Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Креационизам свештеника Георгија Максимова

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Е, има о сексу, зато настави са читањем...

Мало зато што не волим да прескачем, мало због мамца - прочитах...

Ава је почео и да лаже.:unbelieveble: 

Нигде сеха. Ал' текст ваља за 9. Много је 10, оће да се погорди. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

HkM2gjJ.jpg

Ovo nije Otac Georgij Maximov..

Ovo je mučenički postradali otac Daniil Sisoev, inače možda najbolji drug za života pomenutom ocu Georgiju ..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Рилски рече

HkM2gjJ.jpg

Ovo nije Otac Georgij Maximov..

Ovo je mučenički postradali otac Daniil Sisoev, inače možda najbolji drug za života pomenutom ocu Georgiju ..

Да, зезнули ме неки наши генијалци са погрешним потписом...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Утицај артемита на аву...:))

Сродио си се и са медијским али и околним простором. Тамо сех као реклама, да навуче падше и сумашедше, 'вамо улаз у рајску долину. Лукав к'о латини. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sto se tice ,,prasine”:

zastupljenost elemenata u:

galaksiji: 

https://en.wikipedia.org/wiki/Abundance_of_the_chemical_elements#Abundance_of_elements_in_the_Universe

Zemljinoj kori: 

https://en.wikipedia.org/wiki/Abundance_of_elements_in_Earth's_crust

ljudskom telu: 

https://en.wikipedia.org/wiki/Abundance_of_the_chemical_elements#Human_body_elemental_abundance

 

Sto se tice vremena:

Али ово једно немојте превиђати, љубљени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан. Друга Петрова посланица 3,8 https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&book=61&chap=3

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znači nije bilo nikakvog pada i greh ustvari i ne postoji i na koji način ne utiče na stanje tvorevine?Ona je to što je oduvek i bila i Bog je kreator smrtnosti svega stvorenog?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Наравно да су све ове слике погрешне, али, са друге стране, природа зна за партеногенезу (али не и Писмо!), и то не само код мањих гмизаваца, него чак и код змаја са Комода. Најтеже ће борцима против хомосексуалних односа пасти факат да гуштери који се тако размножавају су женке где једна стимулише другу, изигравајући мушку индивидуу, и на тај начин покрећу давно заборављени механизам.

Da, samo ne vidim zašto bi ova činjenica teško padala borcima protiv homoseksualnih odnosa. Ukoliko je ovo tačno (a znamo da ne prihvatamo svaku naučničku tvrdnju bez provere, setimo se pitldaunskog čoveka i drugih falsifikata pojedinih naučnika) ne vidim kakve to imlikacije vuče po prirodnost i normalnost takvog odnosa. Pouzdano znamo da pojedine životinje jedu svoje mladunce, pa iz toga automatski ne sledi da bi takvo ponašanje bilo prirodno i normalno po ljude. Svinja jede svoj izmet, pas se vraća na svoju bljuvotinu, mačak pojede svoj porod da bi naterao mačku da se pari s njim pre vremena...i da ne ređam dalje. Pa? Ako su neke životinje pederi, ne znači da čovek to treba da bude...avo, avo, opet te hvatam u informacionom ratu...inače, kada smo već kod boraca protiv homoseksualnih odnosa, mislim da bi morao da objasniš neke stvari svetom apostolu Pavlu: "  μὴ πλανᾶσθε· οὔτε πόρνοι οὔτε εἰδωλολάτραι οὔτε μοιχοὶ οὔτε μαλακοὶ οὔτε ἀρσενοκοῖται ... βασιλείαν θεοῦ κληρονομήσουσιν". (1. Korinćanima, 6,9-10). Ili pak samom Gospodu Bogu: " καὶ μετὰ ἄρσενος οὐ κοιμηθήσῃ κοίτην γυναικός· βδέλυγμα γάρ ἐστιν. "(ΛΕΥΙΤΙΚΟΝ 18, 22). No može biti da sve ovo treba interpretirati alegorijski kod apostola Pavla...:ani_biggrin:. A Gospod Bog iz Starog Zaveta je, može biti, zli demijurg-arhont iz gnostičkih somnabulija, koji je pri tome još i homofob...:ani_biggrin:. Što tebe onda u ovom zaključivanju čini kriptognostikom...

  •  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Kratos рече

Znači nije bilo nikakvog pada i greh ustvari i ne postoji i na koji način ne utiče na stanje tvorevine?Ona je to što je oduvek i bila i Bog je kreator smrtnosti svega stvorenog?

 

Бог се одлучио да створи свет са кретенима. Зато је овај свет сада овакав. Нема никаквог анценстралног греха, него овога кога сви живимо на својој кожи и кога производимо. Хтео је да прилику кретенима да учествују у сопственом преображавању. То је оно чувено из Златоустог: синергија. Али увек знајући да је иницијатива одозго, јер одоздо нема ништа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Бог се одлучио да створи свет са кретенима. Зато је овај свет сада овакав. Нема никаквог анценстралног греха, него овога кога сви живимо на својој кожи и кога производимо. Хтео је да прилику кретенима да учествују у сопственом преображавању. То је оно чувено из Златоустог: синергија. Али увек знајући да је иницијатива одозго, јер одоздо нема ништа.

Ispada da je stvorio kretene.Onda ispada da je čitavo učenje Crkve od njenog nastanka pa sve do ovih modernih vremena bilo u žešćoj zabludi sa učenjem o padu,grehu,naslednoj grešnoj prirodi.Većina svetootačke literature na temu prvobitnog stanja tvorevine i greha mož da se baci u vodu.Počevši od Zlatoustog....jer on upravo zbori sve suprotno od ovog modernizovanog teološkog korpusa.

I šta ćemo avo sa ovim:

Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема

 

Smrt pre nastanka čoveka je najveći teološki problem koji Crkva ima sa TE.Jer ako to prihvata,mada nisam baš siguran da vaseljenska Crkva prihvata TE, onda bi morala da odbaci jedno od svojih fundamentalnih učenja o smrti kao posledici pada u greh.

Ja to tako vidim,kompromis je gotovo nemoguć.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Наиме, Антиохијци (Диодор, Теодор, Теодорит итд.) су користили мозак па су поставили питање: Како то да неко ко је бесмртан мора да једе да би живео, а чему сексуална диференцијација ако она није направљена ради размножавања и тиме побеђивања смрти? Једење и сексуално размножавање су јасан указатељ осмрћене природе.

"12. Ако неко штити (брани) безбожног Теодора Мопсуестијског који је говорио да је друго Бог Логос а друго Христос, који је био изложен душевним страдањима и телесним пожудама драговољно и да је био за мало одвојен, и да је на најбољи могући начин усавршио се добрим делима и узвишен непорочном влашћу и да се као прост човек крстио у име Оца и Сина и Светога Духа и кроз крштење примио благодат Светога Духа и удостојио се богоусиновљења; и да се поштује са истом (једнаком) чашћу у личности Бога Логоса, а по васкрсењу постао је сасвим непроменљив и непогрешив у помислима. И опет, по овом напред реченом Теодору безбожном, овоје било сједињење Бога Логоса са Христом, како и апостол (говори) за мужа и жену, „и двоје ће бити у једном телу" (Пост 2:24). Дрзнуо се он (Теодор) да изрекне и друга свој а хуљења, да је Господ после васкрсења дунуо на ученике и рекао, „примите Духа Светога" (Јн 20:22), и да им није даровао Духа Светога већ да је само привидно дунуо. А и Томино исповедање, када је овај опипао руке и ребра Господња после васкрсења, „Господ мој и Бог мој" (Јн 20:28), да Тома то није рекао за Христа, већ је Тома усхићен чудесним васкрсењем опевао Бога који је подигао Христа. На исти начин је овај Теодор схватао Христа и у Делима апостолским, и то као Платон, Манихеј и Епикур и Маркион, говорио је као свако од ових што је изналазио сопствено учење и саставио је као платоници и манихејци и епикурејци и маркионити, и на исти начин је измислио учење о Христу и хришћани су од њега похуљени. А ко брани реченог безбожног Теодора и његове нечастиве списе, овде наведене а и друге изнете безбројне хуле на великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, већ га не прокуне са његовим нечасним списима и свим његовим делима или га не осуди или га назове да је православан а његова писања и нечасне његове списе и све оне који су мудровали и који мудрују слично њему и до краја остану у овој јереси, нека буде анатема. " kuku oče, pa de nađe Teodora, on od silnog mozganja u jeres zaglavi. Inače, jedenje i seksualno razmnožavanje ne moraju biti jasan znak usmrćene prirode. Msm, oće to po Zizjulasu, ali neće po Hristu... Jer da je tako, zašto bi Hristos jeo pošto je vaskrsao? 

"

36. И док они ово говораху, и сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам!

37. А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа.

38. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?

39. Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам.

40. И ово рекавши показа им руке и ноге.

41. А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело?

42. А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу.

43. И узевши једе пред њима. (Luka, 24)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Zoran Đurović рече

Максимов наводи овог опскурног лика, који је радокализовао масе православне неутврђене младежи, јер је потурица гори од Турчина, а не узима да чита самог Василија.

Ma zamisli, Serafim Rouz opskuran lik i poturica, a Teodor Mopsuestijski divni otac Crkve koji koristi mozak. Biće da te ovde Rouz nervira zbog njegovog razobličavanja new age ideja koje sada neki neznaveni bogoslovi, pokušavaju da veštački nasade u pravoslavlje (recimo one budalaštine o vanzemaljcima koji se mogu krstiti (!))

Related image

Aj krsti ovoga, ako smeš...Inače, po Serafimu Rouzu, to su demoni, a po nekim našim neznavencima, biće da ćemo ih krštavati:ani_biggrin:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Ivan Marković рече

Ma zamisli, Serafim Rouz opskuran lik i poturica, a Teodor Mopsuestijski divni otac Crkve koji koristi mozak. Biće da te ovde Rouz nervira zbog njegovog razobličavanja new age ideja koje sada neki neznaveni bogoslovi, pokušavaju da veštački nasade u pravoslavlje (recimo one budalaštine o vanzemaljcima koji se mogu krstiti (!))

Related image

Aj krsti ovoga, ako smeš...Inače, po Serafimu Rouzu, to su demoni, a po nekim našim neznavencima, biće da ćemo ih krštavati:ani_biggrin:

Mnogo brate gledas holivudske filmove. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Zoran Đurović рече

То је у сукобу са свиме оним што знамо из науке.

Ovo je zlata vredan argument. Pa u vreme Galilea Galileja ono što je on tvrdio bilo je u sukobu sa svim onim što se tada znalo iz nauke. Pa?

 

пре 16 часа, Zoran Đurović рече

Физичка конституција месождера јасно указује да не могу да буду биљоједи и обрнуто.

A šta ako su evoluirali iz neke ranije forme koja je mogla biti prilagođena hranjenju biljkama?

 

пре 16 часа, Zoran Đurović рече

Паук је после Адамовог греха научио да плете мрежу, пре је јео семење?

Kako znaš da nije? Bio, vido? Ili te prosvetlio Sveti Duh...Ili samo izvlačiš implikacije iz savremenih bioloških teorija koje su opovrgljive i sutra mogu biti opovrgnute...

 

пре 16 часа, Zoran Đurović рече

Ово је тешка бесмислица, јер су се животиње и пре пада храниле биљем (Пост 1, 30). Како те биљке нису умирале?

Kakoto da nisu umirale? Pa možda tako što su životinje jele samo plodove biljaka. Npr. kada je Eva gricnula jabuku:ani_biggrin:nije umrlo drvo na kome je rasla ta jabuka...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци.     Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик   Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе.   Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете.   Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера.   Мојсије Жарић     Извор: Видовдан
    • Од Логос,
      Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио.      И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити.   По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења...   Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија.   Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин.     Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови)     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима.      Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.   Веронаука и парохијски катихизис   Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве.   Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима.   Савремени друштвени контекст   Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност.   Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност.   Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став.   Друштво знања или друштво вредности?   Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим.   Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства.   Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности.   Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију.   Неке од вредности савременог друштва   Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не?   Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности.   Карактеристике савремене религиозности   Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима.   Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став.   Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља.   Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве.   Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота.   Васпитање за хришћанске вредности   Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја.   Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета.   Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију.   Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију.     У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће.   *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.     Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава?   Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила.   Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере.   На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не.   Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић).   Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла:   Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...