Jump to content

Туциндан? Зашто је битно да то буде у Црквеном календару?


Препоручена порука

  • Гости

Заиста ми није јасно зашто баш мора да се наглашава да је тог дана Туциндан и да се тада коље стога за припрему за божићну трпезу?

Какве то везе има са литургијским животом и какве то последице има на есхатолошку стварност?

 

Замисли, Туциндан...

prica-o-bozicu-2-638.jpg?cb=1397618604

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

:smeh2: Pitanje ti je pravo!

Odgovor treba traziti verovatno u "Narodna verovanja" , paganski obicaji, a znamo da su se neki zadrzali I po primanju Hriscanstva. Mozda bi se mogli pozabaviti erminevtikom tradicije (obicaja) i  hriscanske Tradicije

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
пре 5 минута, "Tamo daleko" рече

:smeh2: Pitanje ti je pravo!

Odgovor treba traziti verovatno u "Narodna verovanja" , paganski obicaji, a znamo da su se neki zadrzali I po primanju Hriscanstva. Mozda bi se mogli pozabaviti erminevtikom tradicije (obicaja) i  hriscanske Tradicije

Ја заиста не видим никакав верски смисао да уносимо у Календар некакав Туциндан. Мислим, то нарочито данас губи било какав смисао... испада да је највећа фора припреме за Божић да се бравче утуца некаквим ступцем у вугла...

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

smejurija.... mozda i sujeverje , ko  zna; medjutim te pripreme za Praznik uopste, su od znacaja, u smislu anticipacije, paznje, izdvajanja tog dana kao posebnog itd. Na zalost, mozda se kod nas jos uvek zadrzala ta neizostavna potreba da dajemo prednost jelu i picu, a sve drugo (najznacajnije) intimno cuvamo da drugi ne vidi i ne cuje,, a zasto? Da li posledica turske i komunisticke okupacije, ili jednostavno psihologija slabog coveka... ne znam; samo znam da ne treba ici u krajnosti, ma kakve one bile, vec svojim licnim primerom svedociti veru, proslavljanje, zivot!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
пре 4 минута, "Tamo daleko" рече

 

smejurija.... mozda i sujeverje , ko  zna; medjutim te pripreme za Praznik uopste, su od znacaja, u smislu anticipacije, paznje, izdvajanja tog dana kao posebnog itd. Na zalost, mozda se kod nas jos uvek zadrzala ta neizostavna potreba da dajemo prednost jelu i picu, a sve drugo (najznacajnije) intimno cuvamo da drugi ne vidi i ne cuje,, a zasto? Da li posledica turske i komunisticke okupacije, ili jednostavno psihologija slabog coveka... ne znam; samo znam da ne treba ici u krajnosti, ma kakve one bile, vec svojim licnim primerom svedociti veru, proslavljanje, zivot!

Храна и пиће, мислим, заузимају свакако значајно место у прослави празника, спремању агапе итд...Али сам назив "Туциндан" и да то пише у календару ми је потпуно безвезе. Зашто то мора да се наглашава? Хајдемо онда да умесо св. Вартоломеја пишемо Вратоломија, па онда уместо св. Прокопија да напишемо Прокопље који боде с копље...

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ту има скроз разумно објашњење.

Коље се у време поста, да би после могло да се исповеди.

Друго, то клање је право клање, пошто се иде стомаком. Најбоље се коље гладног стомака.

Треће, у есхатону прво улазе месари.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
Управо сада, verum est in beer рече

Ту има скроз разумно објашњење.

Коље се у време поста, да би после могло да се исповеди.

Друго, то клање је право клање, пошто се иде стомаком. Најбоље се коље гладног стомака.

Треће, у есхатону прво улазе месари.

Е, тако брате... да чујем једном неко објашњење :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је део српске народне божићне традиције. А српске народна традиција је сељачка и земљорадничка. А где је село ту су и прасићи. Ред је да се после дугог поста људи омрсе. Некада су црквени и народни календар били толико испреплетани и органски сједињени да се тешко правила разлика између црквених и народних обичаја.

Понешто се задржало и данас (више као сећање) јер већина Срба не живи на селу, већ у граду и по неком сасвим другом животном ритму, сасвим другачијем од оног по ком су нам живели преци.

%D0%A2%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%

 

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Хришћанство је увек била вера градова. Зато су и посланице (на пример ап. Павла) слате хришћанима у градовима. Чак, реч паганин потиче од латинске речи pagus што значи село.

Наравно, ми јесмо земља сељака, хвала Богу, није то проблем. Мени је, као хришћанину потпуно небитно да читам у црквеном календару за Туциндан, и то још подвучено оном јаком црном бојом...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 49 минута, R2D2 рече

да се бравче утуца некаквим ступцем у вугла...

Их, немаш појма... па није баш тако једноставно ;)

Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то и неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош.

Тако. Кољидан...

Ево и објашњење (са Фејсбука, наравно) - Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. 7896634

Шта ћемо ми што не кољемо, нигде се не каже...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, АлександраВ рече

Шта ћемо ми што не кољемо, нигде се не каже...

Анатема.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А шта је „крупица соли“? :)

На помош и за многу години да ни е свети Наум, охридскиот просветител и голем чудотворец!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 часа, R2D2 рече

 

Заиста ми није јасно зашто баш мора да се наглашава да је тог дана Туциндан и да се тада коље стога за припрему за божићну трпезу?

Какве то везе има са литургијским животом и какве то последице има на есхатолошку стварност?

 

Знајући српски карактер, Црква је благословила да се на тај дан кољу прасићи, да би људи бар Бадњи дан испоштовали. Нажалост није много помогло.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Orthophill рече

А шта је „крупица соли“? :)

15037956_600.jpg

Prema rečima etnologa Dragomira Antonića - Pečenica se ubija do podne, dok dan napreduje, a na mesto gde će je ubiti položi se slama. Pečenica se u većini slučajeva kolje nožem, a negde se pak ubija tako što se na pečenicu stavi krupica soli i onda udarcem sekirom ubije - objasnio je Antonić.

Time je, po narodnom verovanju, onaj ko je ubio pečenicu skinuo odgovornost sa sebe i prenosi je na so, jer ona ima izrazitu demonsku snagu.

Крупица или крушак је већи комад камене соли. Повељом књегиње Милице у 16. веку је рецимо српски средњевековни град Бован био у обавези да сваке године даје по 500 крупица соли манастиру Св. Пантелеимона на Светој Гори.

Крупице соли се помињу и у Поп Ћири и поп Спири Стевана Сремца. :mahmah:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

       
      Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо.
      Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. 
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Дејан,
      У мору гнева, неукуса и ужаса које их запљускује са медија, грађани Србије имали су ту прилику и привилегију да у уторак увече послушају први интервју свог новог патријарха Порфирија.
      И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама.
       
      Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости.
       
      За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост.
       
      Избијени сви „адути“ хистерицима
       
      Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима.
       
      Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва.
       
      Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције.
       
      Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године.
       
      Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност.
       
      Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом.
       
      Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији…
       
      Као да је Србија ушла у нову епоху
       
      Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве.
       
      Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену.
       
      Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“.
       
      И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима.
       
      Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан.
       
      Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега.
       
      rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Често примећујем следећу ситуацију:
      једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?
      Шта се заправо дешава:
      – прва особа је поделила неко своје искуство
      друга особа:
      – заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања
      – није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала
      – почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања
      прва особа:
      – није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)
      – била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
      друга особа:
           – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
      Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…
      Шта учинити да се ово не догоди:
       – упамтите да сте ви и друга особа различити.
       – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.
      – немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.
       
      https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/18/zasto_ne_razumemo_druge/
       
    • Од psyche1979,
      Your identity is nobody's business but ours.®
      То питах на још једно месту па ме оладише са Билом Гејцом. Значи нама може и број ципела да се зна. А идентитет власника је тајан. Његов или Њен лични бизнис. А просветлите ме пошто сам нови овде. Какав бизнис, са каквим циљом и ко је власник. Или да адвокати питају GoDaddy! Озбиљно вас питам овде сте сви имформатички образовани да схватите реално ова моја питања.
    • Од psyche1979,
      Просто питање?
      Зашто је форум хостован код Американаца - GoDaddy.com
×
×
  • Креирај ново...