Jump to content
Sign in to follow this  
Зоран

БИО САМ ПРОТЕСТАНТ ....... (исповести)

Rate this topic

Recommended Posts

@Toма

Да имам мало више пара,веруј ми,без размишљања вих покуповао већу количину ове књиге и поделио својим ђацима...супер је идејно,садржајно и визуелно одрађена!  catfight

Brate pa naravno da ti verujem!

Kažem ti - svi tako reaguju!

Komisijia za veronauku je prihvatila da se može koristiti ovaj Priručnik, ali

nemaju novaca da kupe 270 komada (nisam ni znao koliko ima veroučitelja!).

JEdan veroučitelj iz Vojvodine je 'smuvao' direktore škola u kojima radi da

oni naruče 10-tak komada. Drugi opet je sam kupio i ja mu lepo rekoh - fotokopiraj!

Znam da se ne vide boje na kopiji (a one imaju svoju 'ulogu' ovde)

ali - bolje i kopija nego ništa. Namerno smo štampali Priručnik tako da se neće raspasti

ako ga kopiraš!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Komisijia za veronauku je prihvatila da se može koristiti ovaj Priručnik, ali

nemaju novaca da kupe 270 komada (nisam ni znao koliko ima veroučitelja!).

Немају пара да купе овај број књига и то по много јефтинијој цени која иде на већу количину књига? Хм...боље да ћутим!  catfight

Share this post


Link to post
Share on other sites

catfight

Pametan si čovek.

Више све то има везе са искуством...годинама сам радио са књигама,две сам приредио,имао пословне односе са разним људима и институцијама и знам шта причам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е извини нема везе са темом , него јесил ти то на аватару или ти је то само аватар?

То је моја фаца на аватару, само мало "стрипована".  :smiley:

Шаломе и Карађорђе, можете ли мало да нам опишете као су трајали ти ваши дијалози?

Да ли сте се свађали и вређали админе и модове зато што се не слажу са вашим бившим убеђењима...?  sFun_bat

А и брат Звонко може да нам какже како су му деловали ови момци у почетку.  0104_cheesy

Е ово је заиста добро питање , и мене би занимали одговори да видим како искрени Боготражитељи долазе до Православља па да мало упоредим са онима који прво нагрувају админе и уреднике а онда довате и по којег владику...

То је дуга прича, мораћу да сачекам инспирацију.  tanning

Ова двојица су били супер какав сам ја био. Срећом, тада још није било интернета...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, само укратко: једноставно, ишчитавао сам све могуће на интернету што ми је долашло под руку.  Пратио интезивно форуме као што су,Serbian cafe, BSN, Forum.hr, Beogradcafe,  редован сам био посјетилац странице Хришћанска Адвентистичка Црква Београд(касније ишчитавао њихов форум, принтао теме, литературу), занимао се Јеховиним свједоцима- једно вријеме сам читавих дана висио на watchtower.org-у и сл... Кулминација секташких расположења била је када сам упознао пар људи који су баптисти, а који су дјеловали у мом, и оближњим градовима... Гутао сам просто њихову литературу, посјећивао састанке, заиста- мало је фалило да ми направе чланску карту(јер је таква њихова пракса- издају чланске карте.)

Чудом и захвалношћу Божијом(јер заиста нема другог објашњења)- 2005. године одлучио сам да се крстим у Православној Цркви. И то не случајно.  Без срама кажем, пар људи који су интезивно писали на горе поменутим форумима и сјајно раскинкавали адвентисте, и остале псеудо-хришћанске групације, су ми отворили очи!  Богу сам,а и брату Звонку(иако он и ја нисмо до сада нисмо долазили у ближи контакт- што не значи да и нећемо :smiley:)  на страници truefaithweb, која је детаљно раскринкавала адвентистичку доктрину.Могу рећи да ме је та страница освјестила што се тиче поштовања суботе, ''истражног суда'', Јелене Вајт,  и сличних суботарских глупости.

Невјероватно,просто, у једном моменту све ми се посложило у глави и нисам имао дилеме да је Православна Црква заиста она иста Црква на коју је сишао Дух Свети,на Педесетници. Један заиста предиван осјећај.  

Могу поменути још бројне сајтове и форуме, као што је,нпр, православље.нет, светосавље.орг(одн. дио књиге о.Лазара Милина- ''Црква и секте''), многи сајтови на енглеском који се баве јеховистичком,адвентистичком и уопште протестантском доктрином.

Иако сам,дакле, већ постао православан, књига дивног Владике Атанасија ми је у потпуности разјаснила и најмање дилеме у вези наше Цркве- ''Дјела апостолских ученика.''  То је дјело које препоручујем апсолутно свакоме.

И дан-данас се дружим са људима који нису православни(нпр са баптистима које сам помињао- имам заиста добрих пријатеља), изузетно се занимам за њухову литературу- не знам више шта да радим са толико књига које сам им,заједно са Карађорђем, заплијенио, 0104_cheesy  као и за доктрину других псеудо-хришћанских заједница.

Слава и хвала Богу што нас је прибрао Изабраном Свом стаду=Цркви Његовој, која има ''вјеру која је једном предана светима.''

Поздрав

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja bih da pomenem samo dva protestanta, koja su to ostala do kraja života, a koji mogu da služe samo na diku svojim hristomišljenicima.

Jedan je svakako Martin Luter King, baptistički svećenik, a drugi je čovek u crnom.

Prvi je bio osporavn od svoje crne sabraće, ali ga je mučenička smrt uzdigla iznad svih, a čovek u crnom je i ako je imao veoma problematičnu i duhovno nesređenu vanjštinu i unutarnjost, ipak smogao snage da veruje u Njega, i da uglazbi ili sam napiše neke od najlepših gospela. Sinonim za gospel i ako je belac, čovek u crnom, gospodin Đoni Keš.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ditrih Bonhofer, luteran, čewsto se prepoznajem čitajući njegova dela:

Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se možemo buniti, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i spriječiti silom, zlo uvijek u sebi nosi i klicu sopstvenog iništenja zato što kod ljudi izazivava makar neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa postići ni protestima ni silom; argumenit ne vrijede; u činjenice koje gvore protiv prethodno oformljenih mišljenja, jednostavno niko ne vjeruje- u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan-a ako ih ne možemo predvidjeti, možemo ih zanemariti kao beznačajne pojedinačne slučajeve. Osim toga, glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razgoropadi i napada. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovjekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubijedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.

Ako hoćemo da gluposti dođemo glave, moramo pokušati da shvatimo njenu suštinu. Sigurno je da nije riječ prije svega o intelektualnoj, već o ljudskoj mani. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve, osim glupi. To na svoje iznenađenje otkrivamo u određenim situacijama. Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama čine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni. I možemo vidjeti da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu rjeđe posjeduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.

Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je poseban rezultat načina na koji izvjesne istorijske okolnosti utiču na čovjeka, psihološki fenomen koji prati neke spoljašnje uslove. Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak, spoljašnji razvoj sile političkog ili vjerskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki sociopsihološki zakon. Moć jednog zavisi od gluposti drugih  Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primjer intelektualne – ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost, a oni – manje ili više nesvjesno – odustaju  od samostalnosti u situacijama sa kojima se srijeću.

Činjenica da je glupak često i tvrdoglav ne smije nas zavesti na pogrešan put da povjerujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primjećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposjednut, zaslijepljen, zloupotrijebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. Od njega je načinjen instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovdje leži opasnost od demonske zlopupotrebe, koja čovjeka može uništiti zauvijek.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свештеник Џејмс Бернштајн*

ШТА ЈЕ БИЛО ПРВО:

ЦРКВА ИЛИ НОВИ ЗАВЕТ?

Постављена слика

* Свештеник Џејмс Бернштајн рођен је 6. маја 1946. у породици јеврејских традиционалиста. Растао је у Њујорку и 1960. био победник светског омладинског првенства у шаху. У шеснаестој години, читајући Нови Завет, постао је протестант. Од 1967. до 1970. живео је у Јерусалиму. Године 1970. завршио је Квинс колеџ у Њујорку. Преселио се у Приобаље Сан Франциска, где је Мојшеу Розену помогао да оснује покрет "Јевреји за Исуса" и постао је активан у "Исусовом покрету" седамдесетих. Године 1981. постао је православни Хришћанин. Вративши се у Њујорк са својом супругом Бони (имају четворо деце), похађао је Институт Светог Владимира и докторирао теологију. 10. јула 1988. рукоположен је за свештеника Антиохијске патријаршије. Служи у храму Светог Петра и Павла поред Сиетла, Вашингтон.

 

У мојим раним хришћанским годинама, већи део мог религиозног образовања стицао сам сопственим читањем Библије. Кад сам дошао у колеџ, џепно издање Светог Писма било је мој стални пратилац. Учио сам омиљене делове Светог Писма напамет, и самом их себи наводио кад сам био у искушењима или другима кад сам желео да их приведем Христу.

Библија је за мене постала  као што је до дана данашњега  најважнија књига икад објављена. Из свег срца свога са Апостолом Павлом могу да кажем: "Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2. Тим. 3,16).

То су добре вести!

Лоше вести су у томе што сам ја увек за себе одређивао шта Писмо каже. На пример, био сам толико одушевљен знајући да је Исус мој блиски и лични пријатељ да сам мислио да је моја свесност о Његовом присуству све што ми треба. Зато бих подвлачио стихове о Исусу својим жутим фломастером, али сам пролазио поред одељака о Богу Оцу, или о Цркви, или о крштењу.

Библију сам видео као небески приручник са упутствима. Нисам мислио да ми је потребна Црква, осим као добро место за склапање пријатељстава или за то да се о Библији научи више, да би се било још бољи "уради сам" Хришћанин. Почео сам да мислим да ћу сав свој живот, као и Цркву, саградити помоћу Књиге. Хоћу да кажем да сам Sola Scriptura ("Само Писмо"!) најозбиљније схватао! Историја спасења мије била јасна:

Бог је послао Сина Свога, скупа са њим и Духа Светога, тада је дошао Нови Завет да нам објасни спасење, и на крају се развила Црква.

Близу, можда, али не и довољно близу истине.

Да похитам да кажем да је Свето Писмо све то што је Бог хтео да оно буде. Није проблем у Библији. Проблем је у начину на који је ја индивидуализујем, субјективизујем на своја лична тумачења  од којих нека нису нарочито лоша, а друга нису нарочито добра.

Борба за разумевање

Није дуго прошло од мог обраћења у Хришћанство кад сам схватио да сам се уплео у збрку религијског секташтва, у којој се Хришћани деле час по једом, час по другом питању. Изгледало је, на пример, да о Другом Христовом Доласку има онолико мишљења колико људи учествује у дискусији. Стога смо се сви позивали на Писмо. "Ја верујем у Библију. Ако тога нема у Библији, не верујем у то", био је мој ратни поклич. Оно што нисам схватао јесте да и сви други говоре исто што и ја! Није била Библија, него лично тумачење сваког од нас, оно што је постало наш највиши ауторитет. У доба које снажно наглашава независност мишљења и самопоуздање постајао сам свој сопствени папа!

Руководствено начело које сам користио у тумачењу Светога Писма изгледало је веома једноставно: када је очито значење Писма здраворазумско, немој тражити никакво друго значење. Веровао сам да они који су истински доследни и часни у слеђењу овог начела морају доћи до хришћанског јединства. На моје изненађење, овај "здраворазумски" приступ није водио до повећање хришћанске јасноће и јединства, него пре до духовног "рата свију против свих". Они који су најснажније наглашавали да се ослањају "само на Библију" били су склони да постану нај извештаченији, најсклонији поделама, најсвађалачкији међу Хришћанима  можда ненамерно. Заиста, изгледало ми је да што се неко више држи Библије као јединог извора духовног ауторитета, то он све више постаје извештачен и склон секташењу. Уобичавали смо да се жестоко свађамо чак и око стихова о љубави!

У оквиру мог кружока у Библију верујућих другара, био сам сведок миниексплозије секти и шизматичких покрета, од којих је сваки тврдио да је "веран једино Библији" и сваки био у огорченом сукобу са свима осталим. Озбиљни сукоби су настајали око било чега што се може замислити: харизматских дарова, тумачења пророчанстава, исправног начина богослужења, причешћивања, управљања црквом, учеништва, црквене дисциплине, морала, одговорности, евангелизма, друштвеног деловања, односа између вере и дела, улоге жене, екуменизма. Листа је бескрајна. У ствари, било које питање је могло  и увек је  доводило Хришћане до подела. Плод секташког духа је био настанак буквално на хиљаде независних цркава и деноминација.

Кад сам и сам постао у највишој мери секташког духа, мој радикализам се појачао, и почео сам да верујем да су све цркве небиблијске: постати члан било које цркве значило би издати Веру. За мене, "црква" је значило: "Библија, Бог и ја".

Непријатељство према црквама добро се слагало са мојим јеврејским пореклом. По природи сам био неповерљив према црквама јер сам осећао да су издале Христово учење учествујући или пасивно превиђајући прогон Јевреја током историје. Али што сам секташки је био настројен  до те мере да сам постао неподносив и антисоцијалан  све сам више схватао да нешто дубоко није у реду са мојим прилазом Хришћанству. Мој духовни живот није функционисао.

Очито, моје лично држање вере у Библију и оно што она учи ме је одводило од љубави и заједнице са мојим ближњим Хришћанима, и самим тим  одводило ме је од Христа. Како пише Свети Јован Јеванђелист: "Који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?" (1. Јов. 4, 20). Подела и непријатељевање нису били оно што ме је привело Христу. Знао сам да одговор није у негацији Вере или одбацивању Писма. Нешто мора да се мења. Можда се ја морам променити.

Окренуо сам се изучавању историје Цркве и Новог Завета, надајући се да ће то бар мало обасјати начин на који би требало да приступим Цркви и Библији. Резултати уопште нису били онакви какве сам очекивао.

Апостолска Библија

Моје почетно настројење је било да што год је било довољно добро за Апостоле довољно је добро и за мене лично. Тада сам се први пут изненадио. Као што сам малопре поменуо, знао сам да је Апостол Павле Свето Писмо сматрао Богом надахнутим (2. Тим. 3, 16). Али ја сам увек сматрао да "Писмо" о коме он ту говори подразумева целу Библију  и Стари и Нови Завет. У стварности, није било "Новог Завета" кад је он то изјавио. Чак је и Стари Завет још увек био у процесу обликовања, јер се Јевреји још нису определили за коначан списак или канон старозаветних књига све до успона Хришћанства.

Како сам даље учио, открио сам да су рани Хришћани употребљавали грчки превод Старог Завета звани Септуагинта. Овај превод, који је започет у Александрији египатској три века пре Христа, садржао је проширени канон који је у себе укључио известан број такозваних "девтероканонских " књига. Мада је било неких расправа на почетку око ових књига, Хришћани су их на крају крајева укључили у старозаветни канон.

Реагујући на успон Хришћанства, Јевреји су сузили свој канон и на крају из њега искључили девтероканонске књиге  мада су их и даље сматрали светима. Савремени јеврејски канон није био строго фиксиран све до трећег века после Христа. Занимљиво је да ту познију верзију јеврејског канона Старог Завета већина савремених протестаната усваја уместо канона раног Хришћанства.

Кад су Апостоли живели и поучавали, није било Новог Завета и Стари Завет још није био довршен. Концепт "Писма" био је много слабије дефинисан него што сам ја замишљао.

 

Ранохришћански списи

 

Друго велико изненађење настало је кад сам схватио да се први комплетан списак новозаветних књига какве имамо данас појавио преко триста година после смрти и васкрсења Христовог. (Први комплетан списак дао је Свети Атанасије Велики у Васкршњој посланици 367. године после Христа.) Замислите! Да је писање Новог Завета почело у исто време кад је настао устав САД, не бисмо видели коначан производ до 2076!

Четири Еванђеља су написана од тридесет до шездесет година после Христове смрти и васкрсења. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање  сведочанства очевидаца као и на разасута предеванђелска документа (каква се наводе у 1. Тимотеју 3,16 и 2. Тимотеју 2,11-13) и писано предање. Већина цркава је имала само део онога што ће постати Нови Завет.

Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру, Апостоли су писали, вођени Духом Светим, да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање. Зато што су Апостоли очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће се ови еванђелски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрана у нову Библију.

У току прва четири столећа после Христа било је суштинског неслагања око тога које књиге треба укључити у канон Писма. Прва особа за коју је забележено да је хтела да установи новозаветни канон био је јеретик из другог века, Маркион. Он је желео да Црква одбаци своје јеврејско наслеђе, и стога је сасвим одбацио Стари Завет. Маркионов канон је укључивао само једно еванђеље, које је он сам издао, и десет Павлових посланица. Тужно је али истинито, да је први покушај Новог Завета био јеретички.

Многи научници сматрају да је рана Црква решила да створи свој јасно одређен канон делимично због реакције на искривљени Маркионов канон. Разарање Јерусалима 70 године после Христа, нестанак јеврејске хришћанске заједнице у том граду, и претња да ће се изгубити континуитет усменог предања су можда такође допринели осећању преке потребе да Црква стандардизује списак књига на које се Хришћани могу позивати.

У току периода еволуције канона, као што је већ поменуто, већини цркава је био доступан само мањи број апостолских списа, а можда неке од њих нису имале ниједан. Књиге Библије су морале са напором ручно да се преписују, што је захтевало много времена и труда. Такође, пошто је већина била неписмена, могли су да их читају само припадници привилеговане мањине. Упознатост већине Хришћана са Писмом сводила се на оно што се читало у црквама  Закон и Пророке, Псалме, нека од апостолских сећања. Прогон Хришћана од стране Римске империје и постојање многих докумената неапостолског порекла додатно су компликовали ствар.

То је било моје треће изненађење. На неки начин ја сам наивно замишљао да су свака кућа и свака парохија имали цео Стари и Нови Завет од самог настанка Цркве! За мене је било тешко да замислим да је Црква опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. То је можда био мој први кључ за одгонетање чињенице да је свеукупност живота Цркве нешто много више од само писане Речи.

 

Еванђеље по коме?

 

Следеће што ме је изненадило било је откриће да је много "еванђеља" поред оних из новозаветног канона кружило у првом и другом столећу. То су била Еванђеље по Јеврејима, Еванђеље по Египћанима, Еванђеље по Петру, да поменемо само нека од њих.

Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа. Еванђ)еље по Луки почиње следећим речима: "Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,... намислих и ја ...по реду писати теби" (Лука 1, 1, 3). Када је Лука писао, Матејино и Марково Еванђеље су била једина два написана канонска еванђеља.

Временом су сва, осим четири Еванђеља, била искључена из новозаветног канона. У раним данима Хришћанства чак је постојао спор око тога која четири Еванђеља треба користити. Већина малоазијских хришћана је радије користила Еванђеље по Јовану од Еванђеља по Матеју, Марку и Луки. Ослањајући се на опис Страдања који се налази у Еванђељу Јовановом, већина малоазијских Хришћана је славила Васкрс на други начин од оних у Риму. Римски хришћани су имали известан отпор према Еванђељу по Јовану и уместо њега користили су остала Еванђеља. Западна Црква је извесно време оклевала да се служи Еванђељем по Јовану зато што су га гностичарски јеретици користили скупа са својим "тајним" еванђељима.

Следећа полемика је искрсла око тога да ли треба да постоје одвојена Еванђеља или јединствено компоновани еванђелски извјештај. У другом веку, Татијан, ученик Светог Јустина Мученика, објавио је јединствено "компоновано", "хармонизовано" Еванђеље под називом "Дијатесарон". Сиријска Црква је ово компоновано еванђеље користила у другом, трећем и четвртом веку; она није примила сва четири Еванђеља све до петог века. Такође, извесно време превиђали су Јованове Посланице, Другу Петрову, као и Књигу Откривења.

Да би се ствар још више искомпликовала, Црква Египта, као што се види у канону из другог века који је сачинио Климент Александријски, укључивала је "еванђеља" по Јеврејима, Египћанима и по Матији. Уз то, сматрали су да су апостолског порекла Прва посланица Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протоеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, и Јермин Пастир (за који су сматрали да је нарочито надахнут). Иринеј (други век), умучени епископ Лиона у Галији, укључио је Откривење Петрово у свој канон.

 

Друге књиге које су изазивале противречје

 

Моја омиљена новозаветна књига, Посланица Јеврејима, у многим пописима Западне Цркве другог, трећег и четвртог века је јасно била искључена. Пре свега захваљујући утицају Блаженог Августина на неке северноафричке саборе, посланица Јеврејима је коначно прихваћена на Западу крајем четвртог века.

На другој страни, Књига Откривења, позната такође као Апокалипса, написана Апостолом Јованом, неколико столећа није била примана од Источне Цркве. Ме|)у источним ауторитетима који су одбацивали ову књигу били су Дионисије Александријски (III век), Јевсевије (III век), Кирило Јерусалимски (IV век), Лаодикијски сабор (IV век), Јован Златоусти (IV век), Теодор Мопсуетијски (IV век) и Теодорит (V век). Да додамо да сиријски и јерменски изворници Новог Завета испуштају ову књигу. Многи грчки рукописи Новог Завета написани пре петог века не садрже Апокалипсу, и она се у Источној Цркви литургијски не користи ни данас. Свети Атанасије је подржао укључивање Апокалипсе, и пре свега захваљујући његовом утицају Црква од Истока ју је на крају крајева укључила у Нови Завет. Изгледа да је рана Црква направила унутрашњи договор у вези са Откривањем и Посланицом Јеврејима. Исток је из канона искључивао Апокалипсу, а Запад  посланицу Јеврејима. Једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу од оног другог.

Занимљиво је да је у XVI веку отац протестантске реформације, Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду "степеноване" и да су неке "надахнутије" од осталих (то јест, да постоји канон у оквиру канона). Лутер је дао секундарни значај Посланици Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их на крај свог превода Новог Завета. Замислите  човек који нам је дао Sola scriptura а на себе је преузео одговорност "редиговања" писане Речи Божје.

 

Нови Завет сазрева

 

Био сам нарочито заинтересован за тражење најстаријег легитимног пописа новозаветних књига. Неки верују да је то Мураторијев кодекс, са краја другог века. Он искључује Посланицу Јеврејима, Јаковљеву, као и две Петрове, али укључује Откривење Петрово и Премудрости Соломонове. Појам "Нови Завет" се не користи све до 200. године 170 године после Христове смрти и васкрсења  када га први пут употребљава Тертулијан.

Ориген, који је живео у трећем веку, сматра се првим систематичним теологом (мада је често систематски грешио). Он је доводио у питање аутентичност Друге Петрове и Друге Јованове посланице. Такође нам саопштава да је, на својим дугим путовањима, срео цркве које одбацују II Тимотеју због тога што посланица говори о "тајном" спису  Књизи Јанија и Јамврија, насталој на основу усменог јеврејског предања (2. Тим. 3, 8). Књига Јудина је сумњичена због тога што садржи цитат из апокрифног "Вазнесења Мојсејевог", такође насталог на основу усменог јеврејског предања (Јудина 9).

Крећући се ка IV веку, открих да Јевсевије, "отац црквене историје", као спорне књиге помиње посланице Јаковљеву, Јудину, Другу Петрову, Другу Јованову. Откривење Јованово сасвим одбацује.

Codex Sinaiticus, најстарији новозаветни рукопис који имамо а да укључује све новозаветне књиге, откривен је у православном манастиру Свете Катарине на Синају. Датира се у четврти век и садржи све књиге које поседује савремени Нови Завет, али и Посланице Варнавине и Јермин "Пастир".

У IV веку, Цар Константин је био незадовољан сукобом Хришћана и аријеваца око Божанства Христовог. Пошто Нови Завет још увек није био коначно уобличен, извршио је притисак да се најзад одреди канон Новог Завета и да се коначно закључи, да би помогао у решавању насталог сукоба и донео религијско јединство својој подељеној Империји. Па ипак, Codex Alexandrinus укључује 1. и 2. посланицу Климентову чак у петом веку, показујући да спорови око канона нису били свугде коначно решени ни тада.

 

Ко је одлучио?

 

Током времена, Црква је установила који су списи заиста апостолски, а који нису. Била је те дуга борба, која је трајала неколико столећа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе. Ови црквени сабори су се суочили са многим питањима, између којих је било и питање канона Писма.

Важно је уочити даје разлог ових саборовања био утврђивање и потврђивање онога што је у Цркви као целини већ било начелно прихваћено. Црква је канон утврдила установивши шта је очевидна истина и пракса цркава Божјих. Сабори су настојали да објаве оно што је саборно умовање Цркве и да одразе несукобљеност вере, праксе и предања која већ постоји у помесним црквама.

Сабори нам дају нарочите записе преко којих Црква јасно и једногласно саопштава шта чини Писмо. Међу многим саборима који се састадоше у току прва четири века, два су нарочито значајна у овом контексту:

1. Лаодикијски сабор који се састао у Малој Азији око 363. године. То је први сабор који је јасно побројао књиге садашњег Старог и Новог Завета, изузимајући Откривење Јованово. Лаодикијски сабор је установио да само побројане књиге треба и могу да се читају у храму. Његове одлуке су широко прихваћене на Истоку.

2. Трећи картагински сабор у северној Африци састао се око 397. године. Овај Сабор, на коме је био Блажени Августин, дао је целовит списак канонских књига и Старог и Новог Завета. Двадесет седам књига садашњег Новог Завета прихваћене су као канонске. Сабор је такође усвојио да ове књиге треба читати у цркви као Божанско Писмо, а да се друге искључују. Сабор је широко прихваћен на Западу.

 

Балон је пукао

 

Што сам дубље изучавао историју Новог Завета, све сам више увиђао како се моје негдашње погрешне концепције распадају једна по једна. Сада сам коначно разумео оно што је било очигледно: да се Нови Завет састоји од двадесет седам докумената који, мада су засигурно Богом надахнути  ништа ме не може пореметити у овом уверењу!  Јесу били написани и сабрани од стране људских бића. Такође је постало јасно да ово нису обавили појединци који су радили изоловано  него је то био саборни напор свих Хришћана свуда  Тела Христовог, Цркве Божије. Ово поимање ме принудило да се суочим са још две чињенице које су ме претходне предрасуде наводиле да избегнем: 1. ваљаност и неопходност људског учешћа у писању Писма; и 2. ауторитет Цркве.

 

Божанско и човечанско

 

Као и многи евангелисти, дубоко навикнут да верујем у надахнутост Писма, ја сам разумео да је Нови Завет само Божја, али не и људска реч. Мислио сам да је Бог непосредно рекао Апостолима шта да напишу, слично као што секретари хватају белешке онога што им се диктира, без икаквог додавања са своје стране.

Коначно, моје разумевање надахнутости Писма је прочишћено учењем Цркве о Личности Христа. Ваплоћена Реч Божја, Господ наш Исус Христос, није само Бог, него је и човек. Христос је јединита Личност са две природе  божанском и људском. Потцењивање Христове човечанске природе води у јерес. Древна Црква је учила да је Ваплоћени Логос у потпуности човек  заиста, човек онолико колико се то може бити  и ипак без икаквог греха. По Свом човечанству, Логос Ваплоћени је рођен, растао и достигао зрело доба.

Схватио сам да је овај поглед на Ваплоћену Реч Божју, на Логоса, Исуса Христа, који је имало рано Хришћанство паралелан са ранохришћанским погледом на писану реч Божју, на Библију. Писана Реч Божја на одржава само божанску мисао, него и људски допринос, такође. Реч Божја нам преноси истину као оно што су људи писали, доносећи нам мисли, личности, па чак и ограничења и слабости писаца  дакако, Богом надахнутих људи. То значи да људски елеменат у Библији није преплављен толико да би се изгубио у океану Божанства.

Постало ми је јасније да, као што је Христос рођен, растао и достигао зрелост, то је био исти случај и са писаном Речју Божјом, са Библијом. Она није пала са неба, него је имала људско порекло, исто као и божанско. Апостоли нису писали Писмо као роботи или зомбији, него су слободно сарађивали са вољом Божјом преко надахнућа Духом Светим.

 

Питање ауторитета

 

Друго питање са којим сам морао да се рвем, а које ми је било још теже, је питање црквеног ауторитета. Из мог проучавања било ми је јасно да је Црква, заиста, одредила које књиге сачињавају Писмо; али сам још увек силно рвао са мишљу да је Црква "предала" свој ауторитет.

Коначно, то се свело на једно питање. Већ сам свим срцем својим веровао да је Бог са влашћу говорио преко Своје писане речи. Писана реч Божја је конкретна и опипљива. Могу да додирнем Библију и да је читам. Али из неког чудног разлога, оклевао сам да верујем исте ствари у вези са Телом Христовим, Црквом  да је она видива и опипљива, да је физички смештена на земљи у историји. Црква је за мене била суштински "мистична", непоистоветива са било каквим земаљском заједницом.

Овај поглед на ствари ми је омогућавао да сваког Хришћанина схватим као "цркву за себе". Како је то "комфорно", нарочито када искрсну доктринарни или лични проблеми! Па ипак, тај поглед се није слагао са оним што се у апостолско доба под Црквом подразумевало. Нови Завет говори о стварним црквама, а не некаквим "етеричним". Да ли бих сада могао да примим чињеницу да је Бог веродостојно зборио не само преко Библије, него такође и преко Цркве  исте оне Цркве која је произвела, одбранила и делатно сачувала Писмо које ми је било толико драго?

 

Црква Новог Завета

 

Према схватању најдревнијих Хришћана, Бог је Своју реч говорио не само својој Цркви, него и преко Своје Цркве, Тела Његовог. У исто време, Црква је схватана као дом Божји, "назидан на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу" (Еф. 2, 20  21).

Бог има Своју реч, али има и Своје Тело. Нови Завет каже:

1. "А ви сте тијело Христово, и удови понаособ" (1. Кор. 12, 27; упореди Рим. 12, 5).

2. "И Он је глава тијела, Цркве" (мисли се на Христа, нап. прв.) (Кол. 1, 18).

2. " И Он (Отац) све покори под ноге Његове (Сина Свога), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело Његово, пунота Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 22, 23).

У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што се данас често среће. Тело без речи је тело без поруке, али реч без Тела је неутемељена. Како Павле пише, Тело је "црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3, 15). Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Нови Завет стуб и тврђава истине. Црква је стуб и извор истине јер је Нови Завет настао на основу њеног живота у Богу. Укратко, она га је написала! Она је саставни део еванђелске поруке, и у Цркви је Нови Завет написан и сачуван.

 

Реч Божја у усменом предању

 

Апостол Павле нас опомиње: "Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2, 15). Овај стих својевремено нисам подвлачио фломастером зато што има два израза која нисам волео: "држите предања", и "речју" (усменом). Та два израза долазила су у сукоб са мојим поимањем ауторитета Библије. Али сам тада почео да схватам: исти Бог који је говорио преко Своје писане речи, Библије, говорио је такође преко Апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У овом (и другим пасусима) само Свето Писмо нас учи да је усмено предање оно што морамо чувати! Писано и усмено преданње нису у сукобу, него су делови исте целине. То објашњава зашто су Оци учили да онај ко нема Цркву за Мајку не може имати ни Бога за Оца.

Схватајући ово, закључио сам да сам дебело претерао у одбацивању усменог Светог Предања. У свом непријатељству према јеврејском усменом предању, које одбацује Христа, одбацио сам хришћанско усмено Свето Предање, које изражава живот Духа Светога у Цркви. И одбацио сам на тај начин идеју да нас ово Предање на ваљан начин оспособљава да у потпуности и како треба схватимо Библију.

Дозволите ми овде да то илуструјем једним искуством које сам недавно имао. Решио сам да направим настрешницу иза куће. Припремајући се, изучио сам књигу о столарији у којој пише о "свему". Пуна је слика и дијаграма, толико да и "дете може да следи њена упутства". Речено ми је да она саму себе објашњава. Али, једноставна онако како су ми тврдили да јесте, што сам је више читао, имао сам више питања и све више сам био збуњен.

Незадовољан што не разумем нешто наизглед тако просто, дошао сам до закључка да овој књизи треба тумачење. Без нечије помоћи, нећу моћи да је остварим у пракси. Оно што ми је требало био је неко стручан да ми објасни овај приручник.

Срећом, имао сам пријатеља који је умео да ми покаже како да завршим пројекат. Знао је то из усменог предања. Пошто је њега поучио искусан столар, он је заузврат поучио мене. Писано и усмено предање су завршили посао  скупа.

 

Шта је било прво?

 

Оно са чим сам се најзад суочио било је кључно питање: шта је дошло најпре  Црква или Нови Завет? Знао сам да је Ваплоћена Реч Божја, Исус Христос, призвао Апостоле, а да су они обликовали језгро Хришћанске Цркве. На тај начин, знао сам да је он, Вечна Реч Божја, због тога извор Цркве и да је родио Цркву.

Када је Црква чула Ваплоћену Реч Божју, и почела да записује Његове речи, она је тако учествовала са Богом у рађању писане речи, Новога Завета. На питање: "Шта је било прво, Црква или Нови Завет?", одговор је, и библијски и историјски, кристално јасан.

Неко би могао да се успротиви: "Да ли уопште има икакве везе шта је било прво? На крају крајева, Библија поседује све што нам је потребно за спасење". Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. С друге стране, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом. Подразумева се да се Библија мора читати и разумети преко Божјег просвећења Светим

Духом у оквиру живота Цркве.

 

Зар није сами Господ рекао Својим ученицима, пред само распеће: "А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину;

и јавиће вам оно што долази" (Јн. 16,13). Такође је рекао: "Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18). Господ наш нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом. Дух Свети у Цркви нас поучава, и Његово учење допуњава Свето Писмо.

Како је будаласто веровати да је Божје пуно просвећење престало чим су написане књиге Новог Завета и да није деловало до XVI века и протестантске реформације  или  да доведемо аргумент до његовог логичког краја  до тренутка кад сам ја, сам, почео да читам Библију. Или је Дух Свети био у Цркви током столећа која су дошла после новозаветног периода, водећи је, учећи и просвећујући је у њеном разумевању еванђелске поруке, или је Црква остављена као духовно сироче, са појединцима  хришћанима који независно тумаче, увек "непатворено" проповедају, исто Свето Писмо на радикално различите начине. Овакав хаос никако није воља Божја, јер "Бог није Бог нереда, него мира" (1. Кор. 14, 33). Време за одлуку

Кад сам дотле дошао, осетио сам да морам донети одлуку. Ако Црква није пука тангента или случајно објашњење Светог Писма, него делатни учесник у развоју и очувању истог, било је време да надиђем своје разлике у односу на њу, као и да напустим своје предрасуде. Уместо да покушавам да судим Цркви на основу својих савремених предрасуда, морао сам да се смирим и да се сјединим са Црквом која је створила Нови Завет, и да јој допуштам да ме води ка правом разумевању Светог Писма.

После пажљивог истраживања разних црквених групација, коначно сам схватио, насупрот уверењу многих савремених Хришћана, да Црква која је саздала Библију није мртва. Данашњња Православна Црква је непосредни и јасан историјски континуитет са Црквом Апостола, и сачувала је нетакнутим како Свето Писмо, тако и Свето Предање које нам помаже да Писмо на прави начин протумачимо. Чим сам то схватио, обратио сам се у Православље. И почео да доживљавам пуноту Хришћанства као никад до тада.

Мада је сковао слоган, Лутер сам никад није упражњавао 8о1а 8спрћ1га. Да јесте, одбацио би "Символ вере" и провео мање времена у писању разних библијских коментара. Та фраза се појавила као резултат борбе реформатора против придодатих човечанских предања римокатолицизма. Разумљиво је да су они желели да њихова вера засигурно буде оно што одговара библијским стандардима. Али изоловати Свето Писмо од Цркве, негирати 1500 година историје, је нешто што слоган Sola Scriptura и протестантски реформатори  Лутер, Калвин и касније Веслеј уопште нису намеравали да учине.

Онима који догматски настоје да остану на Sola Scriptura становишту, у процесу одбацивања Цркве која не само да је саздала Нови Завет, него је, такође, вођена Светим Духом, утврдила које књиге чине Нови Завет, желео бих рећи следеће: Изучавајте историју ране Цркве и развој новозаветног канона. Где је могуће, користите изворне документе. (Запањујуће је како се неки од "најконзервативнијих" библијских стручњака евангелистичке (новопротестантске, нап.. прев.) заједнице преображавају у циничне и рационалистичке либерале кад разговарају о раној историји Цркве!) Себе ради, истражите шта се десило са народом Божјим после двадесет осмог поглавља књиге Дела апостолских. На крају овог чланка, дајем преглед упутне литературе о том питању.

Ако истражите чињенице и објективно сагледате шта се десило у тим раним данима, мислим да ћете открити исто што сам и ја сам открио. Живот и рад Цркве Божје није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у шеснаестом. Да је тако било, не бисмо ни имали новозаветне књиге које су тако драге сваком хришћанском вернику. Одвајање Цркве и Библије које је тако преовлађујуће у већем делу савременог хришћанског света је модерна појава. Рани Хришћани нису правили такве вештачке поделе.

Кад истражите податке, храбро наставите да сазнајете више о историјској Цркви која је створила Нови Завет, сачувала га и одабрала оне књиге које ће бити саставни део канона. Сваки Хришћанин себи дугује откривање Православне Хришћанске Цркве и разумевање њене виталне улоге у доношењу Речи Божје нашем сопственом поколењу.

Историчари Хришћанства начелно дају нека обавештења о обликовању Канона мада нису склони да расправљају о значају истог за ауторитет и тумачење Светог Писма.

Са енглеског:

Владимир Димитријевић

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest ага пије млеко

Свето Предање - Пут који из Протестантизма води кући

Постављена слика

Аутор: D. Snorgen

D. Snorgen је био Методист пастор преко тридесет година. Пре неколико година почео је да схвата да већина оних који себе називају Хришћанима, има неко сазнање о историји Цркве, али се према том наслеђу односе игнорантно. Такво стање се може објаснити општим приступом Хришћанству, који се састоји у наглашеној слободи сваког појединца да до веровања дође путем властитог тумачења Библије. Христова порука одсечена од свог извора постаје тиме све више нејасна и недефинисана.

Евангелистички Протестант који одлучи да проучава историју Цркве, мора да превазиђе одређене предрасуде и потешкоће. Овај текст је сведочанство једног таквог случаја, са суоченим тешкоћама и закључцима који ће сами за себе све да кажу. Написао га је наведени протестантски пастор, као помоћ у формулисању властитих закључака, и као публикацију за чланове његове деноминације.

У десетом поглављу Дела Апостолских, налазимо детаље везане за капетана (центуриона) Корнилија, Римљанина који је живео у Кесарији, административном средишту Јудеје. Био је “побожан и богобојазан са цијелијем домом својијем, који даваше милостињу многијем људима и мољаше се Богу без престанка” (Дела 10,2). Имао је обичај да пости све до деветог часа (20:30). Због свега овога, заслужио је награду, и Св. Павле пише у својој посланици Римљанима: “А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јеврејину и Грку; јер Бог не гледа ко је ко.” (Рим. 2,10-11) Врлина има велику вредност, без обзира ко је поседовао. Међутим, врлине саме себи нису довољне, без вере у Христа и Његову Цркву. Пре сусрета са Апостолом Петром, Корнилијева вера није била потпуна. Бог, увидевши његову марљивост у ономе што је познавао, и знајући како ће са вољом да приступи Истини, побринуо се да упозна Христа на чудан начин. Постећи до деветог часа, и када је био у молитви, Анђео му се указао, рекавши да су му услишене молитве и милостиње његове беху поменуте пред Богом. Упути га да се посаветује са Апостолом Петром шта му је даље чинити. У исто време, Петру је Свети Дух наредио да се придружи гласницима које је Корнилије послао. На тако чудан и невероватан начин је Апостол Петар дошао код Корнилија, који је послушавши шта је Апостол имао да проповеди, истог момента поверовао и крстио се. Свети Јован Златоусти је написао коментар за овај догађај: “... ако Он није превидео Етиопљане, лопове, блуднице, чак и више пажње посветио њима него ли онима који су били исправни, онда Он не може превидети ни мудре. Праведност Корнилијеву Бог није превидео, него га је припремио да прими Јеванђеље и да се придружи Цркви. И то је било испуњење и награда за његову праведност.”

Само зато што нас је Господ у својој благодати и милости пронашао где јесмо и прилагодио се нашим специфичним и религиозним околностима, то не значи да је напустио свој оригинални план. Истина се налази у Цркви, и они који желе да суделују у Истини, морају се приклонити Цркви. Ако је Бог могао на тако чудан начин да обезбеди просветлење и спасење Корнилијево, који је био незнабожац, колико ће онда бити спреман да уради за оне који су у потрази за Њим а налазе се у протестантским деноминацијама.

Колико би Православни требали бити марљиви, који су наследили “праведну вјеру која је једанпут дана светима” (Јуда 1,3), примљену од самих Апостола, сачувану и Божјој Цркви све до данашњих дана у облику Светог Предања? И како би требали да се радујемо што је D. Snorgen смогао снаге да потражи Истину, и тако стигне до Православне Цркве?

Пре неколико година, један од четири Snorgen-ова сина се замонашио у манастиру Преображења Господњег, под именом Филарет. У годинама после тога, остала три Филаретова брата су такође прешла у Православље. Најстарији брат Andrew, такође бивши пастор Методиста, заједно са супругом и двоје деце, живи у Wntworth-u, New Hampshire, USA и одлазе у цркву Dormition of the Theodokos, Concord, New Hampshire. Други брат John, са породицом живи у Washington-у, и одлазе у цркву Saint Cosmas of Aitolia, Riverdale, Maryland. Трећи брат Constantine, живи у Brookline, Massachusetts, и похађа службе у цркви Saint Anna, Roslindale, где је уједно и члан црквеног хора.

D. Snorgen је поднео оставку на положај пастора и преселио се у Concord, New Hampshire, где су постали чланови исте цркве где и њихов син. “На путу сам кући, у Православну Цркву, и чак и за мене самог то звучи невероватно. Оно где сам био никако не подржава ово где сада идем. И ево ме, Каризмата, Протестант који је верно служио Господа преко тридесет година као Методоста – пастор, желим да постанем Православни. Има ли то смисла? Има и те како, поготово када се успе разумети функција Светог Предања ране Цркве.”

Предање представља најтежу препреку са којом сваки Протестант мора да се суочи, и да је превазиђе у потрази за историјски установљеном и аутентичном вером. И уколико је моје искуство типично, једном када се почне разумевати Предање онако како је разумевано и изражавано у раној Цркви, тада Предање - као баријера, постаје заправо Предање - као водич на путу ка Православљу.

Значај и функција Светог Предања

Georges Florovsky, један од највећих теолога и писаца нашег века, изјавио је да он не жели да се изолује у век у коме живи. Ова мисао је управо контрадикторна ономе што већина Протестаната раде са собом. Игноришу историју и наслеђе, и тако су сами себе одсекли од хришћанских духовних корена – изоловали су себе у век у коме живе. Понеки Протестант још и зна да су постојали Свети Оци Цркве, али потпуно игнорише шта су они рекли. Седам Васељенских Сабора исто говоре много, њихове одлуке, дефиниције и упуства су управо осигурале и очувале Цркву онаквом каква је данас, али се и то исто тако игнорише.

Другим речима казано, Протестанти не користе предности сазнања о томе шта је рана Црква била, урадила или рекла. Они не надграђују Цркву која је испуњена Духом Светим, која је грађена вером и брањена брижно од наших духовних Светих Отаца. Живимо и радимо као да Црква није постојала све док се ми нисмо појавили, или да је историјска Црква неважна и беспотребна. За многе, изгледа као да је Црква престала да постоји са задњим поглављем Дела Апостолских, и није се поново појавила све до шеснаестог века, са Реформацијом, а за мањину, чак ни до двадесетог века.

Сви Протестанти су се једноставно “одсекли” од Светог Предања, и управо то је створило стање анемије и драстично деформисало саму концепцију деноминација. Када су неки од мојих пријатеља говорили: “Желео бих када бисмо били као рана Црква”, бојао сам се да нису били свесни о чему су причали и да би се противили ако би се стварно и кренуло у смеру рестаурисања исте. Свето Предање је кључна веза за разумевање прошлости и повезивање са раном Црквом. Није могуће личити на рану Цркву без Светог Предања. Управо оно је то које постаје везивно ткиво садашњице са прошлости, и води нас у свет Духа Светога који никада није у супротности сам са собом.

За многе, термин “предање” има негативно значење. Мисле да је реч о људским творевинама и правилима, застарелим, неважећим, формалим, идејама које су идеалне за музеј. Свето Предање говори о ограничењима која би угрозила протестантску “слободу да осети свежи дах” Духа Светога. Најгора претпоставка за коју знам је да Свето Предње говори о стварима које је сам Исус Христ осудио. Људи често погрешно изједначавају Христово осуђивање јудејског предања, са Црквеним Светим Предањем, које нам открива суштину Јеванђеља.

Често узимамо Предање само као нешто што нам је уручено, а из прошлости је. Предање је много више од тога. Свето Предање је вера коју је Исус Христ предао Апостолима, и која је још од тог времена, са једне на другу генерацију, преношена у самој Цркви. То су учења и праксе које су издржале све тестове у дугом периоду Хришћанства до данашњих дана.

Свето Предање је пре свега ствар разумевања, начин на који прихватамо и живимо у вери. Важност овог јединства је јасно показана у Светом Писму. Свети Апостол Павле проповеда Коринћанима: “Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви једно говорите, и да не буду међу вама распре, него да будете утврђени у једном разуму и у једној мисли.” (1 Кор. 1,10) Он инсистира да све вође цркви (Епископи): “држе вјерне ријечи по науци, да буде кадар и свјетовати са здравом науком, и покарати оне који се противе.” (Тит. 1,9) Молитва Исуса Христа Богу Оцу описана у (Јн. 17), је у ствари молитва о јединству у коме сви следбеници Христови треба да се обоже Истином (17). Његово обећање да ће бити са онима који се окупљају Њему у спомен је проречена кроз речи: “ако се два од вас сложе на земљи...” (Мт. 18,19). А да не спомињемо јасно изречене речи о јединству у (Ефе. 4,5).

Још за времена Исуса Христа, тело Истине се почело градити, а кроз интерпретацију свих догађаја и првих вођа Цркве – Апостола, оно је настављено да би на крају као целина било наслеђено и предано на чување раној Цркви и Светим Оцима. Тако Свети Апостол Павле каже: “Тако дакле, браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте или ријечју или из посланице наше.” (2 Сол. 2,15) Исто тако Коринћанима: “Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох.” (1 Кор 11,2)

Ум Цркве

Позивање на Свето Предање је исто што и позивање на ум Цркве. Оно је начин на који Црква размишља. У четвртом веку после Христа, грчки отац, Ав. Атанасије поручује епископу Цркве : “Држимо се Светог Предања, проповести и вере ове саборне Цркве онако како је било на самим почецима, коју нам Господ остави, Апостоли проповедише, а Свети Оци сачуваше. То је оно на чему је саздана Црква.”

Хвала богу да Црква има свој ум и да је он је здрав, опстаје и није заборављен. Не можемо више бити љуљани и заношени сваким ветром науке, у лажи човечијој, путем преваре (Ефе 4,14). Повремено, понеко тврди како је рана Црква убрзо после Христа скренула са пута Истине. Међутим, овакве тврдње су у потпуној супротности са чињеничним стањем свести коју је рана Црква одржавала. Ако су икада постојали фундаменталисти, у најбољем смислу речи (да су се противили било каквим променама), они су живели у оним раним временима после Христа. У односима према јеретицима, ти браниоци вере су се увек позивали на Свето Предање чувано у Цркви, вере која јој је поверена. Тврдња да је још рана Црква скренула са пута је управо супротно од оног сто се дешавало. Тако је сведочанство првобитне Истине остало забележено и осигурано, а саборна и Православна Црква се развила и одбранила.

Свети Иринеј (130-215 АД) пише о Светом Поликарпу: “Поликарп није био поучен само од Апостола и постао верник са многима који су видели Христа, него је био учен и од Апостола у Азији, постављеног епископа цркве у Смирни, којега сам и сам срео у својој младости. Живео је дуго и већ као старац, величанствено подносио мучеништво, отишао из овог живота, увек проповедајући оно што је научио и од Апостола, и од Цркве а што је било Истина.”

Свети Иринеј даље изјављује да је истинска вера “сачувана у Цркви од Апостолских дана, после наслеђена од презвитера.” Ово је сведочанство о Цркви која чува исту ону веру која јој је усмено предана од Апостола. Осликавајући ум Цркве, можемо рећи да Православна Црква одржава доктрине Господње онакве какве јесу, чува их и брани од неистине не додајући ништа, али и не одузимајући ништа.

Позивајући се на Свето Предање је позивање на ум Цркве, и то је она жива веза са пуноћом Православне вере. Оно представља живот Цркве преношен са места на место, са генерације на генерацију, инспирисан и вођен од Духа Светога. Свето Предање које представља глас саме Цркве, представља и глас Духа Светога који живи и обитава у Цркви.

Црква је апостолска

Наше даље разумевње Светог Предања је поспешено када схватимо да је рана Црква била апостолска. Апостоли и Свети Оци су радили заједно, бавећи се теологијом и проповедајући веру. Они су је сачували вођени Духом Светим. Дела Апостолска започињу са Светим Апостолом Луком који подсећа читаоце да је у његовом претходно написаном Јеванђељу, он написао све што је Исус започео (Дела 1,1). Имплицитно је рекао да је Господ наставио своју мисију и учења и после свог Вазнесења. И то је у директној вези са обећањем које је дао својим уценицима: “А кад дође он, Дух Истине, упутиће вас на сваку Истину...” (Јован 16,13) Црква верује да је главни доказ о наставку рада Духа Светога управо показано кроз рад и живот Светих Отаца ране Цркве.

Ум Цркве и прихватање светоотачког Светог Предања су синоними. Јеретици су у историји били осуђивани од Цркве јер су одбацивали Свето Предање. Они су били иноватори, њихово размишљање је било у супротности са Светим Предањем које је Дух Свети открио и Апостолима и Светим Оцима. Један монах који је живео у 18. веку је у свом писму пријатељу рекао: “Молим се за тебе свим срцем својим да имаднеш пуну веру у Свете Оце, у учења која су нам предали јер се она у потпуности слажу са Светим Писмом, и са мишљењима целе Свете Цркве, јер је исти и једини Свети Дух кроз све њих говорио.”

Свето Писмо и Свето Предање

Без икакве сумње, највећи проблем за протестантско разумевање Светог Предања је однос Светог Предања и Светог Писма. Протестанти стваљају Свето Писмо изнад свега, па и саме Цркве. Испада да је Црква направљена због Светог Писма, а не схватају да је у суштини, Свето Писмо направљено за Цркву. Прва ствар коју морамо да схватимо је чињеница да Библија и Свето Предање нису два различита изражавања хришћанске вере. Свето Предање је извор за Свето Писмо. Вера нам је предана у облику проповеди, усменим путем и то је оно што се назива Свето Предање. У принципу, Свето Предање је вера која је изражена кроз Свето Писмо.

Поруке Христове нам нису дате написане мастилом на папиру. Божје речи су прво нашле своје уточиште у људским душама. Његове речи су се урезивале у душе путем Духа Светога, а не путем писама. Христове поруке су се прво преносиле усмено, пре него што су коначно записане (Лк 1,1-4). У раној Цркви, Божије речи су почињале да добијају специфичне форме, и Свето Предање се почело развијати под утицајем и вођством Духа Светога. Апостоли и њихови ученици су подучили и основали помесне цркве у целом Медитерану и оставили им усмено предање (Дела 2,42; 2 Сол. 2,15; 3,6, итд.).

Неки ће можда да кажу: “Није ли предање измакло контроли и удаљило се од Библије?” Истина је да су неке доктрине попримиле свој облик, а тек су наслућене или слабо објашњене у Библији. Истина је да облици слављења Бога и Црквена служба попримају облике који нису до детаља објашњени у Библији. Међутим, када се погледају списи Светих Отаца Цркве, они су увек у њима наглашавали да сви ти детаљи имају Апостолско порекло. Свети Василије је о томе писао као о “неписаним Светим Тајнама Цркве.” Он је још рекао да је “Свето Предање примљено путем Апостолског Предања које су они предали као Свете Тајне, и обоје, и Свето Предање и Свето Писмо, имају исту побожност.”

Да ли Црква треба да буде онда идентична са Апостолском Црквом? Црква се у Делима Апостолским појављује као једноставна. Можемо рећи да је то идентично поређењу своје слике као одрасле особе, са својом сликом која је направљена у детињству. Постоји сличност, али нешто би било јако погрешно да је особа којим случајем остала непромењена од детињства.

Семе иако мало, садржава у себи цело дрво. Када семе почне да расте, дешавају се промене. Али, идентитет и континуитет са семеном није никада изгубљен. Тако је и са Црквом. Оно што осигурава идентитет и континуитет у Цркви је Дух Свети и Свето Предање.

Свето Предање није никада било додатак на Свето Писмо. Оно је одувек представљало начин изражавања вере и основу за правилно разумевање Светог Писма. Можемо се изразити и на други начин. Свето Предање је Свето Писмо разјашњено и разумето на прави начин.

Како разумети Свето Писмо на прави начин?

Важно је схватити да је Црква постојала пре него што је Нови Завет написан. Мало по мало, Јеванђеља и посланице су се појављивале. Ако се узме у обзир колико мало тих нових књига је постојало у оно време, и да је поред аутентичних књига било и оних које су биле написане у име Апостола, а од разних јеретика, постаје јасно колика је била важност Светог Предања у очувању истинске хришћанске вере. Важност се даље распознаје преко чињенице да све до петог века није успостављен канон Новог Завета и тек тада су јасно разграничене књиге апостолског порекла од осталих написаних у њихово име. Црква је била управо та која је користећи Свето Предање препознала књиге које су написане а инспирисане Божјим Откровењем.

Баш као што је Црква дефинисала садржај Библије, иста та Црква је и непремостива на путу ка истинском разумевању Светог Писма. Ово не значи да не требамо да читамо Библију сами за себе, и на тај начин чути Бога како нам говори док читамо. То само значи да сва појашњења о значењу Светог Писма треба тражити под окриљем Цркве. Суд о значењу појединих поглавља или стихова никада не треба да буде индивидуални суд, него треба да је суд у хармонији са умом Цркве за који смо већ рекли да је Свето Предање.

Самим тим смо изрекли нешто што је у тоталној супротности са оним сто већина Протестаната мисли и верује данас. У данашње време су се Протестанти поклонили култу гордог индивидуализма. “Ја могу да верујем у шта год ја хоћу”, или “Нико мени неће рећи у шта да верујем изузев Светог Духа”, су најчешћи поклици који се могу чути од Протестаната. “Ми слободно тумачимо Христова учења на основу личних укуса, а вођени искључиво личним афинитетима.” Баш као што је и Georges Florovsky рекао: “У опасности смо да изгубимо јединство Бога у процесу непрестаног новог разумевања које се понавља са сваким новим верником.” Можемо да проповедамо спас у Христу, али то је “спас” у егоцентричној изолацији од Цркве. Као што се може приметити, Протестанти су у протествовању против Папе, промовисали сами себе, и сваки индивидуално, на исти ниво тог “непогрешивог” Папе. Властито мишљење влада.

Хришћанска порука постаје све више нејасна и постаје само још једно учење у серији учења која су се појавила пре. И све то због тога што се без Цркве отварају могућности за небројена и међусобно контрадикторна разумевања Светог Писма. Зато, вера у Христа постаје чиста и јасна само ако понизно приступимо Божјем телу – Цркви која је чувар те једне вере, и само тада ћемо бити чисти од самодовољности и самовољних мишљења и властитих судова.

Потребна нам је Библија, Свето Предање, Црква. George Cronk је у својој књизи рекао: “Пошто је Свето Писмо дато у контексту Светог Предања, мора исто тако бити читано, и тумачено, и разумевено унутар тог истог контекста. А као што је Свето Предање комплетан живот и искуство Цркве, произилази да је Црква једини ауторитет за правилно разумевање Библије. Христос је оснивач и глава Цркве, а Црква је тело Христово (Ефе 4,1-16; 5,21-33). То значи да Христос живи у њој, инспирише је, и води уз помоћ Духа Светога. Христос унутар Цркве а и кроз Цркву обзбеђује правилно разумевање Библије и осталих питања Светог Предања. Само унутар живућег Светог Предања уз помоћ Духа Светога може се правило разумети Свето Писмо.”

Откровење садржано у Светом Предању

Све што смо до сада рекли у вези Светог Предања је везано за релацију према Светом Писму и самој Цркви. Међутим, не можемо се само на томе задржати. Критично питање које треба размотрити јесте: Шта Свето Предање садржи? Када почнемо да развијамо поштовање према Светом Предању, ово постаје чак и више важно. За типичног Протестанта, овде почињу страховања и искуства која ће пољуљати сва дотадашња сазнања. Мораће да поновно размисле о појединим стиховима Библије, преиспитају нека дугогодишња веровања, и разумевање духовног живота.

Нажалост, нећемо моћи до у детаље да се бавимо Светим Предањем јер би то био превелик пројекат. Како сам лагано почињао да стичем поверење у Свето Предање, открио сам три специфичне области размишљања које не само да су ме зачудиле, него и ставиле под знак питања моја дотадашња веровања, и даље ме упутиле у Православље. Те три области су: Ранохришћанско схватање Епископата, Крштења и Евхаристије. Поделимо оно што сам ја пронашао у ове три области и упоредимо их са оним како их Протестанти данас схватају у односу на Православну Цркву.

Улога и место Епископа

Многи људи данас су привучени црквама које занемарују формалности у корист спонтаности и једнакости. У ствари, они имају потпуно погрешно виђење организације ране Цркве. Св. Климент, Епископ Рима, који је живео крајем првог века (споменут у Библији као директни ученик Св. Павла) нам говори о животу и хијерархији Цркве, као и о разним регулативама везаним за изглед хришћанске службе Господње: “Господ је наредио да се богослужење обавља са великом пажњом и у одређено време, а не у било које време и нерегуларно... Високим свештеницима (Епископима) су поверене одређене службе, свештеницима (презвитерима) је одређено њихово место, а левитима (ђаконима) њихова служба.”

Поред тога, ту су и текстови које је написао Св. Игњатије. Он је био постављен за Епископа Антиохије око 69. године АД. Он је био један од директних ученика Апостола (Св. Јована). Самим тим, заслужује посебну пажњу и његове текстове не смемо тек тако игнорисати и занемарити. Оно што налазимо у његовим текстовима је наглашавање јединства и покоравање Црквеном ауторитету представљеном у првом реду у лику Епископа. Он каже да без Епископа нема ни Цркве, нема ни крштења, ни Евхаристије, да Епископ председава на заједничкој служби, да презвитери обављају службу и раде како им Епископ одреди. Али ево његовог текста, па сами прочитајте: “Саветујем вам, увек се понашајте богоугодно, са председавајућим Епископом као Божијим слугом, презвитерима као слугама Апостола, и са ђаконима којима је поверено да служе, и тако ништа да не радите без Епископа и презвитера. И немојте да мислите да је вредно награде било шта што урадите на своју руку, него се окупљајте на заједничку молитву, један ум, једну наду, са љубављу и радошћу. Када се приклоните Епископу, то је као да се приклањате Христу, и тада се види да не живите као обични људи, него по вољи Исуса Христа. На исти начин, нека свако има поштовања према ђаконима јер су они слуге Исуса Христа, а и они сами морају да поштују Епископа као Божијег изасланика, и презвитера као изасланика Апостола, и без њих нема Цркве.”

Морамо да имамо на уму да су у та рана времена, постојале само по једна црква у свакој комуни. Хришћани те комуне су сви долазили на једно место на службу, којој је председавао Епископ. Али, како је број Хришћана растао, и када је окупљање на једном месту постало немогуће, настала је мрежа парохија. Презвитерима је тада поверено обављање Светих Тајни, а путем хиротоније, односно рукоположења презвитера, задржана је неопходна веза са Епископом који обезбеђује Црквено јединство.

Свети Иринеј је још један од Епископа и Светих Отаца ране Цркве, и рођен је око 130. АД. Његови текстови Против јеретика говоре да је истина коју су покушали да наруше, заправо истина сачувана у Цркви путем Епископско-Апостолског Прејемства. Сам Св. Иринеј каже: “Ми можемо да набројимо све оне који су били постављени за Епископе у Црквама од стране Апостола и њиховох наследника све до данашњих дана.”

Он тада даје листу Епископа, користећи Цркву у Риму као пример. Након тога он каже: “Благословени Апостоли, након што су успоставили и изградили Цркву, поставили су Лина за епископа (Св. Павле спомиње Лина у 2 Тим. 4,21). Њега је после наследио Анаклије, а после њега Климент, трећи по реду од Апостола. Он не само да је видео Свете Апостоле, него је и учио од њих, слушао њихове проповести својим ушима, и гледао службе Господње својим очима.”

Након листања још неколико наследника епископата у Риму, Свети Иринеј закључује: “... а сада је Елетрије Епископ, дванаести после Апостола. На овај начин, путем Апостолског Прејемства, Свето Предање у Цркви и проповеди Истине су стигле и до наших дана.”

Црква је не само под утицајем Духа Светога, него се поред тога и развијала и у својој структури а све под јасно видљивим, препознатљивим и небески постављеним вођством.

Ово нам одговара на питање зашто Дела Апостолска дају толико славе самим Апостолима. Зашто су то уопште Дела Апостолска? Зашто то нису дела свих Богу верних људи? Одмах након смрти Јудине, Апостоли су имали обавезу да именују наследника. Морало их је бити дванаест. А онда је дошла Педесетница, и сви су се напунили Духом Светим. И тада се испунило Христово обећање: “А утјешитељ Дух свети, којега ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох.” (Јн 14,26)

Шта је био резултат свега? Да ли је ово духовно пробуђивање произвело да је свако почео да ради шта је хтео? Да ли је свако основао своју властиту цркву? Нe! И то је наглашено и у самим Делима: “И осташе једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама.” (Дела 2,42). Црква је Света Тајна, људи су се приклањали Апостолима, а недуго после тога, налазили су уточиште, помоћ и духовно вођство у ликовима Епископа, као јединим истинитим наследницима Апостола.

Протестанти, шта да урадимо са овим информацијама о раној Цркви? Да ли смемо игнорисати Апостолско Прејемство? Шта би ти Свети Оци ране Цркве мислили о вашем "слободним и независним" покретима? Да ли је ваше разумевање Цркве, њеног вођства, ауторитета, и функције у складу са интегритетом те ране Цркве?

Значај Крштења

Сви списи из првих дана Хришћанства указују на необориву чињеницу да је рана Црква једна велика Божија тајна, како у теолошком, тако и у практичном погледу. Две од свих Светих Тајни Божијих, поновно рађање из воде у Духу Светоме, и ломљење хлеба нису биле само церемоније, него извор и испуна, само срце раног Хришћанства.

Свето Писмо на многим местима помиње Крштење и то као незаобилазни део спасења душе:

• Христов опис новог рађања из воде у Духу Светоме је још у раној Цркви значило Свету Тајну Крштења (Јн 3,5).

• Христово упуство ученицима да иду по свету и проповедају и крштавају (Мт 28,19).

• Св. Петар је на Педесетници рекао да је једини начин да се одрекну греха и крену у нови живот преко Покајања и Крштења (Дела 2,38).

• Ананије је познавао значај Крштења и то је и показано када се обратио новом вернику Савлу (Дела 22,16).

• Говор Св. Павла Римљанима је имао за циљ да не забораве шта се десило на њиховом Крштењу (Рим. 6,3-6)

Има тих примера још много: (1 Кор. 6,11; 10,2; 12,13; Тит. 3,5; 1 Пет. 3,21; Јев. 10,32). Међутим, најјаснији од свих примера који говори о важности Крштења и објашњава везу са спасењем је свакако (Марко 16,16).

Из свих наведених примера, јасно је да Крштење није било нешто као што је накит који носимо како бисмо показали другима да га имамо. Крштење је један од критичних момената везан за наше спасење, и представља много више од доказа јавности да је неко Хришћанин. Крштење није само дело човека, него је и дело Бога. Овакво схватање и прилаз Светој Тајни Крштења се налази свугде у текстовима Светих Отаца ране Цркве.

У тексту Светог Јустина Мученика, који је рођен пред крај првог века, Првој Апологији, која представља одбрану Хришћанске вере и службе, говори се о троструком поливању водом у име Свете Тројице, са описом свих инструкција како за кандидата који се крштава, тако и за присутне а и саму Цркву. Он говори о Крштењу као о “прању” и “освећењу”. Одакле сва ова упуства? Сам Св. Јустин у свом тексту каже: “О овоме чину и разлозима смо научили од Апостола...”

Ова изјава је само још један од многих доказа о Светом Предању које су Апостоли пренели на Свете Оце ране Цркве. Документ познат под називом Пастир Хермаса је написан око 100. године АД, око 10 година након смрти Св. Апостола Јована. Пастир пише: “Морамо да се оперемо кроз воду, тако да можемо да поново оживимо, јер другачије не можемо ући у Царство небеско, осим да се одрекнемо греха нашег претходног живота. Ти, који су претходно били мртви, примили су печат Божијег Сина, и ушли су у Царство небеско. Јер је речено, пре него што примимо име Божијег Сина, ми смо мртви. Али, када примимо Његов печат, одлазимо из смрти у поновни живот.”

Свети Јован Златоусти је приметио да не-хришћани лове рибу тако што је ваде из воде напоље, док Хришћани лове рибу тако што је бацају у воду. У то рано време Црква није морала да објашњава верницима зашто је Крштење неопходно. У то време је то било познато да онај који жели да следи Христа, мора прво да умре у старом животу и да се роди наново са Њиме и у Њему. Хришћански живот започиње са тим чином и разлика између форме и суштине је неважна апстракција.

Тешко је и заправо немогуће занемарити ова древна сведочанства. Једнако је тешко замислити да наглашеност Крштења у Новом Завету може бити сведено на ниво јавне објаве која не представља ништа друго него ли дело људи, као што је то урађено у Протестантизму.

Улога Евхаристије

Евхаристија је центар службе Господње у Цркви. То је Тајна над Тајнама Божијим, према чему све у Цркви води, и из чега све у Цркви произилази. Црква узима веома озбиљно Христове речи “ово је тело моје”, и “ово је крв моја” (Мт 26,26-27). Исто тако и у (Јн 6,51), (Јн 6,56).

Свети Јустин Мученик је писао (подсетимо се да је Св. Јустин био директни ученик Апостола): “И ову храну ми зовемо Евхарист, која није дозвољена онима који не верују у нашу проповед, и који нису опрани од својих греха прањем за њихов опрост и поновно оживели у Христу (крстили се), и који не живе онако како је Христ одредио. Јер ово није обичан хлеб и обично пиће, него на исти начин на који је Исус Христ Спаситељ који се оваплотио и пролио Крв своју за наше спасење, и ми смо научени да хлеб и вино који су благословени молитвом Богу, благодаћу Његовом преображени су у Тело и Крв Христову. Јер су Апостоли у мемоарима својим, које зовемо Јеванђеља, предали нама оно што су они примили од Христа. Да је Исус Христос узео хлеб, и када се захвалио рекао: ‘ово је тело моје, ово чините мени за спомен’, и исто тако узевши чашу и захваливши се рекао: ‘ово је крв моја’ и дао им да пију.”

Свети Игњатије, који је постављен за Епископа Антиохије 69. године АД, је о људима који нису поштовали упуства Апостола и Светих Отаца писао: “Они не проводе Евхаристију и не моле се јер не верују да је Евхаристија истинско тело и крв нашег Спаситеља Исуса Христа, који нас је искупио од греха.” Свети Иринеј, који је рођен око 130. године АД, подржава ову изјаву пишући: “Када се хлеб који је израстао из земље освети, онда он није више обичан хлеб, него Евхарист, и састоји се од две природе: земаљске и небеске.”

Никола Кавасила који је живео у четрнаестом веку је прелепо објаснио Црквено схватање духовног ефекта Евхаристије: “О, чудо над чудима, када се Христов дух уједињује са нашим духом, Његова воља постаје наша, Његово Тело постаје наше тело, Његова Крв тече нашим венама. Благо нашем духу који је у поседу Његовог Духа, нашој вољи која је вођена Његовом вољом, нашој глини (тело) када је запаљена Његовим пламеном!”

Ове речи нам говоре да Евхаристија мора бити правилно схваћена, мора јој се правилно приступити и мора се правилно спровести. Недавно је на часовима у школи коју сам водио (аутор текста пре преласка у Православље), а на тему позиције Евхаристије у раној Цркви, један од студената схватајући да наша црква (протестантска) проводи Евхаристију једном месечно, питао зашто се то не ради чешће? Мој одговор је био да ако бисмо то радили чешће, не бисмо били ниста ближи тој раној Цркви, јер смо изгубили духовни котекст који целу Евхаристију чини важном. За ту протестантску деноминацију, Евхаристија није представљала ништа друго доли пуко подсећање на Тајну Вечеру.

Рана Црква никада није тражила научно објашњење када и како се то хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову. Све што су они тада знали је да кроз Свету Тајну Евхаристије они узрастају у Христу кроз веру и да је то она духовна храна која нас одржава и обнавља. Православни никада нису покушавали да објасне стварност користећи Аристотелове Категорије суштине и случајности, и да као што су то урадили Римокатолици, преображење објасне као “надоместу”.

Сврха Евхаристије не лежи у преображењу хлеба и вина, него у нашем слављењу Бога Христа који је постао наша Храна, наш Живот, и наш Спаситељ. Зато у Православној Цркви “благодатни дарови” нису никада попримили облик специјалног поштовања и објекат теолошких проблема попут оног: када, како и на који начин се промена десила? Евхаристија, а то значи “благодатни дар”, је Света Тајна која се не може открити и објаснити овоземаљским наукама. Она се открива једино кроз веру: “Ово је истинско Тело Христово, ово је истинска Крв његова.” То је почетак и крај свих објашњења и дефиниција. Ништа се није променило на “овом свету”. Тек када душа која је учествовала у Светој Литургији се приклони Његовој Светлости, Његовом Телу, Његовој Крви, осећај пуноће нам каже да смо додринули неки “други свет”.

У протестантским круговима се често чује “то је само симбол...” Треба да се подсетимо да Христос није рекао да ће то да представља некакав симбол или да ће да представља Његово Тело. Он је рекао: “Ово је моје тело.”

Свете Тајне, од којих су Крштење и Евхаристија само две, се не могу посматрати споља. Оне се морају посматрати изнутра, са духовне стране, а оно што је видљиво при њиховом свршавању је само репрезентација намењена да покушамо да разумемо нашим земаљским чулима. Материја није антитеза духу, него је место где дух живи, и намењено је да буде кућа Светоме Духу, баш као што је и Он сам био утеловљен. Света Тајна Оваплоћења је управо та која је Бога Логоса утеловила и направила Га да хода земљом међу људима.

Ове горе наведене тврдње су подржане и самим Христовим речима да учествујемо у Евхаристији Њему “у спомен” (Лк 22,19). Оригинална Грчка реч која је преведена овде “у спомен” је “анамнесис”. Пуно значење те Грчке речи се не може превести са једном речју. У принципу, она носи у себи следећа значења:

• бити онде

• учествовати

• приклонути се

Много више од значења појма “у спомен” који у принципу не иде даље од пуког подсећања на догађај у прошлости. Француски теолог Loius Bouyer у својој књизи Евхаристија каже: “Ни у ком случају то не значи наше враћање у прошлост и комеморацију, него објективну реалност предодређену да Христа представи у садашњости и присутног у том моменту.”

Тако да Евхаристија не представља свету драму, представу прошлих времена. То је лични сусрет са живим и васкрслим Христом. То је место где се срећемо са Христом у пуности, место где је Христос присутан, где се Он приказује (Лк 24,31).

Тако и један Православни свештеник пише својој парохији: “На Светој Литургији ми се не подсећамо само на догађај који се десио пре 2000 година. То је протестантска теологија. Нити ми понављамо нешто што не може бити поновљено, што се десило једном и заувек. То је римокатоличка теологија. Ми смо тиме присутни стварном догађају који се десио било да је то Васкрсење, Педесетница или неки други догађај. Сви ти догађаји су нам на мистериозан али стваран начин представљени. Бог је изван времена и гледа на целу вечност истовремено. За Њега, страдање, васкрсење Христово су садашњост и Он сједињава нашу службу Господњу са догађајем ког се ми сећамо.”

Закључак

На крају овог текста, нека се Протестанти запитају: Шта да радимо са свим овим сведочанствима прошлости? (Навели смо само три: Епископат, Крштење и Евхаристију) Ако поредимо нашу веру са овим сведочанствима ране Цркве, можемо лако да видимо колико смо застранили и удаљили се од те оригиналне вере. Шта да радимо са нашом вером која није иста као та оригинална вера?

Бог није напустио свој оригинални план, јер би то била велика контрадикција. Истина је само једна, и та Истина може се пронаћи само на једном месту, у живућем Светом Предању. Само јако и живуће Свето Предање могу нас сачувати од нагризајућих и деструктивних снага савременог живота, ефеката модерног плурализма, и гомиле различитих религијских мишљења.

Слушао сам Епископа Јефрема који је говорио о његовом искуству у разговору са разним људима који су оправдавали њихово не-Православно право на веру. Он каже да ти људи реченице углавном започињу са: “Ја верујем”, “Ја осећам”, “Ја мислим”. И у том моменту Епископ Јефрем би рекао: “Чекај мало, то што било ја, било ти, или било ко други верује, мисли или осећа је неважно за овај разговор. Оно што јесте битно је шта је Црква одувек веровала, осећала и мислила. Црква је та која нас својим Светим Тајнама учи, и упућује на прави пут.”

Можемо ли одбацити сва ова сведочанства протеклих 2000 година? Можемо ли занемарити Свето Предање које нам је предано и сачувано у Цркви? Можемо ли одбацити сва та Божија блаженства која су нам остављена?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Џон Френсис (Френки) Шефер

ЗАШТО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАН

Постављена слика

Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив „Sham Pearls For Real Swine” (“Лажни  бисери за праве свиње”). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православља припадао је протестантској  евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац.

Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског „секташтва” одвела у историјску Цркву.

Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве - о томе да је она истинска Црква - оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да „верујем” у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.

Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом - личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.

Смисао

Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.

Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом - да изоставимо трансцендентни вечни смисао - изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања „слободног ударца”, чак и у случају да је он изведен.

Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. „Ограда” - традиција - може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.

Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо - сводећи га на оно шта то „њој значи”.

Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других „секти” шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она „истинска црква”.

Богослужење

Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или „род земаљски”. Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.

Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве - читаве Цркве - која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.

На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна „традиција” и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато „што је омиљен” или „харизматичан”, па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између „духовне” или „световне” стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.

Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству - предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа - она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему - или њој - помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво „духовна”, него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.

Легитимитет

Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу - са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих „осећања”. Речи „тако уче Св. Оци” или „то је оно чега се Црква увек придржавала” дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, „првобитне” Цркве - Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.

Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.

По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану „плуралистичку” визију о томе шта значи бити хришћанин - идеју да је добро да „лично” верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од „секти”. Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.

Нови живот

Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине - извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити - пре него постати - Хришћанин.

Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње - већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.

Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа - укључујући и погрешне форме произвољног „богослужења”. Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности - радије него уживање у проповеди - чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.

Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко „доказивање”, већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке - и историјска извесност - коју нуди историјска заједница верних.

Share this post


Link to post
Share on other sites

da da  dobro poznam neke sto mjenjaju i vise vjera religija promjenili i u svakoj isto tvrdili,pitanje sada i po pisanju nekako tvrdi da sta ono bi sve u svemu i on se materijalnog sredstva  dohvatio u tome sto knjige prodaje u momentu kad bude manja potraznja trazice druga sredstva ,a koja glupost je nekome reci da mu nije potrebno to od cega svi zive u stvari

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...