Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Никола Поповић

    Никола Поповић

  2. Дијана.

    Дијана.

  3. JESSY

    JESSY

  4. Рапсоди

    Рапсоди

  5. БанеЛ

    БанеЛ

  6. АлександраВ

    АлександраВ

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Власт у Црној Гори још ћути о "Иницијативи о геноциду у селу Велика 1944.". "Клуб Велика" тражи од општине Плав да 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве покоља

      Велика, подчакорско село у плавској општини
      НЕЧУВЕНИ злочин кога су пре 75 година у подчакорском селу Велика, у општини Плав, починили есесовци у униформама дивизија "Принц Еуген" и "Скендербег", уз помоћ шиптарских вулнетара из Пећи и околине, али и муслимана из Плава и Гусиња, и уз помоћ злочинаца из редова "муслиманске милиције" из Петњице и околине, када су за непуна три сата сатрли село убивши око 628 жена, деце и стараца - и даље је табу тема у Црној Гори.
      Поборнике братства и јединства заменили су "џемпераши", који су и у време свог најжешћег србовања ћутали о погрому у Велици, које је постало "најгласније" после раскола у ДПС. Како другачије објаснити чињеницу да пуних пет година нема одговора на "Иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика 28. јула 1944. године", коју је "Клуб Велика" предао Влади Црне Горе, Општини Плав и Исламској заједници у Црној Гори.
      - Будући да нацистички злочин у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у овом геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије - стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик-меморијални центар жртвама геноцида у Велици.
      Величани су истовремено позвали и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом.
      - Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици - каже се у иницијативи.

      Неке од жртава злочина у селу Велика 28. јула 1944.
       
      - Тог кобног дана они су Велику у црно завили, а тај злочин, један од најмонструознијих у Југославији, послератна власт је све до осамдесетих година прећуткивала и сузбијала сваки покушај да се о невиним жртвама прозбори. Ни данас, чини се, није бољи однос према величким страдалницима, на шта указује чињеница да надлежни још нису одговорили на "Иницијативу за утврђивање истине о злочину", коју су пре три године поднели потомци жртава геноцида и "Клуб Велика".
      Овако се патријарху српском Иринеју пре две године у Београду приликом посете Величана обратио угледни новинар Гојко Кнежевић.
      - Прођоше још две године, а одговора нема. Ни из Владе, нити из Општине Плав, а ћути и Исламска заједница - каже Гојко, који памти речи патријарха тада изговорене:
      - Радује ме што сте у Велици вратили веру. То је прави пут. Јер, ко нема вере у Бога, онда је изгубљен и свим путевима може залутати - поручио је патријарх Иринеј, у нади да ће, као и свему, доћи крај и страдању српског народа. 

      Величани код Цркве Светих мученика Кирика и Јулите
       
      РЕЧ ПАТРИЈАРХА
      - НАЖАЛОСТ, ово су дело учинили многи који су припадали нашој вери и нашем народу, али се показало у нашем времену како овде, тако и у бившој Југославији, да они који су променили веру су били највећи зликовци према своме народу?! Шта да кажемо, да ли да се светимо? Не, ми као хришћани то не смемо да чинимо - овако је, пред Црквом Светих Кирика и Јулите, пре пет година, на седму деценију од злочина, беседио патријарх српски Иринеј, говорећи о злочину када је у овом селу убијено више од 100 невине деце.
      - Замислите, дете невино, безазлено, коме се ноге секу, а двоје-
      -троје овде су и одрани и такви обешени о дрво, или кад човек узима дете за руку и баца у огањ. Како је име таквом човеку? Ђаво, а и ђаво би се увредио када таквог човека поредите са њим - казао је патријарх Иринеј.
      http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:806277-ВЛАСТИ-У-ЦГ-ЋУТЕ-Злочин-који-се-крије-75-година
    • Од Логос,
      Апостоли Петар и Павле су они који изворно проповиједају ријеч Божију и примјер су свима нама како да поучимо друге да приволе Царство небеско, поручио је у бесједи архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.
       
      Данас на Петровдан у цркви Светог Николе у Котору, уз причешће бројних вјерника, отац Момчило Кривокапић је на Светој литургији казао и да је „служба апостолска уствари заповијеђена свима“.
      „И нама који смо свештеници и вама који сте царско свештенство. Сви који смо крштени, сви смо ми царско свештенство, само са различитим службама. Свако од вас и може и треба да понекога поучи да га приведе, приволи за Царство небеско. Господ Христос је Андреју Јакову и Јовану рекао, „оставите сада ваше мреже, начинићу вас ловцима људи“. То не значи да ми који проповиједамо Јеванђеље ловимо људе за некакву чудну организацију. Ми људе ловимо мрежом истине да буду уловљени за своје спасење и увијек то мора бити добровољно.
      Свако од вас и треба и може да утиче на некога око себе да се поправи и крене правим путем. Тако да данас, када прослављамо Свете апостоле Петра и Павла, прослављамо све апостоле, све оне знане и незне епископе, свештенике, монахе, монахиљне, све благочестиве људе, хришћане, који су током вјекова проповиједали ријеч Божју и, што је најважније, свједочили је“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Апостоли су, како је назначио, поготово они који су пострадали у Јасеновцу, они које су поубијали Шиптари у задње вријеме и они који данас у Украјини страдају од расколника.
      „Сви су они апостоли јер свједоче, или ријечју, или своијим дјелима, да је жив Господ. Зато, славећи Петра и Пасвла, првоврховне апостоле, прослављамо живога Господа који је дошао, дао благодат апостолима, апостоли епископима, епископи свештеницима и зато у Цркви Божијој можемо да се причешћујемо „У име Оца и Сина и светога Духа Амин“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Велика је ствар била, наставио је, када Петар каже да је Господ Христос Син Божји и спасилац свијета.
      „Исти тај Петар ће, у моменту када Христа воде на распеће, одрећи га се три пута. Дакле био је само човјек. Његова вјера ће се утврдити тек послије силаска Светог Духа на апостоле. С друге стране имамо Павла који уопште није био међу 12 апостола. Али зато је Павле био учени Јеврејин, фарисеј, кога су школовали по науци по којој је требало да буде против Христа. Када је пошао да гони Цркву Христову, кренуо је за Дамаск. Тада му се јавио Господ Христос…“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Како је назначио ова два апостола су, не антиподи, „него њих двојица заједно свих 12 апостола, свих 70 апостола“.
      „Њих двојица су они који изворно  проповиједају ријеч Божију, посебно послије силаска Светог Духа на апостоле. Апостолска служба се наставила у архијерејској и свештеничкој. То је оно што Цркву чини везаном Духом Светим за самога Господа Христа.
      Дакле, Црква постоји благодатна и не може свако да буде свештеник, па макар носио мантију. Имамо тамо неке по Цетињу који се шире у мантији. Чули сте прије неки дан и патријарх Цариградски је о томе говорио. Онај који је обукао мантију, па мисли да је свештеник. Не он се само лажно представља“, казао је отац Момчило Кривокапић.
      Како је истакао, свештеник може бити само онај који има апостолско прејемство.
      „А то су они који су од апостола примили благодат, свештеници који су примили од својих епископа и само они који су од канонских епископа примили благодат. Благодат се преноси Духом Светим, али тамо гдје нема благодати нема ни Духга Светога“, рекао је између осталог Момчило Кривокапић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
    • Од Логос,
      У четвртак 4. јула, када наша Света Црква прославља Светог Јулијана Тарсијског и преподобну мати Анастасију Српску, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу поводом славе манастирске капеле која је посвећена Светој Анастасији.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Мирослав Хаџи-Поповић, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, протојереј-ставрофор Сава Арсенијевић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Мирослав Филиповић, јеромонах Тихон, протојереј Драгослав Цветковић, протонамесник Иван Јовановић и протођакон Иван Гашић.
      Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали припадници певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима рекавши да сваки родитељ, било телесни или духовни, има жељу да му људи кажу да су његова деца, добра деца. Поштена, ваљана и честита. Као народ каже, сваки родитељ има жељу да му дете буде боље од њега. Сваки родитељ ће у детету видети свој лик, оно што је уградио у њега. То би на првом месту требало да буде вера у Бога и хришћанске врлине. Али исто тако прави родитељ ће видети и недостатке и осетиће једну горчину у својој души да је његовим пропустом дете постало такво какво јесте. Зато је битна кућна атмосфера. А да би дете било добро прво корен мора бити добар. Од доброг корена се рађају добри плодови, али постоје и изузеци. Али ако корен није насађен у Христу, у Цркви, у светим оцима, онда се он суши. Посебно је Преосвећени нагласио да ако родитељ није васпитао себе у духу Цркве нема васпитања деце. То дете ако нема кућног васпитања ни са једном дипломом не може да надомести. Проблем је и то што се родитељи, у највећој мери, одлучују за једно, можда два детета и то дете држе под стакленим звоном. Праве од њега идола, и уместо да са дететом служи човек Богу он служи идолу. Најгоре је кад родитељи не схватају да су деца дар Божији, него мисле да су деца њихов дар. Зато не умеју да заблагодаре Богу за тај дар. Свако од нас греши када каже да ће се окружити са једном или две особе које су му подобне, мислећи да му ништа друго не треба. Зато су нам празне куће, празна села, празни манастири. Јер нећемо да се жртвујемо за другога, а поготово јер нећу да имам другога који није по мојој вољи.
      Данас живимо време када је све бесмислено, када немамо смисао живота. Људи данас смисао живота виде у овоземаљском, а тек споредно им понекад дође оно духовно. И зато, како нам каже данашње Јеванђеље, једни ће се сврстати међу ових пет мудрих девојака, а други ће се сврстати са оних пет лудих девојака. Да ли Господ назива човека лудим? Не у оном смислу болесно лудог човека. Али сваки човек који не спрема себе за Царство Небеско јесте духовни лудак. Он ћерда свој живот. И када је дошао Жених, њихова се светиљка угасила јер нема ничег доброг у њима и остале су пред затвореним вратима. Неко би се запитао да ли Господ затвара врата Раја? Не! Човек је тај који затвара врата раја, одбивши да послуша Бога због своје гордости. Јер хоће да себе уздигне изнад Бога. Човек је затворио врата Раја, али Бог својим оваплоћењем их поново отвара, да ми сами бирамо хоћемо ли их држати отворена или ћемо их сами затварати. А све ово нам открива да ли ми размишљамо о вечности, што је све чинила мајка нашег Светитеља, Светог Саве. Имала је разлога да се горди, да буде саможива јер је била жена владара. Али је све она гледала у свом животу као служење. У Цркви се све гледа кроз служење, колико служиш другоме толико стављаш себе на степенике Царства Божијег, а ако не служиш ниси још почео да се пењеш на степенице које воде у Царство Небеско, како каже један Свети Отац. Она је сву себе припремала за Царство небеско, али својим припремањем спремала је и своју децу. Она је светиљку коју је Бог запалио у њој чувала и пренела на своју децу. Свако од нас има ову свећу у себи, коју ми треба да чувамо од зла и греха, као што чувамо пламен свеће од ветра, а нарочито од самих себе. Зато се и каже да је живот на земљи непрестано спрема за живот вечни, чему нас учи и данашње Јеванђеље и Света Анастасија. Свети Оци зато кажу да живећи на земљи мислимо о небу. Онај човек који овако живи, за његову душу преподобни Јустин Ћелијски каже да се његова душа онебесили. А душа која није осетила Христа у себи, та душа полуди, кажу Свети Оци. Све што не уђе у Христа неће бити спасено. Већ сада у нама почиње или рај или пакао. Ми се опредељујемо, али смо ми већ опредељени јер смо крштени и постали хришћани. Али је сада битно да останемо у вери, јер ма колико добро семе засејали, ако је поред корова пропашће, ако се не одржава. Воће ако се не орезује подивља, тако је и са људском душо, ако није са Богом подивља. Опадне му вера.
      На самом крају епископ је нагласио да се Света Анастасија украсила свим овим врлинама и живела је да би се причешћивала живим Хлебом који са неба силази. Имала је она искушења и невоља, али је она била у Христу и са Христом. Одвоји ли се човек од Христа тада он пропада. Преосвећени је позвао да се помолимо сви, и очеви и мајке, да нам Света Анастасија да снаге и моћи да васпитавамо своју децу у духу Цркве у духу вере.
      По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, после чега је након отпуста литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. 
       
      Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору

      Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака…
       
      “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана.
      Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко  је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“.
      И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“.
      Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци.
      Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино,  јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално.
      Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче.
      То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“.
      Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози.
      Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је  највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете.
      То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи.
      Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је.
      “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.
      Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих.  Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме.
      „Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“,  подсјетио је отац Мирчета.
      Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа.
      Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу:
      ,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“
      Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек:
      „У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек.
      Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета.
      Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима:
      ,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“
      Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета.
      Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...