Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. АлександраВ

    АлександраВ

  3. ines

    ines

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Velja94
      Zbog čega je sve veću udar AS na SPC?
    • By Милан Ракић
      ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

      "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
      Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

      SVI ZNAJU SVE
      Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

      Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
      Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
      "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

      Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
      Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

      "USTALO JE MALO I VELIKO"
      Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

      U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
      Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

      A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

      Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

    • By Милан Ракић
      Tko može na bilo koji način odrediti duh jednoga naroda? U hrvatskom slučaju i u odnosu na Drugi svjetski rat (i na poraće) to je gotovo nezamislivo i skoro nemoguće. U prvome redu zato što smo od travnja 1941. do svibnja 1945. imali užasan građanski rat.

      Djelomice se kao građanski može opisati i tzv. Domovinski rat, jer su pucali jedni na druge građani iste države, suputnici iste povijesne kalvarije koja je u velikoj mjeri bila uvjetovana strahovima i frustracijama iz Drugog svjetskoga rata i poraća.
      Hrvati bi se za trajanje tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH), čije se postojanje itekako problematizira u nedavnoj odluci mjesne Crkve u Koruškoj u odnosu na komemoraciju tzv. Bleiburške tragediju u Pliberku, u Austriji, za vijeke vjekova morali smatrati obveznim gajiti osjećaje sućuti i pokajanja.
      Na našem su teritoriju, među nama, počinjeni holokaust (protiv židovskoga naroda) i genocidi (protiv romskoga i srpskoga naroda). Zbog toga su se naši ljudi podijelili i još žive podijeljeni. Tu ozbiljnog procesa pomirenja i suočavanja s prošlošću nažalost – još nema.
      Ja sam morao preuzeti krivnju oca i djedova, morao sam se preobraziti, morao sam osjetiti teret jedne obitelji koja je stala na stranu ustaštva i nacizma i ne samo stala već i ostala
      Želio bih danas nešto kazati o ovoj velikoj i bremenitoj temi jer mislim da ipak postoji stanovita kolektivna krivnja Hrvata i jer mislim da ako je savjest mirna predsjedniku Sabora gosp. Jandrokoviću, moja to ne smije biti.
      Moj otac Adolf Pilsel približio se Paveliću u drugoj polovini pedesetih u Argentini kada je postao jedan od onih koji su čuvali Poglavnika. To je bila posljedica prijateljevanja mojega djeda Jakova Pilsela s Pavelićem i znak zahvalnosti što su djed Jakov Pilsel i baka Roza Ćosić ud. Pilsel spasili život Paveliću u bijegu iz Zagreba 10. svibnja 1945. sklonivši ga od Sovjeta u njihovom tadašnjem domu u austrijskom Judenburgu (što je opisano u mojim knjigama).
      Što se mene tiče, priča o ustašama i mom ustašovanju se u meni počela gasiti početkom osamdesetih ili, da budem precizniji, nestala je rapidno nakon poraza Argentine protiv engleskih snaga u ratu za Malvine (Falklands).
      Zašto tada? Jer sam tada počeo prihvaćati da imam i latinoamerički identitet, a ne samo neki difuzni europski, odnosno da sam svakim danom kojim sam se budio postajao svjestan da sam prije svega Argentinac (tada je to tako bilo) i jer sam morao moći odgovoriti na pitanje koje mi je 1978. postavio kolega sadašnjega pape Franje, svećenik isusovac oko kojeg sam se tada motao i koji mi je rekao ono sudbonosno: ”Drago, dokad ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?”
      Danas znam da je to pitanje bitno odredilo moj život.
      Da, postoji ta naša moralna, metafizička krivnja. Osjećam nešto poput sukrivnje za djelovanje članova moje obitelji.
      Ta sukrivnja se ne može objektivizirati. Trebali bismo biti skloni i, ovisno o položaju i vrsti djela onih koji su pogođeni nepravdom, ispraviti krivnju iako moralno i pravno za djelo nismo odgovorni.
      Zagovaram odgovornost Hrvata, dakle, supogođenost čovjeka koji pripada hrvatskom duhovnom i duševnom životu i s ostalim sličnima dijeli jezik, podrijetlo i sudbinu te političku povijest i koji postaje svjestan ne uhvatljive krivnje, već analogije sukrivnje
      Ja, naime, zagovaram odgovornost Hrvata, dakle, supogođenost čovjeka koji pripada hrvatskom duhovnom i duševnom životu i s ostalim sličnima dijeli jezik, podrijetlo i sudbinu te političku povijest i koji postaje svjestan ne uhvatljive krivnje, već analogije sukrivnje.
      Moramo se osjećati sudionicima, sukrivcima, osobito ako šutimo pred nepravdom i bezakonjem, mržnjom ili netolerancijom. Ja sam morao preuzeti krivnju oca i djedova, morao sam se preobraziti, morao sam osjetiti teret jedne obitelji koja je stala na stranu ustaštva i nacizma i ne samo stala već i ostala.
      Moj nedavno preminuli otac Adolf Pilsel, nakon mene prvi, i to u 81. godini života, tek je postao sposoban i spreman čuti ne samo što mu sin ima reći nego što su o tome kazali Vlado Gotovac, Predrag Matvejević ili Slavko Goldstein.
      Moramo biti u stanju osjetiti moralnu kolektivnu krivnju i zadaću ponovne obnove čovjeka i nacije – zadaću koju imaju svi ljudi na svijetu koja, međutim, hitnije i osjetnije, kao da odlučuje o svemu biću, nastupa tamo gdje se jedan narod, makar podijeljen, vlastitom krivnjom našao pred ništavilom koje simbolizira pakao Jasenovca.
      Da, ja osjećam sram pred samim zločinima. Bilo me sram i za posjete Ahmićima.
      Sram me je jer su mnogi nastavili živjeti kao da se ništa nije dogodilo.
      Sram me je što hrvatski katolički biskupi nisu još uvijek otišli i obavili čin pokajanja u samom Jasenovcu, kao što su to učinili pape u Auschwitzu, a hrle članovi HBK svake godine na Bleiburg dajući prednost jednim žrtvama, među kojima je bilo mnoštvo zločinaca, dok u Jasenovcu krivih ljudi nije bilo!
      Samo neprestano nastojanje na razumnom i utemeljenom iznošenju činjenica, samo korektan odgoj i pošteno obrazovanje, samo iskrena molitva, samo dijalog i međusobni oprost mogu nas dovesti do stvaranja pretpostavke za normalno društvo.
      Samo neprestano nastojanje na razumnom i utemeljenom iznošenju činjenica, samo korektan odgoj i pošteno obrazovanje, samo iskrena molitva, samo dijalog i međusobni oprost mogu nas dovesti do stvaranja pretpostavke za normalno društvo
      Ne svi Hrvati, već manjina, bilo da su ustaše, bilo da su partizani, snosi krivičnu odgovornost za zločine, druga je, pak, manjina morala odgovarati za podržavanje ustaštva i za strahovladu u doba poratnog staljinizma.
      Svatko od nas, premda na različite načine, sasvim sigurno ima povoda da sam sebe preispita moralnim uvidom i ne mora priznavati nikakvu instancu osim vlastite savjesti.
      Tko ne prepoznaje trenutak u svom životu i nije sposoban kazati: I ja sam Hrvatska, ali kazati to uz zahtjev za preobrazbom, za ponovnim rođenjem, za odbacivanjem pokvarenoga, taj neka bude opomenut jer je zašao u ćudorednu propast.
      Ali ono dobro i istinito neće doći samo od sebe: treba temeljito prionuti poslu, svi mi i svatko od nas.
      Možda jednom, kada budemo mrtvi, mognemo reći da smo se oslobodili krivnje.
      http://www.autograf.hr/bleiburg-ndh-i-pitanje-hrvatske-krivnje/
       
    • By Ronald
      Clanak:
       
      http://personalhealthrecords.in/2016/02/15/study-of-95000-children-finds-no-link-between-mmr-vaccines-and-autism/
       
      Zvanicna studija:
       
      http://jama.jamanetwork.com/article.aspx?articleid=2275444

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...