Jump to content

Личност 2016: Александра Нинковић Ташић – жена која је вратила Михајла Пупина у земље Светог Саве

Оцени ову тему


Препоручена порука

Избор личности 2016. године био је лак и радостан. Он је обиљежен културним догађајем сезоне 2015/2016 – изложбом у Историјском музеју Србије „Пупин од физичке до духовне реалности“, чија је ауторка Александра Нинковић Ташић, предсједница Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“, сакупљач најобимније материјалне грађе о овом великом научнику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку (Александра је сакупила више од 15 000 углавном непознатих и необјављиваних докумената о животу и раду генија из Идвора).

 

 

aleksandra-ninkovic-tasic-o

Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског)

 

Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у

Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута.

При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ?

Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре.

Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије

Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије

Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе.

Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији.

Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом…

Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник)

Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник)

„Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности.

А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима.

Вјероватно  се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести.

Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански.

Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс)

Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс)

Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело:

Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово.

Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље.

Текст: др Александар Живковић

Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nedavno smo bili na njenom predavanju u kripti crkve svetog Marka, i mogu vam reći da smo uživali.  Zanimljivo je da je Mihajlo Pupin pomagao mnoge znamenite srbe i nikada nije zaboravljao svoj rodni Idvor. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

..da bila ona nedavno kod nas u Dalju u RH u kući Milutina Milankovića, lepo je bilo slušati njeno izlaganje baš je talentovani govornik :)...tema je bila vezana za 3 naučnika: M. Pupina, M.Milankovića i N.Teslu

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Чини ми се да је искрена, да из срца прича целу причу, односно да јој није циљ само да заради на националној свести (што је ретко).

Подржавам то што ради и велико јој хвала.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског.

       
      Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству.
      Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом 75. годишњице од освећења храма Светог краља Стефана у Алхамбри, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је честитку Његовом Преосвештенству Епископу западноамеричком г. Максиму, свештенству, управи парохије и благочестивом народу следеће садржине:

       
      Ваше Преосвештенство, драги Нам у Христу брате и саслужитељу,
      Заједно са Вама, Преосвећени Владико, са радошћу у срцу се обраћам свештенству, часницима и парохијанима цркве Светог Стефана Првовенчаног, као и свим Вашим епархиотима, честитајући им велики јубилеј, седамдесет и пету годишњицу освећења овог храма који свакако спада међу најлепше које је наш народ подигао у двадесетом столећу.
      Заједно са нама, драга браћо и сестре, овом јубилеју, који је заправо израз ваше верности Светосавској Цркви, радује се и патрон храма, први српски крунисани краљ Стефан Немањић, монах Симон, кога је Бог као светитеља прославио и због тога што се заједно са својим равноапостолним братом Светим Савом, определио баш за Православну Цркву и веру, православну културу и цивилизацију, и то у часу када се чинило да је она поражена и нестаје са историјске сцене.
      Радују се данас и они ваши свети преци, махом честити Херцеговци, који су свој амерички сан почели половином деветнаестог века, а многи га и завршили оставивши кости у окнима рудника злата, да би њихови потомци већ после пар деценија, подигли прве српске православне храмове у Америци, и то баш у Калифорнији,  у Џексону, у Ејнџелс Кампу, Сан Габријелу и другде. Највише се, верујем, радује Свети Севастијан Дабовић, који је учествовао и покренуо изградњу неких од ових храмова, али је највише градио живу Цркву, окупљајући православне Србе у самосталну црквену заједницу, повезану са Црквом у Отаџбини.
      О прослави Саборне цркве у Лос Анђелесу, њеном значају, историји, треба да знају, да прослављају и да се радују сви чланови наше Цркве, у Отаџбини и у расејању. Али да би имали могућност да се радују, да будемо Црква, заједница, сабор у пуном смислу речи, ми треба и у старом крају и у Америци да негујемо наше аутентичне вредности, оне особине по којима ће нас и Бог препознати као православне Србе, оне вредности које карактеришу наш етос, наш начин живота, а то су: православна вера и хришћанска култура, традиционална и уједно савремена, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји, гостољубље и поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера...
      Желим да у том смислу посебно истакнем и да апелујем на вас да учините напор и у међусобном општењу, посебно на интернету, друштвеним медијима и слично, што више користите српски језик и ћирилицу, јер уколико то не чинимо, много је већа могућност да се једни од других бесповратно удаљимо. У овоме посебну одговорност, преосвећени Владико имају Ваши свештеници, јер као што јесу пример верности Христу и Цркви Његовој, тако треба и да буду пример и у чувању православне светосавске културе. Јер да није било свести о јединству нашег народа, особеностима наше културе и начина живота, не би било ни овог велелепног храма Светог Стефана у Алхамбри, а ни оног на Врачару, посвећеног његовом равноапостолном брату Сави. Овог другог свакако не би било без учешћа православних Срба са Северноамеричког континента, који су од осме деценије прошлог столећа дали апсолутно највећи допринос његовом подизању, на тај начин пројављујући свест да се и јединство народа изражава кроз саборност Цркве.
      Са тим мислима, са молитвеним жељама да прославаљање великог јубилеја у здрављу, љубави и у јединству, буде и подстицај за прегалаштво и у чувању народног идентитета и културе, поздрављам Вас у љубави Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
       
                  С љубављу у Господу,
      Архиепископ пећки, Митрополит беогарадско-карловачки и
      Патријарх српски Порфирије
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 9. октобра 2021. године на Задушнице и празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова у зајечарској Саборној цркви служена је архијерејска Литургија. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић.

       
      Након читања одељка из светог Јеванђеља, отац Новак беседио је о другом Христовом доласку када ће сви мртви васкрснути и када ћемо се сви заједно преобразити и узнети на облацима у сусрет Богу.
      По завршетку Литургије Епископ Иларион честитао је колачарима, вероучитељима, студентима и свима осталима који прослављају Светог Јована Богослова, а свима упокојенима молитвено пожелео вечни живот у Царству небеском.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља посветили смо свештеном спомену на преподобног Симона монаха (Стефана Првовенчаног) и светог благоверног краља Владислава.

       
      У оквиру наведене емисије приближили смо житије преподобног Симона монаха и светог краља Владислава, посебну пажњу посвећујући химнографији и богослужбеном величању ова два светилника из рода нашега. Поред извода из химнографије, празника емисија је употпуњена појањем хора „Преподобна мати Ангелина Крушедолска“ из Никшића, под уметничким руководством професорке Ане Бојић.
      „Лепотом твога живота преподобни ти си све видиве лепоте надмашио и оштрим умом и чистотом душе си преблажени ка непролазнима прешао, као ангел бестелесни ти си у видивом телу поживио, и сада пред Христом и Владиком свих стојиш и за душе наше смело се молиш.“ (Друга стихира на Господи возвах из службе преподобног Симона монаха) 
      „Весели се данас обитељ Милешевска, јер имаш у себи изузетну ризницу: часне мошти краља Владислава, изузетног молитвеника и милостивог заступника; њему сви умилно рецимо: о, преславни краљу Владиславе, не остављај нас без милости твоје.“ (Слава на Хвалите из службе светог благоверног краља Владислава) 
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић



      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 7. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду орден Светог Саве г. Милораду Вучелићу, главном и одговорном уреднику Вечерњих новости.
      Свечаној додели високог одликовања присуствовали су Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије и крушевачки Давид, породица, пријатељи и сарадници. У одлуци Светог Архијерејског Синода, која је прочитана том приликом, наводи се да се, на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, г. Милораду Вучелићу, главном и одговорном уреднику Вечерњих новости, додељује високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог реда, за вишегодишњу успешну сарадњу, новинарски професионализам и афирмацију хришћанских вредности и врлина.
      Уручујући високо црквено одликовање г. Милораду Вучелићу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао:
      „Част ми је да вас, господине Вучелићу, поздравим овде, у дому српских патријараха, поводом уручења ордена Светог Саве одлуком Светог Архијерејског Синода, а због свега што сте током више деценија чинили за своју и за нашу Цркву пре свега јер сте отварили врата и дали простора нашој Цркви да изађе из својеврсног гетоа у односу на јавност у нашој земљи, али и у односу на јавност изван граница наше земље. Наиме, током дугих деценија - нажалост, не изостају такви случајеви и данас - многи људи који понекад нису лоше воље и нису злонамерни, али немају много информација и знања из живота Цркве, знања о њеној природи, дају себи за право да на сваки начин јавности тумаче оно што је природа и сама суштина Цркве, као и оно што је њено послање у свету. Међутим, знамо ми то добро да постоје и они који најблаже речено немају добру вољу, а опет уз одсуство елементарног познавања Цркве и њеног живота у симбиози, синергији, а уједно са одсуством добре воље на сваки начин, покушавају да представе Цркву јавности, подразумева се, сликом која је далеко од онога што Црква по себи јесте. Ви сте пре - сада већ могу да кажем - много деценија док сте били најпре директор Радио-телевизије Војводине у Новом Саду, а онда и директор националне телевизије у Београду, отворили врата - а сада ћу самог себе исправити - не само да сте отворили врата него сте дали и трудили се да ми из Цркве имамо апсолутно све могућности да са малих екрана говоримо о својој вери као да говоримо из самога храма или са олтара цркве. Буквално је тако често и бивало, јер сте у сарадњи, пре свега, са овде присутним Епископом бачким господином Иринејем организовали серијал који се звао Буквар православља и који је заиста то и у пракси, касније се показало, и био. И као што је имао свој значај тај серијал у оно време када је био реализован, мислим да на снази и актуелности, на ономе што има да поручи савременом човеку, нимало није изгубио, већ напротив, све што је важило тада чини ми се да се намножило данас”, истакао је патријарх Порфирије и наставио.
      „Омогућили сте, дакле, Цркви да она сама о себи сведочи. А ко је имао уши могао је да чује, а ко није хтео да чује имао је слободу да се определи у односу на то што је Црква о себи тада по први пут јавно почела да сведочи. Имао је могућност да се одреди како је хтео на основу својих предиспозиција. Све што сте Ви тада учинили, понављам, заједно са владиком Иринејем и уз сарадњу и помоћ Ваших сарадника, а такође и сарадника владике Иринеја, јесте једно црквено дело, јер Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Свако је позван да буде свештеник на месту на коме се налази у смислу да то место на које га је Бог поставио буде место богослужења, да буде, као што смо у тим емисијама говорили, део царског свештенства, то јесте, део изабраног народа који је позван да сведочи тајну вечнога живота овде, али и како то кажемо - есхатолошки. Због свега тога, да не дужим, радујући се што Вам данас у име наше Цркве додељујемо орден Светог Саве, ја вам од свег срца честитам и нећу пропустити прилику нагласим да новине на чијем сте челу данас - нисам експерт и нећу да улазим у друга поља - дају могућност да Црква сведочи о себи, да Црква може да каже који је њен систем вредности и да тај систем вредности стави на раван поређења са другим системима вредности са којима смо данас суочени како би свако могао да у огледалу онога што се зове Христос препозна себе и препозна свој пут. Могао бих још много тога да кажем на име захвалности и похвале Вама лично у контексту свега што ми као Црква доживљавамо да смо заједно са Вама постигли, али ево са ових неколико речи ја Вам још једампут честитам и сматрам ово признање као апел да истинском енергијом и младачком снагом која не зависи од узраста, него је плод нашег односа са Богом, наставимо и даље сви заједно да сведочимо Христа распетог и васкрслог који је почетак и крај и смисао постојања свакога од нас појединачно, али и читавог људског рода и читавог света све творевине. Честитам и нека Вас Господ благослови”.
      Захваљујући на високом црквеном признању г. Милорад Вучелић је поручио:
      -Ваша Светости, Ваша Преосвештенства, драги моји најближи, драги моји пријатељи, имао сам част да данас примим орден који носи име српског принца, монаха, дипломате, писца и државника. То је име оног Архиепископа, можемо слободног рећи, и мудрог и предузимљивог политичара који нама који живимо осам векова касније и даље одређује духовни хоризонт и даје животне смернице у њиховом најсавременијем значењу. Усредсредимо се на мисао и животопис Растка Немањића, Светог Саве. Препознајемо исходиште и моћни прапочетак не само црквене, већ и животне, дакле световне филозофије кадре да успокоји и усмери у овом нашем бурном и тешком веку. Ми, баштиници светосавља, усвојили смо готово потпуно Савин духовни кодекс и учинили га, понекад и без знања и свести, својим националним, идентитетским и, пре свега, етичким кодексом. Запањујуће су сличности и могуће паралеле Савиног времена и мука српске средњовековне државе са нашим савременим решењима и раскршћима у овом тренутку судбински важним за српски народ и његову будућност. Нестрепећи да тиме упростимо нашу поруку можемо рећи да је принц Растко, монах Сава, био пред великим искушењима и тешким изборима баш као ми данас. Он је поступао мудро и промишљено и његови избори како је време потврдило били су делотворни и за Србе спасоносни. Како ћемо ми, његова духовна деца, то вагати и колико целисходне изборе правити показаће будућност.
      -Промислимо ли пажљиво, скромно ми се чини, да нећемо погрешити ако језиком примереном нашем времену закључимо да је Свети Сава пишући своје Законоправило - баш као да пише устав с намером да уреди друштвене и црквене и грађанске односе - спајао различита цивилизацијска искуства и тежио равнотежи источних и западних утицаја и подстицаја што се показало моћним идентитетским темељем Срба кроз будуће векове. То је за нас све и свуда својеврсна порука. Такође, важно је да не заборавимо ни оне поруке које је оставио као просветитељ и помиритељ, јер су нама у овом добу безмало застрашујуће претње и неслоге, најпре потребни духовно уздизање, знање и разумевање стварности, колико и помирење и јединство као плод надвладаног зла, гордости и себичности, истакао је г. Вучелић и закључио:
      -Нека ми буде допуштено да кажем још нешто. Поред личне среће и поноса присутан је и осећај да се у овим догађајима одликовани уврштава у елитно друштво, јер у том кругу награђених истим признањем очекују се одабрани савременици и изузетни преци. Део духовног задовољства и среће свакако не чини само припадност друштву оних који су деловали за општу добробит и са најплеменитијим тежњама. Реч је о свести и нади да се овим збивањем потврђује својеврсни национални континуитет у времену и простору, велика духовна снага чији делић тако постаје и одликовани. Велика је то дужност и велика је то част. Подсетимо, сви ми у животу и раду деламо и наступамо са рамена наших предака, али и подржани раменима наших савременика.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...