Jump to content

Препоручена порука

barbed-wire-1199172_1920.jpg

Sa izbeglicama sam počela da radim početkom decembra 2015. godine na projektu urgentne humanitarne pomoći izbegloj deci i njihovim porodicama koji, uz podršku fondacije Terre des Hommes Lausanne, realizuje Novosadski humanitarni centar (NSHC). Ciljevi projekta su pružanje psihološke podrške, organizacija rekreativnih aktivnosti za decu, informisanje i obezbeđenje neophodne pomoći u odeći i higijenskim sredstvima. Posao je podrazumevao prvenstveno pružanje psihološke podrške izbeglicama (primarno ženama i deci) i animaciju dece, ali i podelu materijalne pomoći.

Do početka marta 2016. godine granice su bile otvorene i sa izbeglicama smo radili u tranzitno-prihvatnom centru u Adaševcima gde su pristizali autobusima i zadržavali se do polaska voza za Hrvatsku. U tom periodu dok su granice bile otvorene, situacija je bila znatno drugačija u odnosu na period od kada su granice zatvorene (od 8. marta 2016. godine) od kada je moguće ući u Srbiju i ostale zemlje najčešće ilegalno. Od juna 2016. godine radim u Kutku za majke i bebe koji vodi Novosadski humanitarni centar, u prostorijama Centra za pomoć izbeglicama Miksalište u Beogradu. U tom prostoru se pruža mogućnost majkama da okupaju decu, dobiju sredstva za higijenu, pelene, odeću i obuću za decu, da one i deca odspavaju i odmore se. Ta usluga se pokazala kao dragocena jer imaju mogućnost da borave na toplom, tihom i mirnom mestu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U razgovoru sa njima mogla sam da čujem mnogo užasnih i traumatičnih iskustava koje su samo sitan deo onoga što se dešava tokom rata sve ovo vreme. Konstantan zvuk pucnjeva i prasak bombi, stradanje ljudi tokom oružanog napada ili usled eksplozije bombe, prisilno razdvajanje porodica, i slično. Slike male dece koja drže puške i drugo oružje u rukama su bile česte. Tražeći spas od tog užasa, odlučili su da krenu na put tokom kojeg ne prestaje strah za život i bezbednost njih samih i njihove porodice. Misleći da konačno idu ka miru i bezbednom životu, bivaju suočeni sa pljačkama, ponižavanjem, strepnjom kakvo će vreme biti dok su na moru, neizvesnošću koliko dugo će put trajati i šta se sve može desiti.

Ipak, uprkos svemu tome, većina izbeglica je imala snažan osećaj nade u bolje sutra i svetlu budućnost. Videli su taj put kao put ka životu koji obećava sigurnost i prekid rata. Nekada sam imala utisak da nisu svesni šta se dešava, koliko strašno zvuči sve što pričaju i doživljavaju, čak toliko da su me ponekad ubeđivali da su dobro, da je put trajao par dana i da nisu imali teškoća tokom puta. Kao da su oni mene umirivali umesto ja njima da pružam psihološku podršku. Veoma je bio bitan religijski momenat kada smatraju da je sve što im se dešava negde zapisano. To im je predstavljalo vrlo snažan protektivni faktor. Mnogo loših stvari koje su doživeli i prepreke (na primer, pešačenje u Makedoniji nekoliko kilometara preko planine, ekstremna hladnoća) su bile nešto na šta su oni gledali kao na nešto što je moralo da se dogodi. Spoljašnji lokus kontrole ih je ,,čuvaoʼʼ od svih nedaća koje su doživljavali. Često su pominjali da smo mi u Srbiji osetili šta znače rat i biti izbeglica, pa samim tim imaju osećaj da možemo da razumemo o čemu zaista pričaju i često su pominjali ratne sukobe na našoj teritoriji iz tog razloga.

Međutim, nakon zatvaranja granica potpuno se menja situacija. Desilo se ono što sam pretpostavljala da se dešava kada stignu u Nemačku. Stanje šoka u kojem su se nalazili tokom puta im nije omogućavalo da sagledaju celu situaciju. A kada su saznali da ne mogu da nastave put i da je neizvesno koliko će biti u Srbiji i šta će se desiti sa njima, usledile su različite reakcije: nervoza, bes, agresija, suicidalne misli, panični napadi, nesanica, loša koncentracija. Razgovor sa njima je bio prilično težak jer su bili usredsređeni samo na zatvorene granice. Moje pokušaje da razgovaramo o nečem drugom što im je blisko (na primer, njihovo obrazovanje, struka, hobi, interesovanja i slično) kako bi makar na kratko skrenuli misli i popunili vreme nečim što im prija, nekada su prihvatali, ali je to bilo kratkotrajno jer su se iznenada vraćali na tu temu i postavljali pitanje da li znam šta će se desiti i kada će se otvoriti granice.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vrlo upečatljivo je bilo reagovanje nekih ljudi na materijalnu pomoć. Neki od njih, najviše poreklom iz Sirije, su imali visoka primanja i živeli su bez brige za egzistenciju, a sada su primorani da zamole i za šolju čaja i da prihvate činjenicu da nemaju gde da se istuširaju i presvuku, čak i kada imaju novca da plate za to. Vrlo često se dešavalo da im damo jaknu ili obuću, a da upitaju, recimo za drugu boju. Dešavalo se da bude više od 20 autobusa u jednom trenutku u tranzitno-prihvatnom centru, što je preko 1000 izbeglica, i takav njihov postupak se u prvi mah mogao tumačiti kao nešto neprimereno. Međutim, shvatite vrlo brzo da su to ljudi koji već nekoliko godina nemaju gotovo nikakvu kontolu nad svojim životom jer rat diktira uslove u kojima žive, pogotovo kada krenu na put gde nekada ne znaju u kojoj zemlji su trenutno i kroz koje prolaze na putu do Nemačke. Taj mali gest dozvole da biraju boju im može makar malo vratiti osećaj da imaju kontrolu nad onim što čine i žele.

Često su odmah nakon ili uporedo sa pitanjem za hranu, tražili mesto gde mogu napuniti telefone i povezati se na internet kako bi se čuli sa porodicom ili saputnicima iz grupe (kupovina kartice u svakoj zemlji je komplikovano rešenje) kako bi razmenili informacije. Osim toga, bitno im je bilo da fotografišu mesta gde su bili i nas sa kojima su pričali i proveli određeno vreme. Neki od njih su među najosnovnije stvari koje ponesu od kuće stavljali foto album jer je to značilo da imaju svedočanstvo o svom životu i da će iako idu daleko, uspeti da sačuvaju deo tog života kroz uspomene. Neće sve biti uništeno i razrušeno. Neki od ljudi koji su izgubili prtljag tokom puta, najviše su žalili za fotografijama upravo iz tog razloga.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ceo put je bio protkan utiskom da zavise od volje i odluka EU i Turske što je stvaralo snažan osećaj bespomoćnosti. Posebno od kada su zatvorene granice. Svesni su da su ostavili sve što su imali da bi krenuli i spasili se od nemilosrdnog rata, a sada ih opet dočekuje neizvesnost i zavisnost od tuđih odluka uz kršenje ljudskih prava. Dok političari odlučuju, oni strepe za svoj život.

Kada su u pitanju deca, moj opšti utisak je da ona nisu svesna šta se dešava, posebno mlađa deca, što se i očekivalo. Iako pričaju o ratu, bombama, putu, problemima koje roditelji doživljavaju i slično, neki od njih još nisu kognitivno dovoljno zreli da shvate sve to onako kako zaista jeste. Međutim, bilo je dece koja su pokazivala znakove traumatske igre i koja su preko crteža izražavala šta su sve prošli. Rad sa nama možda nije mogao imati velikog efekta jer su se najčešće kratko zadržavali do polaska voza (dok su bile otvorene granice) ili do polaska ka granici ili prihvatnom centru jer ne žele da se izdvoje iz grupe, ali je dovoljno ako je i najmanje moguće pomoglo. Bilo je vrlo potresno videti crteže na kojima su ljudi koji se dave u moru, kapljice krvi kao simbol ljudi koji su poginuli, puknut ram porodične fotografije. Ta deca nisu zaslužila da im neko otme detinjstvo i osudi ih na ovako strašnu kaznu!

S druge strane, bilo je i lepih momenata. Bili su vrlo zainteresovani za crtanje, kako deca tako i odrasli. Pridruživali su nam se u svim aktivnostima bez obzira na uzrast: pravljenje figurica od plastelina, igra pamćenja, puzzle, čoveče ne ljuti se, domine, karte, odbojka, fudbal. Prijalo im je da skrenu misli sa loših stvari, a od kada su zatvorene granice i da budu fizički aktivni s obzirom da je prihvatni centar bio pored autoputa i nema mnogo prostora za kretanje. Dešavalo se da žele da idu sa nama da dele materijalnu pomoć, to jest, pomognu u prevođenju jer su smatrali da mogu tako iskazati svoju zahvalnost.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Od kada je mađarska vlada odlučila da ograniči ulazak izbeglica na 20 ljudi dnevno i samo na porodice, izbeglice se zadržavaju u Srbiji i do nekoliko meseci, što se odražava i na njihovo psihičko stanje. Osećaju se uplašeno, beznadežno, bezvoljno, obeshrabreno, nemotivisano. Majkama teško pada briga o deci jer su i same fizički i psihički iscrpljene, što utiče i na njihove kapacitete za brigu o deci i čini da se osećaju loše zbog toga. Veoma su otvorene za razgovor, što olakšava pružanje prve psihološke pomoći, pa samim tim i rad na tome da razumeju da su to normalne reakcije i da ne treba da se osećaju loše zbog toga jer i one same doživljavaju stresna i traumatska iskustva. Neke od njih su se porodile u Srbiji, Makedoniji ili Grčkoj, što je dodatno otežalo jer su prinuđene da nastave put sa novorođenčetom iako se nisu oporavile od porođaja. Vrlo im je teško da balansiraju između potrebe za izgradnjom neke vrste ustaljenih i svakodnevnih rutina tokom dana jer borave dugo u Srbiji i polako počinju da žive ,,normalan” život ovde i nadanja da će uspeti da pređu granicu i upute se ka željenoj zemlji kako su prvo imali u planu. Sve vreme im ta neizvesnost stvara kognitivnu disonancu između toga da li treba da se navikavaju na život u Srbiji zbog mogućnosti da ostanu ovde i da li i dalje mogu da se nadaju dolasku u neku od zemalja EU što za njih znači i nadanje boljim uslovima života zbog višeg i boljeg životnog standarda u tim zemljama.

I posle svega ovoga proživljenog sa njima, najispravniji je zaključak da su oni ipak samo ljudi. Ljudi koji preživljavaju grozne stvari zbog sukoba kojima se ne nazire kraj i za čiju pojavu ne snose odgovornost, pa samim tim se ne vidi kraj ni neizvesnosti šta će se desiti sa njima. Oni su za druge ljude sve vreme koliko traje migrantska kriza, samo broj, potencijalna pretnja i neko ko je nepoželjan u komšiluku. I pored osnovanog zahteva da sve izbeglice budu deo pravnog sistema registracijom i prijavom boravka u svakoj zemlji, čini se da izostaje potpuniji odgovor na stanje u kojem se oni trenutno nalaze, a koje može sve nas zadesiti. Sve vreme se može steći utisak da veliki broj ljudi nema mnogo empatije prema patnji koju izbeglice doživljavaju. Strah od toga kako će na njihov život uticati dolazak izbeglica, čini da ljudi odbijaju kontakt sa izbeglicama i stvara snažan otpor prema njima. A bilo bi dovoljno da samo porazgovaraju sa njima i shvate da su to ljudi kojima su nasilno oduzeta osnovna ljudska prava i koji su prodali svoj život da bi pobegli od rata! S druge strane, ohrabruje činjenica da i dalje postoje organizacije i volonteri koji su posvećeni svom humanitarnom radu i odlučni u svojoj želji da pomognu izbeglicama.

Strah za život koji se može videti u njihovim očima je mnogo veći od straha zbog dolaska nekog nepoznatog u komšiluk.

 

http://www.psihoverzum.com/moje-iskustvo-u-radu-sa-izbeglicama-sa-bliskog-istoka/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat - Welcome to Srbija)
      Moj pokojni otac je imao običaj da kaže da smo mi potomci vezivača pertli. Znate ono, kada momci krenu u boj, a on kaže: “Sada ću ja, samo pertle da vežem…” Naravno, takvi su preživljavali, razmnožavali se, širili svoj genetski materijal i menjali prirodu ovog naroda koji je ostavljao svoje kosti od ukrajinskih stepa, pa sve do Egipta i Alžira. Nije bilo naroda koji se lakše odrekao svoje vere od ovoga, kada su došli “oslobodioci” sa pogrešne strane Drine i zauzeli tuđe kuće, pozatvarali bogomolje i pobili sve misleće. O ovome sam počeo da razmišljam nakon srednjoškolske ekskurzije, kada sam jedne nedelje u Zagrebu zaprepašćeno gledao čitave porodice koje odlaze svečano obučene u katedralu na misu. U istom trenutku dete u Kraljevu koje bi videlo sveštenika hvatalo se za dugme i udaralo najbližeg druga da “prenese baksuz”.
      Ovo su samo primeri više nego lake degradacije našeg naroda. Ima li leka? Bilo bi vrlo naivno očekivati to od političkih stranaka, jer svaka koja se dokopa vlasti samo će nastaviti debilizaciju. Setite se, nakon najcrnjih godina našeg života, ratova, sakaćenja, masovnih zločina, bombardovanja i izginuća silne dece, šta se dogodilo? Prvo su otrčali na Pink. Da li su naši nastavnici dobili društveni status koji im pripada? Lekari, sestre, sudije? Da li ste prestali da klečite ispred raznih mentolskih šaltera? Imali smo pune prodavnice, ali su nam duše i glave ostale prazne. Nakon one svinjarije sa glasanjem iz Bodruma nismo izašli na ulicu i pokazali im da sa institucijama nema zezanja. Možda bi predupredili Kolesare, Malije, imali pristojniju državu?
      I zato, nemojte me pitati bojkot ili ne. Potpuno ignorisanje nevažnog događaja – prividne raspodele moći. Pa šta da radimo? Da budemo nešto što ni jedni ni drugi nikada neće biti – da budemo šmekeri, da budemo ljudi. Da ne zaboravimo Aleksandra Obradovića, da ne zaboravimo otpuštene niške policajce, otpuštene prosvetare koji su odbili da budu botovi. Bili su sjajne vesti, ali od čega sada žive? Da otvorimo račun i svako od nas da uplati po 100 dinara. Da pomognemo ljudima koji nemaju prihoda zbog svoje hrabrosti. Da ih nerviramo i da im pokažemo da ne mogu da se bahate. Da lobotomiranim mučenicima ne dozvolimo da uđu u naše kancelarije, radnje, ordinacije sa tabloidnim smećem. Da im objasnimo da je sramota šetati se sa tim pod miškom.
      Da na svojim televizorima ne uključujemo kanale koji su propaganda gluposti, laži, mitomanije.
      I ono što je najvažnije – da nađemo vremena da svoju decu odgajamo kao slobodne, uspravne,vredne i hrabre ljude. Da ne budemo strogi prema njima, jer naša deca rastu kao pirinač, iz mulja ispod vode, što bi rekao brat Škabo. Da svojim stavom, integritetom, svojim kvalitetom okolini damo primer kakav čovek treba da bude. Da nam svaki dan prođe u tim malim borbama u našim mikrosvetovima i da ne odustajemo. Da ne dozvolimo da nam poviju kičme, ugase nam osmehe, u duše uvuku zebnju. Da ih dovedemo dotle da ih bude sramota da uđu u autobus pun sendviča, da stanu ispred sudnice i vređaju svoje komšije, da budu ono što su Turci zvali marva.
      Setite se, naši pradedovi su godine i godine proveli po rovovima, prošli sve užase koje bolesni um može da zamisli, od albanskih vrleti do beskrajnog mora, a mučenici veću vodu od Morave u životu nisu videli. I na kraju su izdržali. Proći će i ovo, ne klonite duhom, već apatiju izbacujte iz svojih duša. Gledajte ih u oči. Kada vide sebe u vašim očima neće više da budu tako gordi. Spremite se, bićete bacani na leđa sto puta, ali na kolena ne padajte nikad. Mi smo zajebani likovi. Mi smo jači. Mi ćemo da pobedimo jer je to neminovnost.
      Zašto? Zato što su delije čija prezimena nosimo nama ostavili ovu zemlju, ovu lepotu, a ne lopužama, kurveštinama, degenericima bez trunke morala i bez dana škole. A oni hoće da nam je otmu, kao i našu vodu, kao i naš vazduh. Naše živote.
      Za koga sam ovo pisao? Za sve moje ljude. Za sve vas!
      Ukoliko ste u mogućnosti i želite da pomognete ljudima koji su ostali bez primanja jer su časno radili svoj posao, uplate možete da izvršite na sledeće račune:
      Dinarski 265000000576857940
      Devizni RS35265044000005631664
      Piše Dejan Žujović: Za sve moje ljude
      NOVA.RS ”Znoj kaplje po papiru, poslednju pišem želju, ostajte mi zdravi, verni našem htenju, i kad umrem za istinu, ispunite moju volju, poljubite za mene neku Srbiju bolju!” (Beogradski Sindikat -...  
    • Од Bernard,
      Veliki sukob Istoka i Zapada
       
      Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
      1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
      2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
      Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
      3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.

      4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
      5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
      6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
      7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
      8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
      Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.
       
      https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat
    • Од Srdjan Kotur,
      https://www.nedeljnik.rs/svestenik-nenad-ilic-moje-pismo-sa-protesta-je-podrzao-veliki-broj-svestenika-i-vernika/
      Sveštenik Nenad Ilić: Moje pismo sa protesta je podržao veliki broj sveštenika i vernika
      "Na jučerašnjoj liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i 'ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga'. To je crkveni stav", rekao je Ilić za Nedeljnik.rs
        Ana Mitić 15/04/2019 Foto Igor Pavićević  
      Sveštenik Nenad Ilić čije je pismo pročitano na protestima u subotu i jedan od prvih sveštenika SPC koji ih je javno podržao, kaže za Nedeljnik.rs da je posle toga dobio podršku velikog broja sveštenika i vernika. Zvaničnih reakcija iz same SPC, zasad, nije bilo.
      “Ne verujem da iko iz Crkve daje podršku tome da može neko na vlasti da se ponaša kao vlasnik naše zemlje i svega u njoj. Da može da ima potpunu vlast nad medijima kojima kontroliše proces izbora, i da to da li će da razgovara sa svojim narodom kome treba da služi zavisi od njegovog raspoloženja. Na jučerašnjoj Liturgiji čitalo se jevanđelje u kojem piše i ‘ko hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga’. To je crkveni stav. Da je to tako dokaz je velika podrška mom pismu od strane verujućih ljudi i velikog broja sveštenika. Ne moramo mi stranački da se opredeljujemo ali obaveza nam je da reagujemo na nepravdu i zloupotrebe. Srbija vapi za tim da konačno krene dalje. Ko će u tome najbolje služiti odlučiće narod, ali tek kad počnemo normalno međusobno da razgovaramo i kad mediji prestanu da budu bilo privatno oruđe”, rekao je Ilić za Nedeljnik.rs o reakcijama na njegovo pismo.
      Ilić koji je na službi u Holandiji, nije mogao da dođe na proteste, jer, kako je objasnio, subotom nema letova za Amsterdam, a služenje liturgije je njegova najvažnija obaveza koju nikako nije mogao da preskoči.
      “Nije bilo nikog ko bi mogao da me zameni”, kaže Ilić.
      U pismu koje je na protestu pročitala njegova supruga Anastasija Ilić, sveštenik Nenad Ilić je poručio da pojedinačni glasove iz Srpske pravoslavne crkve ne treba da zbunjuju.
      “Crkva se ne bavi stranačkom politikom, ali kad nepravda i laž postanu očigledni, ona ima obavezu da stane u zaštitu vernog naroda. Ne treba da vas bune pojedinačne redakcije, crkva nema glavni odbor”, napisao je Nenad Ilić.
      “Zavađaju narod radi svoje koristi, i kad se narod zbuni i uzbuni, oni se izmiču i u miru jedu izvaganu dobit. Od njihove galame mudrac ne dolazi do reči. Laskaju glupaku i nasilniku samo da dodu do prvih mesta. Pišu knjige i objavljuju zlo svojih srodnika da bi skrili svoje zlo. Nemoćni su da učine pravdu narodu, nego ga zastrašuju plašeći ga gorom nepravdom prošlih vremena. Haraju za sebe i prijatelje svoje, jer znaju da neće dugo”, citirao je sveštenik Ilić reci vladike Nikolaja.
      Patrijarh Irinej je nedavno rekao: “Ne vidim koristi za narod od podsticanja na takve proteste u Beogradu”. Patrijarh Pavle je svojevremeno sa studentima “probio” kordon tokom protesta 1997. godine.
      Sveštenik Nenad Ilić je nedavno u velikom intervjuu za Nedeljnik govorio i o tome šta za njega znače ovi protesti.
      “Od kad sam posle trideset i četiri godine života stupio u Crkvu ‘punom nogom’ i srcem, doživljavam je kao porodicu, familiju. Možemo da se razlikujemo u mišljenjima, da se raspravljamo, pa čak i žučno, ali ostajemo familija. Ostajemo bliski i kad se uvredimo zbog nekog od naših. Patrijarh ne vidi korist za narod od protesta. Dobro. On je naš deda, čovek u ozbiljnim godinama, i ne mora nužno dobro da vidi sve oko njega. Pogotovo ako ga skole obećanjima i lažima neki van familije, a moćni. Možemo s njim da se slažemo ili ne, njegovo mišljenje moramo ozbiljno da prihvatamo, ali možemo i sinovski da se sporimo. Mnogi, pa i ja među njima, mislimo da protesti imaju smisla. Da kad vlast koja nije baš hrišćanska i ne čini dobro, zatvori normalne kanale komunikacije, mora i na ulicu da se izađe i da se bude i malo glasniji. Ne samo da ne podržavam nijednu posebnu stranku, ne podržavam ni ovakav stranački sistem u celini. Ali nije mi jasno odakle mogu da se pojave ti novi ljudi koje mnogi priželjkuju, ako se nezadovoljstvo ne zatalasa i želja dobije aktivnije oblike”, rekao je on.
      On je ubeđen da “narod kojem je raznim manipulacijama oduzeta mogućnost da izrazi nezadovoljstvo vlastima koje bi trebalo da služe narodu, ima pravo da se oglasi”.
      “Nismo svi u našoj crkvi jedinstveni u tome. Ima različitih mišljenja – ali to ne znači da ona mogu da ugroze našu porodičnu slogu. Važnije od dešavanja u bilo kojoj državi u kojoj živimo jeste održavanje dvojnog državljanstva, u kojem Carstvo Božije ima prvenstvo”, dodao je.
      Intervju sa Nenadom Ilićem, koji je je jedan od najmodernijih glasova Srpske pravoslavne crkve, ranije pisac i reditelj, privatno otac četvoro dece, u kojem je za Nedeljnik govorio i o “slučaju” sina Bogdana – jutjubera poznatog po nadimku “Baka Prase”, koji je izazvao histeriju u Srbiji – o vaspitanju dece, crkvi, veri, patrijarhu Pavlu, podršci protestima, o vlasti, manipulacijama i izborima, čitajte OVDE.
    • Од Ambasador,
      Dobro veče!imam jedno pitanje.Krstio sam se pre mesec i po dana.evo ovako stoje stvari.Sveštenik je rekao da treba postim minimum  sedam dana posle krštenja,ja sam postio ali nisam došao u subotu,nego u nedelju.Ništa,počeo je veliki post na vodi(baš kad je počeo Veliki post  koji traje 48 dana),postio 10 dana i došao u crkvu da se pričesti i kad me je sveštenik pitao da li sam mrsio rekao sam jesam jednom i on je rekao moram da postim do kraja posta,znači sredom i petkom.Ovaj Vaskršnji post na vodi postio sam dve nedelje na vodi i nisam mogao više,oslabeo sam i malo mi se slošilo.Nisam nastavio da postim,ali postim sredom i petkom,ali post se nije završio.Hteo bih da vas pitam da li mogu da se pričestim ako ponovo budem postio 7 dana?
×
×
  • Креирај ново...