Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Џуманџи

Јадранка Брнчић - О слободи савести: пут према изградњи и испуњењу особе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti.

To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“.

Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja.

Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi.

Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti.

Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan.

Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha.

Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života.

Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24).

Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha.

Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu.

A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije.

Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva.

Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije.

Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu.

Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo.

Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje.

Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate.

Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”?

Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta.

Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest.

Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća.

Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav.

Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom.

U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10).

Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista.

Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje.

Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću.

A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi.

Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu.

Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti.

Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom.

 

извор:

http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 05.01.2017. at 22:29, Џуманџи рече

Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti.

To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“.

Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja.

Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi.

Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti.

Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan.

Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha.

Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života.

Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24).

Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha.

Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu.

A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije.

Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva.

Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije.

Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu.

Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo.

Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje.

Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate.

Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”?

Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta.

Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest.

Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća.

Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav.

Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom.

U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10).

Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista.

Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje.

Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću.

A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi.

Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu.

Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti.

Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom.

 

извор:

http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/

Odličan tekst , upravo isto mislim ali ne znam to ovako stručno izraziti tj. prenijeti drugima da razumiju..Zanimljive su i druge teme ove autorice naručito o problemu ( rastavljenih i ponovno vjenčanih) , ovdje se može u praksi vidjeti kako većina vjernika i pastira robuje zakonu . Sličnih situacija smo vidjeli i u raspravama o. Đurovića , naručito bih izdvojio raspravu oko 'ponovnog krštenja katolika' .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nema Boga na nebu ako ga nije u meni

 

Ima nas raznih. Jedni se igraju u pijesku, drugi smišljaju kule. Jedni se utrkuju autićima, drugi se igraju skrivača. Jedni se nabacuju pijeskom, drugi mirno slažu igračke. A ima ih koji sjede sa strane i motre (i kadikad kopaju nos – veli Srećko). Baš kao djeca.

Tek što su ulozi i posljedice nešto veći, kadikad pogubniji, no igra je ista.

Teško da postoji ”dobar“ i ”loš“ odgoj. Samo oni koji vole i oni koji to najčešće ne znaju. A ni jedni ni drugi ne mogu jamčiti da će im djeca biti dobri ljudi.

Rijetko što se dobiva po zasluzi, a sve se prima u milosti.

Nema ”lijevih“ i ”desnih“, nego samo onih koji su odgovorni i onih koji, kadikad ili često, lažu.

Ne postoje oni koji su trajno u pravu ili oni koji su trajno u krivu. Samo svjesni i manje svjesni.

Nije za priznavati hijerarhiju moći. Postoje tek oni koji moć prisvajaju ili je se boje te oni koji su od nje slobodni. 

Ne postoji bitna razlika između kršćana, muslimana i Židova, ili monoteista i politeista, ili onih koji vjeruju i onih koji kažu da ne vjeruju. Samo je onih koji žive u slobodi svoje savjesti i onih koji odgovornost za tu slobodu ne žele doista preuzeti.

Nema Boga na nebu ako ga nije u meni.

Nije dobrih i loših ljudi. Samo onih koji traže i onih koji misle da su našli. Onih koji trajno vide dobro i onih koji svemu vide negativnu stranu.

Nije starosjedilaca i izbjeglica – svi smo izbjeglice na ovom svijetu.

Ne postoji takvo što kao što su mir i rat. Tek mir jest i oni koji ga prihvaćaju ili ne.

Razlika je između posla i rada. Jedni imaju jedno, drugi drugo, neki ni jedno, a sretnici oboje.

Nema ljubavi u braku i izvan braka. Tek je ljudi koji se vole i poštuju te onih koji se ni vole ni poštuju.

Nema razlike između ja i ti. Tek ja koji ne poznaje razliku i ja koji od te razlike proizvodi odvajanje.

Bolest i zdravlje nisu strogo odijeljeni. Zdravih je koji su povremeno bolesni i bolesnih nesvjesnih svojega zdravlja što ne ovisi o slabostima tijela.

Podjela na djetinjstvo i starost arbitrarna je. Postoje tek djetinjstvo kakvo ne poznaje starost i starost kakva je zaboravila vlastito djetinjstvo.

Ne dijelimo se na žive i mrtve. Samo na one koji žive i one koji ne žive.

Ne postoji cilj putovanja, nego tek putovanje kakvo se ozbiljuje kao cilj. Tek oni koji znaju da su na putu i oni koji misle da stižu. 

Nije usamljenih i koji to nisu – svi smo sami. Tek, jedni prigrljuju svoju samoću u tišini, a drugi ju pune opiranjem, strahom i bukom. Samo je u Bogu odmor.

Nema želja koje će se ostvariti i onih koji to neće. Samo onih koje su potražnja i onih koje su prihvaćanje. Bol nikoga neće zaobići, ali patnja može.

Nije bitne razlike između volje Božje i volje ljudske. Samo život koji teče svojim tokom. I ne opiremo li mu se, kad-tad, ukoliko smo strpljivi, pobrine se sam za se.

Ne postoji bijelo i crno. Samo svjetlost i tama koji se prožimaju i oko koji to vide.

Nada nije ufanje u svjetlo nakon tame, nego svjetlost usred tame.

Prvi je dar života, drugi ljubavi, a treći razumijevanja.

Život ne dopušta izbore ”ili-ili“. Najčešće uključuje ”i-i“. Poput kiše i sunca jednakih za sve. Poput Krista koji u sebi spaja i božansko i ljudsko da bismo i mi bili.

Ne postoji staro i novo vrijeme. Samo sada.

Baš kao za djecu. Tek što su ulozi i posljedice nešto veći, kadikad pogubniji, no igra je ista.

 http://www.autograf.hr/nema-boga-na-nebu-ako-ga-nije-u-meni/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sukob ili dijalog identiteta

 

 

Svaki pojedinačni život može se promatrati kao potka unutar sveukupnoga tkanja života. Naš je život prepleten životima drugih. Da bi čovjek ozbiljio samoga sebe kao cjelovito biće, trebalo bi da je u interakciji s drugima: drugi su mu istodobno i zrcalo njegove jedinstvenosti i njegove vlastite drugosti.

Naš identitet nikad nije samo naš: on je drugome ”drugi“ jednako kao i što je identitet drugoga nama ”drugi“ sve dok ga ne pripitomimo i ne prisvojimo.

Drugost nije svodiva tek na puku drugost druge osobe. Živimo i usred vlastite drugosti, suprotstavljenosti ega i sebstva, tijela i svijesti, svijesti i savjesti.

Ova suprostavljenost nije tek prostor borbe, nego i plodno tlo integracije. Cjelovitost se ozbiljuje dijalogom, praštanjem, pomnim slušanjem svake drugosti: i naše vlastite kao i drugosti drugog.

Međusobnom prepoznavanju ime je gostoljubivost. ”Ja“ svoje djelovanje usmjeravam prema drugom i razmjenjujem se s drugim, ”ja“ se stavljam u položaj drugog i samog sebe mogu vidjeti kao drugog, baš kao što drugome i jesam – drugi. 

Ishodište moralnoga ponašanja može biti jedino stavljanje u položaj drugoga. Tako nadilazimo opoziciju između individualne etike na polju konkretne prakse (onoga što nam se čini dobrim) i morala utemeljena na normama (onoga što nam je dopušteno i zabranjeno) dijalektički ih spajajući u mudrost dobroga života. Prepoznavanje i gostoljubivost, tj. dijalektika davanja i primanja ne događa se u području morala, nego u području etike dobra.

Ljubav prema nama samima prvo je pravo koje nam valja tražiti da bismo mogli voljeti drugoga. A svoje vlastito djelovanje možemo legitimirati ponajprije tako da mu dajemo za pravo u djelovanju drugoga.

Uvažavati druge znači poštivati njihovu sposobnost i slobodu odabira, inicijative, djelovanja, evolucije i promatranja koliko i vlastite. Tek se u ovoj međuovisnosti uvažavanja može govoriti i o pravednim institucijama.

Kada pristajemo svijet dijeliti na ”mi“ i ”oni, ”mi“ smo, dakako, ispravni, normalni, isti, a ”oni“ su oni ”drugi“: ne samo različiti od nas, nego najčešće, kako mislimo, i nama inferiorni.

Dakako, sve ovisi iz koje perspektive promatramo: onima tko su za nas ”drugi“ i mi smo to isto njima. Između nas i drugih, bez obzira s koje smo strane, ograda, zid podignut na odnosu moći. Moć koja sebi prisvaja prava bez dužnosti, počiva na ”imati pravo“. Ne na ”biti“ koje živi od dužnosti ljubavi.

Negiranje ili ugrožavanje čijega prava da bude što jest ili tko je odabrao biti, počinje s nama, s našim zanemarivanjem temeljne ljudske dužnosti: brige za druge. Kada ne prianjamo uz svoju dužnost, i sami sebe lišavamo privilegije prava. Kada drugima negiramo njihovo pravo da budu drukčiji od nas, krećemo se u prostoru nasilja u kojem bivamo zatvoreni u svoju istost. 

Tko smo zapravo? Na čemu temeljimo naš višak vrijednosti u odnosu na druge? Na naciji, religiji, moralnoj ispravnosti, zdravlju, našim zaslugama? Dok sve to ”imamo“, borit ćemo se i da zadržimo i strahovati da ne izgubimo, a dok jesmo slobodno ono što jesmo, dijelit ćemo obilje svojega bivanja svima bez razlike. Čak i kada nam ostane samo naša različitost.

Bojimo se onih koji su različiti od nas jer se bojimo naših vlastitih mogućnosti da sami budemo drukčiji, da dopustimo da nas ljudi i život mijenjaju, da se prepustimo dinamici sazrijevanja, trajnoga rasta i otkrivanja.

Svijet dijelimo na ”mi“ i ”oni“ samo kada ne prihvaćamo vlastiti nutarnji svijet u kojem prebiva mnoštvo glasova među kojima samo u tišini možemo razabrati onaj najdublji glas jedinstva. Jedinstva u kojem pripitomljujemo naše vlastite drugosti i u kakvoj su sve mogućnosti otvorene.

Samo se siromašni, bolesni, hendikepirani, marginalizirani ne osjećaju ni nad kim superiornima. Čak ni kad su u većini. Stoga se Isus najradije družio s njima.

A mi se često i nad njima, ukoliko ne prihvaćamo vlastito siromaštvo, osjećamo superiornima svojom velikodušnošću.

Samo onaj tko prihvaća svoje vlastite drugosti, može prihvatiti i tuđe. I razumjeti ih u ljubavi.

Moje najdublje ”ja“ ne može biti obuhvaćeno nikakvim ”mi“. Čak i kada pripadam određenoj grupi po slučajnosti rođenja i odgoja ili po svjesnom odabiru, moje ”ja“ više je od moje pripadnosti. Ono obuhvaća i moj vlastite i tuđe drugosti te se osjeća odgovornim za njih i brine za njih. Ne zbog njih. 

Jedino ”mi“ koje doista postoji, jest ”mi“ kao zajednički nazivnik ljudskim bićima. A i to ”mi“ tijesno je povezano s cjelokupnošću živih bića, svemira, života. S Bogom samim koji daje da kiša pada pravednicima i nepravednicima i da sunce njegovo izlazi nad zlima i dobrima, nad istima i drukčijima.

Krize su sastavni dio povijesti i naše vrijeme, zapravo, nije lošije nego su to bila ranija vremena. Jedino se možda kotač povijesti okreće brže, a mi se snalazimo teže.

Ako je suditi o našem svijetu prema onom što mediji izvlače iz njega eda bi istaknuli i sukobili suprotnosti, on se čini krajnje polariziranim. I naši razgovori često takvima postaju. Živimo u šizofrenom svijetu i svi smo pomalo bolesni: jedni su narcisoidni, drugi depresivni a treći imaju bipolarni poremećaj. Cijelo društvo je bolesno.

Distanciramo se od stajališta protivna našima jer smo skloni razumjeti ih u njihovoj radikalnoj formi, kao stajališta napadalački uperena protiv našega vlastitog. Tako feminizam poistovjećujemo s agresivnim traženjem prava žena, islam s terorizmom, liberalno kršćanstvo s kompromisnom popustljivošću, tradicionalizam s fundamentalizmom, konzervatizam s religijskim totalitarizmom…

Sve nas to dovodi u situaciju da ili unaprijed napadamo druge ili sami sebe opravdavamo.

Ili naprosto optužujemo a da s optuženikom nismo ni razgovarali, a kamoli saslušali ga – neprijatelji pljušte sa svih strana, čak i onih gdje ih nema. 

Ponašamo se i govorimo kao da svijet od nas traži ”ili-ili“ opredjeljenja iako bismo trebali znati da je život mnogo složeniji te da se njegovo klatno njiše između dva, štoviše između mnoštva ”i“.

To da smo kršćani, Židovi ili muslimani, malo znači ako se u svakodnevnom životu zlo očitujemo bilo prema sličnima ili prema različitima.

Međutim, ne nalazeći mir, jedinstvo i “pripadnost” u sebi, svi mi (katolici, pravoslavni, Židovi, Hrvati, Srbi, Izraelci, Arapi, Amerikanci, agnostici, ateisti, konzervativni, liberalni, lijevi, desni…) skloni smo traženjem uzroka i posljedica u svojim teoretskim identitetima, zapostaviti praktične identitete u nama samima.

Oni kojima je mijenjati se, sami smo mi. A to je teže nego mijenjati svijet.

http://www.autograf.hr/sukob-ili-dijalog-identiteta/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Religijski još smo u plemenskom dobu

 

Čovjek bi očekivao da će, u vremenu u kojem nam procesi globalizacije i napredak tehnologije u području komunikacija omogućuju da znamo kako postoje drugi i drukčiji ljudi od onih kakve poznajemo iz naše okoline, kršćanstvo prednjačiti u povezivanju ljudi.

I zacijelo to ponegdje u svijetu i čini, što ne samo da jest bitno jedno krilo njegova poslanja, nego bi trebala biti i prirodna posljedica promjene svijesti koja nam se događa.

Unatoč svim podjelama i polarizacijama, sukobima i ratovima, s jedne strane, sve je veća svijest o našoj međusobnoj povezanosti, s druge strane. Ekološki pokreti nisu samo odraz brige za naš opstanak jer smo doveli zemlju u situaciju u kojoj može biti uništena, nego i odraz svijesti o našoj zajedničkoj odgovornosti te o našoj povezanosti sa svim bićima među kojima smo jedni od njih.

Religijski pluralizam nije više povijesna činjenica pred kojom ne bismo trebali osjećati, usko se identificirajući s pripadnošću vlastitoj religiji ili vjeri, kao stanovitu prijetnju, nego, naprotiv, kao obogaćenje. Uostalom, u vlastitu vjeru se više ne rađamo prirodno, nego smo ju izazvani odabirati, a svaka religija je jedna mogućnost razumijevanja Božjega i ljudskoga svijeta te njihove povezanosti.

Zahvaljujući povezanosti koju nam omogućuje internet, više nismo samo stanovnici vlastitoga sela, nego nam cijeli naš planet postaje dom. U svakom trenutku možemo komunicirati s ma kojim čovjekom na bilo kojem mjestu na Zemlji, saznati što se događa i u najudaljenijim mjestima te sudjelovati u interpretaciji informacija.

Svjedoci smo, dakle, nezaustavljivim obratima u našoj ekološkoj, religijskoj i globalnoj svijesti.

No, čini se da kršćanstvo u mnogim zemljama i sredinama i dalje pruža otpor tom obratu ili kršćani žive kao da on ni ne postoji.

Religijski još smo u plemenskom dobu, a kulturološki smo već debelo ušli u novo doba. Kao kršćani i kao stanovnici našega planeta živimo u svojevrsnoj kognitivnoj disonanciji, da ne kažem šizofreniji. U Crkvi pripadamo jednoj a u svijetu drugoj paradigmi. Čini mi se da sraz među dvjema paradigmama nikad nije bio toliko velik i rijetki su koji nam pokazuju kako te dvije paradigme povezati.

Naša teologija svoje korijene ima u srednjem vijeku u kojem se ljudska misao u Europi artikulirala jezikom grčke filozofije. Od (neo)platonističke smo misli, pojednostavljeno govoreći, naslijedili uvjerenje da, tamo negdje na nebu, postoji bolji svijet od našega koji nije drugo do oponašanje one prave stvarnosti. A da bismo došli do nje, trebamo zanemariti ovu, zemaljsku stvarnost i kontemplirati nebesku.

Od Aristotela, pak, naslijedili smo uvjerenje da forma determinira materiju, odnosno, u religijskom kontekstu, da su duša i tijelo odvojeni, te da je tijelo tek forma u kojoj je smještena duša. U kontekstu misli, dakle, stoljećima smo živjeli u dualističkom svijetu.

Naše poimanje boga još uvijek se odnosi na nekoga tamo gore, drugdje kome se obraćamo izvan nas samih. Naša liturgija još uvijek odražava hijerarhijsku strukturu poimanja svijeta i odnosa među bićima.

Bog je tamo negdje gore, na Nebu, a između nas i Njega, s jedne strane, te nas i najjednostavnijih oblika života rasprostire se složena hijerarhija bića u kakvoj svako od njih vlada nad onima koji su na nižem stupnju unutar hijerarhijske ljestvice. I to kako u prirodnom, tako i kulturološkom svijetu.

Kozmos kako su ga shvaćali u srednjem vijeku bio je geocentričan kozmos: Zemlja je središte kozmosa, a čovjek je središte Zemlje. Kozmos je statičan, hijerarhijski i geocentričan. Na takvoj kozmologiji izgrađena je artikulirana teologija Tome Akvinskog i sv. Bonaventure i – još nismo, zapravo, doista izašli iz nje. Još uvijek u Crkvi razmišljamo kao u srednjem vijeku.

U četrnaestom stoljeću otkriće teleskopa radikalno je dovelo u pitanje dotadašnju kozmologiju. Ona je nužno postala heliocentričnom. Dakle, Zemlja nije središte svemira, nego je to Sunce. A u dvadesetom stoljeću otkrit ćemo da je i Sunčev sustav tek sićušna točka u svemiru te da, možda, i svemira ima beskrajno mnogo.

Čovjek, dakle, nije na vrhu piramidalne hijerarhije stvorenja, nego smo svi povezani. Kršćanstvo nije jedina najbolja religija ili vjera, nego su nam sve darovane da napredujemo u razumijevanju i povezivanju međusobno si pomažući i učeći jedni od drugih.

Crkva nije imala problem prihvatiti Galilejevu teoriju o Suncu kao središtu svemira, nego prihvatiti da prihvaćanje heliocentrizma kao znanstvene činjenice nužno mijenja kozmologiju na kakvoj počiva cjelokupna teologija.

Zapravo, Galileja nije osudila zbog njegova teorije, nego zbog toga što ona zapravo dovodi u pitanje njezin autoritet u tumačenju svijeta. Stoga i nije mijenjala svoje hijerarhijski ustrojeno i u konačnici dualističko viđenje svijeta sve do – danas.

Ukoliko se doista nismo maknuli iz paradigme kakvu je oblikovala srednjovjekovna kozmologija u kakvoj je čovjek imao svoju ulogu i poslanje (da povezuje pojedinačno i opće, Zemlju i Nebo), nije ni čudo da je Ivan Pava II. rehabilitirao Galileja tek u dvadesetom stoljeću, da se Darwinova teorija evolucije još uvijek ponegdje dovodi u pitanje, a da se javljaju ljudi koji i u dvadesetprvom stoljeću tvrde da je Zemlja – ravna. Toma Akvinski je barem u jednom zacijelo imao pravo: krivo shvaćanje stvorenja, krivo je shvaćanje Boga jer nije Boga bez komosa.

Kako ponovno misliti kada je stoljećima tkano uvjerenje o načinu povezanosti između mikrokozmosa i makrokozmosa, Boga i njegovih stvorenja, narušeno te čovjek više nema istu svrhu bivanja na svijetu?

Kako se prepustiti izazovu traženja nove kozmologije kakva staru radikalno dovodi u pitanje a da se ne sruši kula što ju je teologija podigla oko ključnih pojmova vjere?

Kako razumjeti svijet u kakvom se sve mijenja i kreće, u kakvom je sve uzajamno ovisno i povezano i u kakvom čovjek nije na vrhu hijerarhije stvorenih bića, niti je Bog izvan čovjeka?

Nije li nas upravo Descartes, koji se pitao kako razumjeti Boga u neprestano mijenjajućem i međuovisnim elementima kozmosa čiji smo tek sićušan dio, potaknuo da ga počnemo tražiti u sebi jer jedino što je sigurno nije ono što mislimo o svijetu nego to da mislimo, što nas jedino može uvjeriti u izvjesnost Božje prisutnosti?

No, istodobno, nije li nas on, nastojeći se držati onoga što možemo misliti, uveo i u mehanicističko poimanje svijeta svedenoga na dualističke kategorije?

I u svijetu subjekata i objekata ne postaje li Bog još udaljeniji od nas u transcendentalnom svijetu odakle nas promatra i – okrivljuje i osuđuje zbog nesklada u nama i u svijetu?

A Crkva iz živoga organizma svedena na legalističku čuvaricu tradicije, moralnih zakona i dogmi?

Ne živimo li i dana u mehanicističkom svijetu, u svijetu odvojenih dijelova koje nastojimo povezivati kao da je riječi o kakvom mehanizmu, a ne organizmu?

Newtonov svijet bio je svijet reda i zakona kojim Bog upravlja poput mehaničara. Naše viđenje svijeta postalo je načinom na koji razumijemo Boga i njegovo djelovanje u svijetu: ako vjerujemo u Boga, bit ćemo spašeni, ako li ne vjerujemo u Njega, bit ćemo osuđeni. ako se kajemo za svoje grijehe, bit će nam oprošteno, ako smo poslušni moralnim zakonima, bit ćemo blagoslovljeni.

Nije li to još uvijek mehanicističko viđenje svijeta iz kakvog je, u Bibliji, još davno izašao Job odbivši prihvatiti da je Božja pravednost distributivna pravda?

Odvojimo li Boga od njegova cjelokupna stvorenja, više ni nismo u odnosu s Bogom nego – s pukom mišlju ili uvjerenjem o Njemu. Bog se nije drukčije objavio nego preko svojega stvorenja i ako se mi izuzimao iz njega, izuzimamo Boga iz nas samih.

Ne živimo više u geocentričnom kozmosu, pa čak ni puko heliocentričnom, nego – evolucijskom, i ne samo u biologijskom smislu te riječi. Evolucija je metanarativ nove paradigme u kojoj živimo. Mi smo u stalnom kretanju, u trajnom procesu postajanja ono što jesmo. Mi smo život koji sam sebe odmotava, odnosno Bog ne počiva u vječnom Šabatu, nego nastavlja stvarati svijet.

Kako to razumjeti i kako to razumijevanje artikulirati? Ima više načina: kvantna fizika, povratak kontemplaciji, nova kozmologija.

Mogli bismo početi od teorije evolucije shvaćene kao proces kojim materijalni svijet kozmološkom energijom ljubavi raste u duhu u kristocentričnom kozmosu, teorije kakvu je, primjerice, predlagao Pierre Teillard de Chardin. I nije čudno da se papa Franjo poziva na njega u enciklici Laudato si.

 

извор: http://www.autograf.hr/religijski-jos-smo-u-plemenskom-dobu/

Измењено од Џуманџи

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Џуманџи рече

Od Aristotela, pak, naslijedili smo uvjerenje da forma determinira materiju, odnosno, u religijskom kontekstu, da su duša i tijelo odvojeni, te da je tijelo tek forma u kojoj je smještena duša. U kontekstu misli, dakle, stoljećima smo živjeli u dualističkom svijetu.

Ako kažemo da je čovjek duša i tijelo , izvršili smo automatski podjelu .

Trebalo bi smisliti novi način izražavanja i smisliti neki novi pojam da se to ne događa.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Цитат

Religijski pluralizam nije više povijesna činjenica pred kojom ne bismo trebali osjećati, usko se identificirajući s pripadnošću vlastitoj religiji ili vjeri, kao stanovitu prijetnju, nego, naprotiv, kao obogaćenje.

Sličnu mantru su imali u bratstvojedinstvenoj Jugoslaviji komunisti... a, onda su propali. Jer se nije  "izživeo"sopstveni nacionalizam na pravi način, kako su nacionalisti tvrdili kada je kraj već bio na vidiku. I onda se je  "izživljavanje" pretvorilo u krvavi pir. Ni(t)ko nije smatrao tuđi nacionalizam "kao obogaćenje", nego odista i jedino, ne samo kao "stanovitu prijetnju" već kao realnu pretnju. 

("Varvari sa istoka" su odavno zaboravili Učitelja /Stagiranina/. Oni koji drže katedre nisu, ali kao gospodari umova tamošnjih niti dozvoljavaju da makar jedna mrvica padne dole da bi i "psići" imali nekog udela u "nauci". I naravno da su krivi zbog uzdizanja vehabijsko-salafijskog šljama zbog svoje uskogrudosti. Taj šljam ne poznaje "obogaćenje" nego samo satiranje i potiranje drugačijeg. No, to je usud /plural-/monoteizma koji će i odvesti do konačnog kraha)

"Nacionalizam je poslednje utočište hulja" rekao je jednom jedan mudar čovek. Zaboravio sam šta je rekao za religiju...

Цитат

Pierre Teillard de Chardin..

I nije čudno da se papa Franjo poziva na njega u enciklici 

Papa - propo. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Iulianus рече

Sličnu mantru su imali u bratstvojedinstvenoj Jugoslaviji komunisti... a, onda su propali. Jer se nije  "izživeo"sopstveni nacionalizam na pravi način, kako su nacionalisti tvrdili kada je kraj već bio na vidiku. I onda se je  "izživljavanje" pretvorilo u krvavi pir. Ni(t)ko nije smatrao tuđi nacionalizam "kao obogaćenje", nego odista i jedino, ne samo kao "stanovitu prijetnju" već kao realnu pretnju. 

Dali je religijski pluralizam napokon postao obvezujući za vjernike s obzirom da ne možemo reći "nismo znali.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, kopitar рече

Dali je religijski pluralizam napokon postao obvezujući za vjernike s obzirom da ne možemo reći "nismo znali.

 

 

Ako je ovo pitanje, onda ću da odgovorim.

пре 1 сат, kopitar рече

Dali je religijski pluralizam napokon postao obvezujući za vjernike 

 

 

On to jeste odavno. Sad, obvezujući ne u nekakvom zakonskom smislu, pošto ništa nije (ili ja makar ne znam da jeste) izrečeno ex cathedra. To ne bi niti moglo u ovom trenutku biti na taj način istaknuto jer bi nastao veliki otpor među tvrdim tradicionalistima, što bi dovelo do još većih podela, čak i tamo gde ih nikada nije ni bilo. Mislim da je i to jedan od razloga (koji će vremenom sve više dobijati na značaju) zašto je papa neomiljen i zašto ga se napada s "konzervirane" strane. 

пре 1 сат, kopitar рече

 s obzirom da ne možemo reći "nismo znali.

 

 

Naravno da ne možete/mo reći "da nismo znali". To svi relevantni faktori znaju. Koliko su vernici u najnižim ešalonima toga svesni, sasvim je drugo pitanje (po meni veoma interesantno pitanje). No kao i uvek naći će se povoda da se to "utuvi u glavu" na jedan sofisticiran način, u to nema sumnje. Dakako, pod uslovom da sadašnja politika ostane takva kakva jeste. Reakcija druge strane je već vidljiva, ali se direktno ne napada problem o kome ovde pišemo nego se uzima sporedna stvar preko koje će se izvršiti glavni atak kada vreme sazrije. Toga je svesna i strana koja je napadnuta. 

...

Da dodam još ovo samo.

Moram da priznam da sa nelagodnošću pratim događanje po "nemačkama" jer takva pitanja se tamo, uglavnom u našem vremenu, rešavaju.

Ne znam da li i koliko govoriš nemački, ali postaviću ovde dva-tri linka pa ako možeš i ako te interesuje, prevedi ih preko gugl-prevodioca-

Katholiken für muslimischen Feiertag

http://www.br.de/nachrichten/muslimische-feiertage-sternberg-de-maizere-100.html

 

CSU stemmt sich gegen Islam-Feiertag

http://www.br.de/nachrichten/csu-stemmt-sich-gegen-islam-feiertag-100.html

 

Takođe ostali članci u vezi teme:

http://www.br.de/service/suche/index.html?query=feiertage+islamische+in+deutschland

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 05. 01. 2017. at 22:29, Џуманџи рече

Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti.

To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“.

Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja.

Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi.

Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti.

Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan.

Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha.

Ovo znam iz iskustva zaista mnogi katolici imaju s ovim problema..MORAL , SAVJEST i GRIJEH se stalno ponavlja.

Dali je ovo univerzalni problem za sve kršćane ili se kod drugih drugačije manifestira?

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 10/21/2017 at 11:03, Џуманџи рече

Religijski još smo u plemenskom dobu, a kulturološki smo već debelo ušli u novo doba. Kao kršćani i kao stanovnici našega planeta živimo u svojevrsnoj kognitivnoj disonanciji, da ne kažem šizofreniji. U Crkvi pripadamo jednoj a u svijetu drugoj paradigmi. Čini mi se da sraz među dvjema paradigmama nikad nije bio toliko velik i rijetki su koji nam pokazuju kako te dvije paradigme povezati.

Hriscanska vera nije nikako u plemenskom dobu i stanju.

Drugo su definicije i istina vere,  od nacina zivljenja hriscana po toj istoj veri. Hriscani imaju ljubvav i empatiju prema svim ljudima i nemaju nema nikakva disonanca u odnosu na te iste ljude. Disonanca hriscana postoji u odnosu na gledanje na moral i etiku jedne odredjenu grupu ljudi koji imaju drugacije poglede na svet i coveka. ( od hriscana )

Ko su ti ljudi ? To su u Hrvatskoj ove grupacije :

https://www.vjeraidjela.com/kad-ateisti-i-protestanti-pokrenu-katolicku-inicijativu-protiv-katolicke-crkve-i-nazovu-ju-u-dobroj-vjeri/

U tu grupu koja siri ovakve ideje spada i ova gospodja Jadranka Brncic.

On 10/21/2017 at 11:03, Џуманџи рече

Čovjek, dakle, nije na vrhu piramidalne hijerarhije stvorenja, nego smo svi povezani. Kršćanstvo nije jedina najbolja religija ili vjera, nego su nam sve darovane da napredujemo u razumijevanju i povezivanju međusobno si pomažući i učeći jedni od drugih.

 

On 10/21/2017 at 11:03, Џуманџи рече

Kako se prepustiti izazovu traženja nove kozmologije kakva staru radikalno dovodi u pitanje a da se ne sruši kula što ju je teologija podigla oko ključnih pojmova vjere?

 

On 10/21/2017 at 11:03, Џуманџи рече

I u svijetu subjekata i objekata ne postaje li Bog još udaljeniji od nas u transcendentalnom svijetu odakle nas promatra i – okrivljuje i osuđuje zbog nesklada u nama i u svijetu?

A Crkva iz živoga organizma svedena na legalističku čuvaricu tradicije, moralnih zakona i dogmi?

 

On 10/21/2017 at 11:03, Џуманџи рече

Naše viđenje svijeta postalo je načinom na koji razumijemo Boga i njegovo djelovanje u svijetu: ako vjerujemo u Boga, bit ćemo spašeni, ako li ne vjerujemo u Njega, bit ćemo osuđeni. ako se kajemo za svoje grijehe, bit će nam oprošteno, ako smo poslušni moralnim zakonima, bit ćemo blagoslovljeni.

Nije li to još uvijek mehanicističko viđenje svijeta iz kakvog je, u Bibliji, još davno izašao Job odbivši prihvatiti da je Božja pravednost distributivna pravda?

Sve pogresno interpretirano. :0201wink:

Jer, recimo, pravedni Jov nije odbijao Boziju pravednost za sebe i svet,..... jer bi onda poslusao distributivni 'negativni' savet svoje zene, koji je bio cisto zemaljski nastrojen.

Jednostavno, ova gospodja i kod katolika ima dosta oponenata za tu neku svoju libelarnu i ulepsanu pricu o hriscanstvu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.
      Звучни запис разговора
       
      Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова.
      Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова?
      Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења.
      Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу.
      Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат?
      Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један  специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
      Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења.
      Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости?
      Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита.
      У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин.
      Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов  вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.
      Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа?
      Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо  добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом.  Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8).
      Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35).
      Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом.
      Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!
       
      Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић
       
      ИЗВОР: Радио Светигора
    • Од Милан Ракић,
      Његово Преосвештенство Епископ Источноамерички Г. Иринеј,  благоизволео је да у недељу, 7. априла 2019. године, на светли празник Благовести, служи Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Парми, Охајо.

      Ово је уједно била и прва Литургија на тлу САД на којој су служили припадници Верске службе Војске Србије, а са њима су саслуживали и православни припадници Националне Гарде државе Охајо.

      У склопу Програма државног партнерства Републике Србије и америчке Савезне државе Охајо, од 2006. године када је потписан Споразум о статусу снага (Status of Forces Agreement – SOFA), поред активности у цивилном сектору, војно-војна сарадња је оцењена као веома квалитетна и врло разуђена-на више поља.

      Сарадња се огледа пре свега у области школовања и усавршавања официра и подофицира, размене и обуке јединица, заједничких вежби, преношењу искустава у формирању подофицирског кора, помоћи војске цивилним структурама у случају елементарних и других несрећа и непогода и развоју капацитета за учешће у мултинационалним операцијама.

      Најинтензивнија сарадња реализује се традиционално у септембру сваке године када је Војска Србије домаћин бројне делегације Националне гарде Охаја с командантом на челу.

      Један од кључних аспеката сарадње са Националном гардом Охаја је заједнички пројекат изградње Центра за обуку јединица за учешће у мултинационалним операцијама у бази „Југ“ и извођење заједничких вежби и обуке. 

      Посебно место заузимају активности цивилно-војне сарадње, које се реализују од 2009. године у оквиру пројеката „Хуманитарна асистенција“, у оквиру којих припадници НГ Охаја и Војске Србије заједнички раде на реновирању објеката од друштвеног значаја под покровитељством Европске команде САД.

      Свакако, треба истаћи и сарадњу Верске службе Војске Србије са Верском службом НГ Охаја, која је претходних година резултовала са неколико посета које су православни свештеници НГ Охајо учинили нашим, где су се, у Врању, Прањанима, на Опленцу, капели на ВМА, Генералштабу и другде, више пута служиле заједничке Литургије.
      На позив америчких домаћина и главног војног свештеника НГ Охаја пуковника Ендрјуа Аквина, у периоду од 4. до 10. априла, у посети САД се налази делегација Верске службе Војске Србије предвођена пуковником Сашом Милутиновићем и Главним војним свештеником мајором Слађаном Влајићем, те капетаном Александром Затезалом, војним свештеником Команде РВ и ПВО и заставником Гораном Јокановићем, помоћником Главног војног капелана Војске Србије.

      Делегацију наше војске је примио и Командант НГ Охаја генерал мајор Џон Харис.

      Припадници војносвештеничке службе наше војске су посетили и Национални Музеј ветерана у Коламбасу, а у Саборном храму Светог Саве у Парми крај Кливленда, служена је Литургија, где су први пут на територији САД, служили и војни свештеници наше војске.

      Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић) уз саслуживање старешине храма, јереја Драгослава Косића и војних свештеника ВС, мајора Слађана Влајића и капетана Александра Затезала, као и војног свештеника НГ Охаја, потпуковника Џејмса Сејзмора.

      за Поуке.орг: Милан Ракић
      фото: Саша Милутиновић via ФБ, Епархија Источноамеричка СПЦ, OCA, NGO, USARMY, USAF, DVIDSHUB, MCAUSA, Војска Србије
    • Од Милан Ракић,
      Његово Преосвештенство Епископ Источноамерички Г. Иринеј,  благоизволео је да у недељу, 7. априла 2019. године, на светли празник Благовести, служи Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Парми, Охајо.

      Ово је уједно била и прва Литургија на тлу САД на којој су служили припадници Верске службе Војске Србије, а са њима су саслуживали и православни припадници Националне Гарде државе Охајо.

      У склопу Програма државног партнерства Републике Србије и америчке Савезне државе Охајо, од 2006. године када је потписан Споразум о статусу снага (Status of Forces Agreement – SOFA), поред активности у цивилном сектору, војно-војна сарадња је оцењена као веома квалитетна и врло разуђена-на више поља.

      Сарадња се огледа пре свега у области школовања и усавршавања официра и подофицира, размене и обуке јединица, заједничких вежби, преношењу искустава у формирању подофицирског кора, помоћи војске цивилним структурама у случају елементарних и других несрећа и непогода и развоју капацитета за учешће у мултинационалним операцијама.

      Најинтензивнија сарадња реализује се традиционално у септембру сваке године када је Војска Србије домаћин бројне делегације Националне гарде Охаја с командантом на челу.

      Један од кључних аспеката сарадње са Националном гардом Охаја је заједнички пројекат изградње Центра за обуку јединица за учешће у мултинационалним операцијама у бази „Југ“ и извођење заједничких вежби и обуке. 

      Посебно место заузимају активности цивилно-војне сарадње, које се реализују од 2009. године у оквиру пројеката „Хуманитарна асистенција“, у оквиру којих припадници НГ Охаја и Војске Србије заједнички раде на реновирању објеката од друштвеног значаја под покровитељством Европске команде САД.

      Свакако, треба истаћи и сарадњу Верске службе Војске Србије са Верском службом НГ Охаја, која је претходних година резултовала са неколико посета које су православни свештеници НГ Охајо учинили нашим, где су се, у Врању, Прањанима, на Опленцу, капели на ВМА, Генералштабу и другде, више пута служиле заједничке Литургије.
      На позив америчких домаћина и главног војног свештеника НГ Охаја пуковника Ендрјуа Аквина, у периоду од 4. до 10. априла, у посети САД се налази делегација Верске службе Војске Србије предвођена пуковником Сашом Милутиновићем и Главним војним свештеником мајором Слађаном Влајићем, те капетаном Александром Затезалом, војним свештеником Команде РВ и ПВО и заставником Гораном Јокановићем, помоћником Главног војног капелана Војске Србије.

      Делегацију наше војске је примио и Командант НГ Охаја генерал мајор Џон Харис.

      Припадници војносвештеничке службе наше војске су посетили и Национални Музеј ветерана у Коламбасу, а у Саборном храму Светог Саве у Парми крај Кливленда, служена је Литургија, где су први пут на територији САД, служили и војни свештеници наше војске.

      Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић) уз саслуживање старешине храма, јереја Драгослава Косића и војних свештеника ВС, мајора Слађана Влајића и капетана Александра Затезала, као и војног свештеника НГ Охаја, потпуковника Џејмса Сејзмора.

      за Поуке.орг: Милан Ракић
      фото: Саша Милутиновић via ФБ, Епархија Источноамеричка СПЦ, OCA, NGO, USARMY, USAF, DVIDSHUB, MCAUSA, Војска Србије

      Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
    • Од Логос,
      У недељу Средопосну, дана 6. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Тењи.  Архијереју су саслуживали протонамесник Ненад Лазић, парох друге парохије тењске, протонамесник Драгослав Шалајић, парох прве парохије тењске, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки и ђакон Предраг Јелић из Даља. 

      Епископ Херувим се после заамвоне молитве обратио сабраном народу:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ова наша света Литургија овде у Тењи где смо се сабрали да прославимо име Божије и да се у молитви сетимо свих оних који су својим животом угодили Господу.
      На почетку новозаветне историје свети Јован Крститељ позвао је народ речима: ”Покајте се, јер се приближи Царство Божије!”, а у другом делу новозаветног јеванђелског текста стоји: ”Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој”. 
      Видимо две веома динамична и сродна симбола за сваког хришћанина – узимање крста и узимање покајања. На самом свом почетку Јеванђеље нас поучава да је суштина нашег живота у покајању, јер кроз покајање чистимо душу и срце. Тако испуњавамо речи Господа нашега Исуса Христа: ”Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. Једино кроз покајање можемо преображеним очима гледати Лице Божје.
      Преображени лик сваки човек добија сабирајући своје врлине, стицањем врлинског начина живота, поучавајући се Јеванђељем и причешћујући се. 
      Од самога смо Господа добили задатак да узмемо крст врлине који је свакоме од нас потребан. Тај крст нас води путем ка вечном животу, отвара нам двери Раја и омогућава нам да живимо у заједници са самим Богом. Отуда произилази велика љубав Божја која нам је дата. Иако је овај свет огреховљен а ми обремењени разним греховима, похотама и сластима, Бог нам сваке недеље даје могућност да можемо доћи у Цркву Божју, даје нам да се можемо причестити Телом и Крвљу Господњом. Исто тако, Црква нам омогућава да можемо живети врлинским животом. Ако смо у заједници Цркве Божије онда смо на путу врлине, љубави и милости Божје. Онда ћемо сами препознати да нисмо непријатељи једни другима, него да смо браћа и сродници у Христу. Једино у Христу можемо упознати једни друге.
      Велика је љубав Божја у тајни покајања, велика је љубав у тајни ношења Крста Господњега. Кроз покајање човек отвара своје срце и омива га сузама, тражећи свој пут ка спасењу. Крст нам је дат на светој Тајни крштења када се облачимо у одећу Христову и када задобијамо крст врлине са којим ходимо у овоземаљском животу. Тако ћемо моћи приликом Другог Христовог доласка видети Славу Божју и уврстити се у ред светих Божјих угодника. Мноштво је примера светих људи из наше историје који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну покајања. Крстопоклона недеља која је за нама учи нас и подсећа да је суштина нашег живота у ношењу крста Христовога, јер је Христос својим Распећем обожио Крст и пројавио његову суштину. Том суштином ми започињемо сваки дан, свако јутро када осване дан ми се прекрстимо тражећи од Бога благослов за тај дан. Исто тако када падне ноћ и тело се умори, одлазећи на спавање прекрстимо се узимајући тако благодат Божју да би ноћ која треба да протекне била благословена. Наш народ је увек тако живео, живео је крстоносно и у љубави, чувао је своју историју у културу. Као народ Божји требамо да ходимо путем Јеванђеља и Христових заповести. Стога нека је благословен данашњи дан и нека је благословено причешће овој нашој деци и свима вама народе Божји. Да се што чешће у току овога поста причешћујемо, да задобијамо врлински начин живота и да ходимо путем светога Саве и путем свих отаца наших који су угодили Господу и гледају Господа лицем к лицу.
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ово наше данашње сабрање овде у Тењи. Амин. 
      По одслуженој светој Литургији у парохијској сали уприличена је трпеза љубави. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      На иницијативу председника Порошенка, 29. марта 2019. године дошло је до његовог сусрета са члановима Свеукрајинског Савета Цркава и религијских организација, у којем је узео учешће предстојатељ Украјинске Православне Цркве Онуфрије. У његовој пратњи налазили су се и митрополит бориспољски и броварски Антонтије и протојереј Николај Даниловић.

      Председник је поздравио присутне и захвалио им на служби, примеру јединства у различитости, на сарадњи око пуштања на слободу заробљених. Он је посебно истакао неопходност очувања начела верске слободе. Ја, као председник, као гарант уставних права, учинићу све што је могуће како би се заштитила верска слобода у Украјини. „Питање верске слободе треба да је предмет нашег заједничког рада“, истакао је Председник и додао: „Насиље никад не може бити решење проблема“.
      У свом излагању митрополит Онуфрије је заблагодарио председнику на сусрету и, између осталог, казао следеће: „У ове благословене дане Великог поста Црква нас позива на покајање, уздржање, молитву и помирење с ближњима. Задатак Цркве је да се стара о моралним и духовним вредностима, да приводи људе Богу, проповеда љубав, праштање и мир. Задатак друштва је да се стара о материјалном стању човековог живота, о очувању донетих закона и томе слично.
      Међутим, у ове дане Великог поста, као и током дужег времена уназад, у религијској сфери наше земље настају догађања која нас жалосте. Имам у виду отимање храмова, мешање управних власти у црквена питања и друга кршења права. У појединости, начелници сеоских савета, градских савета, управних власти, посланици сазивају скупштине територијалних општина и уређују незаконито гласање по питању припадности дотичних црквених општина. То се директно противи украјинском закону бр. 2683, где је речено да то може учинити црквена општина двотрећинском већином гласова. То води томе да се силом заузимају наши храмови, наши верници изгоне на улицу, па су принуђени да се моле у сеоским кућама (Блажењејши је навео где је све то случај у Волинској области, али је истакао „да се то дешава и у другим областима“). Полиција често не реагује, буде тек посматрач...“
      У наставку је господин Митрополит истакао и случајеве када се врши притисак на свештенике да приђу расколничкој организацији, ПЦУ, позивају на информатгивне разговоре и др.
      „На друштвеним мрежама се шири лажна информација да је око 450 парохија изишло из Украјинске Православне Цркве. Међутим, према нашим подацима, само су 42  опшине одлучиле да пређе у `Православну цркву Украјине` (ПЦУ), од којих је 9 парохија прешло без свештеника. Осталих 55 тзв. „добровољних прелазака“ карактерише присилна отмица, пребијање верних и фактичко отимање храмова. Регистровано је 137 случајева када је друштвена општина на терену прегласала за прелазак у ПЦУ против воље црквене општине. У тим случајевима наши верници са свештеницима остају и служе у својим храмовима, мада локалне власти држе да је та парохија такође прешла...“
      Пошто је навео примере притиска на свештенослужитеље УПЦ, дискриминације и других кршења права и слобода УПЦ, што је констатовао и Комесаријат УН по правима човека и објавио их 12.03.2019. године, Блажењејши је казао: „Због свега овога молим Вас, Петре Алексејевичу, да скренете пажњу локалним чиновницима да прекину иницирање на терену примену закона. То ће прекинути конфликте међу људима. Ово није пут који води ка јединству. Треба признати погрешност тога пута, сагледати грешке и тражити друге путеве црквеног јединства. Отимање цркава и притисак на парохије само ће десетинама година уназадити процес јединства. Ми смо то доживели већ почетком 1990-тих година..“
      „Господине Председниче, желим да нас схватите правилно. Ми, односно наша Украјинска Православна Црква ту је за Украјину, за целовиту и јединствену државу, за мир, међусобно разумевање и јединство у нашем народу. Ми смо се свагда за то борили и изјављивали, а све што сам напред изнео, само штети држави. Учините нешто како би се то прекинуло. Уверен сам да је то у Вашој могућности!“ - завршио је Блажењејши митрополит Онуфрије.
      Председник Порошенко је навео да му обласна државна управа није давала податке о местима где су парохије прешле из једне јурисдикције у другу. Он је посаветовао да се по унапред описаним случајевима треба обратити суду, а уз то је предложио Блажењејшем Онуфрију одвојен сусрет како би се размотрила та кризна питања.
      На одговору на то Предстојатељ УПЦ митрополит Онуфрије је предао г. Председнику списак отетих храмова и извештај о другим случајевима кршења права лица и установа УПЦ. У наставку је председник Порошенко дао налог својим помоћницима да проуче ситуацију и да реагују о сваком конкретном случају.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...