквире региона у којем се налазимо. Имамо срећу да у овом манастиру, иако смо у двадесет првом веку, човек стиче утисак да је дубоко у средњем веку – наставља Димитрије.

Manastir-Tumane-6_1024x768-1024x768.jpg

Богатство предања и сведочанстава о овој светињи овде бивају одједном јасни и блиставо откривени, што монасима даје снагу и мотив да се потруде да читав комплекс доведу у стање које ова светиња заслужује

На моју тврдњу да житељи Голупца и околине нашироко и већ дуже време од уста до уста преносе причу о вредним монасима који посвећено раде и о томе како су их они вратили на литургије, отац Димитрије дипломатски одговара да у манастиру имају утисак да никад не стигну све да ураде. Управо људи из овог краја од којих сам чуо за ову својеврсну монашку мисију позвали су ме да навратим у Тумане и лично се у све уверим. Мој домаћин Јован Коцмановић, професор историје и туристички водич из Голупца имао је само речи хвале, а све ово о чему пишем потврдио је и Драгослав Јовић из села Двориште, којег сам затекао у трпезарији манастира.

 

 

 

 

– Нигде нисам срео народ који је на тако диван начин привржен цркви и који улаже сву своју снагу и добру вољу да унапреди светињу. Они манастир доживљавају као свој дом. То је важно нагласити јер је наишло време отуђења у којем људи неће да помогну ни својим најближима, а камоли да се одрекну нечега ради једног манастира. И све што овде видите, а да је обновљено за две године и нешто јаче, представља труд народа овог краја и шире, који одржавајући ову светињу наставља тамо где су наши славни преци стали. Ово нећете наћи свуда у Србији. Шта год да затражите од њих, добијете нетремнице у по дана и у по ноћи – прича ми.

Manastir-Tumane-Golubac_1024x683-1024x68После свете литургије недељом и празницима народ из манастирске цркве сврати у конак на скромно послужење, да попије кафу, сок и да са братством манастира проведе неколико сати у духовним разговорима.

– То је људима постало интересантно и долазе у све већем броју. Наша трпезарија и гостопримница бивају мале да приме толико људи. Ипак, ми у томе не видимо ништа спектакуларно, наша је дужност да светињу одржавамо, чувамо и унапређујемо, а народ вероватно види да ми то са љубављу радимо. Мошти Светог Зосима помогле су многима и имамо бројна сведочанства у манастиру о чудима које је учинио људима. Неке је исцелио, некима је помогао у животним околностима, људи из благодарности поново долазе да му се поклоне, из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Румуније, Русије, Грчке… Чудесна прича о манастиру дубоко се уткала у свест нашег православног народа и подсећа људе на нашу славну и древну историју.

На километар од манастира, дубоко у шуми, окружена столетним стаблима, у литицама стена налази се, од 14. века до данас људском руком нетакнута испосница у којој је живео и молио се Свети Зосим Тумански. Манастирско братство заједно са народом покренуло је велику акцију обнове овог духовног споменика.

Isposnica-Manastir-Tumane_512x768.jpg– Народ одлази горе молећи се Светом Зосиму, тражећи божји благослов и утеху и односећи чудотворну лековиту воду из те испоснице. Желимо да је обновимо и да јој вратимо намену болослужбеног простора. Поред је кућа за монаха, коју је такође потребно уредити, тако да овим путем позивам људе добре воље да допринесу спасењу своме, своје душе и својих ближњих и да нам помогну у обнови тог прворазредног духовног блага – поручује игуман Димитрије.

Isposnica-Svetog-Zosima_511x768.jpgПитао сам га и да ли је ово једно од најмлађих монашких братстава у Србији?

– Ја то не могу да кажем, јер има много великих манастира. У Епархији браничевској је једно од најбројнијих и вероватно једно од најмлађих, када је о старости монаха реч. У последње време слабо има кандидата и монаштво није тако развијено као раније. Млади људи се тешко одлучују на живот који са собом носи одговорност и жртву. Сви ми смо из удобности породичних домова дошли овде и почели нови живот. Људи су данас постали много упућени на себе и заборављају да је Бог човеку наменио живот у заједници. У манастиру имамо заједницу, другачију од људи у свету који живе брачним животом, али и једна и друга су усмерене ка слави божјој и спасењу свих нас. Поента је да човек, шта год да одабере, у томе буде до краја темељан, а Господ ће му свакако помоћи – рекао је Димитрије и мојим читаоцима послао божићну поруку.

Manastir-Tumane-10_1024x768-1024x768.jpg

Монасима остаје времена за хобије: Отац Теофил бави се иконописањем и црквеним појањем

– Пред нама су дани радосног хришћанског празника, рођења господа нашег Исуса Христа. Порука свима нама је да се ујединимо у вери и љубави. Мир и радост коју ћемо понети нашим сведочењем стићи ће до свих људи добре воље, у свету ће бити мање мржње и ратова, а људи ће покушати да живе у радости братског поштења. Уз више љубави и толеранције бићемо богоугодни и пријатни ближњима својима. Мир Божји! Христос се роди!

 

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja), 

МОЛИМО ВАС ПОСЕТИТЕ ОВАЈ ДИВАН САЈТ! www.pricesadusom.com

Фотографије: Ненад Благојевић, архива манастира Тумане

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда мало људи зна, ова братија су се пронашла и сабрала управо овде на ЖРУ, тако да нам је посебно драго кад прочитамо ову дивну вест. Двојица су били администратори сајта (Игуман и о. Пера :) )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Манастир Тумане је објавио неколико књижица, које су дељене бесплатно читаоцима  ,,Ало" новина, са  бројниим случајевима  оздрављења.

Многи не знају, на који начин су бележена та оздрављења? Да ли су  записивана од стране братства манастира у некој књизи, летопису или слично,  да ли су, пак, оздрављени сами бележили у неку бележницу или књигу утисака, од чега су и како оздравили...? 

Да ли је братство тражило и неку документацију, пре свега доктора и слично,  како би се потврдило од чега су боловали или историја болести? 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ  манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Претходне недеље читали сте о манастиру Прасквица, а данас Вас упознајемо са свештеном обитељи манастира Дајбабе код Подгорице.

      ДРЕВНИ СРПСКИ МАНАСТИР ДАЈБАБЕ
      Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружавују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. На Ћемовском пољу, између Подгорице и ријеке Цијевне, недалеко од колског и жељезничког пута Подгорица — Плавница, диже се висока Дајбабска Главица. У подножју са запада налази се село Дајбабе, а на јужној благој падини подигнут је манастир. Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. Њима ће се засадити сва голет у близини манастира и претворити у вјечито зеленило. Од манастира је необично лијеп поглед на Зетско поље, Скадарско језеро и Румију, па на крајинске горе и високе црмничке планине. Одавде се брујање звона разлијеже по цијелој Зети и позива вјерне да се сјете Бога. Повјетарац са Скадарског језера разблажује љетну врућину и овдје је живот удобан, нарочито за човјека који воли да се у самоћи одмори и принесе Богу топле молитве. Манастиру је поставио темељ и основао га архимандрит Симеон Поповић, рођен на Цетињу 1855. Он је свршио духовну академију у Русији 1887 године, закалуђерио се у Кијевопечерској лаври. Кад је дошао у своју домовину постављен је за настојатеља манастира Врањине, а доцније је премјештен у манастир Острог, гдје је остао 6-7 год.

      Ту му дође једно чобанче из Дајбаба и исприча му да му се на мјесту данашњег манастира пријавила нека утвара, која му је рекла да је то свето мјесто и да треба да се ту подигне манастир, јер је и раније ту био. Симеон је у раној младости показивао склоност за пост и молитву, за пустињачки и испоснички живот, па по ријечима овог чобанчета дође у Дајбабе и мјесто му се допадне. Од сељана је откупио земљиште и 1896 г. подигне за себе ћелију и цркву, која је 1897 г. освећена и посвећена Великој Госпођи. Симеон није стао на томе. Он је од тада па све до данас радио на проширењу, повећавању и уљепшавању цркве, непрестано радио и дограђивао, и данас црква са ћелијама које су махом над њом, представља једно утврђење. Црква је од улаза до олтара под земљом, продубљена и ископана у стијени. Дужина од улазних врата до олтара и са олтаром износи 21.50 м. Од тога отпада на олтар 2.50, праву цркву и припрату 10, а на ходник 9 м. Ширина је неједнака; средња ши- рина око 2.60 м, а висина једва 3 м. Припрата је нешто шира и украшена фрескама које је радио архимандрит Симеон. Међу најљепше убрајају се Св. Петра Цетињског, Св. Саве и Св. Василије. Црква није потпуно молована. Олтар је издигнут од цркве за 2 степенице, а исто тако црква од припрате. Зидови и свод су неравни, они су исклесани у стијени која је и тешком му- ком прибијена и проширена. Света трпеза и проскомидија су на станцу камену. Од цркве води кроз једна мала врата узан ходник у десно и тамо се улази у двије подземне просторије, опет спојене узаним вратима. Од ових води тајни подземни ходник кроз један процијеп у нека друга одјељења из којих се излази у надземне ћелије. Ове подземне просторије још нијесу уређене и посао око тога скопчан је с доста труда и трошка.

      Из ходника кроз једна уска врата улази се опет на десно у два одјељења која се пружају у правцу цркве и спуштају се за 7 степеница. У другом одјељењу је смјештен Христов гроб у коме се налази плаштаница у дијамантима, дар руског цара Николаја. Изнад гроба виси велики полијелеј. Зидови овог одјељења су неравни и моловани, дужина му је 5 а ширина 2.50 м. Испред гроба је припрата, дуга 3 а широка 1 м. Ова два одјељења пред- стављају споредну цркву са јужне стране. Из ходника води лијево кроз мала врата узан пролаз у правцу цркве и завршава се проширењем, чије подножје личи на елипсу. Овај параклис дуг је 3, широк до 2 м, а висок 2.20 м. И ово је одјељење моловано. Овај пролаз је широк 1.20 м и сав је живописан. Улазна врата су висока 2.45, широка 0.80 м. Пре- ма томе што права црква има и споредна и упоредна одјељења, црква је тробродна и претставља по свом стилу један необичан тип. Чело цркве је изван земље, широко је 12.30 м и живописано је. Тамо су слике: распећа, ускрснуће и Мајка Божја. Простор пред црквом широк је 6 м и затварају га три врло широке и високе колоне. Ха крајевима су два звоника у виду четвороугао- них кула. Ха површини изнад цркве подигнуто је много мањих ћелија, а изнад ових је понајвећа ћелија за архимандрита. Све су ћелије међусобно спојене, а са црквом подземним ходницима, који су тако изукрштани и испреплетени, да се човјек тешко може снаћи у овом лавиринту подземних одјељења и путева. Сва ова конструкција оставља на човјека необичан утисак. У цркви у којој влада потпуна тама и затим на гробу Христовом човјек се осјећа друкчије него на сунчаној свјетлости. Овдје се душа пречишћа а ум узлијеће Богу, па се и нехотимице са усана отимају топле молитве. Улазећи у ове подземне просторије човјек се преображава, заборавља на свијет и ближи се Богу. Од првог дана освећења храма овамо долази силан свијет са свих страна, једнако мушки како и женске, стари и млади, католици и муслимани, да потраже лијека души и тијелу. И нијесу ријетки случајеви да су многи болесници који су с вјером дошли, пошли излијечени. Архимандрит Симеон Поповић непрестано ради на довршењу свог дјела, па и труд и своје имање залаже на довршењу и уређењу ове чудесне грађевине. Иако стар, он улаже напор да ову светињу остави довршену и све што ради, ради на корист народа и на славу Богу. Манастир Дајбабе је веома важна светиња. Он је привукао на себе пажњу свих побожних хришћана не само из Зете и Подгорице, него и из врло удаљених крајева. Овамо долази силан свијет да се помоли Богу. Улога коју овај манастир врши врло је благотворна. Његов чудотворни утицај осјећа се и код Арбанаса и код муслимана, и једни и други долазе овамо с великом вјером у чудотворну моћ његову и надом у Бога. Особито на посјетиоце утиче нека тајанственост која влада и чини чуда у овом подземном храму.
       
      ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ

      Подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац): Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље.

      Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ.
       
      МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - ДРАГОЦЕНИ КАМЕН НАШЕГ ВРЕМЕНА КОЈИ ЈЕ УГРАЂЕН У НЕРАЗОРИВУ ГРАЂЕВИНУ!

      Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.
       
      МАНАСТИР ДАЈБАБЕ ДАНАС

      Настојатељ: архимандрит мр Данило (Ишматов), рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г.  Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља  манастира Дајбабе 2013. г.) Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал. Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић.
       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово једанаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Дајбабе. За недељу дана, у понедељак 23. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Врањина.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
        ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:                  
    • Од Логос,
      Отац Момчило Кривокапић: „Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима“.   Звучни запис емисије   Протојереј-ставрофор Момчило Кровокапић архијерејски намјесник бококоторски, који је 7. септембра прославио пола вијека свештеничке службе, на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на 13. недјељу по празнику Педесетнице, објашњавајући да је Господ наш Исус Христос онај крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима.   Говорећи о празнику отац Момчило је говорио о Црквеној Новој години коју смо прославили у суботу 14. септембра.   Отац Момчило је, одговарајући на молбу нашег слушаоца да нас проведе кроз садржај Свете Литургије, објаснио и шта значе ријечи: Горе имајмо срца.     Отац Момчило је, на молбу наших слушалаца, подијелио са нама и своја сјећања на лијепе тренутке из своје педесетогодишње свештеничке службе.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У 13. недјељу по Духовима, 15. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор српских светитеља, Светог мученика Маманта и Светог Јована Посника, саборно и молитвено било је у острошком манастиру. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Шпиро Живковић, морињски парох и свештенођакон Саво Лазић из Шабачке епархије.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Након читања зачала из Светог Јеванђеља о виноградарима, сабранима се празничним словом обратио о. Сергије. који је између осталог казао да је наш живот заправо виноград и да дарове и плодове тога винограда треба да принесемо Господу Богу, своме Творцу, који је поставио свакога од нас да дођемо у овај свијет, дао нам разум, слободу и одговорност да поживимо онако како је Он то показао кроз Свете заповијести и Свете људе Божије.   – Нажалост, људи често помисле да овај свијет могу да уреде мимо Бога, без Бога, што је најстрашнија ствар коју човјек може да помисли и идеја на коју може да дође. Ми данас прослављамо светитеље из рода нашег, ученике Божије благодати. Заиста, само ако се препустимо да Божија благодат буде она која ће нас учити, руководити, нећемо пасти под осуду злих виноградара. И дан данас људи се труде да за господаре поставе себи некога другога, а не Онога, Оца, Господа Бога, човјека виноградара из ове приче, не Њега који нам даје све, који нам даје живот вјечни, не. Ми се неријетко опредијелимо да служимо некој чак неживој твари, некој идеји  – казао је о. Сергије.   Он је нагласио да је Господ благословио наш народ бројним светитељима.     – Имамо пуно слугу Његових. Било је и периода када смо одговарали Богу и Његовим слугама као добри домаћини у винограду Господњем. Колико је само у времену Светог Саве људи прихватило Јеванђеље и живјело по њему. Али је било времена и када су људи са стране долазили да узурпирају виноград Божији или смо се ми сами помисливши да смо већи од Господа Бога одрицали Њега или одбацивали слуге Божије, наше архијереје, првојерархе, свештенике, па и домаћине добре који су у Господа вјеровали и нескривено свједочили и поповиједали Име Божије. Ми смо њих лишавали чак и живота и бацали из винограда, мислећи да ћемо приграбити себи Божији виноград. Иза нас је период у коме се мислило да је једном за свагда завршено са Црквом Божијом, али све се урушило. све што није створено, саткано и озидано на Господу Богу, нема вијека чак ни на земљи – казао је о. Сергије помоливши се Господу Богу да настави да шаље слуге Божије у наш народ који ће нас принијети Господу Богу Животодавцу.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Веронауку похађа више од половине свих ученика основних и средњих школа у Београду или - преко 78.000 деце. Осамнаест година после повратка у школе и уз низ отежавајућих околности, верска настава ипак је све значајнији део просветног система, каже за Радио Слово љубве проф. др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу у Архиепископији београдско-карловачкој СПЦ.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Данас, на празник Светог свештеномученика Евтихија, 6. септембра 2019. године, Митрополију црногорско-приморску, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра Цетињског, посјетио је Његово високопреосвештенство Митрополит кемеровско-прокофјевски Руске православне цркве г. Аристарх са сарадницима.     Митрополита Аристарха свечано су дочекали професори и ученици Богословије Светог Петра Цетиињског и монаси Цетињског манастира у цркви Рождества Пресвете Богородице служењем мале доксологије. Митрополит се потом поклонио моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља, честици Часног и живорворног крста Господњег и обишао ризницу Цетињског манастира, кроз коју је госте из Русије провео свештеник Анђелко Боричић.   После обиласка ризнице госте је у митропололитској резиденцији примио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Потом су митрополити Амфилохије и Аристарх са професорима посјетили Богословију Светог Петра Цетињског, гдје их је на свечаном ручку поздравио ректор протојереј-ставрофор Гојко Перовић.   Овом приликом Митрополит Аристарх уручио је и икону Пресвете Богородице госпођи Сенки Вулетић, поводом одласка у пензију и поводом двадесетогодишњег рада у Цетињској богословији.  Примивши дар од Митрополита Амфилохија и од Митрополита Аристарха, госпођа Сенка Вулетић је заблагодарила свима на љубави за све године проведене радећи у Цетињској богословији.   Потом је Митрополит Аристарх упутио поуку богословима, говорећи им о важности њиховог служења и призвања.   После Митрополита Аристарха, своје поучно слово богословима говорио је и Архиепископ и Митрополит Амфилохије, који је заблагодарио Митрополиту Аристарху и гостима из Сибира на доласку у Цетињску богословију.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...